Plivanje za Časni krst: Pobednik Luka Petrović

VLASOTINCE (PanoramaPress) – Petnaestogodišnji Luka Petrović iz Leskovca, učenik Tehničke škole „Rade Metalac“ bio je najbrži u plivanju za Časni krst u Vlasini. On je pobedio u konkurenciji 57 takmičara, među kojima su bile i dve devojke. Prisutne je pre plivanja pozdravio sveštenik Goran Dimitrijević, starešina vlasotinačke crkve, koji je podsetio da se na današnji dan Bog javio u tri lica – kao otac, sin i sveti Duh. U ime pokrovitelja manifestacije, opštine Vlasotince, zamenik predsednika opštine Boško Stančić pozdravio je najhrabrije u nameri da doplivaju do krsta u reci. „Bogojavljensko plivanje za krst u Vlasotincu postalo je manifestacija koja prevazilazi lokalne okvire i opština Vlasotince će i ubuduće podržavati  ovakve skupove“, rekao je Stančić.

Neposredno pre plivanja puštena su 33 goluba, kao simbol godina ovozemaljskog života Isusa Hrista. Tradicionalno dobroj poseti manifestacije Plivanje za krst u Vlasini ove godine pogodovalo je i vreme – temeratura vazduha bila je 10, a vode 2 stepena.

Pre plivanja,  ordžala se tradicionalna Pihtijada, na kojoj su pihtije donela 37 takmičara, a za najbolje su proglašene one koje su napravili kuvari Snek bara pored sportske hale, drugo mesto osvojila je Verica Cvetković, a treće Rajna Radisavljević.

Pod pokroviteljstvom opštine Vlasotince, Plivanje za časni krst, organizuju Udruženje poštovalaca Svete Gore Atonske, Turistička organuzacija, Udruženje Loza, SRC Vlasina i Kulturni centra opštine Vlasotince.

 

Advertisements

Vlasotince: Vladika niški Arsenije na Bogojavljanje

VLASOTINCE (PanoramaPress) – U petak, 19. januara, od 12 sati, održaće se tradicionalno Plivanje za časni krst u Vlasini, u Vlasotincu. Na ovogodišnje, dvanaesto po redu,  plivanje svoje prisustvo potvrdio je i vladika niški Arsenije.

Svi zainteresovani mogu da se prijave u Turističkoj organizaciji opštine Vlasotince radnim danima od 7 do 15 sati ili putem broja telefona 016/875-201, kao i na brojeve mobilnih telefona 069/701998 i 062/232842. Prijavljivanje je moguće i na sam dan manifestacije, u SRC Vlasina, do 9h. Zdravstveni pregled prijavljenih takmičara je obavezan i on će se održati u sportskoj hali, u prostorijama Šahovskog kluba od 9.30 do 11.30. Pravo da učestvuju imaju i maloletne osobe, ali moraju sa sobom da povedu jednog od roditelja koji treba da potpiše saglasnost. Svi punoletni učesnici moraju da imaju kod sebe i ličnu karu, kažu organizatori.

I ove godine, kao prateća manifestacija, sat vremena pre plivanja za krst, odnosno od 11h, održaće se Pihtijada. Svi zainteresovani treba da se jave na pomenuti broj telefona Turističke organizacije ili na brojeve 069/701998 i 065/8706743. Takmičari sa pripremljenim pihtijama treba da budu u sportskoj hali najkasnije u 10.45, u petak 19. januara.

Na vlasotinačkoj brani svake godine okupi se između pet i deset hiljada ljudi, a najveći broj učesnika zabeležen je 2014. godine kada je za časni krst plivalo 86 takmičara. Zaštitni znak bogojavljenskog plivanja u Vlasotincu je mali Kristijan koji od rođenja, sa ocem, učestvuje na ovoj manifestaciji. I ove godine će, tradicionalno, učestvovati pripadnici Žandarmerije.

Pod pokroviteljstvom opštine Vlasotince, Plivanje za časni krst, organizuju Udruženje poštovalaca Svete Gore Atonske, Turistička organuzacija, Udruženje Loza, SRC Vlasina i Kulturni centra opštine Vlasotince.

 

Danijela Radovanović: „Svi napukli svetovi“, zbirka pesama

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress) – Драги пријатељи, ево и мене после дуже паузе. Желим да са вама поделим радост стваралачког искуства која дође само после дугог и озбиљног рада. Сви напукли светови до сада су били само моји. Од данас су и ваши. Хвала свима који верују у мене, хвала свима који верују мојој поезији – објавила је на свом ФБ Данијела Радовановић, песникиња, професорица српског језика из Лесковца, чији рад је представљен у студији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016). Објављујемо опширан приказ збирке проф. др Живана Стојковића.

Проф. др Живан Стојковић: „Нови бисер књижевног узлета“

У узвишености школског амбијента, уз радознале погледе младости, у лесковачкој Економској школи у Лесковцу куца срце професорке српског језика и књижевности Данијеле Радовановић, које својим дамаром обогаћује песничка надахнућа, скривена у дубини њене душе дуго и неправедно да би се, на срећу 2017. године огласила другом по реду књигом песничке даровитости Сви напукли светови и подарила нам још један бисер поетског златног миљеа културне баштине овог града. И да нам на тај начин још једном потврди да је Лесковац на високој ранг листи песничког Парнаса и књижевних вредности Србије. Обогатила нас је и поносом  који нам тако недостаје да покажемо ко смо и да силином својих осећања и стваралаштва надмашимо устајале стереотипе схватања провинције. Уз нашу захвалност и дивљење не желимо да скривамо своју срећу да она припада оној генерацији стваралаца који жели силином своје воље и талента да проникне у све тајновитости напуклих светова овога времена, да их препозна, песнички саопшти, да саопшти своје неслагање са било каквом пукотином у људској срећи, описујући је маштовито, тајновито до мистериозне узнемирености, а да при томе не буде скептик, већ трагалац за песником у гомили или у свом бићу, за звездознанцима и покислим сањарима или како се постаје песма, јер „стих мора да се мало сања.“ А наша поетеса признаје да је опчињују слеђени стихови „смрзути у капсулама, неотопљени, јер јој туга из туђег ока то још увек не дозвољава.“ А када се осмели, пукну све капсиле ових стихова и снагом своје мистичности доведу нас у егзалтираност, али и до стања збуњености силином порука које нам њене песме доносе. И тек онда сазнајемо, како каже Сенека „Ми у суштини гледамо свет само кроз наша осећања која га разлажу у боје по својој жељи“ што јер песникиња Данијела разастрла по цветној ливади сопственог поимања света и тајанственог космоса, са јасном поруком Шилера „Настали сте у љубави, у љубави цветајте“. Она, међутим, ово богатство људске душе исказује на по све другачији, скоро недостижан начин, претвара га у фолозофију поезије и стиха, збуњује и одушевљава, примора вас да га по ко зна који пут прочитате, чак и до комплекса да га схватите и жеље да проникнете у њену душу, у недостижност порука уз скривену способност несхватања снаге израза, порука, хтења или патњи. Свака њена песма је својеврстан изазов за себе, крик бола и надања, борба да нема напуклих светова да би књигу завршила песмом „Можда ипак имам нешто“ и стихом „Веруј, Ако још умеш, Веруј, Далекој песми, Ако заборавио си, Како да верујеш мени, И мојој уморној љубави“, потврђујући на тај начин мисао славног Шилера „ Шта је љубав без сјаја у љубави“. А она верује у своју љубав и напукли светови су њена опсесија, јер не жели да их призна, до спремности да се жртвује. И тако је закорачила у зачарани круг недостижних сазнања о снази љубави, коју треба схватити као божанску светињу и смело, успешно и надарено закорачила у уметност песничке магије коју Виљем Пен назива „свиленом нити која повезује све бисере“. А књижевној баштини Србије Данијела је овом књигом подарила више од бисера, поклонила нам  је сву снагу своје душе, њеног унутрашњег сазвежђа и космичке недостижности.

Нисам сигуран да су ови редови мојих мисли достојни  вредности ове књиге утолико пре што ми је стручна вокација другојачија, али када једна књига буде посебан предмет интересовања, једног он најпознатијих књижевника и књижевног критичара Србије Мирослава Димитријевића, председника Српске духовне академије и његових високостручних оцена песничког узлета савременог Лесковца, онда могу бити охрабрен да као конзумент ове уметничке громаде песништва потпишем овај текст и поручим Данијели Радовановић да настави да нам и даље дарује своја нова песничка остварења, која ће са сигурношћу заузети часно место у златној антологији лесковачког и српског стваралаштва.

Лесковац, 14. јануар 2018.

Проф. др Живан Стојковић

 

Vlasotince: Novogodišnji prijem

VLASOTINCE -(PanoramaPress) – Lično sam uveren, a i rezultati to pokazuju, da je godina za nama bila uspešna, rekao je na današnjem tradicionalnom prijemu povodom pravoslavne Nove godine predsednik opštine Vlasotince Zoran Todorović.

Sumirajući 2017. on je rekao da je u Vlasotince stiglo 500 miliona dinara republičkih sredstava za infrastrukturne objekte i da je to posledica činjenice da su u lokalnoj samoupravi na vreme shvatili da bez projekata nema ni novca. I u ovom trenutku, dodao je, spremno je 30 projekata sa svom potrebnom dokumentacijom za nove konkurse. „Posebno sam ponosan na činjenicu da je zgrada koju pohađaju svi vlasotinački srednjoškolci – zgrada Tehničke škole i Gimnazije – potpuno rekonstruisana i oni sada imaju neuporedivo bolje uslove za rad. To je slučaj i sa pacijetima i zaposlenima u Domu zdravlja –  taj objekat je danas neuporedivo energetski efikasniji. Brinuli smo i o novim aparatima, ali i o kadrovima u ovoj ustanovi“, rekao je Todorović.

On je dodao da je u oblasti poljoprivrede bilo raznih subvencija, a da će se u 2018. akcenat staviti na atarske puteve, ali da neće izostati ni subvencije. „U 2017. smo na zdrave osnove postavili i sistem lokalne poreske administracije. Poznato vam je da je to bio jedan zapušten sistem. Danas mogu da kažem da je naplata poreza u 2017. u odnosu na 2016. uvećana tri i po puta. Od 36 miliona u 2016. do 127 miliona u 2017! Određene stope poreza smo snizili, pojedine, kao porez na poljoprivredno zemljište čak na 0%. Zbog toga će suma na konačnim rešenjima za 2017. biti niža u odnosu na 2016.godinu. Smanjenje stope poreza, a povećanje broja poreskih obveznika je jedan od razloga što smo ušli u projekat švajcarske i naše vlade, sa 45 opština i 11 gradova, u kojima će se raditi popis imovine i vlasnika, kako bismo ažurirali bazu podataka i sprečili izbegavanje plaćanja obaveza. Podsećam vas da je država najavila uslovljavanje transfernih sredstava procentom naplate lokalnih poreza. Dakle, moramo da budemo odgovorni“, naglasio je predsednik vlasotinačke opštine.

On je govorio o radovima na uvođenju reke Rastavnice u vodozahvat kako bi se sprečile situacije u kojima nema pijaće vode prilikom svake obilnije kiše, najavio je otvaranje novih radnih mesta u pogonima Elrad I Elrad WS koji podižu nove hale, ali je izrazio I mišljenje da radna disciplina zaposlenih u sistemu lokalne samouprave, javnih I privatnih preduzeća mora da bude bolja- Govoreći o budžetu za 2018. Todorović je izneo samo deo planova: „Žitelji Konopnice dobiće napokon most koji su im mnoge vlasti obećavale. Rekonstruisaće se potpuno dve gradske osnovne škole. Sportska hala dobiće grejanje u ovoj godini“, rekao je predsednik opštine Vlasotince Zoran Todorović poželevši svima srećnu novu godinu.

Današnji prijem upotpunili su učenici Petar Veljković, iz OŠ “8. oktobar” I Petar Takić, učenik Vlasotinačke gimnazije. Njih dvojica, od petoro nagrađenih na nedavno održanoj manifestaciji Dani lokalnog dijalekta, čitali su tekstove na prizrensko-timočkom dijalektu.

Inače, ove godine nema organizovanog dočeka na platou ispred zgrade opštine. Kako je rečeno, sredstva za ove namene preusmerena su na druge događaje u kulturi.

 

Danilo Kocić: „Prof. dr Dušan Janjić: život i misao – hrestomatija i komentari“

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Крајем прошле године објављена је књига „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ аутора Данила Коцића, новинара и писца. Књига је промовијана 15. децембра у ЛКЦ.  Рад најобразовнијег интелектуалца Лесковца нашега доба опширно је представљен у двотомној студији (око 2.000 страна великог формата) „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016).

Књигу видети у ПДФ – о в д е:

Данило Коцић: „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“

 

ДАНИЛО КОЦИЋ ПРОФ. ДР ДУШАН А. ЈАЊИЋ: СВЕСТРАНИ СТВАРАЛАЦ РАСКОШНОГ ТАЛЕНТА

 (Критички осврти и коментари  o делу проф. др Душана Јањића)

 

Проф. др Душан Јањић ушао је у научни и књижевни свет тихо, ненаметљиво, што је лако одгонетнути његовом природом и изузетном скромношћу. Са свог стваралачког видиковца он је не само ослушкивао снагу (не)пролаз не тишине људске постојаности него у делима јасног стваралачког израза подарио научној јавности и читаоцима дело које у многим детаљима разоткрива лепоту српског уметничког и научног гласа.

Када сам први пут упознао овог уметника речи, имао сам утисак као да се одавно знамо! Иако поседује енциклопедијско образовање, проф. др Душан Јањић се свих ових година понашао као да је човек из нашег (мог) сокака!

У времену без времена, када се мржња раскомотила, дело проф. др Душана Јањића тражи нове, пажљиве читаоце и књижевне критичаре, јер припада малобројном кругу лесковачке литературе и ауторима пред чијем се стваралаштвом обраћам искрено уверен у несумњив значај и изузетне вредности.[1]

Проф. др Душан Јањић аутор је великог броја веома запажених студија, али и бројих приказа у научним и књижевним часописима (Лесковац, Београд, Приштина, Ниш, али и местима ван Србије).[2]

Стручну јавност посебно су привукли пажњу научни радови проф. Јањића. Најпре свакако треба поменути његову докторску дисертацију (550 страна), коју је одбранио на Филолошком факултету у Београду: Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата.

Проф. др Михаило Павловић оцењује: “Библиографски подаци који су у овој студији садржани, ма колико иначе били сами по себи драгоцени, само су основа и полазна тачка за грађење слике, тачније слика о предмету којим се бави. Подаци никада нису дати штуро, него је све што они означавају испитано, проучено, тражени су узроци појава и објашњаване њихове последице и одјеци. Једна од врлина ове студије јесте и чињеница да пружа више него што њен наслов обећава: између осталог, у њој су дати подаци о преводима, уз коментаре, и то не само о преводима као поводу да се пише о књижевности код Југословена у књижевној периодици…“

Павловић закључује да се „изузетна вредност докторске дисертације проф. Јањића види и по томе што је цитирана у многим часописима и веома је повољно оцењена приликом избора проф. Јањића у више звање на унверзитету“.

Заједно са проф. Михаилом Павловићем, проф. Јањић аутор је изузетно запажене књиге Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији у издању САНУ.[3] Рецензенти су академик Мирослав Пантић и проф. Нада Ђорђевић-Милошевић, који дају кристално јасну оцену:[4]

„Овај изванредно користан рад резултат је дугог и мукотрпног истраживања не само преведених записа на француски језик, већ и њених помена…”  Уз такође више него похвални став, закључују: „Ова библиографија спада у оне приручнике који су неопходни свакој култури, и могли бисмо да пожелимо да у нашој култури таквих буде за свако страно језичко подручје до кога је наша усмена поезија допрла.“

Николај Тимчено, познати лесковачки књижевни критичар, есејист, изванредни значац француске литературе, примећује у недељнику Наша реч:[5] “Библиографски подаци, обрађени у овој књизи, сведоче не само о акрибичности састављача и методолошкој зрелости њихове концепције, већ и о богатству француско-српских књижевних и културних веза које сежу дубоку прошлост.“

Тимченко такође даје занимљив закључак: “Књига проф. Јањића и проф. Павловића се из много разлога, културних и социолошких, пре свега, може препоручити и широј читалачкој публици, али и онима који могу да осете поезију података, драж наизглед незаинтересоване чињенице које, међутим, говоре о томе да су културне везе међу народима – трајне.”

Поводом ове књиге огласио се и проф. др Тихомир Петровић: “Са смислом за меру, склад и одговорност, уз ослонац на претходне, не мале нити, аутори су прецизно и потпуно пописали јединице објављене у Француској и другим франкофонским земљама. Библиографија о којој је реч, осмишљеном анализом, пружа читаоцу дубинска сазнања упућујући на присуство наше књижевности у туђем свету. Она се квалитативно разликује од оних којима су се бавили ранији посленици књижевности попут Николе С. Петровића, Риста Одавића, Павла Поповића и Миодрага Ибровца. Разлика је пре свега у другачијем приступу и свеобухватности представљања евидентиране грађе.”[6]

Један други рад проф. Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској[7] привукао је такође велико интересовање научне јавности. Проф. Радивоје Констатиновић, проф. Изабела Констатиновић и проф. Живорад Ракић у Реферату за избор у звање редовног професора за предмет Француска књижевност на Филолошком факултету у Приштини (1998) закључују: “Треба најпре истаћи одличну студију “Андрићево књижевно дело у Француској”. У њој аутор свестрано и систематично испитује пријем Андрићевог дела од стране француске критике и анализира преводе нашег нобеловца на француски (преводу Моста на Жепи посветиће и посебан чланак). Крцата подацима, писана лепим стилом, ова студија приказује др Душана Јањића у најбољем светлу, као савесног истраживача и обдареног проучаваоца књижевности.”

Дело проф. Душана Јањића Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима привукло је пажњу професора Душана Стошића, иначе виспреног истраживача рада проф. Јањића: “Критичар који тумачи ову значајну књигу треба најпре да истакне да ће она заузети завидно место у нашој литератури о француским писцима. Ово се истиче на самом почетку јер то није видљиво на први поглед, уз то је још и замагљено ауторовим предговором у коме претерана скромност сопствене књиге може чак да поколеба читаоца да пође у сусрет бриљантним текстовима.“[8]

О овом делу проф. Михаило Павловић закључује: „Оно што одликује све чланке у књизи Књижевни поводи, то је озбиљан приступ материји, солидна обавештеност у сваком погледу и критички став према делима о којима је реч. Писани с пуно акрибије али, у исто време, са лепим осећањем за књижевни феномен, ови текстови се одликују јасноћом тако да – корисни и за добро упућене стручњаке – представљају занимљиво штиво за свакога ко се интересује за књижевност, домаћу или страну, посебно француску… Рукопис је обогаћен и зналачки написаним био-библиографским додатком…”[9]

Николај Тимченко зналачки примећује: „Бирајући писце из различитих епоха и, што је још важније, различитих поетика и схватања књижевног стваралаштва, проф. Јањић је заправо показао разноврсност и богатство француске књижевности…”[10]

 Дело проф. Јањића Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941. такође ће наићи на позитивне оцене. Михаило Павловић подвлачи: „Књига др Душана Јањића, професора француске књижевности и истакнутог проучаваоца српско-француских културних веза, самим својим настанком, као и својим садржајем, разбија неке предрасуде о српској провинцији.[11]

Драгиша Костић оцењује да је „посебна вредност овог дела истраживање извора које је аутор проналазио у разним институцијама“.[12]

Проф. др Живана Стојковића у својој књизи Беседе о књигама, између осталог, наглашава: „Иако није историчар, Душан Јањић је поштовао историографске постулате, како у коришћењу литературе, тако и у научној апаратури. Писан врло читљивим и привлачним стилом, уз комбинацију историјског и литерарног казивања, рукопис даје врло детаљну слику рада Друштва пријатеља Француске између два светска рата.“[13]

   Драган Тасић, аутор врло запажених критика о делима лесковачких писаца, изводи следећи закључак: „Душан Јањић, професор универзитета и угледни лесковачки романиста, приступио је задатку да колико је то могуће исцрпно, прикаже рад и природу српско-француског удружења у Лесковцу током његових двадесетак година постојања од 1919. године до 1941. Монографијом о раду Француског клуба у Лесковцу, упркос свим потешкоћама да се она сачини, Душан Јањић је упутио одлучан пледоаје лесковачкој и српској јавности да се не занемаре традиције у неговању франкофоније и француске културе код Срба.“[14]

Саша Хаџи Танчић, један од највећих лесковачких писаца и књижевних критичара, даје занимљиву оцену: „Држимо да се таква издања припремају са пуно озбиљности и одговорности и да су од изузетног значаја по својој вишедимензионалној слојевитости: од непосредне грађе до културно-историјске процене осмишљеног и оствареног. Тај посао обављен је веома потребито и коректно књигом Француски клуб у Лесковцу, којом се презентује оно што треба сматрати историјом овог клуба у целини… Иако пре свега монографско, дело Француски клуб у Лесковцу је и носталгично. Укрупњава слику о старом српском граду знатних културних традиција. Г. Јањић евоцира један другачији Лесковац у коме струје живе идеје и програми и где се брине о његовом дослуху са светом. Добар познавалац грађе и образован, г. Јањић излаже непосредно, оживљава атмосферу и арому прошлости…“[15]

У стручној јавности посебно  су похвално истицане оцене о делу проф. Јањића Позориште Рожеа Мартен ди Гара.[16] Проф. Педагошког факултета у Сомбору Тихомир Петровић закључује да јеДушан А. Јањић на критичко релевантан начин представио један сегмент дела писца који је обогатио људски дух“. Овој оцени придодаје став: Књига о француском уметнику, писана с брежуљка ауторове мудрости, поседује све карактеристике солидне књижевне студије. У њој су дошли до изражаја ауторови стваралачки ставови, научна савесност, ерудиција, методолошка спретност и све оно што оставља утисак. Књига светли методичном јасношћу и једном ђачком прегледношћу, што се види, у првом реду, на примеру њене структуре и начина на који су аргументи искоришћени. Неоспорна је заслуга српског аутора који је скренуо пажњу на један сегмент дела – које стоји, у неком смислу, изван критичког интересовања – признатог француског писца.“[17]

Станко Миљковић, рано преминули познати лесковачки новинар и уредник Наше речи, такође износи врло позитиван закључак: „На почетку треба истаћи да професора Јањића, који је покретач и уредник Алијансе, краси велика радна енергија. Да је тако управо је доказ ова последња књига Душана Јањића која значи једно дубоко и мултидисциплинарно понирање у свет француске књижевности, у свет галског духа који је тако пријемчив и близак српском духу и духовности. Тумачење овог француског нобеловца није био нимало лак посао, тим пре што велики писац тражи и великог тумача.

Др Душан Јањић, скроман, али господског понашања, својом књигом дао нам је једно универзално тумачење великог француског писца који је један од значајних француских драматичара и притом значајно помогао да се врати сјај и углед француског позоришта. Ова књига, између осталог, написана је једним разумљивим језиком, лако читљивим, па зато заслужује да се нађе на полицама свих заљубљеника у сјајну француску књижевност.“[18]

Душан Стошић оцењује: „Општи утисак о књизи је веома повољан. Запажају се две карактеристике: писана је у најбољој традицији критике и теорије универзалистичке тенденције у западно-европској критици и књижевности. И у том оквиру она је у врху европске књижевне продукције. Друга карактеристика је Јањићев оригинални допринос француској и европској књижевности. Лако је образлагање ова два суда. Претходно треба да се каже да је ова књига једна од најбољих студија-монографија у савременој српској књижевности.

Оно у чему је Јањић самосвојан, суптилан и дубок је откривање француског духа у делу Рожеа Мартена ди Гара. Тако се у овом Јањићевом тумачењу прозе Рожеа Мартена ди Гара може уживати у француском народном духу, могу се наћи галска обележја, суровост и трагика у одори француске триколоре такође.“[19]

 Студија Књижевна преплитања (за коју је проф Јањић добио награду „Николај Тимченко“) била је предмет великог интересовања критике.[20]

Драган Тасић даје крајње занимљиву оцену: „Душан Јањић има однегован и јасан стил. Уместо да прибегне социологизму и испитује невеште асоцијације произвољног или анонимног читаоца над књижевним текстом, Јањић трага поглавито за преводима из српске књижевности на француски, тако да у релевантним изворима долази до сазнања о рецепцији српске литературе у Француској не допустивши себи никаква сувишна лутања и несналажења. Он пише о књижевности доследно остајући на високој књижевној разини, као да је уверен да се о књижевности може расправљати само књижевним средствима. На тај начин, овом књигом, Душан Јањић додаје још један каменчић у мозаик који граде претходне две његове књиге посвећене француској књижевности Књижевни поводи и Позориште Рожеа Мартена ди Гара.[21]

Истом поводом огласио се и Тихомир Петровић: „Књига Душана А. Јањића, сачињена од три поглавља: „О српској народној поезији“, „О српским писцима“ и „О француским упливима“, представља дело од несумњиве научне вредности. Продукт обавештености, интелектуалне бистрине и трагалачког немира, она је од књижевноисторијског значаја за српску књижевну науку. Критички солидно утемељена… она је поуздано сведочанство о европској вредности наше књижевности. Књига не изгледа састављена од материјала само за ову прилику сабраног и увезаног у исте корице, него, напротив, текстови који заклапају њене корице одају утисак целовитог и компактног књижевнонаучног остварења.”[22]

Проф. др Радмила Обрадовић констатује: „Својом књигом Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, која се чита без даха и са радошћу и уживањем, која плени мноштвом информација и ауторових суптилних анализа и запажања, Душан Јањић нам је показао да је српска књижевност не само повезана са француском него и њоме дубоко прожета, али и да су, што је посебно важно, српска књижевност и српски књижевници оставили незанемарљив траг у француској и франкофонској књижевности и култури, који још није довољно проучен… Отуда, ова књига представља изванредан допринос како српској романистици тако и србистици  – проучавању српске књижевности.“[23]

Познати лесковачки песник, есејист, књижевни критичар и уредник Нашег стварања Драган Радовић оцењује да је „књига проф. др Душана Јањића Књижевна преплитања (Алтера, Београд) заправо збирка огледа и студија о француско-српским књижевним везама. Јањићеве студије обилују богатим регистрима имена и драгоценом фактографијом и служе као драгоцен књижевно историјски споменик и као важан путоказ за даља истраживања културних веза“.[24]

Јован Пејчић, председник жирија који је Јањићу доделио Награду „Николај Тимченко“ 2011. за студију Књижевна преплитања, констатује „Душан Јањић је српски компаративист романистичког опредељења. Србија и Француска одавно знају за његова проучавања француске књижевности и културе  као и француско-српских литерарних веза. Карактер Јањићевих проучавања по правилу је истраживачко-откривалачки. Опет, гледано тематски, обухват његових испитивања изузетно је широк – полази од епохе класицизма и достиже горњу границу духовних токова што одређују профил књижевнога двадесетог века“. „У главним Јањићевим делима – међу која спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима – на делу је срећно и доследно развијан спој  проверене класичне методологије у историјскоме и упоредно-књижевном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…, с једне, и модерних, најновијих аналитичко-теоријских сазнања у истим научним областима, с друге стране. Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу…“[25]

Несумњиво велику пажњу јавности привукла је и књига проф. Јањића Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму. Ненад Кражић, познат у лесковачкој јавности, пре свега, као аутор неколико запажених драма. заључује: „Књига Клуб љубитеља филма аутора Душана Јањића, угледног професора из Лесковца, у четири поглавља, на допадљив начин, зналачки отвара познате и непознате видике из области филма. Писац књиге анализира, упоређује, разматра, констатује, изводи закључке… Подсећа читаоца на важне моменте у развоју филма, истиче значајне ауторе у области филмске уметности у свету и код нас, да би све то заокружио приказом ентузијазма људи који воле филмску уметност кроз рад Клуба љубитеља филма у Лесковцу. Јањић веома студиозно води расправу о филму, филмској уметности уопште, постављајући, при том, питање њене самосталности. Помиње многе теоретичаре филмске уметности што нам помаже да схватимо суштину неких остварења; говори о природи филмског медија, о колективном чину у стварању филма, анализира драмске ситуације, скреће пажњу на филмски језик великих филмских стваралаца…

Душан Јањић нас је овом књигом вратио у једно минуло, а лепо и безбрижно време и зато му дугујемо велику захвалност.“[26]

 Дело Језички огледи, огледи и записи о језику струке, превођењу и настави страних језика Драган Тасић оцењује на следећи начин: „Душан Јањић, после три књиге о књижевности – Књижевни поводи, Позориште Рожеа Мартена ди Гара и Књижевна преплитања – обично заокупљен српско-француским књижевним везама, окреће интересовање чисто језичким питањима. Излагање Душана Јањића у овој књизи је прегнантно, убедљиво и јасно. Аутор је, поред тема о стручном језику и о настави страних језика, расправљао и о проблемима превођења књижевности на дијалекту са српског на француски, пре свега, као што је скицирао и кратку историју почетака изучавања француског језика у Лесковцу. Ова мала, али драгоцена књига, представља пример компетентног бављења проблемима који се у њој разматрају.“ [27]

Аутор, проф. др Душан Јањић, истиче: „Од првих шест текстова посвећених језику струке, односно научно-техничком језику, пет су радови саопштења на научним скуповима које је организовао Технолошки факултет у Лесковцу. Једини текст у овој књизи који до сада није објављен, Превођење у настави фрацуског језика, јесте извод из ауторовог предавања одржаног 1989. године на саветовању са професорима и наставницима фрацуског језика у организацији Завода за унапређење васпитања и образовања у Лесковцу.“[28]

 Једно од најбољих и највреднијих дела проф. Јањића је У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету.

Проф. др Радмила Обрадовић истиче: „Књига садржи укупно тринаест текстова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првом реду у Француској, од којих су осам, било да су раније штампани у периодици или да су настали као јавна предавања, за ову прилику углавном доживели веће или мање измене или допуне, док се пет чланака, од којих се већина односи на рецепцију савремене српске књижевности у Француској и у свету, први пут објављују. Осим бројних библиографских података, при чему индекс аутора садржи близу 400 имена, ова књига садржи минуциозне анализе и драгоцена запажања аутора, која не само да допуњавају и заокружују досадашња проучавања рецепције српске књижевности у свету него указују и на могућности и потребе нових истраживања. Отуда књига проф. др Душана А. Јањића У европском видокругу. Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету представља изванредан допринос проучавању рецепције српске књижевности у свету и српско-француских књижевних и културних веза.“[29]

Проф. др Тихомир Петровић истанчаним научним слухом оцењује: „Књига коју дајемо на знање одаје аутора научника и уметника, естетичара и изучаваоца, аутора који поседује ерудицију и културу, снагу логике и дијалектичку моћ мишљења, и који поседује способност емоционалног реаговања, осећања и маште. Дело је, нема сумње, писано језиком који тежи идеалу: једнозначност, сведеност знака на његову геометријску тачност. Извесно, уравнотеженост, сређеност мисли, збијеност и течност, реч хладно-рационалистичка, стешњена, тврда и безбојна – јесу својства Јањићевог израза. Јасноћа изражавања, тачне и подесне речи, јесу прва ознака на вертикалној ауторовој говорној скали.

Вредност књиге јесте у једноставности језичког израза, у његовој природности  и одмерености. Дело заслужује пажњу својом аутономношћу и самосвојношћу.

Уколико су се, наиме, и други истраживачи бавили овом темом, професор Јањић то чини са своје тачке гледишта, на начин истраживача од реномеа. Јањићева најновија књига, садржајно занимљива и актуелна, поткрепљена луцидним анализама, писана са смислом за меру и дисциплину у расуђивању, дело је које – као и свако добро дело – захтева читалачки респект.“[30]

Нова Наша реч преноси информацију: Нова књига професора др Душана Јањића У европском видокругу, коју су препоручили Изабела Константиновић, Душан Стошић и Радмила Обрадовић, представља избор из ауторових радова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првоме реду у Француској. Неки од текстова су штампани у периодици, неки се први пут објављују. Они већ штампани доживели су за ову прилику, углавном,  веће или мање измене или допуне.

Проф. др Душан Јањић носилац је француског одликовања „Витез реда Академских Палми“, добитник награде „Златна франкотроманистика“, књижевне награде „Николај Тимченко“.[31]

Ново дело проф. Јањића Видови француске књижевности, аутор поговора, Душан Стошић пропратио је, благо је рећи, истинским дивљењем[32]: „Реч је о студијама и есејима заснованим на јединственом књижевно-теоријском и методолош ком приступу. У савременој књижевној критици Јањић заузима, несумњиво, лепо место. Његов аналитичко-синтетички метод интер претације је реткост. Он га у овој књизи није посебно изложио, али га је маестрално применио.“

О делу Видови француске књижевности песник, књижевни критичар и главни и одговорни уредник часописа Наше стварање Драган Радовић објавио је занимљив и критички утемељен приказ: „Двема књигама, Књижевна преплитања (2012) и У европском видокругу (2013), везаним за област компаратистике, прикључила се и књига огледа и записа о неким значајним француским писцима Видови француске књижевности

Књига није настајала са амбицијом да се направи пресек реперних аутора и стожерних дела у тој књижевности великана (мада су и изабрани писци и њихова дела управо то), већ да се у жижу интересовања шире културне јавности поново доведу писци из епоха ренесансе, класицизма, романтизма, реализма и књижевних праваца XX века.

Други део ове књиге посвећен је Николају Тимченку, књижевном посленику и филозофу који је значајан део свог опуса базирао на делима из француске књижевне баштине. Поглавље је нека врста омажа Тимченку који се, поред српске (југословенске) књижевности, најви ше бавио писцима и делима из руске и, управо, француске књижевности и филозофије.[33]

Предраг Станковић, професор француског и латинског језика у Лесковачкој гимназији пише:[34] „Овом потоњом (француском књижевношћy) озбиљно су се бавили ретки, а данас скоро да их и нема, тако да је ова студија Душана Јањића овдашњег – редак, згодан, значајан и потпуно отворен наставак сопственог и туђег трагања и указивања на могуће читалачке стазе…“[35]

О изузетно вредном раду проф. др Душана Јањића, који је, између осталог, романист, компаративист, лингвист и библиограф, довољно сликовито говори Награда Задужбине „Николај Тимченко“ за књигу Књижевна преплитања. Како је оценио жири, “у главним Јањићевим делима, међу којима спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима, на делу је срећно и доследно развијен спој проверене класичне методологије у историјском и упредно-класичном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…“

Прецизно је изречена оцена Јована Пејчића: “Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу (Михаило Б. Павловић, Љиљана Глумац, Радивоје Константи новић, Јелена Новаковић). Књижевна преплитања представљају у овом смислу узоран пример научне свестраности и система тачности.“ [36]

Рад проф. др Душана Јањића веома је запажен у лесковачким гласилима (Алијанси – главни и одговорни уредник свих издања) Помаку, Лесковачком зборнику (члан редакције од 2008. до 2016. године) Нашем стварању, Освиту, Успењу, Лесковчанину, Панорами, Легату и недељнику Наша реч).

Проф. Јањић интензивно се бавио и преводилаштвом. Тако је, на пример, поред бројних превода са француског, преводио и поезију са италијанског (Ђузепе Конте) и шпанског језика (нобеловка Габријела Мистрал) у Помаку бр. (27-28, 29-30, 31-32).

Сигурно је у књизи, Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари било извесне недоследности и непотпуног приказивања. Ипак, вредело је писати ово дело, које ће, надам се, употпунити слику о богатству и значају свеукупног рада проф. Јањића, по моме искреном суду, најобразованијег Лесковчанина нашега савременог научног и књижевног тренутка.[37]

 II

ЗАКЉУЧАК

Обимно и разноврсно научно и књижевно дело проф. др Душана А. Јањића захтева пажљив, озбиљан научни приступ добрих зналаца српске, француске и европске књижевности, што се, ван сумње, не би могло да каже за аутора ове књиге, али усудио сам се да је напишем свестан величине и значаја рада проф. др Душана А. Јањића, који је романист, компаративист, лингвист, библиограф, оснивач и дугогодишњи уредник двојезичног (српско-француског) часописа Alliance – Алијанса.

Књига о проф. др Душану Јањићу, најобразованијм Лесковчанину нашега доба, писана је са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература.

Књига „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник.[38]

На крају, било би сигурно добро (бар као оправдање) цитирати проф. др Тихомира Петровића (Историја српске књижевности за децу): „Ако се могла поткрасти понека омашка, која нас по људској слабости несустало прати, онда то, поред осталог, није знак пристрасности или мањкавости субјективне природе (разлози свакако леже и у томе, и сваки је изговор слаб), него само потврда чињенице да је – на оваквом послу и на једном овако несрећеном пољу – тешко начинити дело у целини успело у својој замисли, чак и да су на располагању претходне предрадње и опширна испитивања.[39]

Ипак, без лажне скромности могао бих да закључим да сам у овој књизи, макар делимице, омогућио још потпунији увид у обимно, изузетно вредно, научно и књижевно дело проф. др Душана Јањића, чије је стваралаштво подстицајно за нова истраживања, упоран и систематски рад историчара српске и француске књижевности, књижевних критичара, публициста и других уметника нашега савременог литерарног и свеколиког уметничког тренутка.[40]

Данило Коцић

 

 ПРОФ. ДР ДУШАН ЈАЊИЋ: АУТОБИОГРАФИЈА

 

  • ОПШТИ ПОДАЦИ

 

Рођен сам 3. децембра 1937. године у Скопљу. Од 1939. живим у Лесковцу који је родни град мојих родитеља. Потичем из старе лесковачке породице. Ожењен сам (1962). Супруга Љиљана, рођена Николић, је из Јагодине; професор је француског језика. Имам двоје деце и четири  унука. Живим у Лесковцу.

 

  • ОБРАЗОВАЊЕ

 

  • Основну школу (ОШ „Светозар Марковић“, код реке) и гимназију завршио сам у Лесковцу. Истицао сам се, између осталог, радом у драмској секцији (поменут сам у Споменици Гимназије поводом 100 година од оснивања). Као ученик био сам одличан или врло добар;
  • Године 1956. уписао сам се на Филолошки факултет у Београду (Група за француски језик и књижевност). Као студент учествовао сам на три савезне радне акције. Као апсолвент боравио сам у Француској (јул-октобар 1960). Дипломирао сам фебруара 1961. (средња оцена: 9,25);
  • Завшио сам, ванредно, и Правни факултет у Нишу 1969. (средња оцена: 8,88);
  • Постдипломске студије (магистар филолошких наука) на Филолошком факултету у Београду: 1976. године;
  • Школску 1979/80. годину провео сам на Институту БЕЛЦ (Bureau de l’enseignement de la langue et de la civilisation françaises à l’étranger) у Паризу;
  • Докторирао сам на Филолошком факултету у Београду (докторат књижевних наука) 1986. године;
  • Говорим француски језик; служим се немачким, италијанским, руским, енглеским и шпанским језиком;
  • МАГИСТАРСКИ РАД: Позориште Рожеа Мартена ди Гара, магистарскa теза одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1976, стр. 142;
  • ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА: Југословенске књижевности у француским часописима после Другог светског рата, докторска дисертација одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1986, стр. 550;

 

  • [1] Душан А. Јањић српски романист, професор, историчар књижевности, лингвиста, преводилац, публициста. Рођен је 3. децембра 1937. у Скопљу, а од 1939. године живи у Лесковцу. Основну школу иГимназију завршио је у Лесковцу. Дипломирао, магистрирао  (Позориште Рожеа Мартена ди Гара – 1976) и докторирао на Филолошком факултету у Београду (Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата – 1986). Ванредно је завршио је и Правни факултет у Нишу.
  • [2] Важна дела проф. Јањића, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији(са проф. др Михаилом Павловићем) (1995); Књижевни поводи (2002), огледи и записи о француским писцима; Француски клуб у Лесковцу 1919 – 1941 (2006); Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006); Клуб љубитеља филма (2011); Књижевна преплитања (2011); Језички огледи (1912); У европском видокругу (2013); Видови француске књижевности (2013). Напомена: Фотографија проф. Павловића преузета са сајта Политике.
  • [3] Михаило Павловић, Душан Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, Српска академија наука и уметности, Београд, 1995, 180.
  • [4] Мирослав Пантић и Нада Ђорђевић-Милошевић, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 48-49, 1995.
  • [5] Николај Тимчено, Наша реч, Лесковац, бр. 21, 2. јун 1995, 9.
  • [6] Тихомир Петровић, „Књига у служби књижевности“, Михаило Б. Павловић, Душан А. Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, САНУ, 1995. Књижевни записи, Лесковац, 2000, 91.
  • [7] Душан Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској, Свеске Задужбине „Иве Андрића”, Београд, св. 8, октобар 1992, 289-313.
  • [8] Душан Стошић, „Пчела и мед“, Душан А. Јањић, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Наше стварање, 1-2, 2003, 155-157.
  • [9] Душан Јањића, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Удружење писаца Лесковца, Лесковац, 2002, 148.
  • [10] Николај Тимчено, „Видови француске књижевности“. Душан А. Јањић: Књижевни поводи, Алијанса, Лесковац, бр. 10, 2003, 17.
  • [11] Душан Јањића, Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941, Народни музеј у Лесковцу, Лесковац, 2006, 174; Михаило Павловић, Француска у Лесковцу, Културни додатак Политике, Београд, 11.2006, бр. 32, 6.
  • [12] Драгиша Костић, „Француски клуб“, Помак, бр. 34-36, 2006, 34.
  • [13] Живана Стојковића, Беседе о књигама, Удружење писаца Лесковац, 2012, стр. 37-43. Напомена: Оцене др Стојковића објављене са промоције књиге Француски клуб у Лесковцу, Народна библиотека Лесковац, 7. децембра 2006.
  • [14] Драган Тасић, „Монографија о српско-француском пријатељству“, Наше стварање, 3-4, 2006, 133-134.
  • [15] Саша Хаџи Танчић, „У дослуху са европском културом“. Душан Јањић, Француски клуб у Лесковцу 1919-1941, Лесковачки зборник, Лесковац, XLVIII, 2008, 443-446. Напомена: У књизи проф. др Живана Стојковића Лесковачки прозни акростих духовитим, шарматним, али и стилом обогаћеним савременом српском лексиком и метафорама, представљени ауторови пријатељи Никола Илић, Хранислав Ракић, мр Мирослав Здравковић, проф. др Душан Јањић, проф. др Драгомир Радовановић и сам аутор. Ево како је представен проф. др Душан Јањић: дидактичан; успешан; шармантан; акрибичан; натпросечан; јуридичан; алтруиста; њен; истрајан; ћудљив.
  • [16] Душан Јањића, Позориште Рожеа Мартен ди Гара, Филекс, Лесковац, 2006, 150
  • [17] Тихомир Петровић, „Књига о француском писцу“, Помак, 2007, бр. 37-38, 22.
  • [18] Станко Миљковић, „Француз у тумачењу Србије“, Н. реч, 9. март 2007, 12.
  • [19] Душан Стошић, „Позориште Рожеа Мартена ди Гара“, Успења, бр. 4, март 2008, 25.
  • [20] Душан Јањића, Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, Алтера, Београд, 2011, 213.
  • [21] Драган Тасић, Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Летопис Матице српске, Нови Сад, јун 2012, 1077-1081.
  • [22] Тихомир Петровић, „Француско-српске књижевне везе“. Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Књижевне новине, Београд, октобар-новембар 2012, 15.
  • [23] Радмила Обрадовић, „Француско-српска књижевна преплитања“, Зборник радова Филозофског факултета, Косовска Митровица, књ. 42 (2012), 419-425. Књига Књижевна преплитања приказана је и у часописима Наше стварање (бр.1-2, 2012, стр. 193-194) и Помаку (бр. 57-60, стр. 36-37), а дат је и осврт у Вечерњим новостима09.2011. Приликом доделе књижевне награде „Николај Тимченко“ за најбоље дело из науке о књижевности за 2011. годину, о књизи је, поред Јована Пејчића, говорио и Душан Стошић.
  • [24] Драган Радовић, Душан Јањић, „Књижевна преплитања“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 6, 2012, 16.
  • [25] Јован Пејчић, Познато и ново у упоредним проучавањима, 2011.

[26] Душан Јањић, Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму, ауторско издање, Лесковац, 2011. Ненад Кражић, „Љубитељи филма“, Наше стварање, Лесковац, 1-2 / 2013, стр. 207-209.

  • [27] Душан Јањић, Језички огледи, ауторско издање, Лесковац, 2012, 104. Драгана Тасића, „Језички огледи“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4/ 2013, 426-430.
  • [28] Језички огледи, Поговор, стр. 93 -94. Садржај књиге: О стручном језику, О настави страних језика и превођењу, Поговор, Белешка о писцу, Регистар имана.
  • [29] Душан Јањића, У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету, Алтера, Београд, 2013, 187. Напомена: Радмила Обрадовић, Душан А. Јањић, У европском видокругу“, Зборник радова Ф. факултета Универзитета у Приштини, XLIII (2) 2013, 773-779.
  • [30] Тихомир Петровић, „У европском хоризонту очекивања“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4, 2013, 416-420.
  • [31] Данило Коцић, „Нова књига професора др Душана Јањића – У европском видокругу“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 30, 2013, 11.
  • [32] Душан Јањић, Видови француске књижевности. Огледи и записи о француским писцима Алтера Београд, Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац, 2013. година, 204 стр. Душан Стошић: „Троетапна читања француских писаца“, поговор, 195-197.
  • [33] Драган Радовић, „Од Монтења до Малроа“ Душан А. Јањић, Видови француске књижевности, Градина, Ниш, бр. 62-63, 2014, 319-322.
  • [34] Предраг Станковић, „Видови непресушног“, Наше стварање, Лесковац, бр. 1-4, 2014, 131-134.
  • [35] Напомена: Проф. др Душан Јањић значајан део своје стваралачке енергије усмерио је на приказивање дела лесковачких аутора. Овде у првом реду треба истаћи његове оцене о академику Звонку Марићу, проф. др Тихомиру Петровићу, проф. др Живани Стојковићу, др Жаку Конфину, Николају Тимченку, Вукадину Ристићу, Душану Стошићу и другим писцима. Поменуо бих, не без разога, и веома опширну оцену проф. Душана Јањића о двотомној студији, својеврсној хрестоматији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања о којој је говорио на промоцији марта 2016.
  • [36] Јован Пејчић, „Познато и ново у упоредним проучавањима“, Награда Задужбине „Николај Тимченко“, Душан Јањић, Видови француске књижевности, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац, и Алтера, Београд, 2013, стр. 179- 182. Одлука је донета једногласно на завршној седници одржаној 12. јуна 2011. године.
  • [37]Напомена: Према библиографским подацима самог аутора, у Помаку, Нашем стварању, Лесковачком зборнику, Освиту, Алијански, недељнику Наша реч и другим листовима и часописима, проф. др Душан Јањић објавио је, између осталог, следеће прилоге о лесковачким ауторима: „Једно писмо Жака Конфина Иви Андрићу“ (Помак, Лесковац, 7-8, 1998, стр. 4-5), „Преводилачки рад Жака Конфина“ (Помак, Лесковац, бр. 11-12, 1999, стр. 38), „Жак Конфино као књижевни преводила“ (Помак, Лесковац, бр. 19, 2001, стр. 5-6), „Несаломиви дух Жака Конфина“ (Легат, електронски часопис Народне библиотеке у Лесковцу, 9. март 2005), „Скица за један портрет, о Томиславу Цветковићу“ (Помак, Лесковац, бр. 14, 2000, стр. 10-13), „Свеобухватни приказ развоја наше књиевности за децу – Тихомир Петровић: Историја српске књижевности за децу“ (Помак, Лесковац, бр. 23-24, 2002, стр. 16-17), „Продубљена анализа књижевног дела. Душан Стошић, Прозно књижевно дело, Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића“ (Наша реч, 4. април 2003, стр. 16), „Мали есеји Николаја Тимченка“ (Наше стварање 4-1/2004-5, Лесковац, стр. 420-424), „Николај Тимченко и француска књижевност“, (Наше стварање, 3-4, 2012, стр. 226-241), „Николај Тимченко као публицист“ (Наше стварање, Лесковац, 2010, 3-4, стр. 210-216; „Књижевне судбине завичајних писаца“ (Помак, 29-30, Лесковац 2005, стр. 1), „У знаку светлости и тајанства – Михаило Дојчиновић: Уштапове шуме“ (Помак, Лесковац, 2004, 29-30, стр. 24-25), „Томислав Н. Цветковић и удруњења у области културе“ (Помак, Лесковац, 2010, 51-52, стр. 6), „Руске и француске теме у делу Сретена Динића“ (Лесковачки зборник, 2011, стр. 235-254), „Димитрије Миленковић“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 22), „Приче о старом Лесковцу – Ненад Кражић, Кад су Ветерницом пловили чамци“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 33-34), „Као заграбљена вода на грлу извора – Тихомир Петровић: Срећа се радом стиче. Пословице о раду“ (Наше стварање, 1-2, 2013, стр. 202-203), „Подухват достојан највећег поштовања – Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Помак, бр. 70-73, 2016, стр. 3-4). Такође  је проф. Јањић написао неколико изузетно запажених рецензија о делима лесковачких аутора и говорио на бројним промоцијама.
  • [38] Шта значи хрестоматија? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.
  • [39]Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, прво издање 2001. стр. 547.
  • [40]Најважнији извори за писање: библиографија радова проф. др Душана Јањића, дела аутора ове књиге, посебно двотомна студија Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016) и приложени списак литературе.

Danilo Kocić: „Prof. dr Dragomir S. Radovanović: život i misao – hrestomatija i komentari“

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Крајем прошле године објављена је књига „Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао хрестоматија и коментари“ аутора Данила Коцића, новинара и писца. Рад најплоднијег лесковачког књижевника, проф. Радовановића, који је објавио око 160 књига, детаљно је представљен у студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016).

Видети у ПДФ формату комплетну књигу – о в д е:

Данило Коцић: „Проф. др Драгомир С. Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“

I

УМЕСТО УВОДА: ЖИВОТ И МИСАО – ХРЕСТОМАТИЈА И КОМЕНТАРИ

Изузетно обимно и разно врсно књижевно и научно дело проф. др Драгомира С. Радовановића захтева пажљив, озбиљан прступ, не само економиста, књижевних критича ра, историчара литературе и сликарства, него и стручњака других области.  Поред основне делатности, професора економи је на високим школама и факултетима, проф. Радовановић огледао се као врло талентовани  књижевник, истраживач наших обичаја, али и сликар и увелико се афирмисао као одличан аутор романа, драма, прича, песама и ненадмашни стваралац великог броја изванредних афоризама.[1]

Године 2016. Радовановић објављује, не случајно, 150. књигу Грешке економије и нови пут“, у издању Високе школе за пословну економију и предузетништво из Београда.[2]

Како сам написао на почетку двотомне студије „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016) и „Лесковачки писци: хрестоматија и коментари“ (Лесковац 2017), та моја дела рађале су се из протеста, али уз много наде; рађала су се јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе и недовољног знања у писању оваквих књига, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другом временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макад узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају, каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.

  Књига о проф. Драгомиру С. Радовановићу писана је са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература. Драгомир С Радовановић: хрестоматија и коментари није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник.

Могао бих да закључим, без лажне скромности, да сам у овој књизи, макар делимице, омогућио још потпунији увид у обимно, изузетно вредно, књижевно и научно стваралаштво проф. др Радовановића, чија је библиографија довољно занимљива да тражи нове истраживаче, заљубљенике у књижевност, економију и сликарство.[3]

II

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА – ЛЕСКОВАЧКИ ПИСЦИДРАГОМИР С. РАДОВАНОВИЋ: ХРЕСТОМАТИЈА И КОМЕНТАРИ

Оно што се лако уочава, као на „брисаном простору“, то је обимност његовог дела проф. Радовановића. Делује готово нестварно да неко у „затуреној паланци“, далеко од главних токова књижевног, па и научног стваралаштва, поседује толику енергију, али и таленат да напише и објави више од 150 књига!

Ствар постаје још интере сантнија ако се зна да је проф. Радовановић почео релативно касно да публикује своја дела. Прва књига „Стално су будни – зар нису чудни“ појавила се 1987. године, у 39. години његовог живота! Та књига афоризама, нема никакве сумње, обележиће његово даље усмерење, јер ће му, уз научни рад, писање афоризама бити део свекодневице.

Николај Тимченко најпознатији лесковачки књижевни критичар, филозоф, новинар и лектор, који је готово цео радни век провео у „Нашој речи“, записао је далеке 1990. године: „Књига која је сада пред читаоцима је трећа књига афоризама и анегдота овог већ запаженог и, слободно се може рећи, афирмисаног писца. Он је 1987. године објавио своју прву збирку афоризама под насловом „Стално су будни, зар нису чудни“, а две године касније, 1989. и другу под насловом „Успешни промашаји“. Обе ове књиге нису прошле незапажено. О њима су писали књижевници Томислав Н. Цветковић и Радивоје Бојичић, а критика им је посветила дужну пажњу и високо их оценила (уп. Велимир Хубач, „Не само афоризми“, Наша реч, бр. 42, 27. октобар 1989).

О афоризмима проф. др Радовановића, чини се, најбољу оцену изрекао је проф. др Тихомир Петровић: „Радовановићева поетика темељи се на рефлексији, игри и хумору, на луцидности сразмерно високог домета; изненађењу, илузији и хумору хеленистичке провинци јенције. Мисао, игра и хумор чине конструктивне елементе његовог израза.“

Цитирајући оцену Јохана Фридриха Шилера („Човек слика себе својим делима“), проф. др Живан Стојковић луцидно примећује у предговору књиге „Човек велике имагинације“: „Сваки његов (Радовановићев) афоризам је више од опомињујуће поруке, свака мисао је као убојита стрела која, међутим, има један циљ, да мења стварност.“

%

Када се (не)добронамерни критичар стваралаштва и живота проф. др Драгомира С. Радовановића, макар и површно, сусретне са овим „уметником речи“, не може а да се не упита како је све то могло да стане у једну „обичну животну биографију.“ Делимице шифру открива сам проф. Радовановић (рано устајање), али прави одговоро је свакако негде другде. Није то ни само његов раскошни таленат да је, како уочава проф. др Влада Вељковић (бивши декан Технолошлог факултета у Лесковцу) „увек спреман да направи шалу на свој и туђ рачун, а без љутње када у шали других „страда“ он.“

За проф. др Борка Крстића (бивши декан Економског факултета у Нишу) „Драган Радовановић је „постао институција Лесковца и југа Србије“.

 Писао је проф. др Радовановић песме (што је мање познато). Са професором Бориславом Бором Здравковићем, најбољим лесковачким песником, објавио је књигу песама и афоризама ,,Она између мене и света’’.

О раду проф. Радовановића објављено је много текстова у најугледнијим новинама и часописима. У моме фељтону „Хумор лесковачког краја“, који је „Политика“ објавила маја 1997. године, доста простора посвећено је управо његовим „Шалама из наше мале“. Професор Радовановић је једном приликом, како је прибележио екномиста Чедомир Митић („Човек велике имагинације“) рекао да је његов највећи успех што је још жив, што су му деца јако доба… што је у браку са женом пуне 42 године… и да по броју објављених књига и слика сада има – 115 година живота!

Рођењем и животом проф. Радовановић је навикао од малих ногу на мукотрпни рад и борбу за опстанак. У сплету животне борбе, наде муке и патање – он је победник! Живот га није уљуљкивао, ни миловао, али и носи неки усуд, као племенит човек, добричина и хуман, спреман да помогне. За пријатеље увек има времена за чашицу разговора, зрачи добротом и вером у људе.

Драгомир Радовановић је човек изузетне мудрости и емотивности, разборитости и образовања. И зато није чудо што је један од најугледнијих људи родне Пусте Реке и Лесковца. И најзад, сложили бисмо се са оценом проф. др Живан Стојковић („Легенда у анегдотама“): „Обдарен невиђеном енергијом, бави се научним радом, пише афоризме, сакупља умотворине, дарује романе и збирке песама, слика и, наравно, постаје запажени књижевник. Без њега, култура Лесковца била би знатно осирома шена.“

Сигурно је у књизи „Проф. др Драгомир С. Радовановић: хрестоматија и коментари“, било извесне недоследности и непотпуног приказивања његовог рада. Ипак, вредело је писати овакво дело, које ће, чини се, употпунити слику о богатству лесковачког књижевног и публицистичког стваралаштва.[4]

 

[1] Напомена: Најважнији извор за писање ове књиге била је библиографија радова проф. Радовановића, али и дела аутора ове књиге, двотомна студија „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016) и најновије, треће, прерађено и допуњено издање студије под именословом: „Лесковачки писци: хрестоматија и коментари“ (Лесковац 2017) по којој је и ова књига названа: „Драгомир С. Радовановић: хрестоматија и коментари“.

[2] Напомена: Књига  је 24. фебруара 2017. године промовисана у Свечаној сали лесковачког Технолошког факултета.

[3] Шта значи хрестоматија? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.

[4] Напомена: Једна порука професора Драгомира Радовановића: „Ако ме неко пређе једном, он је будала, а ако ме пређе и други пут, онда сам ја будала.“

Danilo Kocić: „Dr Dobrivoje Bošković: živit i misao – hrestomatija i komentari“

 

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress) – Крајем 2017.  године изашла је књига Данила Коцића „Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ у издању Удружења писаца Лесковца и самог аутора. Иначе, рад др Бошковића детаљно је представљен у двотомној студији Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016).

Комплетну књигу видети у PDF – о в д е:

Данило Коцић: „Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“

УМЕСТО УВОДА

 ДР ДОБРИВОЈЕ БОШКОВИЋ: СВЕВИДЕЋИ ПУТНИК И ПОЛИГЛОТА ОСОБЕНОГ СТВАРАЛАЧКОГ ГЛАСА

У замагљеном српском ствара лачком простору, где најчешће долазе до изражаја неталентовани књижевни гласови, дело др Добривоја Ј. Бошковића (Грделица, 1936) трепти у својој зрелости којој умишљена књижевна критика још није дала ни приближно место које заслужује овај „свевидећи путник“ раскошног талента и дела које открива ствараоца особеног гласа.[1]

Појединачно, али и као целина, стваралачки нерв др Бошковића обнародовао је стил у коме је препознатљив рукопис којим се могу да јасно разликују дела одличних од тзв. добрих писаца. Књижевна и уопште „уметничка окућница“ др Бошковића поседује такву ширину да је за целовито сагледавање његовог уметничког израза потребно вишеслојно проучавање стручњака различкитог образовног израза.

Иако ћу се задржати само на књижевном умећу др Бошковића, не треба ни за тренутак сметнути с ума његово поље деловања у медицини. Широко образовање стицано у родној Грделици, Лесковцу и Нишу, а потом настављено на Медицинском факултету у Београду, заокружено је упорним усавршавањем у Немачкој и широм света.

Др Бошковић, полиглота, светски путник, надарени певач и композитор у својој медицинској сфери исказао се као велики стручњак о чему речито говори уџбеник Муцање као говорна мана (у коауторству са сином др Дејаном) и Физиологија уметничког певања – где су дошле до пуног изражаја не само његове докторске, него и певачке врлина!

Странице књижевне радионице др Бошковић отвара комедијом Грделички крос за коју је 2000. године добио награду издавача Србије за најбољу драму. Његови романи Сагореле сени (два тома) Валсотино империјал такође су привукли пажњу књижевне критике – награђени су „Златним венцем“ издаваке куће „Књиготека“ (2003) и међународном наградом „Арка“ (2007), а није остао непримећен ни роман Пантократора рука. У историју српске књижевности др Бошковић, по моме суду, улази као велики, даровити писац већ поменутим романима којима се увелико одужио родној Грделици и Власотинцу, лепој вароши на југу Србије о којој нико пре њега није писао са толико страсти и уметничког дара.

Др Бошковић се у великом делу своје драмске књижевности исказао као изванредни зналац српске средњовековне историје, а неке од његових драма посвећена управо Србији тога периода несумљиво су део понајбољих у новијој литерарној продукцији.

Велики део свога стваралаштва др Бошковић посветио је поезији. О тој деоници његове радозналости писали су многи критичари, а познати лесковачки филозоф и зналац српске и светске литературе Николај Тимченко закључује о др Бошковићу да „када га човек слуша са гитаром у руци, има утисак да је у питању човек са естраде који своје радости и умећа жели да подели са читавим светом, или бар са публиком која дође у салу да га слуша“. (Посланица и Чежња).

Могло би се рећи – када се посматра, чак и површно – да је разгранато, вишеслојно дело др Бошковића (што сам исказао када сам својевремено говорио о делу Валсотино империјал „песма у прози, прича о људској пролазности и таштини, слика о похлепи и нади, исечак трајања и непролазности великих ишчекивања“. То је, да додам, драма о љубави која се намах ствара и целога живота остаје да се памти и препричава као „отворена књига“.

Већ сам нагласио, али бих желео да подвучем, да је драмски циклус о Србији која је војевала под Турцима, снажна, упечатљива целина која показује до које је мере др Бошковић познавао Србију тога доба! По властитом признању, Црни Ђорђе, Јуродив из Тополе његово је најбоље драмско дело, а по оцени критичара Слободана Јарчевића „на висини је дела наших најцењенијих писаца“. Све је у драми јасно и сликовито. Лако се разуме свака пишчева порука. Види се да је имао на уму генијална дела нашег народа и описао је догађаје онако како то чине српске десетерачке песме, а оне су мелодичне и информативне и издижу до божанских вредности људско поштеље, племенитост, јунаштво и родољубље. Управо је овим одликама украшен главни јунак ове драме – Ђорђе Петровић Карађорђе. Њих, те особине, др Бошковић често истиче, а занимљиво је споменути их речима Доситеја Обрадовића, најобразованијег Србина свога доба: „Господару, Ви знате да сам свет обиграо, књиге изучио и свега и свачега се нагледао, али такву естетку скромност и калуђерску смерност, као што је Ваша – нигде нисам видео! Многи то не примећују, али не мари – то Бог с неба, и они који то треба да препознају виде. Скромност својих вођа народ највише цени. То је Ваше личности слика и прилика, и највећи сјај и одлика.“

Рецензент драме Црни Ђорће, Јуридив из Тополе Лаза Лазић с правом уочава: „Али у овом случају драма која је пред нама и која има за главну личност један од најистакнутијих ликова нашег народа, громаду хероја равну најистакнутијим великанима српске историје, Крађорђа Петровића, Добривоје Ј. Бошковић је постигао врхунац у свом књижевном раду посвећеном нашим великанима.“

Лазић закључује: „Добривоје Бошковић је написао (од свих која су у нашој литератури до сада створена) најбоље дело о Карађорђу Петровићу, вођи Првог српског устанка за ослобађање од Турака.“[2]

Др Добривој Бошковић, иако лекар по занимањи, изузетни је зналац српске историје. Због тога нимало не чуди што је аутор, рекосмо, неколико више занмљивих историјских драма.

Најновија драма Стефан Немања, како сам назив говори, тематски је везан за животопис великог жупана Рашке, родоначелника владарске династије Немањића, творца српске државе у средњем веку.[3]

Стефан Немања рођен је око 1113. године, а умро је 1199. године, у 86. години живота. Стефан (понегде се наводи и као Стеван) сматра се за најзначајнијег српског владара, а са сином Светим Савом, један је од утемељивача Српске православне цркве.

Стефан Немања се добровољно повукао са власти и замонашио на сабору 1196. године, а за свог наследника одредио свог средњег сина Стефана Првовенчаног.

Стефан Немања је као монах Симеон преминуо у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу где се и данас налазе.

Поменимо на крају да је Стефан Немања био ожењен племићком Аном (у монаштву Анастасија), која је била потомкиња бугарског цара Јована Владислава и са њом је имао (можда) шесторо деце – три сина и три кћерке.[4]

Драма др Добривоја Бошковића „Стефан Немања“ има једноставан, читљив драматуршки ток, без много заплета. Написана је у седам слика и има петнестак лица.[5]

Прва слика: Појављује се само Стефан Немања, кога аутор описује као „необично високог, кошчатог калуђера“. Он, Стефан, „испрва посматра публику и тек онда почиње разговетно, готово скандирајући да говори“: ,,Помоз’ бог, господо српска! Знам да моје име често помињете и мој лик желите да видите, и, ево мене; ево вашег расутих и пропалих српских племена ујединитеља и првог владара отачаства нам који је у миру и благостању дубоку старост дочекао, да би своје последње дане Господу, Оцу нашем небескоме посветио, коме богомољама, чији број се на прстима ногу и руку не може избројати – више од свих претходника заједно угодих.“

То је и сам почетак ове историјске драма, а тај монолог, Стефан Немања завршава следећим речима: „Хотећи оно што је наш народ желео, осим љутог непријатеља – никога се нисам бојао. А шта слобода значи, човек осети тек онда када је изгуби. Слобода је, моја српска господо, као биљка која брзо расте, цвета и плодове понесе. Но, слободу гарантује само јака држава, а за то је –  слога потребна. Слога, којом се Србин никада није могао похвалити, њоме опасност пречити и од малих – велике ствари правити. А Бог је створио људе да живе у слози. Рекао је и то: да земља не припада људима, него људи земљи. Зато велим: да је слога главни услов свих врлина и бедем на коме се заједништво и бољи живот граде. Па, ево, изволите – послушајте шта се вашим прецима догодило.“

Ова драма др Добривоја Бошковића, великог уметника речи, прпада оном скупу уметничких творевина које заслужују велики респект и отелотворење на у позоришту, „даскама које живот значе“.

%

Године 2017. др Бошковић је написао и драму Краљ Стефан Немањић Првовенчани. Стефан Немања II Немањић (1166 – 24. септембар 1227), познат и као Стефан Немањић или Стефан Првовенчани, био је српски средњовековни владар (1196—1227) и први крунисани краљ међу Немањићима због чега је назван Првовенчани.[6]

Почео је да влада као велики жупан а према преовлађујућем мишљењу историчара 1217. године крунисан је као краље и подигао је државу Немањића на статус краљевине. Првовечани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је Житије Светог Симеона у коме је описао живот и чуда свога оца.

Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије. Престо је наследио на једном државном сабору 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата – Вукана, који је био кнез и самозвани краљ у Зети.

Живот и подвизи Светог Симеона (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

Дело Краљ Стефан Немањић Првовенчани припада тзв. историјском циклусу драмског опуса др Добривоја Бошковића. Као и неке друге Бошковићеве драме, и ова има јасну драматургију и не превише заплетену радњу, а у центру збивања је, разумљиво, Стефан Немањић Првовенчани. Драма је написана у десет слика и има више ликова.

Прва слика: (Двор Немањића у Расу, састанак великаша). Састанак отвара Стефан речима: ,,Помоз’ Бог и добродошли, господо српска. На моју жалост, лоша вест нас је у зао час окупила. Од како вољом  властеле и оца мога, уз сагласност и заклетву брата Вукана, мимо права наслеђа и примогенитуре власт преузех и лета господњег 1196. на српски престо седох, немам мира, а још мање времена да се уређењу државе посветим. Вукан дату реч и заклетву погази, и сада сваку прилику користи (да без савезника и са савезницима скупљених с коца и конопца), у крајеве којима ја управљам, упада, убија и пљачка. Тек сада видим, да ће ми тај проклети престо великог жупана – на нос изаћи.“

Великаши осуђују Вуканово понашање, а Стефан одговара: ,,Признајем, моја господо, иако знам да према окрутнима не треба милосрдан бити. Али … шта могу, када је то од мене јаче. Ја сам то од свог срца закинуо. Крв није вода, наш народ каже. Шта ја знам… Можда је то зато, што као дечак драг и као јагње умиљат беше. По цели божји дан смо се играли и много сам га волео. Чак смо у једном кревету и спавали, и то је превагнуло. Кад је тако –  како на њега руку дићи?“

Сам крај ове успеле, занимљиве драме, др Бошковић завршава најпре речима краља Стефана: ,,Поносан… Шта значи, поносан бити, свети оци, када ја то у себи никада нисам осетио… Овако испразан и неутешан, чини ми се да сам као сићушни мрав безначајан и да никада нисам ни постојао. Као сенка коју залазеће сунце избрише, а мрак и остало узме. Да, чини ми се да сам као пролазник на раскрсници света без почетка и циља, већ у невином зачећу угледавши Господа, себе намирио и умирио. Оно што ми је давало вољу за живот, неочекивано сам изгубио, а остало је само обавеза била.“

Као и неке друге драме др Добривоја Бошковића, и ова заслужује пажљиве читаоце и гледаоце на „даскама које живот значе“.

%

Поред великог драмског опуса посвећеног српској средњовековној историји, коју зналачки уноси у драмске радње, у Крику понора, трагедији у стиховима, др Бошковић у Прологу тога изузетног дела, истиче: „Свест ми није дала мира. Свестан огромних жртава мога народа у Другом светском рату, који је претходни режим силом једнопартијске власти углавном заташкавао, морао сам да напишем ову драму – трагедију, прву такве врсте у свету како бих се на достојан начин одужио онима који су главом платили веру у човечност и своје суседе, као и заједничку државу јужних Словена.“

Др Бошковић, изванредни мајстор романа, поезије, музике и научних дела, како с правом примећује Лаза Лазић, припада још увек старом типу књижевника високе осећајности!

О уметничким дометима и значају Крика понора, сложио бих се са оценом Лазе Лазића:[7] „Могли бисмо се усудити да изрекнемо оцену да је ово дело др Бошковића велико као Горанова „Јама“, као „Мајка православна“ Владимира Назора или поеме Скендера Куленовића. Кроз комплетну драму наглашен је крик, ту су и страдали и преживели, који могу да сведоче, да одају све почасти страдалницима српскога народа у вихору Другог светског рата.“

Посебно, изузетно вредно поље деловања др Бошковића је његово песничко стваралаштво. За ову прилику задржимо се на поеми Жена. Дело је испевано у једном комаду, као један једини уздах, узнесеним тоном. Овде је форма у другом плану. Др Бошковић узима страст, и срећу, и тугу – заједно!

 

„Лепота буди допадање,

Јача нас, богати и покреће,

да срећу у себи препознамо,

Оно што желимо буде веће.

 

Љубав је у култ претвара,

На златни трон је поставља,

До неба диже и обожава

Осећањима док управља.“

 

  Године 2015, у два тома, на више од 760 страна, у издању Македонског информативног издавачког центра у Панчеву др Бошковић објавио је збирку прича Колут. „Из свих приповедака ове збирке, на сугестиван, изражајан начин, избија аутентичан, непатворени живот. Проповетке др Бошковића писане су страсно и у готово свим испричани су истинити догађаји, почев од прве, страшног наслова „Дах смрти“, до приче о брату „Даце Комита“. У причама, могло би се рећи и у комплетном делу, др Бошковић трага за одговором о смислу живота и смрти.“ (Лаза Лазић).

Збирке прича Колут I – II (760 страна) су не само чист диктат биографије, него и историја живота и радњи пријатеља и познаника које је сусретао широм света. Аутор поседује невероватно способност да у своје приче (које су често праве новеле) унесе бројне занимљиве детаље за које бисмо могли да кажемо да су „мали медаљони“, јер дају нови тон и употпуњују представу о догађају, али и људима о којима пише.

Полиглота, светски путник, надарени певач и композитор, у својој медицинској сфери др Добривоје Бошковић исказао се као велики стручњак о чему речито говори уџбеник Муцање као говорна мана (у коауторству са сином др Дејаном) и Физиологија уметничког певања – где су дошле до пуног изражаја не само његове докторске, него и певачке врлина!

У времену „без времена“, када се „мржња раскомотила“, књижевно стваралаштво (и свеколики рад) др Добривоја Бошковића, једног од највећих српских писаца нашега доба, тражи нове, пажљиве књижевне критичаре, јер припада малобројном кругу лесковачке и српске литературе. Како то најчешће време исписује, значајни ствраоци, у било којој области, па и у литератури, најтеже добијају признања „завичајног круга“ и по томе ни стваралаштво др Бошковића није изузетак од правила „филозофије паланке“.

Изузетно обимно и разно врсно књижевно и научно дело др Добривоја Ј. Бошковића захтева пажљив, озбиљан прступ, не само доктора медицине, књижевних критичара, него и стручњака других области, пре свега музичке уметности, која је, поред његове основне делатности, медицинског позива, била и остала искрена, велика љубав.

Како сам написао на почетку двотомне студије Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016) и та моја дела рађале су се из протеста, али уз много наде; рађала су се јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе и недовољног знања у писању оваквих књига, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другом временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макад узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају, каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.[8]

Др Добривоје Бошковић познат је и као изванредан композитор и певач. Андра Тодоровић констатује уз јасну критичку интонацију:[9] „Нисам ни знао да пева, док га нисам чуо и остао отворених уста. Врло сам критичан у музици, почевши од себе, тако да се то догађало врло ретко. Баритон са висинам тенора, предивне интонације и најслађе од свега тзв. фоногеничне боје. Реткост! Поготову што је то све успео да сачува и у зрелим годинама. Ваљда зато што је ОРЛ светске класе, фонијатар. Ко би га знао? А. можда је и то оно „Бог дао“?

Књига о др Добривоју Ј. Бошковићу, рођеном у  Грделици, писана је са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература. Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник. Сигурно је у овој књизи, својеврној хрестоматији, било извесне недоследности и непотпуног приказивања веома обимног и разноврсног дела др Добривоја Бошковића, изванредног књижевника, полиглоте и светског путника особеног стваралачког гласа.[10]

Могао бих да закључим, без лажне скромности, да сам, макар делимице, омогућио још потпунији увид у обимно, изузетно вредно, књижевно и уопште уметничко и научно стваралаштво др Добривоја Ј. Бошковића, чија је библиографија довољно занимљива да тражи нове истраживаче, упоран и систематски рад научника и уметника нашег савременог литерарног тренутка.[11]

Данило Коцић

 

  • [1] У Књижари „Стошић“ јула 2016. године приређено је Поетско-књижевно вече „Др Добривоје Ј. Бошковић и његово дело“. О овом ствараоцу вишеструко раскошног талента говорили су Данило Коцић, новинар и писац, Божидар Илић, новинар и уредник у Радио и ТВ Лесковац и Драган Стошић, политиколог. Присутнима се обратио и др Бошовић, композитор, који је (уз гитару) извео више песама. Напомена: Др Добривоје Бошковић рођен је 4. јануара 1936. године у Грделици код Лесковца. Основно и средње образовање стекао је у Грделици, Лесковцу и Нишу. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, а последипломске студије и специјализацију завршио је на Универзитету у Гетингену, Келну, Марбургу на Лану и Лондону.

 

  • [2] Лаза Лазић, „Истинити лик националне драме“, рецензија, Црни Ђорђе, Јуридив из Тополе“, драма у четрнаест слика, Мекедонски информативни и издавачки центар, Београд 2015, стр. 173-181,
  • [3] Данило Коцић, „Добривоје Бошковић, Стефан Немања“, драма, рецензија, Београд 2017.
  • [4] Поздрављам те, човече без мане,/ Српско чедо,Немањо Стефане,/ Од Завиде, крви одабране,/ Нашем роду, велики жупане,/ На свет дође, Србима да сване,/ И врати нам земље похаране.(Одломак песме коју пева гуслар Добросав). Напомена: Деца Стефана Немање: Вукан, кнез, самозвани крањ Зете, али и велики жупан Рашке, Стефан Првовенчани, велики жупан Рашке и краљ Рашке и Растко, први српски архиепископ, Сава I (1219-1233, који је живео од 1169 – 1236). Имао је три ћерке – Јефимију, другу (непознатог имена) и Елену.
  • [5] Стефан Немања, Вукан (Немањин син), жупан Мргуд, жупан Дабижив, епископ Никанор, властелин Којимир, властелин Кажимир, властелин Ђурај, властелин Радун, властелин Милша, властелин Држшко, властелин Обрад, витез Утуличић, игуман Теодосије, игуман Пајсије, Добросав, гуслар, саборници, присутни;
  • [6] Данило Коцић, „Добривоје Ј. Бошковић, Краљ Стефан Немањић Првовенчани“, рецензија, Београд 2017.
  • [7] Данило Коцић, излагање на на књижевној вечери посвећеној др Бошковићу, Лесковачки културни центар, 2. новембар 2012.
  • [8] Напомена: Најважнији извор за писање ове књиге била је библиографија радова др Добривоја Ј. Бошковића, али и дела аутора ове књиге, двотомна студија Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016).
  • [9] Андра Тодровић је 25 година био члан – бас гитариста Уметничким ансамблом Министарства одбране Србије „Станислав Бинички“.
  • [10] Шта значи хрестоматија? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела. Напомена: Рад др Добривоја Бошковића детаљно је представљен у двотомној студији Лесковачки писци: трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016).
  • [11] Напомена: Најважнија дела др Бошковића: СТРУЧНЕ КЊИГЕ: Муцање као говорна мана (у коауторству са сином Дејаном, Београд 1973); Муцање (Београд 2014); Физилогија уметничког певања (2016); ПОЕМЕ: Посланица (1993); Чежња; Суд и усуд; Грех (2013); Жена (2013); Сан и јава (2011); Рано и позно (2014); КОМЕДИЈЕ: Грделички крос (2000); РОМАНИ: Сагореле сени I, II (2002); Valsottino imperijal (2007); Пантократора рука (2015); ПРИПОВЕТКЕ: Колут I, (2015); Колут II, (2015); ДРАМЕ: Смрт вилењака (2010); Цар Душан Силни; Српски краљеви Стефан Драгутин и Стефан Урош II Милутин; Цар Лазар (2011); Крик понора (2012); Анатомија сујете и заблуде (2013); Црни Ђорђе, Јуродив из Тополе (2015); Стефан Немања (2017); Крањ Стефан Немањић Првовенчани (2017), Дива из Гуче (о Радмили Бакочевић (у припреми).