Danilo Kocić: Dr Dobrivoje Bošković: „Kolut“

ЛЕСКОВАЦ – Данило Коцић, приказ, др Добривоје Бошковић, Колут I, збирка прича, НИУ Македонски информативни и издавачки центар, Панчево, 2015. Добривоје Бошковић се збирком Колут I и Колут II  (Македонски информативни и издавачки центар, Панчево 2015), придружио савременим ствараоцима особитог дара који знају да у своја дела унесу занимљиве детаље и на лепршав начин, испредају радњу да љубитељи литературе остете велико задовољство док приводе крају читање било које од његових прича.

Иако на први поглед изгледа да у причама нема свежег језика и метафора, убрзо се увиђа заблуда у коју се лако упада, јер се иза једноставног, јасног језика, крија документована проза највишишег уметничког стила. У причама из збирке Колут I лако се разнаје да је реч о документарној, аутобиографској прози у којој је, без скривања, др Бошковић испредао бројне детаље из свога детињства, ратних и поратних година, али и школовања, студирања у Београду и рада у Немачкој.

О „главним личностима“ својих прича Бошковић пише с нескривеним симпатијама, чак и онда када приповеда о особама које су склоне разним радњама које нису у сагласју са лепим, грађанским манирима или обилују бројним пороцима, попут прекомерног испијања алкохола или пушења.

Неке Бошковићеве приче директно су везане за Грделицу, место његовог рођења, друге за друге крајеве Србије (Ниш, Лесковац) или за Немачку, па и бројне земље у којима је боравио. Лако се уочава изваредно познавање чињеница, посебно националне историје и језика,  матерњег, али и других, немачког, пре свега (има много цитата на том језику). Иако свестрано образован, Бошковић ипак у цитирању и навођењу појединих акцената из говора странаца није претеривао да би показао да је истински полиглота.

У нечему, др Бошковић ипак није скривао: у приказивању свога заиста раскошног певачког и композиторског талента, што му је, уз изванрено познавање лекарског позива, отварало многа врата у Немачкој, где је годинама живео, али и другде, широм света. Ту страст ка музици испредао је у више приповедака када је уочавао да његов начин интерпретације песама (на немачком, италијанско, руском и другим језицима) наилази на одобравање публике, најчешће његових колега, лекара, зналаца музике и људи из „високих кругова“, богатих и чувених породица.

Збирка прича Колут I је не само чист диктат биографије, него и историја живота и радњи пријатеља и познаника које је сусретао широм света. Аутор поседује невероватно способност да у своје приче (које су често праве новеле) унесе бројне занимљиве детаље за које бисмо могли да кажемо да су „мали медаљони“, јер дају нови тон и употпуњују представу о догађају, али и људима о којима пише.

Ова изузетно обимна књига (више од 400 страница) започиње, како примећује рецензент Лаза Лазић, причом „страшног наслова“ „Дах смрти“, а затим следи још 18 прича: „Кобни ударац“, „У загрљају смрти“, „Сафари“, „Позив у помоћ“, „Операција на броду Квин Мери“, „Валентин и Данијела“, Пријатељи“, „Усавршавање“, „Иван Заставниковић“, „Висбаден“, „Даце Комита“, „Корковадо“, „Лариса“, „Дејан“, „Браћа Лука и Момир“, „Газда Миле“, „Шогор“ и „Безумни страдалници“.

Неке Бошковићеве приче описују детаље са његових бројних путовања, као што су „Сафари“, „Излет у поноћ“, „Операција на броду Квин Мери“, „Корковадо“, а друге су посвећене породици или пријатељима: „Лариса“, „Дејан“, „Даце Комита“, „Газда Миле“ или „Безуми страдалници“.

Није тешко уочити да су, сем ретких изуетака („Безумни страдалници“), наслови Бошковићевих прича крајње једноставни, могло би се рећи немаштовити, али већ при првим редовима уочава се рука озванредног приповедача.

„Као и свих минулих дана, осим недеље, и тог хладног зимског јутра, тачно у три часа, будилник са два батића и великим звоном, најпре из сна пробуди моју мајку. Преморен од свакодневног раног устајања и утонуо у дубок и окрепљујући сан, нисам чуо реску звоњаву часовника, а још мање тумарање буновне мајке по још хладној соби, у настојању да ситно исцепканим комадима суве, миришљаве чамовине, наложи ватру, како би ми припремила белу кафу. Сећам се само миловања по образу и матерински нежног пољупца, којим је у више наврата покушала да ме из најлепшег сна пробуди. Тек када ме ухвати за раме и поче све грубље да ме дрмуса и гласно дозива, најпре отворих очи и када се сетих да је целе ноћи падао снег, као опарен скочих из кревета, протегнух се и борећи се са сном, још увек затворених очију зевајући, лењо почех да се облачим. Како не бих закаснио за раднички воз за Ниш, одмах се прихватих пуне шоље млека помешаног са кафом, на чијој површи је пливао дебели слој укусног скорупа, и на душек испразних земљани суд. Ободрен топлим напитком, стрпах књиге, комад тврдог сира и ражаног хлеба у торбу за гасмаску и тек тада се сетих да понесем и лименку кондензованог млека који смо, уз жути сир и слатко месо, добили од америчке организације Care“. („Дах смрти“)

Овако почиње прва, једна од најузбиљивијих прича Добривоја Бошковића, која је, као и више других, како рекох, „чист диктат аутобиографије“. У другој („Кобни ударац“) Бошковић је на потресан начин исписан истинити догађај (сукоб са Миливојем, другом из суседног одељења), због чега је избачен из интерната, али не из школе. Миливоје је Добривоја омаловажио пред другарицама, ударио му шамар, није хтео да се извини, а касније се Добривоје реванширао боксерским ударцем у пределу желуца и тада Миливоје „пресамићен паде на степенице“. (касније, у болници, лекари су га једва спасили сигурне смрти).

Много година после тог немилог догађаја, када је завршио медицину, сусрео се сасвим случајно у Нишкој Бањи са некадашњим директором, Жарком Грујићем., који се заложио да Добривоје, најбољи ђак, не буде избачен из школе: „Нисам имао среће да ми Бог подари пород, зато сам у вама видео дечака о коме сам сањао и каквог сам волео. За оно време, док сам био директор у тој школи, ви сте били моје дете и ја сам се према вама таки и понаша…“

Директор Грујић заврши причу: „Други, а не мањи разлог што сам заложио свој ауторитет и пружио отпор Школском већу била је моја сопствена судбина. Тога се сећам као да је јуче било. Догодило се то у трећем разреду Учитељске школе у Алексинцу. Човек који ми се замерио, био је старији и јачи од мене. Да бисте боље разумели зашто сам одлучио да браним част свога оца, рећићу вам и то да је мој стари, захваљујући својој оштроумности, војничком таленту и храбрости, у Првом светском рату, од редова догурао до пуковника. Његове груди су красиле све медаље наше војске. Могао се похвалити и тиме да му је Легију части уручио нико други до врховни командант Солунског фронта – Franš d’Epere. И тако, онако ван себе од љутине, навалих на њега у жељи да га смождим. Носили смо се нешто више од пола часа. Било је то као у оној песми: „Удари јунак на јунака“. Кад помислих да ћу изгубити битку, указа ми се прилика и зграбих га за руку којом беше замахнуо да ми зада задњи ударац, и уврнух је на његовим леђима. У жару борбе, нисам имао милости, увијао сам је све док, као сува грана, не пуче кост надлактице и он јаукну и оста лежећи. Тако сам одбранио част свога оца. Међутим, нисам био такве среће да неко стоји иза мене и већ следећег дана сам удаљен из школе.“

У овој, могло би се рећи, антологијски написаној збирци прича, има толико занимљивих и (потресних) детаља који никога не могу да оставе равнодужним – од спашавања дечака сигурно смрти („Операција на броду „Квин Мери“) и девојке у непроходним пределима Африке („Позив у ноћ“), до пријатеаства и издајстава („Пријатељи“).

Посебно су занимљиве и лирски натопљене приче у којима је др Бошковић описивао своја најближе („Даце Комита“, „Лариса“, „Дејан“, „Газда Миле“). Рецензент Лазић не случајно издваја причу „Даце Комита“ у којој је Бошковић описао свога рођеног брата Драгољуба, за кога је записао да је „Даце Комита био дете какво се у Грделици није родило“ уз нагласак да да није „презао да одмери снаге ни са јачима од себе“. Он, Драгољуб Бошковић, „постао је „најмлађи председник највећег београдског суда“ и проглашен је за „почасног грађанина града Лесковца“. Нажалост, Драгољуб, Даце Комита, погинуо је када је једна велика бомба НАТО агресора пала на зграду на Звездари, у Београду, у којој је становао!

Описујући управо те драматичне тренутке НАТО агресије („Даце Комита“), др Бошковић је написао можда и најпотресније редове ове збирке, речи упућене брату Драгољубу, који је доживео инфаркт: „Док слушам вести и гледам слике на ТВ – и ја сваки пут добијем лупање срца. Ти знаш да не волим алкохол, али, могу ти рећи, да су ми потребне најмање три часе вина да бих мого да заспим. Да несрећа буде већа, следећег дана ме чекају операције и пацијенти, а мени није ни до чега. Осим тига, у моју ординацију наши људи долазе као на ходочашће. Од мене очекују утеху и савет, а не знају да ја ни себи не могу помоћи. Ово што се догађа, немогуће је објаснити. Треба то видети – одрасли људи плачу као мала деца. Плачем и ја, али немам толико суза колико бих могао плакати.“

Лепотом приповедања посебно се издваја прича („Газда Миле“) у којој аутор исписује дратикчнуу судбину Мирослава Кулића, свога таста, али и лесковачких дана током Другог светског рата када су „Американци пред крај рата бомбама засули и уништили не само језгро тог, по трезвености и марљивости својих грађана, чувеног града, него су побили више од трећине становништва“.

Приповетка је интересантна и по томе што аутор описује тренутак када се заљубио на лесковачком шеталишту: „Не знам да ли је то судбина или провиђење, али случај је хтео да једне вечери на лесковачком шеталишту видим и заљубим се у старију кћерку Мирослава Кулића. Помало стидљива и скромна девојка, живих покрета, отмених манира и ситног хода, у потпуности је одговарала мом, иначе веома истанчаном и пробирљивом укусу. Поцрвене и сва се ушепртља када се наши погледи сусретоше.

Очаран њеном појавом, стадох као укопан у очекивању да ће се окренути. тако је и било. Није могла одолети, а да не окрене главу и потражи ме погледом. Трајало је то веома кратко. Климнух главом и учини ми се да се дискретно насмеши и још више ме збуни када јој махнух руком. Нисам био сасвим сигуран у то зато што се догодило у пролазу.“

Бошковић ће касније сазнати да се зове Радмила, а описује је као „шармантну девојку са прћастим носићем, савршено грађеним телом и као балерину гибког и меканог хода, коју краси дискретан осмејак“.

У посебној причи „Безуми страдалници“, Бошковић ће, такође веома сликовито, описати случајеве пет пријатеља (Воја Балаћ, Ђорђе Меденица, Зоран Николић, Боне Дикин и Драгутин Николић), које је у прерану смрт одвело пиће и дуван! Ту се налази и једна од најчувенијих изрека Италијана: „Vedi Napoli i poi muori“ („Види Напуљ и после можеш умрети“).

Укратко, без фразирања и улепшавања, ову збирку прича др Добривоја Бошковића могли бисмо да сврстамо у ред прворазредних у нашој литературу. Она ће бити посебно драгоцена за све оне који воле „дискретни шарм лепих речи“, детаље као украсе као на лепо, скромно уређеним домовима и нескривени приповедачки оквир да се све каже онако како се догодило или се могло збити!

 

ДР ДОБРИВОЈЕ БОШКОВИЋ

Добривоје Ј. Бошковић рођен је 4. јануара 1936. године у Грделици код Лесковца. Основно и средње образовање стекао је у Грделици, Лесковцу и Нишу. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, а последипломске студије и специјализацију завршио је на Универзитету у Гетингену, Келну, Марбургу на Лану и Лондону. Аутор је поема: „Посланица“, „Чежња“, „Суд и усуд“, „Сан и јава“, Жена“ и „Грех“; трагедије у стиховима „Крик понора“, комедије „Грделички крос“; сатире „Анатомија сујете и заблуде“; драма: „Растко“, „Српски краљеви Стефан Драгутин и Стефан Урош Други Милутин“, „Цар Душан Силни“, „Цар Лазар“ и „Смрт вилењака“; романа: „Сагореле сени“ и „Валсотино империјал“; стручних дела (уџбеника): „Муцање као говорна мана“ (заједно са сином Дејаном) и „Физиологија уметничког певања“. За комедију „Грделички крос“ добио је награду  издавача Србије за најбољу драму (2000). За роман „Сагореле сени“ – награду „Златни венац“ издавачке куће „Књиготека“ (2003); за роман „Валсотино империјал“ – међународну награду „Арка“ (2007). Бошковић је композитор, певач и гитариста.[1]

 

[1] Добривоје Ј. Бошковић, „Рано и позно“, НИУ „Македонски информативни центар, Панчево, 2014.

Lebane: Medjunarodni festival folklora 18. i 19. avgusta

LEBANE – U Lebanu se od 18. do 19. avgusta 2017. godine održava tradicionalni 8. po redu međunarodni festival folklora, uz učešće folklornih stvaralaca iz zemlje i inostranstva. Tako će centralna gradska ulica u gradu na Jablanici u petak i subotu 18. i 19.avgusat 2017.  bitiu znaku igre, pesme, lepote narodnih nošnji i prezentovanja običaja kroz igru i pesmu. I ovoga puta domaćin, KUD „Jablaničko kolo“ Lebane dočekaće svoje prijatelje iz Grčke, Makedonije, Rumunije… kao i domaće ansamble iz Srbije i to iz Subotice, Prokuplja, Ražnja, Blaca… Manifestaciju će upriličiti zvucima trube i duvački orkestri iz Bojnika i Lebana. Sve to dešavaće se 18. i 19. avgusta počev defileom svih učesnika kroz glavnu ulicu od 19:00 časova kroz centar grada a od 20:00 časova na stadionu malih sportova u Lebanu. Organizator 8. međunarodnog festivala folklora „U ritmu jablaničkog srca“ je KUD „Jablaničko kolo“ a pokrovitelj je Opština Lebane – prenosi portal Budite u toku.

Vinski bal 2017: Prvi put na internetu – direktno!

ВЛАСОТИНЦЕ – Општина Власотинце и Културни центар и ове године традиционално организују манифестацију Вински бал. Иначе, први Вински бал је одржан далеке 1960. године, у организовању је било прекида, а од 1994. године када је обновљен одржава се сваке године. „Намера нам је да ова манифестација буде подсетник на доба 70- тих година када је власотиначко виногорје било у пуном сјају, али да истовремено буде и подстрек данашњим домаћинима да гаје грожђе, да обрађују винограде, праве вино, јер наше подручје има добре предиспозиције за гајење винове лозе. Потрудили смо се да ове године дводневни програм манифестације подигнемо на један квалитетнији  ниво. Поред разних пратећих садржаја, прве вечери публици ће се представити Кики Лесендрић и Пилоти. Другог дана пред власотиначком публиком наступиће Сања Илић и Балканика. По први пут на Винском балу наступиће и Градски оркестар Власотинца. Завршно вече  биће преношено путем интернета. Као и ранијих година програм ће се одвијати и на малој бини у башти хотела Нови Земун. Точиће се вино које је општина откупила од домаћих винара и дегустираће се традиционална јела. Ситни продавци своје штандове лоцираће поред фонтане, а не на шеталишту поред кеја. Буџет 32. Винског бала је три милиона динара“, рекао је Дејан Чикић, заменик директора Дирекције Вински бал 2017, упознајући присутне новинаре са програмом.

Као и ранијих година, током ове дводневне манифестације биће организован Власински котлић, Пливање за винско буренце, Избор најбољег винара и виноградара, дефиле учесника од платоа испред општине до бине у башти хотела Нови Земун. Присутни ће моћи да виде наступе Виноградарских вила, деце из Предшколске установе „Милка Диманић“, Културно уметничког центра „Fantasy“, фолклорних ансамбала  „Црниловић“, „Братство“ и „Света тројица“. Бираће се Богиња вина 2017, организоваће се такмичење у брзом испијању шприцера. Неизоставни део овогодишњег Винског бала је избор за најбољу песму и карикатуру на тему вина и грожђа.

„У току су конкурси за избор најбољег винара и виноградара, за најбољу песму и карикатуру на тему вина и грожђа, као и за избор Богиње вина. Новина у конкурсима ове године је конкурс за избор најбоље песме на призренско-тимочком дијалекту, чиме желимо да допринесемо афирмацији нашег говора који је често предмет подсмеха. Важно је напоменути да смо ове године предвидели по једну награду у свакој конкуренцији “, рекао је Бобан Димитријевић, в.д. директора Културног центра Власотинце.

Говорећи о Салону вина – Вина Југа, члан Дирекције  Винског бала Светислав Петровић је рекао да се ове године Салон вина организује по други пут али да је намера организатора да постане традиционални део манифестације.

„Салон вина који се организује под називом Вина Југа, има за циљ да се посетиоци упознају са најбољим винима и винаријама из Србије. Поред тога желимо да наши винари који су у зачетку ступе у контак са реномираним произвођачима из Србије, размене искуства и сазнају неопходне новине које треба применити како у гајењу грожђа тако и у производњи вина. Све с циљем како би нашли своје место на тржишту. Током одржавања Салона вина планирано едукативна предавања од стране еминентних стручњака из области производње грожђа и вина“, рекао је између осталог Светислав Петровић – преноси лист Власина.

Otvorena izložba: „Plivanje u Vlasotincu od banjanje do sporta“

ВЛАСОТИНЦЕ – У галерији Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ отворена je изложба фотографија и докумената о развоју спортског пливања у Власотинцу. Изложба је названа „ Пливање у Власотинцу, од бањање до спорта“. У препуној галерији присутнима се најпре  обратио в.д. директора библиотеке  Срба Такић и рекао да је ово још једна прилика да се подсетимо и истовремено отргнемо од заборава део власотиначке историје, да се млади суграђани а и сви присутни сете на једно прошло време, на људе који су име Власотинца пронели широм некадашње земље бавећи се пливањем.

Обраћајући се присутнима Слободан Ћукаловић,  један од организатора изложбе,  је истакао да је пливање било један од значајних спортова у периоду од 1953. до 1965. године. Да су тада Власотинчани у овом спорту постизали веома добре резултате и на републичком нивоу.

„Базен који је некада постојао у Власотинцу управо је дар Пливачког савеза Србије за постигнуте резултате наших пливача. Изложбом смо хронолошки хтели да подсетимо на развој спортског пливања у Власотинцу, да се подсетимо на доајене власотиначког пливања. Желимо да подстакнемо људе да поново покренемо оно што је некада било у Власотинцу, а спортско пливање је свакако део тога“, казао је Слободан Ћукаловић.

Говорећи о развоју спортског пливања, о пливачима који су име свог места пронели широм некадашње  Југославије, Петар Шушулић, професор физичке културе у пензији је рекао да је спортско пливање у Власотинцу кратко трајало али је било веома бурно.

„Збивања из већих места у своје средине углавном су доносили студенти, тако је и са пливањем,  развој спортског пливања у Власотинцу управо се веже са првом генерацијом студената. Прва поратна генерација студената управо је ударила камен темељац власотиначком пливачком спорту, међу њима велику улогу имали су Раде Бајић , Богдан Петровић, Зоран Димитријевић, Славољуб Краинчанић, Душан Валчић, Томислав Шушулић, Александар Младеновић и други. Није било спорта у нашем граду где свој део није имао и Пера Живковић , па је тако било и у пливању. Онда се такмичило у многим местима широм земље. Поред мушког формиран је и женски пливачки клуб. Свој допринос клубу дале су Гордана Хаџи Ђокић, Верица Хаџи Ђокић, Надица Бајић, Јелена Бошковић, сестре Душанка и Олгица Живковић и многе друге. На тамичењима су углавном постизани веома добри резултати, прва или друга места, иако тада нисмо имали базен. Тренирало се у вади у Власини. Али из разних разлога клуб није дуго опстао и постао је део пливачке секције при Друштву за телесно васпитање „Партизан“ и тако је временом Власотинце остало без клуба, сада се  углавном сви баве рекреативним пливањем, мада потенцијала за развој овог спорта има“ , рекао је Петар Шушулић.

Народна библиотека “Десанка Максимовић“ изложбу је припремила у сарадњи са Удружењем Власотинчана у Београду „Влада Илић“, преноси лист Власина.

Leskovac: Šest javnih česama

ЛЕСКОВАЦ УСКОРО ДОБИЈА 6 НОВИХ ЈАВНИХ ЧЕСМИ

ЛЕСКОВАЦ – На иницијативу грађана, који проводе слободно време и тренирају у парку поред Стадиона „Дубочица“, на овој зеленој површини постављена је нова јавна чесма. Почетком следеће недеље требало би да се започне са постављањем чесми на још шест локација у граду, у укупној вредности од милион динара. Инвеститор је ЈКП „Водовод“.

Екипе градског Водовода поставиле су крајем прошле године јавне чесме у центру града на локацијама где их раније није било. Реч је о донацији граду и грађанима овог предузећа, које је издвојило 1,2 милиона динара за укупно 9 чесама – објављено је на званичном сајту Града Лесковца.

Leskovac: Poziv za predlaganje kandidata za dodelu Oktobarske nagrade

LESKOVAC – Odbor za obeležavanje praznika, jubileja i dodelu priznanja Skupštine grada Leskovca raspisao je Poziv za predlaganje kandidata za dodelu Oktobarske nagrade – Medalje Oktobarska nagrada – Medalja, kao posebno društveno priznanje, dodeljuje se preduzećima, institucijama, ustanovama, mesnim zajednicama i pojedincima svake godine povodom praznika grada – 11. oktobra, Dana oslobođenja Leskovca, za životno delo, pojedinačna i zajednička dostignuća u oblastima privrede i društvenih delatnosti.

Pravo predlaganja kandidata imaju preduzeća, institucije, ustanove, mesne zajednice i udruženja građana. Predlozi moraju biti obrazloženi i da sadrže dovoljno elemenata za ocenu dostignuća ili ostvarenja kandidata predloženih za priznanja i nagrade. Predlozi se dostavljaju Odboru za obeležavanje praznika, jubileja i dodelu priznanja Skupštine grada Leskovca, Ulica Pana Đukića 9-11, najkasnije do 20. septembra 2017. godine.

Nebojša Ilić Ilke: Retrospektiv stvaralaštva

ВЛАСОТИНЦЕ – Ретроспектива Илкетовог филмског стваралаштва изазвала је велику пажњу публике. У целости преносимо утиске професора Саше Станковића о ауторском опусу Небојше Илића: Искрено се не сећам тренутка када сам се упознао са Небојшом Илићем Илкетом. Чини ми се да га знам одувек као неког човека са камером, који све види а мало говори. Сарадњу смо почели када је снимао промоцију моје прве књиге и од тада наше познанство се полако развија у пријатељство. Гледао сам његове филмове и дивио се његовом таленту. Док је снимао филм „Пустоод“, јавио сам му да постоји приповетка „Црниловића круг“, коју је написао књижевник Саша Хаџи Танчић. Нажалост, Хаџи Танчић нас је напустио пре премијере филма, али знам да му је било драго што се помиње у филму. Иако је некад сарадња Илкета и мене била случајна, данас он планира да снима филм по мојој књизи о Влади Илићу. Мени је велика част што познајем Илкета, а задовољство ми је што сам књигом о Илићу прокрчио пут његовом новом филму.

Међутим, све наведено је мање важно. Појава Небојше Илића Илкета је нешто само по себи фасцинантно. Није чудно што он постоји, нити што је Власотинчанин већ то да ствара у Власотинцу. Лако је бити уметник у Београду, што би рекао Његош „из грмена великога лафу изаћ трудно није“. Задивљује да један такав стваралац живи у малој вароши око 300 километара далеко од престонице. Он се бави филмом, веома скупом „забавом“, и још осваја бројне интернационалне награде. Само је ово довољно да неко зна и да се изненади , чак и да није погледао ниједан Илкетов филм. А кад погледа, онда се нађе у чуду! Он као да прави филмове ни из чега или боље речено делује да од било чега може да направи филм. Илке је одавно прешао границе наше државе. Његов таленат и добронамерни дух прави је пример родољубља. Филм о дечаку који плива за православни крст награђен је у Хрватској, што говори да права уметност превазилази све шовинистичке поделе. Поруке његових филмова су хуманистичке, боље речено људске. Илке нас позива да будемо људи као што је то чинио патријарх Павле.

Окосница скоро свих његових филмова је Власотинце на овај или на онај начин. За разлику од вести које помињу нашу варош у црној хроници, Илке даје једну прелепу слику. Он ништа не идеализује, само представља реалност коју сензационалистички медији не желе да виде. Његово „ треће око“ оставља сведочанство о Власотинцу које жилаво пркоси суровој борби за голи живот. Он не пристаје на паланачку малодушност, јер добро зна да је провинција у главама људи и да то нема везе са географијом. Кад неко за сто година буде писао историју нашег места, видеће боље од нас наше промашаје. Између два пописа нестало је преко 100% Власотинчана, што оних нерођених, што оних што су побегли у потрази за бољим животом. Том истраживачу ће феномен Илкета бити невероватан! Зар је могуће да такав уметник живи у граду који изумире? Илке је уметник који не чека неко боље време да би стварао. Он обавља своју овоземаљску мисију упркос свему. Илке је зрак светлости у мраку у којем живимо. После Косовског боја настале су најбоље наше епске песме. Иво Андрић је за време ратова написао своја најбоља дела. У песми „Манасија“ Васка Попе зограф слика без обзира на „коњицу ноћи“… Да су Срби чекали боље време за културу, не би било ни Срба ни културе.

Најлепше је од свега што Власотинце воли Илкета. Синоћни вишеминутни аплауз најбоље говори шта Власотинчани мисле о њему. Не знам колико је схваћен, али знам да је вољен. Ипак, нешто се променило код нас, јер Илке није као Црниловић несхваћен од средине у којој живи. Њега нико не помишља да зове пустоод. Није мала ствар постати пророк у свом селу. Мислим да је Илке попут митског Антеја, има снагу само док је важан за тло на којем је поникао. Он не би био то што јесте да није ту где је рођен. Власотинце је много добило јер је задржало Илкета, али и обрнуто. Он није птица селица већ ендемска биљка, а на нама је да га сачувамо – преноси лист Власина.