Vlasotince: Promovisana zbirka „Oratim da ne patim“

VLASOTINCE – Uz prisustvo brojne publike i više od 15 pesnika koji potiču sa prostora na kome se govori prizrensko-timočkim dijalektom, sinoć je promovisana Antologija savremene poezije na ovom narečju pod naslovom Oratim da ne patim.

-Reč je o prvoj antologiji pesama na ovom govoru i po tome je ova knjiga  jedinstvena. Ona donosi kvalitetne i lepe pesme  koje izražavaju tanana osećanja srca i duše koja mogu da se izraze i na ovom govoru, a ne samo na standardnom književnom jeziku, što nam je svojevremeno pokazao još Bora Stanković. Srpski jezik ne spada u velike jezike prema broju ljudi koja ga govore, ali poseduje veliko bogatstvo brojnih dijalekata – rekao je recenzent antologije prof.dr Goran Maksimović.

U knjizi je zastupljeno 30 autora sa 45 pesama, među kojima i preminuli leskovački pesnik Rade Jović. Govoreći o prikupljanju pesama i njihovom selektovanju, priređivač Saša Stanković je rekao da je očekivao lakši zadatak.

-Tri meseca sam prikupljao pesme. Nailazio sam na autore koji su mi nepoznati, iako godinama pratim stvaralaštvo na našem dijalektu. Vodio sam računa da se ne potkrade neka greška struke, polemisao sam sa kolegama čiji tekstovi imaju primese drugih govora, ali smo zajedničkim radom došli do zaključka da je reč o područjima gde se preklapaju govori i da je zapravo u pitanju veliko bogatstvo jezika. Ova knjiga treba da bude i podstrek mladim ljudima koji imaju talenta za pisanje da stvaraju na svom jeziku – rekao je Stanković.

-Kada sam svojevremeno otišao u Beograd na studije, svi ostali studenti su pričali na jeziku svoga kraja i nisu se stideli, a mi sa juga smo nekako potiskivali naš govor. S godinama sam shvatio da je on jedno veliko bogatstvo i da nema razloga da ga potiskujemo– dodao je urednik izdanja Srba Takić.

Knjiga je izašla u izdanju Kulturnog centra, a deo je aktivnosti u okviru projekta Dijalekt koji sprovodi opština Vlasotince, a sufinansira Vlada Srbije preko Ministarstva kulture i informisanja.

Zbirka u PDF formatu – o v d e:

ORATIM-DA-NE-PATIM (1)

Advertisements

Vlasotince: Promocija zbirke „Oratim da ne patim“

ВЛАСОТИНЦЕ -(PanoramaPress) – Оратим да не патим – назив је антологије савремене поезије на призренско-тимочком дијалекту која је ових дана изашла из штампе у издању Културног центра у Власотинцу, а чија ће промоција бити одржана у среду 21. фебруара у 19 сати у галерији Народне библиотеке „Десанка Максимовић“. Антологију чини 45 песама које је написало 30 песника који живе или су пореклом са подручја на коме се говори овим дијалектом.

-Призренско-јужноморавски поддијалекат, заједно са сврљишко-заплањским и тимочко-лужничким чини призренско-тимочки дијалекат, који је матерњи говор за бар милион Срба, ако рачунамо и оне који су се иселили из завичаја, што није занемарљива бројка – каже приређивач проф. Саша З. Станковић.

Осим њега, на промоцији ће говорити и рецензент проф. др Горан Максимовић, као и песници заступљени у антологији. Савремена антологија поезије на призренско-тимочком дијалекту  под називом Оратим да не патим део је пројекта Дијалекат који спроводи општина Власотинце, а суфинансира Влада Србије преко Министарства културе и информисања.

У оквиру истог пројекта расписан је и конкурс за најбољу кратку причу, песму и видео клип на призренско-тимочком дијалекту на коме право учешћа имају ученици од петог до осмог разреда основних школа, као и ученици средњих школа са територије власотиначке општине. Они треба да конкуришу са, до сада, необјављеним текстом кратаке приче, песме или видео клипа на овом дијалекту. Најуспешнији аутори биће награђени таблет рачунарима.

Детаљи конкурса, који траје до 9.марта, могу се наћи на интернет страницама www.vlasotince.org.rs , www.kcvlasotince.rs   i www.bibliotekavlasotince.org.rs  или на Фејзбук страници Дијалекат Власотинце.

Напомена: Видети комплетну збирку у ПДФ – о в д е: 

Збирка песама Оратим да не патим

САША СТАНКОВИЋ: ЛЕПОТА МАТЕРЊЕГ ГОВОРА

(предговор)

Мада је још крајем 19. века Бора Станковић доказао да се призренско-јужноморавским поддија-лекатoм могу исказати најинтимније емоције и најдубље мисли о егзистенцији, и дан-данас се гледа у нестручној јавности са подсмехом на говор Миткетовог завичаја. Митке као „српски Хамлет“ је прихваћен, али не и дијалекат из ког је поникао.

Призренско-јужноморавски поддијалекат, за-једно са сврљишко-заплањским и тимочко-лужнич-ким чини призрнско-тимочки дијалекат, који је ма-терњи говор за бар милион Срба, ако рачунамо и оне који су се иселили из завичаја, што није нимало занемарљива бројка. Све то указује да призренско-тимочки дијалекат треба неговати и подржавати књижевност писану на њему.

Антологија „Оратим да не патим“ покушај је да се скрене пажња на лепоту овог српског дијалекта. Језик се најбоље брани књижевношћу. Многи ће се изненадити како и о чему се све може писати призренско-тимочким дијалектом.

Мада су естетски критеријуми били пресудни за избор песама, језичке варијације и тематска разноликост је нешто о чему се водило рачуна. Треба видети стихове песника са  призренско-јужно-моравског подручја, као најраспостратњенијег, и уочиће се различита употреба језика, нпр. довољно је упоредити говор Врања Мирослава Цере Михаиловић са говором Лесковца Драгана Радовића. За песме Жаклине Манчић до последњег тренутка било је дилеме да ли их уврстити у књигу, јер језик њених песама има доста одлика суседног косовско-ресавског дијалекта. Док код Живомира Жике Николића, који је такође из Алексинца, није било двоумљења.

Затим постоје песници који у истој песми употребљавају  дијалекат и стандардни српски језик, па чак и енглески језик, што показује да савремена поезија носи дух данашњице. Ако то није мана једном Матији Бећковићу, онда не може бити ни песницима са  призренско-тимочког подручја. С друге стране, постоје песници који певају у духу народне лирике и покушавају да сачувају говор предака, што је посебно упадљиво код песника бивших Црнотраваца. Код њих је минимално присуство жаргона и стандардног српског језика.      Иако живе у већим срединама, они негују језик свог детињства као светињу, јер им је то последња и најјача веза са завичајем и пореклом. Иначе, гледано са становишта језикa, за све песнике у овој антологији битније је место рођења и одрастања од данашњег места живљења. Они полазе од првог језичког изворишта, од говора својих мајки, да би потом, у складу са афинитетима, стварали особен поетски израз.

Теме песама су различите: љубав, завичај, човекова судбина, еротика, критика власти, де-тињство… Доминира жал за прошлим временима када се лепше живело и волело. Носталгија се провлачи као лајтмотив ове антологије. Чак и сaтиричне песме се могу схватити као друга страна носталгије, тј. критика садашњице происходи из сећања на стара лепша времена.

Може се слободно закључити да је Бора Станковић највише утицао на савремену поезију на призренско-тимочком дијалекту. Наравно не сме се заборавити на снажну традицију народне лирске поезије. У сатиричним песмама види се далеки утицај Радоја Домановића, помало и Стевана Сремца, па чак и Чарлса Буковског…

Број говорника призренско-тимочког дија-лекта се убрзано смањује због негативног природног прираштаја, насилног потискивања Срба са Косова и Метохије, затим због економских миграција на север Србије и у иностранство…  Зато је ова књига делимично и слика тренутног стања једног угроженог дијалекта на почетку 21. века.

Требало би да главни циљ ове антологије буде да се укаже на огромне неискоришћене могућности призренско-тимочког дијалекта и да се подстакну млађи књижевници да пишу као што говоре.

Саша З. Станковић

БИОГРАФИЈЕ ПЕСНИКА

Русомир Д. Арсић рођен је 1949. године у Извору код Сврљига. Пише поезију и прозу за децу и одрасле. У уредништву је часописа  „Бдење“ и „Витез“. Оснивач је Уметничке колоније ,,Извор“, акције ,,Школама на ивици опстанка“ и часописа ,,Ђак“. Члан је Друштва писаца Ниша и удружења писаца Србије. Објавио је двадесетак књига за децу и одрасле. Добитник је више књижевних награда. Песме су му заступљене у антологијама и уџбеницима за предшколце и млађе основце.

Гордана Влајић рођена је 1959. године. Ауторка је збирки песама Криво ми је, Изложба речи, А да стварно одемо на кафу… Добитник је првог Српског пасоша од владе РС као једна од 204 заслужних грађана Србије, Златне значке за допринос у култури, признања Најбоље из Баната, Светосавског благодарја УКС-а, награде Крчединче и Повеље Симо Цуцић за најбољу дечју књигу… Члан је Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Војводине. Програмска је уредница Матице исељеника и Срба у региону и уредница поезије у издавачкој кући АРТЕ из Београда. Живи у Панчеву.

Зоран Вучић рођен је 1949. године у Околишту, код Сврљига. Седамдесетих година живео је у Београду док је радио као новинар „Задруге“, а потом био и уредник „Расковника“. Последње две деценије провео је радећи у Културном центру у Сврљигу. Покренуо је и био главни уредник часописа „Бдење“ у Сврљигу и члан редакције Етно-културолошког зборника. Пише песме, есеје, кратке приче, књижевну критику и преводи са бугарског језика. Књиге песама: Пролази свет (1976), То прошло (1980), Мисал и земља (1986), У лице веку (1991), Знаци из тамнине (1999), Златници на ливади, 2005, Врвина за небо (2006), У глуво доба (2006), Прође живот (2012)…

Љиљана С. Глигоријевић рођена је у Црној Трави 1963. године. Професор је разредне наставе у ОШ „Александар Стојановић“ у Црној Трави. Објавила је збирку песама Ми ћемо ти бити нада (2013). Заступљена у многим збиркама, зборницима, и часописима. Добитник је више књижевних награда и признања. Функције: повереник Светске школе поезије за Јабланички округ; потпредседник уметничке радионице „МИЉ”, УK „Расковник“ – Смедерево. Живи, ради и ствара на релацији Житковац – Власотинце – Црна Трава.

Дејан Ђорђевић рођен је 1970. године у Великој Сејаници код Лесковца. Бави се поезијом, књижевном критиком и есејистиком. Објавио две збирке песама: Јесам и нисам (2007) и Не/пристајање (2008). Будим се да бих те волео -једна песма преведена на петнаест језика  (2014) Уредник је у издавачкој кући „Филекс“ и у часопису „Успења“. Живи и ради у Грделици.

Драгољуб Златковић рођен је у Војнеговцу код Пирота, 1937. године. Бави се етнологијом, сакупљањем народних умотворина пиротског краја и поезијом. До сада је објавио дванаест колекција пословица, изрека, загонетки, народних песма и приповедака у часописима „Развитак“, „Пиротски зборник“ и „Нишки зборник“. Више од двадесет радова из етнологије објавио је у нашој земљи, Москви и Софији. Бави се књижевним радом на пиротском говору. Драгољуб Златковић је стручни сарадник Музеја Понишавља у Пироту. Песме на дијалекту: Што има дума (1987) и Дума (2004).

Радослав Златановић рођен је у 1936. године у Мучиврцу, код Косовске Каменице. Био је уредник у Издавачкој делатности „Јединства“ у Приштини и главни и одговорни уредник часописа „Стремљења“. Од 1999. живи у Полому, код Владичиног Хана. Објавио је збирке песама: Додир лета (с Лазаром Вучковићем и Божидаром Милидраговићем,1962), Померање сна (1970), Горке светлости (1974), Допевани год (1976), Викање на стоку (1988) и Грачаничка вечера (1995).

Зоран М. Јовановић рођен је 1969. године у Лесковцу. Магистар економских наука, ради у Пошти Србије на месту главног сарадника у служби за поштанске услуге. Аутор књига песама Нит (2015) и Нада (2017) и књиге афоризама Прст судбине (2017).

Виолета В. Јовић рођена је у Нишу 1966. године. Дипломирала на Правном факултету у Нишу. Живи и ради у Нишу. Члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника и књижевних преводилаца Ниша, Удружења ликовних уметника Ниша и КУД-а „Абрашевић“. Поезија и проза преведена на неколико језика. Заступљена у антологијама савремене српске књижевности, књижевним часописима, часописима за децу и зборницима. Члан редакције књижевног часописа „Бдење“ и неколико часописа за децу. Награђивана за књижевност и сликарство. Објављене збирке песама: Писмо са Месеца, (2000), Сунчев вез (2002), Радовање и играње (2002), Кад затворим очи (2004), Неке важније ствари (2006), Ја сам само песма (2010), Свитац у очима (2012), Шашава вила (2014)…

Раде Јовић (1937–2004) рођен је у Лесковцу, школовао се у Лесковцу и Београду. Писао поезију, прозу и драму. У лесковачком Народном архиву налази се Легат Рада Јовића. Објавио следеће књиге: Препознавања (1962), Мапе (1969), Перпетум мобиле (1991), Срећно царство (1998), Принц Леско и принцеза Леска (1994), Лесковачка мајсторска писма (2000), Разговор с Ветерницом (2000), Наша чаршија:стихови старовремски (1997), Бесна кобила (2004)…

Мирослав Костић Коле рођен је 1955. године у Врању, а одрастао у селу Баинци код Црне Траве. По завршетку Грађевинске школе у Црној Трави ради ко печалбар у  Београду, где је завршио новинарску школу. Био је сарадик и уредник више фабричких листова. Добитник је многих награда за своја књижевна остварења. Објавио је књиге песама на црнотравском говору: Тала Комарџика (2013), Црнотравска комедија (2013), Црнотравска работа (2014) и Црнотравска анђама (2015).

Данило Коцић рођен је 1949. године у селу Дадинцу, код Власотинца. Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Радио је као професор књижевности и новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Члан је УНС и један je од оснивача Удружења писаца Лесковца. Објавио следеће књиге: Изабрани живот (1997), Изабрана тишина (2000), Изабрани дани (2012), Чудна лађа (1987), Дневник на распусту (2002), Говор камена (2004), Песма жени (2007), Невреме (2016);  Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014, (Лесковац 2015)…

Злата Коцић рођена је 1950. године у Жељеву код Сврљига. У периодици и књигама, од 1971. године до данас, објављује поезију, поетску прозу, драмске поетске текстове, студије о поезији и прози, преводе с руског језика… Као песник и преводилац заступљена у домаћим и страним зборницима и антологијама. Песме су јој превођене на руски, енглески, француски, бугарски, кинески, јерменски, немачки и румунски језик. Песничке књиге: Клопка за сенку (1982), Оро око гротла (1990), Ребро (1993), Гнездо и купола (1995), Ваздушне фреске (1999), Лазареве лестве (2003), Мелод на води (2008), Бело пуле (2014)…

Драгослав Манић Форски рођен је 1936. године у Радошевцу код Бабушнице. Скупљач је народних умотворина, хроничар Лужнце, песник, приповедач, романсијер… Одјавио је преко 20 књига. Добитних бројних награда у земљи и иностранству. Члан је Удружења књижевника Србије.

Жаклина Манчић рођена је 1963. године у Алексинцу. Доктор електротехничких наука запослена на Електронском факултету у Нишу и бави се научним радом. Живи у Житковцу, поред Алексинца, Србија. У последње време пише поезију и кратке приче. Добитник већег броја награда за поезију и прозу како на књижевном језику тако и на дијалекту. Заступљена у више зборника, часописа и на интернет порталима. Последња награда коју је добила је награда жирија у Италији на конкурсу Caserta.

Мирослав Цера Михаиловић рођен је 1955. у месту Преображење код Врања. Поезију објављује од 1974. Сарађује са многим часописима и новинама. Заступљен у школским уџбеницима, бројним домаћим и страним зборницима и антологијама. Превођен и награђиван. О његовом стваралаштву, поводом Змајеве награде, објављен је зборник радова Поезија Мирослава Цере Михаиловића. Збирке песама: Трчи народ (1983), Књига четворице (1985), Ђаво преже ата (1990), Метла за по кућу (1993), Лом (1999), Свртка у Несврту (2000), Крај ће каже (2003), Сол на рану (2004), Довде ми је више (2007), Трчи народ (2013), Длака на језику (2014), Поглед са коца (2016)…

Слађана Недељковић рођена је у Врању 1968. године.  Завршила средњу Уметничку школу за дизајн у Нишу и дипломирала на Учитељском факултету у Врању. Радила као дизајнер, колориста, креатор за уникатне моделе и софистициране детаље на женским одевним предметима. Бави се сликарством. Песме и кратке приче представила је путем књижевних портала, у зборницима и антологијама поезије. Један је од уредника зборника „Писанија“. Објављене збирке песама: Тренутак (2013) и Трагања (2015).

Живомир Жика Николић рођен је 1954. године у селу Преконози код Алексинца. Доктор је биотехничких наука – област агрономских наука. Бави се писањем поезије, прозе, афоризама и песама за компоновање. и музичко извођење. Добитник је више награда за поезију. Кад порастем бићу песник (2001), Очекујем драгу да ми дође (2003), Попре беше поубаво (2006), Мој нови живот (2010), Мозаик од речи (2013)…

Братислав Петровић рођен је 1961. године у Шљивовику код Беле Паланке. Бави се и новинарством. Члан је Удружења књижевника Србије. Оснивач међународне књижевне манифестације „Балканско ћирилично перо“. Живи и ствара у Белој Паланци. Објавио је следећа дела: Изјава (2007), Крвава нишавска зима (2008), С’н ил’  јава (2012), Госпавина слава (2012), Госпавино закопано благо  (2015), Цариградски друм (2013), Романа (2013), Проклетство неправде (2014),  монографије Манастир Свете Богородице у Сићеву (2010) и Манастир Успеније Пресвете Богородице у Вети (2012).

Светлана Пешић рођена је у Власотинцу, 1953. године, у породици сеоских учитеља. У родном месту, где и данас живи, завршила гимназију, студирала у Београду, на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности Филолошког факултета. Пре пензионисања радила у КУД-у „Синиша Јанић” у Власотинцу, где се аматерски бавила глумом. Објављивала у листовима и часописима. Награђивана је више десетина пута на конкурсима за кратку причу, дечију причу и поезију. Заступљена у зборницима власотиначких писаца и у стотинак зборника награђених и изабраних.

Ратко Поповић рођен је у Грачаници, код Приштине, 1947. године. До пензионисања био је секретар Културно-просветне заједнице Косова и Метохије. Живи у Грачаници. Објавио књиге песама: Силазак у темељ (1994), Коме дижем дом (!995), Далеко нам кућа (1998), Казујем Косово (2001), Страори (2002), Свети Пантелејмон прекори стражаре (2004), Злиоци (2008) и Спасавање птичјих гласова (2008).

Драган Радовић рођен је 1955. године у Доброј Води код Бојника. Дипломирао је на катедри за Општу књижевност Филолошког факултета у Београду. Објављује по листовима и часописима, претежно поезију и књижевну критику. Објавио је књиге песама Добра вода (1982) и Купен петл (2013), приредио књигу Ћуприја над светом (2004). Уредник часописа „Помак“ и „Наше стварање“. Члан је Удружења драмских писаца. Живи у Лесковцу и ради у Лесковачком културном центру.

Горан Ранчић рођен је 1960. године у Бабушници. У књижевној периодици и зборницима објављивао: поезију, танке, хаику и хаибуне, кратке приче и приче на дијалекту. Објавио следеће књиге: Златан кључ од непотребних речи (2004), Сенће (2012), Лов на славуја старијег од песме (2013) и Муће (2016).

Саша З. Станковић рођен је 1980. године у Лесковцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу на катедри за књижевност и српски језик. Ради у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу. Објављује књижевну критику и историјске текстове у часописима. Заступљен је у антологијама и зборницима прозе и поезије. Самосталне књиге: Двадесет жуљева (2010) и Први модерни градоначелник Београда – монографија о Влади Илићу (2017). Живи у Власотинцу.

Радосав Стојановић рођен је у Млачишту, у Црној Трави. Био је професор у приштинској гимназији, главни и одговорни уредник листа Јединство и директор Народног позоришта у Приштини. После 1999. живи у Нишу и Млачишту. Објавио је књиге песама: Инословље (1979), Рукопис чемерски (1982), Ђавоља школа (1988), Повратак на колац (1990), Сидро (1993), Нетремице (2003. и 2004), Трепет (2007), Песме последњег заноса (2012), Beqeathing/Завештање (двојезично српско-енглеско издање, Мелбурн, 2014) и Кад би љубави било (2016).

Милко Стојковић рођен је 1959. године у Преслапу код Црне Траве. Живи у Смедеревској Паланаци. Пише афоризме, анегдоте, кратке приче и поезију. Добио je више награда за афоризме. Објавио следеће књиге: Утеривање демократије (1995), Ја о теби јао мени (1997), Мастило и цигла (2001), Завичајна узглавка (2001), Гурај Сизифе, гурај (2002), Љуљајући безобразлук (2015), Мисли на раздељак (2017)…

Срба Такић рођен је 1962. године у Власотинцу. Основно образовање и гимназију завршио је у родном месту, Власотинцу, а затим Факултет политичких наука у Београду. Од обнављања листа „Власина“, 1995. године радио је у редакцији. У Фонфацији даровитих Христифор Црниловић био је уредник издавачке делатности. У оквиру Културног центра покренуо је Власотиначки зборник, Колонију карикатуре и Дане Христифора Црниловића, а током рада у „Власини“ покренуо је издавачку делатност. Уредник је и приређивач преко стотину књига и часописа. Добио је више награда за поезију. Збирке песама: Схватање судбине (2004), Деца расту у песми (2015)

Вера Цветановић рођена је 1950. године у Братишевцу код Бабушнице. Професор је српског језика и књижевности. Бави се уређивачком и новинарском делатношћу. Од 2003. године   организује „Малу песничку школу “. Пише песме за децу и одрасле, хаику, приче, драме, есеје, стручну литературу… Превођена на бугарски, италијански, француски језик. Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима, антологијама. Члан је Удружења књижевника Србије. Добитник је стотинак награда и признања. Објавила је двадесет три књиге: поезија, проза, приручник „Ја знам граматику“, есеји…

Милорад Цветковић рођен је 1951. године у Лесковцу. Новинарством се професионално бави од 1977. године. Прозу и поезију објављивао у многим часописима. Текстописац је хитова новокомпоноване народне музике. Заступљен је у антологији социјалне лирике (др Тоде Чолака). Живи и ради у Лесковцу. Објавио следеће књиге: Радничко срце (1987), Чоколадни зец (2002), Варљиво плаво (2005)…

Власта Н. Ценић рођен је 1957. у селу Топличко Кочане (Дољевац код Ниша). После прве збирке песама за децу Песникиња ласта 1987. појављују се Штрапке, књига песама написана на говору дољевачког краја. Његова најпознатија књига на призренско-јужноморавском поддијалекту јесте Бате ће се жени. Заступљен у више антологија поезије за децу и младе. Истиче прву награду на фестивалу Булка у Црвенки 2002. и награду  Гордана Брајовић  2009.  у Алексинцу за збирку Крилати камен. Организатор „Сусретa просветних рад­ника књижевних стваралаца за децу“ у ОШ „Вук Караџић“ у Дољевцу, у којој ради као професор српског језика. Члан је Удружења књижевника Србије. Објавио 17 књига о детињству. Приредио књигу Заувек ђаци – цветник песника учитеља за децу и младе.

 

 

Danilo Kocić: „Odžaklija“, jedinstvena crkva u Srbiji

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) -Црква Свете Богородице, позната у Лесковцу под именом „Оџаклија“, јединствена је у Србије због свог необичног изгледа. О њој је доста писао Драгутин М. Ђорђевић, протојереј ставрофор, етнолог (1907-1999), чија је дела објављивала и Српска академија наука и уметности.

За живота успео је да обради и ,,Оџаклију’’ али, нажалост, није дочекао да то, једно од његових капиталних остварења, угледа светло дана.

Јереј Мирослав Јовановић (1978) објавио је публикацију (два издања), „Стара лесковачка црква Оџаклија“ (Лесковац, 2016, стр. 74). Занимљив је назив цркве Оџаклије и не односи се на велику просторију у кући намењену за важнија збивања као што су славе, свадбе, игранке, посела, вечерње молитве, весеља, мада је и у њој морао постојати оџак. Назив се односи управо на оџак као део зграде, а овде цркве. Наиме, кад су Лесковчани започели градњу цркве, на питање турских власти чему ова пространа грађевина, одговорили су да зидају цркву за попа, па су показали огњиште и озидани оџак, који се иначе не зидају у богомољама.

После Другог светског рата одлуком Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије „стара црква у Лесковцу има се сматрати општенародним добром и ставља се под заштиту државе заједно с непосредном околином“ (1. марта 1948). Нажалост, „заштите“ није било. Па ипак је Народни музеј у Лесковцу 1960. године израдио елаборат за оправку крова, али због недостатка финансијских средстава, није остварено и кров цркве, под притиском снега, срушио се у зиму 1963. године и тада су у цркву улазиле скитнице. Права обнова „Оџаклије“ отпочела је 1970. године и 1974. године црква је стављена под кров и заштићена од даљег пропадања. У међувремену, црква је потпуно обновљена и 22. септембра 1992. године осветио ју је тадашњи епископ нишки Иринеј, садашњи Патријарх српски.

О градњи цркве записана је лепа прича, која се граничи са легендом. Њу је забележио у својој књизи ,,Краљевина Србија’’ Милан Ђ. Милићевић, наш познати етнолог и историчар. ,,У Лесковцу има једна црква врло карактеристичког изгледа. За време велике турске силе, Лесковчани некако молбом и новцем добију од цара ферман да могу начинити у вароши цркву (дотле су ишли у околне цркве те се молили Богу). Међутим, Турци, охоли и силни, не гледајући на царски допуст, запрете да ће све хришћане исећи ако се Лесковчани усуде градити ,,ђаурску богомољу’’. Лесковчани се не преплаше, не малакшу. Они заповде неимару (јамачно опет Србину из Старе Србије) да на црквеним темељима заснује огњиште и димњак. Турци се скупе на грађевину и упитају:

– А бре, рајо, шта то радите?

– Лепи ага, одговори старешина Лесковчана, градимо кућу своме попу.

– А шта ће му, море, толика?

– Лепи ага, ево је у нас много у царском здрављу, а сви треба да имамо места кад дођемо своме учитељу, своме попу.

Турци виде да толика грађевина није налик на кућу, али с друге стране, огњиште и димњак не граде се на црквеној згради. Слегну раменима и оставе Лесковчане на миру. И данас у лесковачкој цркви постоје огњиште и димњак као сведоци времена у коме је настала црква.

 

Напомена:

Прилого Данила Коцића о цркви „Оџаклији“ објавила је Политика 13. фебруара 2018. године

 

 

In memoriam: Novica Jović

VLASOTINCE (PanoramaPress) – Novica Jović, pesnik, sanjar, večiti optimista, umro je juče u Beogradu u 65. godini života. Rođen je 1. januara 1954. godine u Svođu, opština Vlasotince. Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Vlasotincu. Studirao je prava u Nišu i Skoplju. Živeo je i stvarao u Vlasotincu. Sahrana će se obaviti na Vlasotinačkom groblju 13. feburara 2018. godine u 15. časova.

Objavio je četiri knjige: „Nešto između“ (Mislenik 1), „Tragovi na vetru“ (Mislenik 2), “ Rosulja pod kamenom“ (Mislenik 3) i „Žena“ (Mislenik 4). Peta njegova knjiga pod nazivom „Klupa“ (Mislenik 5) je upravo u fazi štampe i trebalo je da izađe krajem februara meseca.

Autor Novica Jović inspiraciju i nadahnuće za svoje stvaranje nalazio je svakodnevno i u svakom trenu. Bogat stvaralački opus kroz pesničke slike i slojeve otkriva tanane niti ljudske duše, bogat duhovni svet tkan od slobodnih stihova koji trepere, nizali se u skrivenim hodnicima njegove duše.

Giacomo Scotti, italijanski i hrvatski književnik, novinar, javni radnik, čitajući prve tri Jovićeve knjige rekao je: „Ostao sam blago rečeno impresioniran tolikim blagom. Preda mnom su na hrpu stajale prave riznice životnih iskustava i mudrosti s jedne i opet riznice pjesničke misli i mudrosti s druge strane. Šetajuci se kroz Jovićevu trilogiju, čitalac skuplja misli o vremenu koje nezaustavljivo prolazi ali se i ponavlja, o prošlosti i budućnosti („Gledaj napred, jer ne možeš vratiti vreme i sebe“), posebno misli o čovjeku i njegovom odnosu prema drugim („Čoveka treba traziti iza, a sebe ispred“), misli i pouke kako bi čovjek trebao živjeti za vlastiti boljitak i za boljitak ljudske zajednice, kako bi čovjek trebao izraziti sve što je pozitivno u seni da bi mi ostali oko njega bili graditelji dobroga zajedničkog zivota“.

U Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“, 10. novembra 2017. godine, priređeno je predstavljanje knjige poezije Novice M. Jovića “Žena“. Ova knjiga je nastala kao rezultat uspešne saradnje dve ustanove kulture, Kulturnog centra Vlasotince i Narodne biblioteke „Desanka Maksimović“. Ovo je četvrta knjiga iz edicije Mislenik. Novica Jović živi za svoje pesme i živi kroz pesme. Nema sata da on nije sa olovkom u ruci – istakao je Srba Takić, urednik izdanja.

Žena je bila i ostala večita inspiracija književnicima, slikarima, vajarima, muzičarima. U knjizi Novice Jovića „Žena“, njegova nežnija polovina je u centru pažnje i izvor je njegovih osećanja. Zato o njoj peva, prolazi kroz vreme, seća se mladosti, uspomena, ljubavi, lepote koja ga nadahnjuje. Ko bude čitao poeziju Novice Jovića prepoznaće iskrenost pesnikove duše, čoveka – pesnika koji zna da voli – zapisao je, između ostalog, u recenziji knjige književnik i književni kritičar Dragiša Marković.

Autor Novica Jović inspiraciju i nadahnuće za svoje stvaranje nalazi svakodnevno i u svakom trenu. Bogat stvaralački opus kroz pesničke slike i slojeve otkriva tanane niti ljudske duše, bogat duhovni svet tkan od slobodnih stihova koji trepere i nižu se u skrivenim hodnicima njegove duše – zapisala je u pogovoru knjige Ana Jović, profesor književnosti.

Hteo sam iz svog ugla da iznesem zahvalnost ženi, inspiraciji koja ne vene. Najveći broj mojih pesama posvećen je ženi. Ovo je ugao mog posmatranja iz pređenog puta koji je ostao iza mene. U tim tragovima pesama ću trajati onoliko koliko pisana reč traje. Moje je da vam ih ostavim a vaše da ih pronađete – poručio je autor knjige Novica M. Jović.

Poeziju Novice Jovića kazivale su te večeri Ivana Krainčanić i Žaklina Stefanović. One su na poseban način dočarale svu lepotu ljubavi i stihova inspirisanih ljubavlju, stihova posvećenih ženi.

Ovo je četvrta knjiga vlasotinačkog autora koji je do sada napisao preko 16.000 pesama. Knjigu aforizama „Nešto između“ objavio je 2010. godine, tri godine kasnije iz štampe je izašla knjiga aforizama „Tragovi na vetru“. Svoj pesnički prvenac „Rosulja pod kamenom“ objavio je 2014. godine, a ove godine u izdanju Kulturnog centra i Narodne biblioteke „Desanka Maksimović“ objavljena je zbirka poezije „Žena“.

 

In memoriam: Olgica Miletić

LESKOVAC – Profesorica psihologije Leskovačke gimnazije u penziji Olgica Miletić umrla je u 63. godini posle teške bolesti. Od 2001. do 2007. bila je direktorica Leskovačke gimnazije. Ona je prvi profesor psihologije u ovoj školi, a od septembra 2017. godine bila je u penziji. Biće sahranjena danas u 12 sati na Svetoilijskom groblju u Leskovcu.

 

Šahovski klub „Vlasotince“: Veli uspeh kadeta

ВЛАСОТИНЦЕ – (PanoramaPress) – У периоду од 8. до 11. фебруара одржан  је у Краљеву 21. Кадетски фестивал централне Србије у шаху. На овом такмичењу учествовало је и пет кадета Шаховског клуба “Власотинцe“.  Они су се квалификовали за учешће као првопласирани на Окружном првенству Јабланичког округа одржаном крајем прошле године у Лесковцу. Након четири дaна и девет одиграних кола Власотинце је добило првака централне Србије у категорији девојчица до 14 година. Наиме, Анђела Динић је са осам поена и без изгубљене партије освојила златну медаљу и пехар. Душан Димитријевић освојио је пето место у групи дечака до 14 година а Михаило Момчиловић је заузео четврто место, у категорији дечака до 12 година. Дебитанти Павле Куцуловић, у категорији дечака до 10 година платио је данак неискуству и освојио 12. место док је најмлађи Марко Станковић, у категорији дечака до осам година остварио пет поена и заузео осмо место ( деоба од 6. до 8. места).

„ Наши шахисти су били веома добри, и на 21. Кадетском фестивалу централне Србије освојили су добре резултате. Наредна такмичења најмлађих власотиначких шахиста  су школско, општинско, окружно и републичко, где се од наших шахиста очекују добри резултати и наравно медаље. Април је већ резервисан за Кадетски фестивал Србије у шаху, у Новом Саду, на коме су се наши млади шахисти квалификовали постигнутим успехом у Краљеву“, рекао је Слободан Ракић, председник Шаховског клуба „Власотинце“ – објавио јелист Власина, преноси ПанорамаПресс.

Dragomir S. Radovanović: „Priča za roman, a roman za priču“

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Проф. др Драгомир С. Радовановић објавио је 160. књигу, „Прича за роман, а роман за причу“. Позитивно је оценио рецензент Мирослав Димитријевић. Ово је приказ романа проф. др Живана Стојковића, познатог лесковачког историчара. Рад проф. Радовановића посебно је представљен у студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и студији „Проф. др Драгомир С. Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ (Лесковац 2017).

ОЦЕНА ПРОФ. ДР ЖИВАНА СТОЈКОВИЋА

Када будуће генерације буду анализирале духовни домет књижевног стваралаштва Лесковца и Србије прво што ће им се наметнут питање одакле оволико енергије, стваралачког набоја, великог књижевног порива, проф. др Драгомиру Радовановићу, који наставља да обогаћује културну баштину лесковачког краја и Србије различитим жанровима списатељског рада. То њему постаје императив живљења, потврда постојања да изнедри нову књигу, у овом случају кратак роман, који је самим својим насловом оставио поруку да је саопштена прича као сама по себи роман, али и да се роман може схватити као животна прича од великог значаја. Јер, како каже Гете „Велика је разлика у томе читамо ли због уживања и разоноде или због сазнања и поуке.“ По нашем мишљењу ова књига професора Радовановића у издању Српске духовне академије у Параћину и Књижевне заједнице Удружења књижевника Србије Поморавског округа у Јагодини,  је више резултат његове опсесије да нам укаже на појаве које могу бити занимљиве само на први поглед, а у ствари садрже указивање на девијантност у друштву, која представља и ауторову најжешћу осуду, притајену критику која разара душу, изазива губљење даха да се прихвати таква реалност, па чак и могућност њеног делимичног, а камоли потпуног остварења. Своју способност да се ухвати у коштац са још тежим, или подједнако тешким деформацијама у друштвеном понашању, истакао је он у већ у неколико књига које се односе на друге сфере живота и делатности, бескомпромисно, огорчено, инквизиторски, без имало покушаја да било какве девијације оправда, већ да на њих укаже као велико зло, незамисливо у овом периоду развоја цивилизације. Јер, како је рекао Јован Дучић „Све књиге на свету требало би да буду књиге утехе, толико има несрећних на свету.“ Зато писац ове књиге није желео да она буде утеха или поука, нити било какав еротски изазов, већ драматична животна прича неуке сељанчице, сиромашне чобанице, која је свој животни кредо градила на продаји свога тела, обузета жељом да у животу постигне све на тако бизаран и неприхватљив начин, срачунато до крика да ли је све то могуће, није ли претерано лако, једноставно, до осећаја гадљивости и неодобравања. А онда се поставља још језивије питање о моралном паду целог друштва, о губљењу достојанства припадника било које професије. Јер, ако су спремни да углед професора, стручака, директора времешних  година униште пружајући више него што се може замислити ради задовољења својих ниских страсти, онда се поставља питање ко је више закорачио у сферу блуда, преваре и перверзије, тако једноставно, без гриже савести, скоро свакодневно или кад год му се пружи прилика они или чобаница која постаје на крају „угледан“ стручњак, без блама и компромитације и мирно завршава као старица која је остварила све своје снове на исти начин, од средње школе до факултета и почиње да се брине о судбини своје ћерке мирећи се са тим да је млађи супруг запоставља. Пишчева имагинација тако постаје зов за помоћ, за реаговање, за бунт против и било какве помисли да то може да опстане као карактеристика друштва. Зато је и избегао да приказује бурне еротске сцене, већ да нас упозори да ова једноставна милозвучна прича не сме да постане саставни део нашег размишљања о могућности њеног стварног дешавања. Нема ту љубави, као највећег божјег дара за човека, нема верности, поштовања сопственог интегритета, то је усуд, разврат,  непоштење, користољубље, то је пример модерне старлете, која је заменила некадашњу куртизану. Зато сасвим јасно у поговору књиге наш познати књижевник Мирослав Димитријевић поручује: „Драгонир Радовановић је као интелектуалац, књижевник и мислилац, кроз овај роман имплицитно отворио филозофско и етичко, а врло значајно питање сексуалног подмићивања“, без обзира да ли се ради о жени или мушкарцу. Иако морамо бити свесни да се такво понашање не може искоренити морамо захвалити писцу што нас је на једноставан, читљив и пријемчив начин упозорио да оно постоји и да га морамо као читаоци, али и чланови модерне друштвене заједнице осудити.

Лесковац, 11. фебруар 2018.

Проф. др Живан Стојковић