На данажњи дан, 12. маја 2024. године, пре 25 година, преминуо је лесковачки свештеник протојереј ставрофор Драгутин Ђорђевић, у народу познат као поп Гуте.
PRATITE: http://www.medijacentar016.com
Животни пут проте Гутета од 92 година није лако ни једноставно описати и сетити се многих важних догађаја. Прота Драгутин Ђорђевић рођен је 12. фебруара 1907. године у Лесковцу од оца Милана и мајке Јулке. Живели су у кући где се сада налази Народна библиотека у Лесковцу. Датум протиног рођења је споран. „По матици рођених цркве лесковачке, како је записао прота Ђорђе Камперелић родом из Призрена, рођен сам 31. јануара, а како ми је мајка казивала, онда отац и моја по мајци баба Дика, рођен сам 30. јануара на празник Три јерарха: „Бију звона, бију, а служба у цркви се служи и ти се роди.“ Ја сам више за другу варијанту, да сам рођен на Три јерарха. Утолико пре, што су моји родитељи славили мој рођендан сваке године на овај празник. У вези с рођењем да кажем и ово. Обичај је код нас, кад се дете роди, да се искаже жеља шта да буде новорођенче, чиме да се занима у животу. Баба Дика је казала поп да будем, а отац официр. И, ето, испунила се бабина жеља. Постао сам свештеник. Но, баба се забринула кад је било моје крштење. Пошла, каже, у цркву и сретне је неко мушко дете и каже баба:
„Бабо, ја знам како ће то дете да добије име.“
„Како?“ – пита баба
„Драгутин.“
И, кум Прока Милошевић, чувени лесковачки трговац, на крштењу да то име. Баба Дика је била не мало изненађена тим предсказањем и прорицањем.“
Драгутин је крштен 4./17. фебруара 1907. године у лесковачкој цркви Оџаклији. Крштење је обавио окружни протојереј лесковчки Стеван Комненовић, а кума на крштењу је била Параскева, жена Проке Милошевића.
Основну школу и Краљевску српску реалку завршио је у Лесковцу. Реалку завршава школске 1922/1923. године, да би са благословом владике нишког Доситеја Васића отишао на Битољску богословију светог Јована Богослова. Одлуком Министарског савета Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 5. октобра 1921. године, а на иницијативу бившег епископа охридског Николаја Велимировића основана је Битољска богословија, значајна образовна институција Старе Србије. Прва генерација богослова у којој се налазио и Драгутин уписана је септембра 1922. године. Иако новонастала, Богословија у Битољу је имала квалитетан наставнички кадар од којих посебно треба издвојити преподобног оца Јустина Поповића, руског архимандрита и научника Кипријана Керна, светог Јована Максимовића, потоњег епископа шангајског и санфранциканског, руског епископа Николаја Карпова, потоњег епископа лондонског. Богословију у Битољу прота Драгутин завршава 1928. године. По завршетку Богословије враћа се у Лесковац где почиње да ради 1929. године као помоћник благајника Општине лесковачке. У браку са Надеждом, девојачко Митић, ступа 1929. године. Са Надеждом је имао четири сина: Милана (1929 – 1970), Зорана (1931 – 2010), Предрага (1935 – 2009) и Војина (1939 – 2013). Деца су школована са финасијским тешкоћама, а посебно тежак период за породицу је био за време и након Другог светског рата. Прота Гуте је 1930. године рукоположен за свештеника и добија парохију Црковничку са седиштем у Доњој Локошници. Служио је у манастиру Светог Јована и Манастиру Пресвете Богородице у Јашуњи. Премештај за Турековац уследио је 1936. године. Прота Драгутин Ђорђевић је одлуком Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Иринеја пензионисан и разрешен парохије турековачке 8. октобра 1979. године. У решењу о пензионисању проте Драгутина, владика Иринеј је записао: „Овом приликом уваженом протојереју оцу Драгутину Ђорђевићу изражавамо своју велику захвалност на самопрегорном раду и пожртвовању на светој њиви Господњој на којој је и као човек и као светосавски свештенослужитељ оставио неизбрисив траг. За све подвиге и трудове Цркви Христовој нека му Пастиреначалник Христос дарује мирноје и долгодественоје житије, здравије и спасеније.“ Живео је у улици Партизанској број 3.
Прота Драгутин Ђорђевић умро је 12. маја 1999. године, а сахрањен на Светоилијском гробљу у Лесковцу 13. маја 1999. године.
Круна његовог рада су четири књиге. Три је издала Српска академија наука и уметности (САНУ), а једну књигу издао је Народни музеј у Лесковцу. Под редакцијом академика Наде Милошевић Ђорђевић САНУ је 1958. године издао проти Гутету књигу „Живот и обичаји народа у Лесковачкој Морави“, 1988. године „Српске народне приповетке и предања из лесковачке области“, 1990. године „Народне песме из лесковачке области“. Трећу књигу посветио је свом сину Милану и супрузи Надежди: „Са тугом и болом посвећујем овај свој рад рано преминулом сину Милану и супрузи, покојној Надежди, моме сапутнику и сатруднику на пословима народног стваралаштва и свим мојим живим и мртвим казивачима и информаторима, ликовима светле успомене, који су остали у највиднијем месту у албуму моје душе.“
Народни музеј у Лесковцу 1985. године му је издао монографију „Живот и обичаји народни у лесковачком крају“.
Написао је оквирно око 2260 страница текстова, 430 нумера у библиографији, сакупио 500 народних прича и предања, 700 песама лирских, епских, шаљивих.
Поп Гуте био је члан Фолклориста Југославије, Етнолошког друштва Југославије, Међународног друштва антрополога и етнолога, Друштва за изучавање здравствене културе у Југославији, Историјског друштва Лесковца, члан редакције Лесковачког зборника, као и један од његових оснивача и сарадника од првог броја 1960. године.
За свој рад је више пута награђиван. Добитник је Октобарске награде града Лесковца 1967. године. Носилац је и Вукове награде, као и надимка „Моравски Вук Караџић“. Учествовао је на међународним симпозијумима и конгресима фолклориста у Паризу, Москви, Анкари, Трнову, Охриду, Дојрану.
Сан да напише књигу о свим црквама, капелама, црквиштима на територији три намесништва: лесковачког, јабланичког и власотиначког није му се остварило: „То су моје преокупације, које ме плаше и узнемиравају, јер за реализацију тих пројеката треба у највећој мери физичка снага, обиласци, фотографисање, сређивање грађе и прекуцавање података до којих сам досад дошао. Да ли ћу за све то имати времена, да ли ће ми Бог продужити не само време него и здравље, то не знам.“
„Спиши и поспјеши много грешнаа руко добра и слаткаа словеса дондеже не наидет самртни конац“
25 година од смрти проте Гутета.
маст. истори.
Милан Ж. Трајковић
Medija Centar Danilo Kocić 
