ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress) – Ускоро би требало да се појави Светионик (Позајми ми моју мисао), нови роман Данила Коцића, новинара и писца, чија је порука ирска изрека: „Живот је превише важан, а да би био схваћен преозбиљно.“
Ево самог почетка тог новог дела дугогодишњег дописника „Политике“ из Лесковца, аутора двадесетак књига међу којима је, свакако, најпознатија двотомна студија Лесковачки писци – трагови и трагања (око 2.000 страница великог формата).
I
Живот је превише важан,
а да би био схваћен преозбиљно.
(ирска изрека)
У центру села, са погледом на задружни дом, који мирише на потрошено време, седео си сам. Тврди камен те опомиње да ће се загубити мисли, а ти се уозбиљио; спреман да се пењеш на врх планине која зна да запрети усред летње непогоде.
– Не чујем ти мисао, пријатељу! – проговара придошлица.
– Занемело од самоће!
– Може да буде још болније!
Погледао си у правцу непознатог и у крајичку ока препознао друга из времена када сте писали коса танке!
– Чини ми се да си ти, Јоване!
– И мени се тако учинило!
– Фала, богу, да и то можемо!
Устао си са тврдог камена, кренуо у загрљај старини, а руке су се једва среле на пола пута.
– Како смо, јаране!
– Како је доба, могло је да буде и горе!
– Знам, а питам колико да нешто паметно кажем!
Онда си немарно показао оком на други камен, да Јован седне, као да си домаћин ових одавно поређаних клупа.
– Први пут сам овде био када и нисам знао да ми се десило!
– Ни ја, вала, а као да је било пре оног потопа!
– Јес, вала. Време се стрмоглавило!
Гледаш ти њега, он тебе, и не знате како да наставите започето ћутање. Ненадано се искотрља нова реч као да се одавно припремала да нестане.
Опет, питаш, реда ради.
Мило ти што је он ту.
И бесан као да су те изуједали стршљени.
Ту си где ниси био пола века!
– Како је прошао живот! – пита.
– Као да га није било!
– То се и мени чини!
И опет немо говорење; настала вечна тишина.
Као да неко моли да не прекидају далеко дозивање.
– Милевкеее! Еј, Милевкеее! Милевкеее!
Гледам Јована, као да тражим одговор.
– То моја мајка – беседи.
– ?
– Отац се спрема на пут!
Помислих на најгоре.
– Добро си мислио!
– ?
– Одвно само његове очи говоре. Немамо никога да нам преведе шта казују!
Тада си схватио оно што те чека.
Ускоро!
Пре уласка у село, свратио си до гробља.
Обрасло у немар!
Једва си пронашао своје место.
Прекрстио!
Заплакао!
Занемео!
Свеће ниси имао.
Опростиће стари!
Молим. И поново се крстим!
Одлазим. Са гробља.
Утучен!
Као да сам сусрео непознату слику!
Размишљаш, док крећеш да видиш свој давно заборављени дом. Бојиш се да те неће саплети та нова боја невољника коме је ионако преостало мало времена за говорење.
За утеху, у томе ниси једини.
Ако утехе уопште може бити када сустигну године трајне пролазности.
II
Питао је где сам свих ових година.
– У Београду. Два сата вожње од Теразија!
Гледа ме испитивачки. „Зар је Београд толико велико село!“
– Тако је лепше да се каже. Говоре и они који живе у Кладову или Јагодини!
Насмејао се кисело, а теби је остало да допричаш неку нову, уверљивију згоду, али је глас застао, а мисао никако да се присети шта је то толико важно што би поправило лоше расположење.
Он, мој школски друг, исприча нешто што ме развесели:
-Мог деду, каже он, када је напунио 82. годину, питали колико му је. Одговарао је кроз шеретски осмех: „Још осамнаест до стоте!“
– Баш је лепо досетио. Тако ми изгледа да му је преостао још доста недеља!
Ниси знао да му испричаш неку сличну згоду. Уморио те повратак.
Плашио се да све што је било не добије непробојну паучину.
Слушао си своју заповест која није знала шта да ти саветује.
Гледао си облаке као да си прогнозирао да ће бити оно што се некада десило.
– Невреме ће доћи! – каза он.
– Код нас никада није ни пролазило! – додао си.
Насмејасмо се сневесело!
Није баш тако. Хтедосмо да кажемо.
Знали смо да је то неистина.
Све наше истине биле су измишљене.
Тако се лакше живело.
Погледах Јована испитивачи.
– Да наручим гајбу пива!
– ?
– Лакше је тако него замарати продавца!
– Ма, да идемо у кафану које нема у нашем селу!
– То ти је много боља идеја! – казао си.
Продавац, теби непознати младић, донесе гајбу.
Изнео је из фрижидера!
– ?
– Родио се син, прво мушко у породици!
Двориште претворисмо у кафану!
Пили смо док нисмо знали да је већ свануло.
Тако се ради када се сусретну мисли после пола века.
И када се слави рођендан првог сина.
Гајбе нисмо бројали.
Математика нам је, ионако, лоша страна живота.
Због ње све се своди на неколико бројева.
И наду да ће их бити мало више!
Преотети од себе за себе.
То је било једино што је преостало.
Док се живот потпуно не истањи!
Радовао те долазак, а био тужан што се то десило пола века касније.
Као да си заборавио на завичајиако си стално мислио на житна поља и ливаде у мајским данима.
Дошлоје време заборава сопствених мисли.
И зато те теши исечак из живота у позним година.
Немаш где да се сакријеш од сопствене слике.
Давно избледела од дугог трајања.
Цена твога полаког нестајања је премала.
То је вечита прича.
Понављање није нимало оригинално.
Сада ти остаје да се радујеш малим стварима.
И тренцима коју буде наду.
Ако ти је нада уопште потребна и ако нешто значи.
Постао си записиничар свога дана.
Довољно да ти живот не буде потпуно заборављен.
Ствараш своју терују изгубљених илузија.
Чини ти се да више не можеш да мислиш.
Тај лажни оквир твога трајања очекујеш да нестане.
У завичају си.
А то је лековито за крај који је неминован!
III
Замрачило се, иако је сунце високо изнад планине.
Твоје очи не виде ништа.
Само осећаш сузе.
Плачеш, а не плачеш.
То је та бољка која код тебе не пролази.
Изгледа да си у кревету.
Само не знаш где.
Ваљда си стигао где си наумио.
?
Видиш оца на зиду.
Мајка је поред њега!
Обоје те гледају, уз осмех.
Добро је, док је тако! – говорио си.
Само загонетка остаје.
Када си стигао!?
И зашто си стигао, како си стигао!?
Мобилни звони као да је болестан.
– ?
Одговараш непознанцу.
Незнаш шта те пита, а нешто јесте као питање.
Само чујеш себе како говориш потврдно.
Ниси се окренуо на другу страну кревета.
Пристигао онај младић из продавнице.
Ништа не говори, а као да нешто казује!
– ?
– Шта се није догодило!?
– Све и ништа! – рече младић.
Царовала су питања.
– Важно да си добро! – рече поново младић.
– ?
– Много смо певали. Због мог сина, првенца!
Тада се истрезних.
– Никола, хвала ти! – прозборо си.
С муком, сетио се како је кум наденуо име.
Знао си да си пио.
А као да ниси знао.
Помешале се слике.
И успомене.
Све је отишло с оне стране сећања.
Младић се ослободио неугоде.
Прича разговетно, али изгледа да се боји све да каже.
– ?
Никога ниси увредио!
Само си причао неповезано.
Довољно разговетно да ни свој промукли глас ниси препознао.
Тако се ради када се не мисли како се ради!
– У нашем селу ово је прво мушко дете после годину дана! – каже Никола.
– ?
– Једва смо чекали да се то деси.
Исприча да се деца ретко рађају, сваке године по једно.
Сваке недеље неко умре.
Свадбе су постале народна весеља.
Цело село слави!
Није важно да ли је неко некоме род.
Сви су позвани.
Прича Никола као да сам дошљак.
Хоће да каже оно што одавно знам.
Пола века није ме овде било!
Последњи пут када је отац умро!
Чак се не сећам ни године.
Знам да је била зима.
Једва смо га сахранили.
Мајка је имала више среће.
Тешко боловала, пола године.
Комшије се нису превише мучиле да ископају раку!
То се овде зове – срећа!
Једног старину нису могли да сахране недељу дана.
Снег је заробио село.
Сандук су донели из града седмог дана после смрти.
И то се не би десило да твој отац није био упоран.
Сетио си се тога иако си био исувише млад.
То су успомене које се не заборављају!
Пркосе времену.
И старости!
IV
Ове нове, дођу и оду. Као да их није ни било.
Ниси веровао да ће се то десити и теби.
Као и твоме деди и оцу!
Понавља се историја људског памћења.
Заборави се све, или готово све!
Да глава не боли.
Свог телефонског именика се никада не сећамо.
Ако се то и деси, заболи нас глава као да је ударена маљем!
Тада псујемо живот као да је он крив што смо заборавни!
Хтео си нешто да питаш Николу!
Мисао пролете и оде као да је ударио гром поред куће.
– ?
– Морам да идем. Важно је да си добро!
– Није требало да бринеш! – прозборио си као да се правдаш.
– Мој отац говорио колико си паметан.
– ?
– Пресрећан сам што си пио са нама!
– ?
– Ниси се посподио!
– ?
– Био си љут када смо ти персирали!
Насмејао се. Да зауставиш главобољу.
Никола пружи руку. Позва и оде.
– Тек ћемо се весилити, када се син жени!
Поново се смејемо.
Знао си да придошлица неће доживети.
Само си се ругао животу!
Одмаглило време.
Остао трачак.
И мање од тога!
Колико да се за крај стави – тачка!
Ако и за то има наде.
И ако та тачне има некаквог смисла.
После ове тачке, настаје дуга, предуга пауза.
Старци се затим хвала како им унука ради на ТВ.
После се присети како им је и зет ту био запослен.
И ћерка.
Талентовани људи.
Лако прегласају талентованије.
Када се удруже глупаци, паметнији су увек у мањини!
Само што памет мери већина.
То је смисао правде.
Код нас.
И у свету!
По томе смо блиски напредној цивилизацији.
Зато глупост постаје правило понашања.
Боље што не гледаш ТВ.
Не читаш новине
Не пратиш интернет.
Мобилни чуваш да јавиш како си почео да умиреш.
Можда неће бити ни потребно.
Неће имати ко то да чује.
А како стује има само повремено, мобилни ће се огласити као да си – мртав!
Један живот мање у забити вреди колико лаки поветарац пред невреме.
Тек када престане грмљавина и смире се потоци и реке, неко ће се можда досетити да си дошао у село после пола века.
Срећом, нису се испунила њихове прогнозе.
И даље си жив.
Остало ти је мало времена да испричаш породичне приче.
Можда ће некога занимати.
У нашем селу некада није било досадно.
Сада је сељацима једина разонода нечија смрт.
Тада се добро попије.
Када прође неко време, настају приче које се касније препричавају уз заразни осмех.
V
Не интересују те нове колекције дана.
Свет се прави паметнијим него што јесте.
Понижен си ако их слушаш.
У селу струја стиже само повремено!
Сваки нови јачи ветар доноси мрак.
Неке жене се буне се због злостављања.
Тужан си, немоћан и престар.
У ствари, бунио би се, али нема ко да те слуша.
То је најбоље решење да не полудиш.
Не дозвољаваш себи да изгубиш стрпљење.
То је прва бољка међу болестима које ти прете.
Неваспитање ће стићи и у твој крај.
Потребан је само добар пут.
Моћници одавно обећавају нове неистине.
Ни вашар таштине те не интересује.
И од њега може само да заболи глава.
Сада си на правом месту.
После пола века. Ако не рачунаш и доба одрастања.
Довољно време да се поздравиш до новог сусрета!
Прича коју носиш не може верно да се преприча.
Ово је само покушај копирања.
А то је друга верзије прве верзије друге копије.
Она личи само на оно на шта би требало да подсећа.
На један одоцнели живот.
Види се у поломљеном огледалу сећања.
Учили те да будеш паметан када крећеш некуд.
Лагодније ходаш улицама града.
У њему си провео цео живот.
А и даље си странац-дошљак.
Тешиш себе: у великим градовима, сви су странци.
Сем оних који се препознају по акценту тога краја.
Чујеш их како говоре: деда им је рођен овде!
За његовог оца не знају са које је планине дотрчао.
Срамота их да кажу да си у они сељаци-дошљаци.
Ништа пре другог колена не узимају за своје.
Уз кривудави пут, који подсећа на устајалу балегу, кренуо си пратећи своје кораке.
Ниси мислио ништа, а и то је довољно да се размишља.
Корак ти је био успорен.
Довољан да сустиже твоје протекле године.
Гледао си у некада познате пределе као да их сада први пут видиш.
То је цена твог дугог века.
-?
Седамдесета измиче.
Нови дан је чиста лутрија.
Тако се овде некада говорило.
Када си дознао за ововременска умирања, сељаци су у праву.
Облак те упозорава да се спрема промена климе.
Не мариш.
Не плашиш се грмљавине.
Не чујеш је.
И да је чујеш, не би је чуо.
Све то је постало равно.
Од када си кренуо овим путем, ниси срео ниједног пастира.
Ни оваца нема.
Козе одавно нестале.
Због њих је твој отац морао да иде у ћузу.
То је детаљ за другу причу!
Идеш даље, а као да си стао!
Не мариш што све тече тако споро.
Заустављаш време.
Или оно моли тебе да превише не журиш.
Ноге ти нису спремна да буду брже од капи воде која ти је потребна да ухватиш нову мисао.
Теши те што, ипак, неће невреме.
Мислиш тако. Учили те старији!
Само понекад.
И они су знали да се преваре.
У планини никада у ништа не треба да будеш сигуран.
И вукови се појаве када им се најмање надаш.
Људима овде ни они не прете.
Само се боје да не буде горе.
А биће горе. Тако је одвајкада.
Од рођења до смрти.
Само повремено живот зна да превари.
Набоље!
Изнад твоје главе пролетела ласта.
Подсетила да је одавно стигло пролеће.
Тада си приметио да је свуде око тебе зеленило.
И ливаде се пробудиле.
Ускоро ће косци, ако их има.
Застао си за тренутак да видиш оно што се не види.
Живиш у параленом свету.
Онај праве давно је нестао.
Овај други, ускоро ће се придружити.
Ноге те најбоље опомињу.
И заостала мисао која не говори.
Идеш даље брзином пужа.
Довољно да стигнеш где се наумило.
Нигде.
То је пут који има свој циљ.
Боље је тако, него да унапред буде одређен.
Тада се не стиже нигде.
У сусрет иде неко.
Примећујем само волове.
-?
Враћају се кући.
Ниси веровао да се то дешава када си био мали.
Сада се увераваш да је могуће и оно што је нестварно.
Присетио се да је о томе говорила твоја бака, очева мајка.
– Волови су паметнији од самих волова!
– ?
– Људи мисле да су глупи, а нису!
– ?
– Меру људске памети не одређују по њиховим, него својим аршинима.
Тада си научио једно од правила живота: није увек оно што ти се чини да јесте!
Кола претоварена. Пуно џакова. Нагађао си: брашно из воденице!
Гледаш оне лепе, беле волове, и помишљаш, али не можеш да кажеш праву мисао. Нешто ти ту смета. Можда најпре питање: како је он могао да их остави? Можда се ненадано разболео? Није ли – умро?
Ту суморну, тешку мисао, прекида друга.
Људи остаре када престану да се заљубљују.
Одавно си стар.
Учинило ми се да су волови заљубљени, да воле наметнути живот и да се полако приближавају своме дому.
О крају свога крај, не размишљају!
Или ми се тако чини!
Штета што не разумем довољно мисли ових добрих, вредних животиња.
Идеш даље оним заборављеним путем.
Вратио би се, али те мучи питање: можда је власник ових волова ту, негде у близини.
Помогни му.
Да макар умре као сваки пристојан човек!
Негде после друге кривине приметио си да нешто није у реду.
Са тобом.
Не можеш да мислим.
Не можеш да се вратим.
Не можеш ни да останем.
Све је ту, око тебе, а тебе нема!
Како се живот сузио у једну једину реч: нестајање!
Само што ниси пао.
Тог тренутка, наишао је незнанац.
Ухватио те за руке, прошапутао неколико речи и повео назад.
У село!
Близу.
А далеко.
За тебе је сваки нови корак опасан.
Приближаваш се нестајању.
VI
Дишеш, а као да си стао!
Недостаје ти мало више слободе.
Незнанац те посматра и тада прозбори реч, коју си накнадно разумео: „Куда!“
– Где сам почео!
– ?
– До села, назад, чека ме двориште које нисам видео пола века.
– ?
– Како се не познајемо!?
– Обневидело се, пријатељу. чујем те, а не чујем глас. Да није ових мојих волива, не бих знао ни куда да идем. Отишли, али нећеотићи док ме не виде на улазу у село.
– Паметни су!
Тако ти он испреда причу коју ниси довољно разумео иако је, ваља, казана разговетно. У старости, моталоти се поглави, ниједна прича није довољно разговетна.
Зато се, ваља, младост, подсмеха исхабаним годинама.
Не зна она да ће брзо доћи!
Док израсту неколико,можда и мало више, пролећних трава.
Растасмо се, а да се честито нисмо упознали.
– Милан! – рече ти он.
Не знаш да ли си казао бар надимак, ако си га упамтио!
Тако је то када не идеш до краја пута,који ти је непознат у старости.
Некада није било тако.
Сви путеви су ти били добри.
Иони који то нису.
Младост посматра далеко.
Старост се сместила у излизано трајање.
И оно ти смета, јер прети да нестане као подивљали пожари који су извршили задатак!
Започео си да се играш скривалицама. Иза своје сенке.
Машташ. То је лековито. Води радозналости и гаси тугу.
Прелиставаш своја сећања и затурене књиге у соби коју си напустио пре пола века.
Тражиш затурене најлепше боје пролазности.
Ниси био талентован за све, али те најтеже ствари нису мимоишле.
То је среће, јер се тако најбоље проверава снага пролазности живота.
У једној од заборављених књига, које си купио као гимназијалац, живот је записан као музика. Ретка су то дела. И чувају се као најдраже успомене.
Твоја давно напуштена соба није била књижевни салон.
Личила је на обичну просторију у којој се осећа заносни мирис старих поклона.
Ниси бирао одабране књиге, али је изгледало као да јеси. Корице ти нису биле важне. Садржај си оцењивао тек када си књигу прочитао.
Неке ниси ни стигао.
Младост је била бржа од сваког заноса.
Писао си само повремено. Мајци и оцу. Кратка писма.
За друго, у пролазним годинама, имао си мало времена.
Саставио си само неколико књижица.
Колико да се назовеш писцем! Из провинције! Као да је то нека срамота.
Ниси волео снобове. Сељачки живот си боље разумео од свога заборављеног тренутка.
То се зове памћење за дане који пристижу у поцепаним ципелама и подераном оделу.
Повремено ниси веровао ни себи.
Покушао си да нађеш одговоре изгубљене у затуреном времену.
Протеклих година, док си прелиставао похабане књиге (не од читања, него од старости), синула је мисао да си повремено био занет као неко ко никада неће отићи!
Непристајање на пристајање била је твоја порука младости.
У овом годинама, изгубила је смисао, звук и боју!
Боже, како је Ками казао (ако се добро сећам): „Будим се, дакле, постојим.“
Није ти више до буђења. Ни до новог знања. Незнање ти више није љутило! Научио си што је требало. Сада се углавном све негде загубило.
Живео си ван правила: по своме!
Никога то није требало да интересује.
Можда ће доћи време да се прелиста комплетан инвентар успомена. Ако је могуће. Сада то једино и преостаје.
Ако знаш да се сећаш!
И ако буде било времена.
Сумњаш. И то је добро. Значи, и даље мислиш. Успорено. Довољно да се осећаш како си међу живима!
Макар привидно!
Неки су писали прича о људима средњих година.
За то нисам имао времена.
Не сећам се тога доба.
Радозналост ме није занела.
Ни повремени посетиоци мога родног места.
Ни јунаци доба којег више нема. Ако је и тада било правих хероја.
Немаш посебне захтеве, ни очекивања.
Све што најважније било, догодило се!
Несрећно је годинама страдало твоје памћење.
Успут, неприметно. И за тебе, и друге. Колективно!
Затурен си у крајолику загубљеног очеивања.
Само си повремено путовао ноћним возом. У машти!
Ниси био ни светац, ни грешник.
Мало си такве и познаваоиако сам доста путовао.
Мреже људског неспокоја су око тебе.
Живот ти се намећа као неразумна прича.
У суштини, то је тако.
Нико га није схватио до краја.
У ствари, нико није ни разумео шта је почетак, а шта крај самога краја.
Ниси писао дуге приче, ни дуге романе.
За вежбање, било ти је потребно мало простора.
Ниси посвећен поезији као начину живота, али је волиш више него што је разумеш.
А смисао песме није у љубави, него разумевању!
Бар тако ти се чини!
Или можда је то лажна слика лажне слике.
Ниси стигао да довршиш своје дело.
Још није крај. Можда ћеш успети!
Никада ниси схватио шта је то читалачка јавност.
Ниси зато разумео они који су покушавали да ти наметну други распоред првог распореда ствар.
Чувао си старе приче; само су се негде затуриле.
Мали део је у твојој глави у давно затвореним фиокама.
Сећаш се одломака, то су само сличице из живота који ти је наметнут!
Још нисам направио списак људи којима нисам пожелео што ће се мени догодити.
Молио сам се као да нисам знао да ће доћи старост и без тога.
Улични чистачи су ме храбрили да будем бољи него што јесам.
Њих сам разумео као слику вечите наде да није све изгубљено!
Твоја животна зрелост нису године, него оно што се иза њих крије.
Ниси ишао лаким путевима, далеким друмовима и непрегледним пределима које си једном и више никада видео.
Твој свет био је јасан: као и живот.
Нестварно-стваран: обичан, тугаљив, несхваћен и далек!
Тражио си у речима немогуће, а проналазио само део тог надања.
Довољно да будеш задовољан.
VII
Нису те напустиле запуштене идеје. Само су добиле мирис балеге.
Отуђеност ти је суђена, али си је побеђивао повременим излетима у непознате пределе, далеко од завичаја.
И тада ниси заборавио заносни мирис покошене траве крај старе, оронуле куће.
То те чувало сваке заборавности и отуђености од младалачких корена.
Твоје планинско разумевање стварности лечило је туђе бољке.
Зато су волели да те слушају и када им није било до слушања.
Ниси никада заборавио заборављене, остављене, нестале, далеке људе.
Нису те мучила размишљања о срећи; несрећа ти је много боље стајала.
Болела те глава када су сви причали о пропасти, као да је то нека новост.
Цело људско трајање је у знаку те бољке.
Радост је постала споредна ствар. И зато јој је цена превисока!
Мислио су кроз наочари које ниси носио до седамдесете!
Прашњави путеви те нису замарали.
Више си волео њих него велеградску галаму која је ходала умивеним улицама.
Испробао си живот у свим варијантама; ниједна није остала до краја.
Једино што си понео из завичаја биле су успомене.
Звезде су те молиле да их насликаш када их не видиш.
Када је ведра ноћ, ниси се трудио да их бројих.
Бојао си се далеких предела и непознатих људи.
Сећања су ти једини замак тишине.
Веровао си добрим људима. И боји си веровао.
Учили те да доброту препознајеш по очима које те посматрају.
Пола века живих од сећања.
То је једино сигурно трајање.
Све остало је – несталност.
Свој смисао опстанка видиш само у боји сећања.
Баналност те замара, као дуге зимске ноћи.
Природа у твоме оку, које се сећа прошлост, није иста као данас.
Препознајеш драговољне мотиве дечачких слика.
Колорит твојих пролазних дана има боју туге.
Уздах појачава сенку.
Пролазност те нагони да видиш само део стварности.
Умориш се повремено од свога умора.
Не памтиш више речи, јер их нема.
Тишина ти постаје лековита.
Као пролећни поветарац.
Огледала ти ремете илузију стварности, али те не узбуђују.
Другачије видиш себе иако не видиш добро.
Посматраш део собе као најдражи кутак преосталих дана трајања.
Завичајне ноћи у овим годинама су тужне.
Зато те повратак враћа у време који си једино упамтио.
Повремено си особен и самосвојан иако те други тако не виде.
То те не вређа, јер већина не жели истину о себи.
Сво први перод живота назвао си: „Из младалачког периода“.
Други је безимени.
Трећи остаје да буде написан.
Разговарао си са собом да се не би посвађао са другима.
Подсећао си се на оно што је вредно памћења.
Нажалост, често су стизале оштећене слике.
Није било страсти, ни жеље да се то промени.
Препустио си да живот тече као планинска река.
Њој су, као и теби, други одредили ток.
Љутио си се, али није вредело.
Нови, занимљиви детаљи твога трајања, тек треба да буду исписани.
Повремено уживаш у издајству свога сећања.
Невероватно, али истинито.
Теши те сазнање да у томе ниси једини.
Покушао си да промениш живот, а он је променио тебе.
Сада остаје да се прохода оно што је преостало.
Ако се уопште може.
Најтежа старачка клетва није смрт, него – заборав.
И болесне ноге које су жељне да не буду такве!
Мислиш док не мислиш, јер тако боље размишљаш.
Ћутиш и видиш себе.
Да није тога, не би препознао друге у затамљеном огледалу прошлости.
Поштовао си експримент живота.
Да тога није било, не би остало ништа.
Бежао си од сујете, која те повремено стизала и претварала у другог.
Без талента си кренуо у живот.
Тек касније си открио да си био у заблуди.
Научио си да живиш по нотама које ниси знао.
Правио си сигурне грешке, које су те пратиле као невреме.
Упорност ти је бла врлина.
Зато си се поредио са магарцем.
Веровао си да ниси он. Тврдоглавост ниси остављао за сутрашњи дан.
Време, али само повреме, било је обасјано дивном светлошћу.
Преостали део твога трајања окружен је полумраком.
Или невидом!
Ниси знао да дефинишеш своје време.
Ни себе, ни друге.
Све је око тебе било у шифрама.
Надао се да ће доћи дан одгонетања.
Ниси желео да се слушаш када је било најпотребније.
Сада не можеш ни да се чујеш.
А штаби то и вредело.
Чак ни снови нису били нарочито лепи.
Само повремено. После доброг дружења и чаше црног вина.
Желео си да сањаш са другима.
И то се повремено дешавало, али се позаборавило.
Време је да се своде ненаплаћени рачуни.
Ако га уопште буде било!
Али, и то је свођење трајања.
Да се дозна што се заборавило!
И крај новога почетка.
Осећаш се као да не чујеш свој глас.
Туђа шапутања су ти много јаснија.
Долазе из даљине и неког другог времена.
Читао си о великим уметницима који су сумњали у себе.
Неки су завршили пре времена – добровољно.
Твоја сумња не иде тако предалеко.
Не припадаш њима.
Имаш нејасне снове који ће се на крају, можда, и остварити.
Да се сете када више није важно за тебе.
Читаво твоје трајање у знаку је нејасних симбола.
То те не мучи, јер је углавнвом тако и код других.
Исписујеш живот као да шаљеш разгледнице из далеког света.
Твој глас је нејасан, храпав, старачки, спреман да утихне.
Сврстао си се у ред генерације која се припрема на починак.
Покушаваш да нацрташ аутопортрет, али не успеваш.
та врста уметности код тебе је у измаглици.
Игре сенки на твојим сликама су само привид.
Запитан си над својом и судбином пријатеља који ти праве друштво.
Јер, говорио си: ако они нестану, нема ни твога света.
Бити сам, ти и не постојиш!
Бол је постала твоја терапија.
Докони људи се радују када те види.
Знају да си, макар повремено, једнак међу њима.
Твој живот није у знаку песничких рима.
Њих је све мање, а ове нове песме су ти неразумљиве.
Одговор је јасан: ти си човек прошлога доба!
Или су ови песници из новог времена, до којег нећеш доћи.
Пре путовања записао си њено име на дрво липе поред твоје куће.
Било је јулска жега, а липа је мирсала као да је плакало цело село.
Тада ниси ни сањао да ће будућности бити онаква каква је прошлост.
Све је било у знаку изанђалих метафора и стално рецитованих стихова.
Нарочито у добром друштву, у кафанама које су мирисале на опушак цигарета.
И смирај дана пре одлазака поднапитих гостију који су заборавли шта су говорили пре, а шта после пића.
Тако сам заувек упамтио сећања која не умиру ни и у данима поспаног месеца.
Сада чак и сањаш места на којима никада ниси био.
Тако си најбоље схватио да си ограничен у бескрају.
Име твоје велике љубави исписано је једном за сва времена.
Остале су биле ту као утеха да је, после невремена, могло да буде много, много горе.
Топле људске приче слушао си од других.
Своје си записивао, али су имале боју непролазне драме у драми.
Ни многа сећања нису преживела тст времена.
Чинило ти се да се све претворило у утпију без почетка и краја.
И сам твој рукопис био је нејасан за читање.
Као да га је неко други писао.
Тако је то када се жури да се истовремено посвршава више послова.
Стрепња је било твоја једина извесност.
Чак и када ниси морао превише да стрепиш!
Покушао си, али ниси успео баш све да сакријеш од себе.
Твоје друго лице било је јаче од првог.
Као да си у изломљеном огледалу где се преламају невидљиве сенке.
За свој живот понекад си се мало питао.
У времену без времена, у доба када ништа није вредно памћења, то је оставило неизбрисиве трагове на твоме лицу.
То је било опасно добро време и за тебе, али и за друге.
Изузетака је било само у привилегованим круговима.
Када си ишао улицама хтео си да се осећаш као да идеш на неку прославу, али се деценијама то није дешавало.
У твом животу пречесто су владали повишени тонови.
Поштовао си своје време као скитница који не зна где ће му сутра бити нова адреса.
Само си повремено имао велико поштовање према себи.
Ниси хтео да будеш у туђим, новим ципелама.
Излизане су ти боље стајале; осећао си неку неописиву топлину.
Увек си каснио на воз, али си имао среће.
Наша железница је знала за твоју навику.
И возови су долазили на време!
Нежни шапат локомотиве стизао је да ти се насмеши.
Ниси одоговарао. Непристојно је бити културан када се касни.
За тебе ниједна прича није била завршена.
Ни роман!
Ни песма!
Још мање људске пакости!
И када си говорио стареприче, слушали су те као да су их чули први пут.
У томе си био непогрешиво добар!
И ненајављено за тебе је било исто као да су те звали стоти пут тога дана.
Осмех те је само повремено посећивао.
Боље си личио на себе у новом оделу и лицу које крије неку тајну.
Да си хтео, био би звезда свога сокака!
VIII
Памтио си само неке дане. Најмање срећна јутра.
Стихови великих песника не треба тумачити.
Био је то твој став од када си написао прву песму.
Знао си да није најбоље, али си је волео.
У песми си тражио сродну душу спаса.
И повремено налазио.
Балови те ниси занимали. Они су само за господу.
То ниси постао када је било важно.
Твој стални дом и теби увек није био познат.
Мењао си адресе још у средњој школи.
На студијама још више!
Повремена скитница. Говориш себи.
Не сећаш се када си први пут осетио страх.
Али, знаш да те пратио као подивљала зверка.
Много си читао и лако памтио.
Али, био си без идеја о својој будућности.
Постоји другачија реалност од свакодневља
Путовања кроз глуве године живота ниси ти се чиниле изгубљеним.
Научио си да будеш сам и када ниси!
Схватио се да усамљеност може да буде лековита у мери која доноси задовољство.
Тада нормално разговараш и читаш добру лектири.
Довољно да дан добије боју незаборавног тренутка.
Био си креативан када је било најпотребније.
Опомене су те дозивале повремено.
Веровао си им, јер си био убеђен да нису лажне.
Путовање ка крају ноћи нису била досадна.
У младости се ниси бојао смрти.
Можда, само повремено.
Када си први пут видео шта она доноси.
Живот ти је понекад био препун апсурда.
Зато си повремено осећао кривицу у себи и око себе.
Желео си на тренутак да се вратиш у детињство.
Да будеш срећан у сиромаштву.
Водио си белешке успомена.
Оне су те спашавале заборава и суноврата.
Сусретао си алкохолисане, дрогиране путнике.
И бојао се да и твоја сенка не добије одвратни мирис.
Ниси имао неуредни студентски живот.
Био је само сиромашан.
И то те спасило да не залуташ странпутицом.
Сумњиви су ти били дрогирани певачи.
И њихова музика која је тровала околину.
Долазила је са оне стране света где залази сунце.
Тражио и налазио оно што те одушевљавало.
Повремено!
Опомене су те трезнила од поразног свакодневља.
Некада се најважније ствари догађају у истом дану.
И рођендани.
И венчања.
И смрт.
За боемски живот сазнао си касније.
Тада то више није ни било важно.
Повремена путовања су те трезнила од сивила дана.
Највећи део живота провео си учећи уз снове.
Презирао си малограђанштину.
Ниси знао за луксуз.
Научио си да живиш као твоји сељаци.
Ћутао си, ћутао, ћутао због времена у коме си живео.
Само си повремено говорио – кроз гласове тишине.
Заљубио си се као гимназијалац – на први поглед.
Друге те од тада нису интересовале.
Неки су успомене одлазиле у смрт као у шетњу.
Можда ће и твоја таква бити.
Кафане су ти само повремено биле други дом.
Када си био изгубљен случај.
Тада си се надигравао без речи. Ти и ти!
Свака изговорена мисао била би сувишна.
Свако нови дан био је стари.
И свака прича понављала се као да је непозната.
IX
Између живота и писања граница је била непровод.
Покушавао си да речима удахнеш живот.
У томе си био на почетку сна.
И то је успех.
Биографију си претварао у непрочитану метафору.
Повремено си спавао гледајући звездано небо.
Повремено копирао сопствена искуства.
И повремено због тога побољевао.
Углавном безуспешно био си здрав дуже од деценије.
У смрт си веровао због уверења.
Понекад је лековитија од живота.
Готово без изузетака, схватао си људе погрешно.
Три пута за редом!
Разумео си несхваћено: жив си, јер си грешан!
Одједном си решио да више не пишеш.
Прочитао си границу свога талента.
Други су мислили другачије, али те није занимало.
Сада си покушао да будеш део ловаца снова.
Без писања.
Без дневника.
И без речи!
Највише си научио посматрајући себе.
Друге, друге и друге.
И реку!
То је изазов живота. Речи су нешто друго.
На мапи света гледао си далеке крајеве.
И маштао о другима који имају такође своје снове.
Тада су пристизали само дивни одломци трајања.
Повремено си добијао праве шансе.
Нарочито на испитима.
Важно је било да будеш добар, сада и никада више!
Можда једино још једном.
И на крају последњи пут.
Научио си од старијих, када долази крај.
Ако се на време оде, дуже се памти.
Тако се ствара слика о властитој реалности.
Порази су те само подсећали да мораш бити бољи.
Тако је и било.
Угледао си се на боље.
И од бољих, има бољих.
Да није тога, не би било такмичења.
Упамтио си да тај редослед није вечити.
И то је нада да ће увек бити боље.
Порази те научили да не будеш увек тужан и сам.
Ниси све приче за ово време.
Нису ни све књиге за ово време.
И нису сва умирања за ово доба године!
По изразима лица мерио си снагу написане речи.
И у чему је мисленица апсурда самоће.
Ту загонетку никада до краја ниси одгонетнуо.
Заокупљала те као нерешени ребус у новинама.
Изгубио си смисао за детаље.
Сматрао си да нису важни.
За сликаре је, касније си разумео, то украсница.
Детаљ.
По томе се препознају велики уметници.
Твој рукопис био је нечитак, стил за памћење.
Тешки речници су ти били страни.
Као да су ти доносили трајне ожиљке.
На свечани начин обележавао су и своје неуспехе.
Признавао си пријатељима да си те опаметили.
Док си писао, противио се смрти.
После њеног доласка, неко ће прочитати бар редак.
Та сенка живота бранила те од сунчанице.
Ишао си само на изабране литерарне вечери.
Више си волео мирис старе хартије.
Маргине на књигама сматрао си дивном опоменом.
Помогле ти да будеш другачији.
Бришеш сувишне речи да не би другима сметао.
Шта ће ти дуге мисли када су и кратке довољне.
Био си редитељ свога говора.
Сузе су долазиле ненајављено.
Због нечега што је било.
Због нечега што се дешава.
И нечега што ће се, засигурно, догодити!
X
Радили сте заједно: ти и ти!
Сада сте повремено на истом послу.
Писали сте сценарио свога трајања.
Углавном половично.
Нисте успевали да прнађете танане речи утехе.
Можда и нису биле потребне.
Можда ће доћи.
И можда ће тада бити најбоље време за писање.
Биографије је лажна историја сећања.
Биографија је нада.
И биографија је бег од заварава.
Зато ниси писао праву биографију.
Само слике које су остале из затуреног времена.
Младост.
Средње доба.
Време јесење сете.
И крај свих – крајева!
Тако иде редослед сценарија.
У животу.
У књизи може и другачије.
Ако кренеш од почетка, сетићеш се само нечега.
Из студентских дани, душа ће ти бити рањена.
Ововременско трајање није погодно за маштање.
Нестало је оно што ти се учинило посебно вредним.
То је та заблуда свих живота.
То је сета која те гуши.
И то је оправдање за неуспех.
Ниси тачно пребројао дане вредне памћења.
Није их превише.
Других је много, али их се не сећаш.
Тешко је било почети.
Знао си: ако прва реченица буде добра, успећеш!
Само, не могу да се сетим те прве, добре реченице.
Смишљам је данима.
Смишљам је и ноћима.
И не успевам да је смислим.
Зато се бојим да нећу успети.
Уосталом, не пишем да бих успео.
Хоћу само да запишем две-три успомене.
Најважније је изабрати праве речи.
У моме календару речника, нема их превише.
Хватам се тиђих мисли.
Ни ну нема наде да ћу успети.
Све је отишло у недођију.
Уосталом, јављам се из таквог предела мога трајања.
Овде не би било тако да нису смишљали пакости.
Сељаци су им веровали.
И оној.
И претходној власти.
И овој.
Вероваће и наредној.
Доста су их проглашавали неверама.
Због тога су платили високу цене своје вере.
Када се поднапију, поново се куну Богу.
Друга им вера није потребна.
И славе нису заборавили.
Чак и када су морали да буду трезни.
Да их не би похапсили.
Ограђени ћутањем, научили су да ћуте.
И када ниси морали, нисте чули ниједан глас.
Нису се они бојали нововерника него невере.
Зборове су посећивали.
Поздрављали нову власт, али псовали у себи.
Када би они сазнали, цело село би похапсили.
За све су морали да се изборе.
И успели су.
Нова власт је поражена.
Али, ни новој, новој власти, није им било боље.
Стари греси су само пребачени у нову преграду.
Остало је записано: њиме и теби не треба веровати.
Можда ће се то променити.
Ипак, у то они не верују.
Једино им је сигурно да чувају своје обичаје.
Да се сећају старих макар гробиви били зарасли.
Намерно, да новој власти заметну траг.
