Andrijana Mitrović i Zoran Jovanović gostovali u Kragujevcu

ЛЕСКОВАЦ –  (PanoramaPress) – Млада, изузетно талетнована лесковачка песникиња Андријана Митровић, аутор увелико познате збирке „Путоказ за луталицу“ и мр Зоран Јовановић, аутор такође познате збирке „Нада“ и  афоризама „Прст судбине“, иначе чланови неформалне групе „Поезија 016“, синоћ су представили су своје стваралашто у крагујевачком СКЦ.

Водитељ је био Ненад Глишић, уредник издавачког програма Студентског културног центра, где је одржана промоција.

Андријана Митровић и Зоран Јовановић читали своје радове, а публика је активно учествовала у промоцији, која се посебно интересовала на наслове књига двоје лесковачких песника.

Рад ово двоје стваралаца, који су последњих година веома присутни у културној јавности Лесковца, опширно је представљен у двотомној студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“.

Advertisements

Andrijana Mitrović i Zoran Jovanović gosti Studentskog kulturnog centra u Kragujevcu

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – У суботу, 10. фебруара, гости Студентског културног центра у Крагујевцу, од 19 часова, биће Andrijana Mitrovic и Зоран Јовановић познати песницииз Лесковца.

Програм води Ненад Глишић. Митровићева и Јовановић припадају групи најбољих песника лесковачког краја.

Њихов рад опширно је представљен у студији Danilo Kocić  „Лесковачки писци – трагови и трагања“.

 

PanoramaPress: Izložba „Beč 1814/15 – O gradu i o kongresu“

LESKOVAC (PanoramaPress) – U Leskovačkom kulturnom centru (hol u prizemlju), u petak, 9. februara 2018. godine u 13 sati biće otvorene dokumentarne izložbe Austrijskog kulturnog foruma u Beogradu. Izložba „Beč 1814/15 – O gradu i o kongresu“, koju su priredili stručnjaci Bečkog gradskog i pokrajinskog arhiva, govori o Beču kao pozornici tog događaja, o tome kako se sadašnja prestonica Austrije predstavila učesnicima kongresa i kakva je bila kulturna klima tog vremena.

Izložba „150 godina bečke ulice Ringštrase – od početka građevinskih radova do danas“, pruža uvid u istorijat izgradnje raskošne avenije, koja danas predstavlja centar glavnog grada Austrije. Gradska kružnica ispunjena je monumentalnim zdanjima, od najznačajnijih institucija do privatnih palata i danas je stecište turista iz celog sveta.

Izložbu će otvoriti mr Johanes Iršik, direktor Austrijskog kulturnog foruma. Na otvaranju će govoriti gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović.

Pozivamo Vas da zabeležite ovaj događaj.

Leskovački kulturni centar

Srba Takić: „Vlasotince nekad i sad“

VLASOTINCE – (PanoramaPress) – Nedavno je iz štampe izašla knjiga ,,Vlasotince nekad i sad” (Album fotografija i po neka priča), autora Srbe Takića. Knjiga sadrži više od 100 fotografija nekadašnjeg i sadašnjeg Vlasotinca, što čitaocima daje pravu mogućnost da se prisete kako je Vlasotince izgledalo nekad, a kako izleda danas. Uz obilje fotografija knjigu karakterišu i zanimljivi tekstovi, i kako autor Srba Takić, koji je i urednik ove knjige kaže, i poneka zanimljiva i interesantna priča.
– Priče su pisane na humorističko-satirični način želeći da istaknu svu gorčinu i teškoće življenja u mestu prebogatom istorijom kakvu ima Vlasotince, ali i svu lepotu življenja u njemu, jer nisu ga bez razloga putopisci nazivali „idilskim mestom“ – kaže autor i urednik ove zanimljive knjige, koja je pobudila izuzetno interesovanje u gradu na reci Vlasini.
Do velikog broja fotografija koje se nalaze u knjizi, autor je došao zahvaljujući velikom razumevanju i predusetljivošću Vlasotinčana koji su ih ustupili za objavljivanje, na šta im se Srba Takić zahvaljuje, uz opasku starih Vlasotinčana koji su, nekad, znali da kažu – ako si pare nemamo, bar si vek teramo.

Vlastimir Stamenković

Novinarska priča: Stanko Miljković – intervju

LESKOVAC (PanoramaPress) – Jedan od veoma zanimljivih novinarskih gafova koji se i dan danas prepričava je svakako onaj koji se dogodio Stanku Miljkoviću – Caciju, legendarnom novinaru Radio Leskovac i poznatom leskovačkom fotografu Dušanu’’Dušku’’ na ’’Susretima Leskovčana sveta’’ koji se te godine održavao u Leskovcu. Miljković je dobio zadatak da uradi intervju za Radio Leskovac i ’’Našu reč’’ sa ambasadorom Indije koji je u to vreme boravio u Leskovcu.

Razgovor je napravljen uz pomoć prevodioca u muzej kući Bore Pikse  u centru Leskovca gde se njegova ekselencija zadražala u razgledanju i načinila pauzu. Fotograf Duško koji je vrlo često preuzimao ulogu fotoreportera je napravio ’’ bezbroj fotografija’’.  Kad je sutradan Duško doneo fotografije u Radio Leskovcu, gde se nalazila i redakcija ’’Naše reči’’ i dao ih Stanku ovaj kad ih je ugledao ’’izbuljio oči ko petobanke i zacrveneo se kao žar“:

-A bre Duško, koje si slikao, pa ovo su portreti prevodioca, a ne ambasadora Indije?”                                                                                          -Čekaj Stanko, a zašto si ti poturao njemu kasetofon, a ne ambasadoru”, vadio se Duško.
Fotografija ambasadora je „pronadjena“ sa jedne grupne fotografije napravljene istog dana tokom prijema koji je za ambasadora organizovan – objavio portala Budite u toku, prenosi agencija PanoramaPress.

Vlasotince: Obezbeđen besplatni internet u centru grada

ВЛАСОТИНЦЕ – (PanoramaPress) – Крајем прошле године Дивац фондација је Удружењу „Младима на дар“ одобрила пројекат „Изађи и повежи се“. Пројектом је предвиђено да се у парку у центру града, у парку код зелене пијаце и на градском купалишту постави WI – FI и на тај начин грађанима Власотинца на овим локацијама омогући бесплатно коришћење интернета.

У петак, 2. фебруара постављена су два рутера за коришћење интернета у градским парковима док ће на купалишту бити постављен на почетку сезоне купања. У време када је интернет неизбежни део свакодневнице важно је да грађани, посебно млади, могу да се повежу на бесплатни интернет у центру града. У Удружењу „Младима на дар“ истичу да су приликом израде пројекта размишљали и о значају бесплатног интернета на овим фреквентним локацијама  у граду како би најмлађи корисници када већ користе интернет то могли да раде на отвореном простору. Вредност пројекта је близу 98.000 динара,објављено је на сајту Власине, преноси агенција PanoramaPress.

Danilo Kocić, novinar i pisac: Aforizmi – tri knjige

ЛЕСКОВАЦ –  (PanoramaPress) – Данило Коцић, новинар и писац из Лесковца, аутор двотомне студије (на око 2000 страна) Лесковачки писци – трагови и трагања,  објавио је за кратко време – три књиге афоризама. Крајем 2017. године појавила се књига Афо(к)ризми и друге (не)згоде, а пре неколико дана још две – Афоризми са тужне пруге, I- II. На више од 600 страна објављено је око 5.500 афоризама. Издавач је Удружење писаца Лесковца чији је Коцић члан од оснивања (био је и председник).

Рецензенти су проф. др Драгомир С. Радовановић, Александар Чотрић и Светолико Станковић.

Опширније видети књиге у ПДФ формату о в д е:

Данило Коцић: Афо(к)ризми и друге (не)згоде, Лесковац 2017.

Данило Коцић: Афоризми са тужне пруге, I, Лесковац 2018.

Данило Коцић: Афоризми са тужне пруге,  II књига, Лесковац 2018.

 

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР С. РАДОВАНОВИЋ:  ДАНИЛО КОЦИЋ – НА НОВОМ СТВАРАЛАЧКОМ ПОЉУ

Познато је име Данила Коцића на културној сцени Лесковац, али и шире. Доказани је писац песама и романа, а нарочито студије Лесковачки писци – трагови и трагања због које ће његово име бити упамћено у књижевној јавности за сва времена. Вредан, обдарен даром запажања и писања опробао се на још једном пољу као стваралац.[1]  Први пут се пред читалачком публиком појављује збирком афоризама под насловом Афо(к)ризми и друге (не)згоде  у ауторском, али и издању Удружења писаца Лесковца, чије је председник био и дао огроман допринос његовом раду.

Без обзира што му је ово прва збирка, он није ново лице на афористичкој сцени. Био је запажени стваралац и у овој области још поодавно, јер су његове афоризме објављивали многи, поред којих и Политика, када су често проглашавани афоризмима недеље.

Ја се тридесетак година бавим афористиком, читам туђе и пишем своје афоризме. Наш, српски афоризам, тренутно је најјачи у свету, као што је готово одувек и био. Само једно кратко време, Пољска је била испред нас захваљујући Јиржију Лецу, а сада смо поново неприкосновени. И не само по квалитету, него и по квантитету. Некада се релативно мали број људи бавио писањем афоризама, а сада их има много. И бар на основу онога што пратим, могу рећи да се ради о врло талентованим афористичарима.

Ако могу да се ставе неке примедбе, или да мени нешто смета, те сигурно нису  теме и појаве о којима се пише него јачина или убојитост појединих афоризама.

О афоризмима је дато пуно дефиниција, па га и сам аутор објашњава у свом поговору. Афоризам је врло кратка форма и изражава мисао, жигоше појаве, показује обрте у једној или две реченице. Згодни су и ефектни за читање, али не и за писање. Рећи у само једној реченици све, није нимало лако. А поновити то у једној књизи чак око 500 пута, колико једна просечна збирка садржи афоризама, више је од уметности. Бавећи се афоризмима ја сам и експериментисао. Сваки, или готово сваки афоризам, може да се претвори у виц, анегдоту, песму, причу, па чак и роман са поентом која је у том афоризму исказана!

Књига афоризама Данила Коцића Афо(к)ризми и друге (не)згоде подељена је у два дела. У првом су афоризми, а у другом афокризми и незгоде мога краја и то на завичајном језику или на нашем дијалекту.

Аутор се дотакао свих занимљивих тема и очигледно је да иза себе има огромно искуство и дар запажања. Његови афоризми имају све одлике доброг афоризма. Међутим, као и код свих афористичара, нису сви подједнаке јачине што је и нормално. Има ту блиставих афоризама, али и оних просечних, па чак и испод просечних. Стиче се утисак да су они ту да попуне књигу, а суштина је, бар по мом искуству, што, упркос својим критеријумима, не можете да их сами класификујете, јер су сви они ваше дело, као ваша деца.

Следећи проблем је у томе када нешто одбацим као испотпросечно, моје колеге кажу да је изнад просечно и обрнуто. У томе је, дакле, главни проблем, у примању и схватању афоризама и тумачење његове поруке.

Други део књиге занимљив је покушај да се на једном месту, на нашем дијалекту, проговори о нама самима. Аутор и сам наглашава да је ту реч о Афи(к)ризмима и другим (не)згодана мога краја. Дакле, овде нису само афоризми него ту има мисли, изрека, вицева чак. Цртице су углавном занимљиве и одржавају стање духа људи притиснутих муком у ово тешко време.

Дакле, имамо пред собом књигу у којој се наш познати писац Данило Коцић исказује као добар афористичар и у којој покушава да на симпатичан начин приказује згоде и незгоде у нашој средини, јер је очигледно да гаји љубав према нашем човеку.

Трка аутора Данила Коцића није била узалудан. Добили смо још једну добру књигу о нашем крају која ће оставити трага и о којој ће се причати и у другим крајевима.

Мислим да ће и најстрожи читаоци наћи доста тога што ће их одушевити, као што ће и недобронамерни наћи нешто што ће нападати. Али, то је судбина и сваке књиге и сваког аутора. Ауторово је да ради а на читаоцима је да оцењују.

Можда би било боље да је аутор написао две књиге, једну чистих афоризама а другу са (не)згодама, рећи ће неки, а можда је овако боље, рећи ће други, што није много ни битно. Битно је да пред собом имамо нову књигу из нашег краја које читаоце не може оставити равнодушним.

У сваком случају, књига аутора Данила Коцића, познатог писца и надам се ускоро и члана Удружења књижевника Србије, заслужује пажњу, а коначни суд ће, као о свакој књизи, дати читаоци.

Ако сам, као искусни афористичар, задовољан књигом, сматрам да ће и читаоци бити задовољни!

Проф. др Драгомир С. Радовановић

АЛЕКСАНДАР ЧОТРИЋ: ДАНИЛО КОЦИЋ – АФРОДИЗИЈАК ДУХА И ИГРА УМА

Славни енглески мислилац Франсис Бекон говорио је да је „афоризам највиша форма духа и стилског умећа, ослобођена свих поштапалица и контекстуалног баласта – непосредно проницање у саму суштину, што могу да досегну једино најумнији и најобдаренији појединци“.[2]

Књига аутора Данила Коцића, умешно и духовито изабраног наслова, „Са тужне пруге“ потврђује оправданост Беконовог става, јер пред нама је самосвојно, концизно, отрежњујуће, јетко и критичко дело које је настало као слатки плод горких размишљања, попут овог: „На списку подобних није било мог имена. То ми је једини успех у животу!“ Коцић своје језичке минијатуре успешно гради на хумору и парадоксу, сажимајући у само неколико речи мисли велике ширине, као, на пример; „Одело чини човека. А понекад и власт!“ Хумор оплемењује и релаксира духовите истине о тешким и непријатним, па и мучним темама, од којих се не може и не треба бежати. („Код нас ће бити одржано треће фестивалско вече, јер за прво и друго није било заинтересованих гледалаца!“).

Зато су Коцићеви афоризми својеврсни афродизијак духа и игра ума. („Коначно једна добра вест. Данас нема вести!“). Уосталом, Оскар Вајлд поручио је да би „историја света данас била сасвим другачија, да се прачовек знао смејати“. Друга специфичност Коцићевих афоризама јесте парадокс као потпуни раскорак између уводног дела афоризма и његове поенте, односно између привидног, површинског слоја значења афоризма и његовог дубинског, суштинског значења. („Сама пресуда није изненађење. Судије су на време обавештене како да гласају!“).

„Онај ко може да пише афоризме, не треба да троши своје време пишући трактате“, закључио је аустријски књижевник Карл Краус, који је, као и Коцић, велики део своје каријере био новинар. Коцић је овом књигом одлучио да читаоцима, уместо чињеничне истине, што је одликовало његов новинарски рад, подари ону уметничку истину – трајну и универзалну. Опет ћемо позвати у помоћ Краусов цитат, по којем се „афоризам никада не подудара са истином – или је пола истине или истина и по“. Иако је Габриел Лауб тврдио да „афоризам садржи пола истине, што је за књижевно дело необично висок проценат“, рецензент сматра да је Коцић забележио велики број афоризама који су истина и по,  којима веома успешно полемише са „истинитим лажима“ које нам се обилно и свакодневно сервирају на политичком и медијском „менију“. За илустрацију наводимо: „За бављење политиком нису потребне квалификације. Пожељно је да се говоре истините лажи!“; „Без обзира какве догађаје описује, открива истините лажи. А то је довољно да посумњамо у своје схватање времена!“; „Полиција није кривотворила чињенице. Само је дописала истините лажи како би испунила план!“.

Коцић активно тумачи стварност налазећи инспирацију у свему што га окружује и провоцира, али и у ономе што открива у себи. („Поверовао сам да је ужасна вест о мени истинита док нисам прелистао новине!“). Стваралац политичку реторику успешно демонтира и подвргава сатиричној вивисекцији. („Ако ме подржите, обећавам више планова него на свим претходним изборима заједно!“). Коцићу је својствена перманентна концентрација. Руски писац Михаил Генин сматрао да је „афоризам лако написати, али га је тешко осмислити“. Наш афористичар, држећи себе у стваралачкој тензији, стално осмишљава духовите и поучне мисли и не дозвољава да му промакну ниједна значајна тема и ниједан велики проблем. Као интелектуалац високих моралних ставова, писац одговара изазовима времена и на књижевни начин бави се судбином народа и државе. („Рушење бивше државе било је мирно. Само је крвави рат био неизбежан!“). Коцићеви афоризми прожети су цинизмом, они су зачин живота и одликују их стилска лепота и кондензована цитатност. („Ко не гласа за нас, може слободно да се пакује. Али, нека не рачуна да ће нешто да понесе!“).

За аутора књиге Са тужне пруге нема табу тема. Он смело проговара о најкрупнијим недостацима свих досадашњих власти и њених протагониста, посебно уочавајући и критикујући несклад између обећаног и (не)оствареног: „Обећали су немогуће, а онда су се предомислили, јер није време да се то сада оствари!“.

Данило Коцић створио је дело за које можемо рећи да је „додир високе мисли и проживљеног искуства“ у којом је, на срећу свих који воле сатиру и афористику, исписан велики број „романа у неколико речи“, односно „мисли које рађају речи“.

Александар Чотрић

СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ:  ДАНИЛО КОЦИЋ – ДОБРИ ЧОВЕК ТИХЕ РЕЗИГНАЦИЈЕ

У предговору књиге Некролог за једну чаршију Зукe Џумхура, Иво Андрић је написао да аутор књиге припада оној врсти људи каја тка на више разбоја. Ласкам себи, надам се оправдано, да познајем Данила Коцића и његов рад на књижевном пољу, али и његов пут кроз живот и све оно чиме се бавио и што је претурио преко главе. Отуда ми слобода да устврдим да је он један од људи који ткају на више разбоја.[3]

Стекавши диплому професора књижевности сматрао је да му она није довољна, па се запутио на правни факултет и стекао још једну диплому на којој је писало да је дипломирани правник. Док су његови вршњаци једва отаљавали по један факултет, задовољивши се постигнутим, Данило је исткао своје интелектуално ткање на два разнородна разбоја.

Бавиће се најпре професуром, подучавајући младе људе књижевности и лепој писаној речи. Потом ће постати новинар приштинског Јединства. На конкурсу Политике за дописника из Лесковца, без премца, добиће то место. Мукотрпан новинарски посао, у времену кад се на новине и новинаре гледало из посебног угла и посебном паском, зарађивао је Данило хлеб свој насушни. И овде није стао, задовољивши се статусом дописника и амбицијом да дочека пензију на том послу.

Његови текстови у Политоци увек су били високо су оцењивали уредници, а код читалаца изазивали посебно интересовање. Јер, Данилу Коцићу, дописнику, увек се веровало. Знао је Данило, још на почетку новинарске каријере, да савременом читаоцу није лако продати рог за свећу. Пазио се таквога манира као од ватре живе.

Просторије дописништва Политике, за време Даниловог столовања, било је стециште лесковачке интелектуалне елите. Свакодневно су долазили песници, приповедачи, романописци, новинари локалног, али и дописници  београдских листова. Била је то једна духовна и интелектуална оаза слободномислећих људи. Показаће се, нажалост, да то изазива подозривост, па и отворену мржњу према Данилу и биће сврстан у опозиционаре, што је значило први корак ка остајању без посла и хлеба насушног. Слободномислећи и радознао човек који је на свет око себе гледао широм отворених очију, није могао да се задовољи само писањем за Политику.

Образован, елоквентан, ненаметљив, увек некако у другом плану као појава и личност, а заправо будан за све што се догађа око њега, будан као ретко ко други из новинарске бранше, почеће да се бави литературом. Оном озбиљном, пуном уметничког духа и стила. Онако како је то радио Бранимир Ћосић тридестих година прошлога века, романом Покошено поље, или Ранко Маринковић у свом култном роману Киклоп.

Настају његови романи, заправо трилогија, Изабрани живот, Изабрана тишина и Изабрани дани. У овом тексту нећемо се посебно бавити овим романима, јер они траже озбиљну и опсежну студију много позванијих од аутора овог текста. Но, веома је важно истаћи генезу настајања ове изврсне трилогије модерног романа. Модерног по форми, језику и стилу.

Новинар Данило Коцић, у једном тренутку, не својом вољом, још мање кривицом, нашао се у улози Кафкиног јунака Јозефа К. Због једног сасвим бенигног текста, прочитаног наопако, како се, иначе, у то време читало све што је настало као плод писања. Од новина и часописа до књига и позоришних комада. Неко је негде, тамо где треба, новинарски текст Данила Коцића оценио злонамерним, тенденциозним, са намерама опасним по систем и вредностима система. Све се сводило на сујету неколицине људи који су се, бог зна због чега и како, препознали у том тексту. Кренула је хајка на Данила, са свим последицама које хајка носи са собом. Треба му отети посао, избацити га из стана оцрнити га као човека. Није довољно неког победити, макар то била и нечасна победа. Треба га понизити. Законитости су то које у Србији трају већ више од века и по.

Против моћних и бахатих, силних и заштићених положајима и функцијама у друштву, новинар и двоструки факултетлија, није имао никакво ефикасније оружје. А онда се досетио! Почеће да пише, али не за новине чије се писаније заборавља већ сутра, писаће много озбиљније текстове. Излиће све своје муке и јаде на папир, отштампати их и ставити између корица. Настаће изврсна трилогија савремених романа о страдању, наказној страни моћи и моћника, отпору којег треба пружити сили власти и властодржаца, макар изгледи на успех били минимални. Показало се ко зна по који пут, свако зло има и своје добро. Оно што карактерише ову, рекосмо већ, изврсну прозу, то је смирено казивање аутора, чак и кад говори о најтежим страдањима својег јунака, тачније, о својим страдањима. Има у тим романима кафкијанства, али има и духа Хесеових јунака попут Харија Халера и Синклерових казивања о Максу Демијану.

Завршивши ово ткање на другом разбоју, Данило Коцић осећа, и још више од тога, он мора да пређе на још финије ткање за трећим разбојем. Поезија! Настаће две дивне збиркле поезије за децу, Чудна лађа и Дневник на распусту.

Готово пола века бавим се писањем поезије, успешно или не, нека о томе говоре други. Оно што никада нисам смео, тачније речено нисам умео у поезији, то је писање дечје поезије. Напросто немам дара за ту врсту поезије. Уосталом, опште је место у историји књижевности да су за децу писали само највећи песници. Змај, Душко Радовић, Ћопић и други. Далеко сам од њих као звезда Алциона од Земље. Но, Данило Коцић је и на овом разбоју исткао најфинија ткања за најмлађе читаоце. За оне који још нису осетили све суровости човековог опстојања под усудним му небом, за оне чија су срца још чиста а погледи бистри и које је немогуће преварити.

Имао је Данило Коцић да каже поезијом много тога и старијима. У временима нимало наклоњеним поезији (сви пишу поезију нико је не чита), кад је штампање књига поезије, али и прозе, права вратоломија и подвиг, јер је аутор препуштен себи и својој довитљивости, појавиле су се његове две збирке, Говор камена и Песма жени. Показало се да и у овој врсти поезије наступа песник потпуно заокруженог песничког стила, самосвојан и независан од свакојаких школа и помодних праваца, којима теже углавном недаровити песници, па своју недаровитост проглашавају разним правцима и измима.

Ако сте помислили да је овде стао, преварили сте се. На срећу завичајне, пре свега, али и српске књижевности. Прелази Данило Коцић за четврти разбој.

Појавила се двотомна књига на око две хиљаде страница, Лесковачки писци, трагови и трагања, I – II. Лесковац 2015, 2016; Панорама лесковачког песништва (1944 – 2014), Лесковац 2015. Подухватио се аутор огромног посла, као нико пре њега, питање је да ли ће се наћи ико и после њега, да систематизује и сакупи на једном месту све што је написано и објављено у периоду од седамдесет година у лесковачком књижевном миљеу. Задивљује, пре свега, снага и упорност коју је Данило Коцић уложио у ово, слободно се може рећи капитално дело, да истражи и пронађе сваку песму и њеног аутора, иако су многи одавно престали да пишу. О сваком аутору написао је кратку биографију и приказ његове поезије. Да се разумемо, Данило не пресуђује, он не багателише и не уздиже ниједног аутора. Он само приљежно бележи, мудро свестан чињенице да ће време дати најбољу оцену и поезији и песницима. Приметно је да аутор ове Панораме пише са великом љубављу и ретком људском топлину о сваком аутору. Слободно могу да кажем, Данило Коцић је један од оне веома ретке врсте људи који за сваког нађу лепу реч. Он, напросто плени људском добротом и племенитошћу, тим данас ретким особинама код већине људи. Кад у будућности неко буде писао о њему, молим да ову чињеницу никако не заборави. Уме Данило да похвали и оно што је тешко хвалити. Зашто? Да ли је то његова слабост и попустљивост са циљем да се не замери никоме. Не! Он ће у сваком тексту, у сваком аутору,  тражити оно најбоље, оно што му се допада. На овом месту подсећа ме на онај део писма које пише Бранко Ћопић, Зији Диздаревићу, у којем каже да и када пише о оној другој, противничкој страни, он не жели да је омаловажи и повреди. Иоле упућенији читалац овога текста сетиће се о чему говорим.  Ето, такав је Данило! Својим писањем о другима настојаће да их подржи и охрабри да истрају. Тако раде само људи свесни својих вредности и способности. Нема у Данилу сујете, суревњивости, малициозности ни злобе према икоме. Невероватно је колико тај човек уме да се радује туђим успесима и да их подржава. Данас у временима сујете и опште јагме за престижом, јапајакањем сваке, али увек најгоре врсте.

Остаје и пети разбој Даниловог интелектуалног и стваралачког ткања. АФОРИЗМИ!

Нимало није случајно што се Данило Коцић окренуо афоризму као књижевној форми, да би се опробао и на том разбоју. Афоризам је експлозија духа. То је онај динамит духа који је сакривен дубоко у уму и души афористичара, за који се не зна када ће и којим поводом експлодирати. Једном приликом сам рекао, то понављам и сада, најдуже се пишу кратке приче. Колико ли је тек потребно времена да би се написао добар афоризам. Наглашавам, добар афоризам. Зашто?  Због тога што се данас под формом афоризма објављује много тога што није ни у најдаљем сродству са афоризмом. Афоризам није штос, досетка, кафански виц. Афоризам је најсажетија форма књижевног изражавања. У њему су садржане приповетке, драме и романи, ако је афористичар довољно виспрен, образован, елоквентан и на крају духовит. Није сваки духовити човек афористичар, као што ни афористичар не мора да буде духовит на онај колоквијални начин.  Козер се битно разликује од афористичара. То многи никако да разликују, на штету афоризма.

Афоризам мора да експлодира у ушима читалаца и истовремено буде лек за њихову душу. Без тих двеју особина афоризам је само добра досетка, шала или виц. Основне карактеристике доброг афоризма су, језгровитост, мисаоност, духовност и актуелност. Ово је једини калуп којег афоризам допушта. Сви остали калупи афоризму нису занимљиви и добар афористичар не држи до њих.

Да афоризам мора да делује лековито није случајно речено. У старој Хелади постојали су у писаном облику кратки медицински савети под називом Афоризми. Саставио их је нико други до Хипократ, лекар и оснивач медицинске науке коме сваки свршени студент медицинског факултета полаже заклетву.

Афоризам је горка и опора воћка, као сваки медикамент, за моћнике свих фела и боја. Властодршци су најсуревњивији према афоризму, јер су му најчешћа мета. Аутор овога текста памти време кад су о једном афоризму расправљали највиши партијски и државни функционери. Радило се о афоризму Растка Закића: Куда нас воде модни креатори?

Модни креатори су се врло брзи, и рекао бих тачно, препознали у том афоризму. Настала је хајка најмоћнијих хајкача, на незааштићену звер несрећног афористичара. Одавно су нестали хајкачи, чујем да је афористичар отпутовао на далеке путе са којих се још нико није вратио, остао је афоризам. Јер, афоризам не само да је горка и опора воћка, он је и веома отпорна, жилава биљка коју је немогуће уништити, ма ко да је уништава. Још није пронађена ни сабља која ће сасећи ни хемикалија која ће уништити добар афоризам. Не да се та воћка чудновата, има незгодну нарав да остаје у колективном памћењу људи.

Али, зато је афоризам за обичног човека посластица, духовна и душевна храна, вентил сигурности кроз који излазе све фрустрације и сувишни притисци којима је огромна већина људи изложена. Нескромно ћу се похвалити да сам још као средњошколац веома често мењао доручак за добар хумористичко – сатирични часопис, а имена сатиричара памтим и данас, иако је отада прошло више од пола века. Имена оних који су прогањали сатиричаре нико више и не памти. Тако треба, време, тај најмоћнији судија, све доведе на праву меру.

Сатира, афоризам посебно, представљају со једнога народа. Народ који нема добре сатиричаре и посебно афористичаре, духовно је бљутав као јело без соли. О томе се најчешће мало води рачуна. Чак је и у бољшевичком СССР – у  сатира успела да се пробије кроз ледене окове стаљинизма, у ликовима и делу Иљфа и Петрова. Афоризам и сатира најбољи су аеросол за прочишћавање атмосфере у друштву и држави. Све приче о слободи, демократији, људским правима, само су млаћење празне сламе, ако нема добре сатире. Смешно је до гротеске да земље које највише држе придику о слободи и демократији, те људским правима као врхунцу слободе, не могу и немају чиме да се похвале на пољу сатире и афоризма.

Афоризми Данила Коцића никако нису исмевање и ругање нашој стварности. Његови афоризми покушај су лечења стварности финим медикаментима речи. Добродушно је то подсмевање мудраца који је закорачио у извесне године, овај грдни свијет испитао, отрови мучашу искапио, па своје огромно животно и интелектуално искуство на најкраћи и најефектнији начин преноси млађима. Све са надом да му тај посао неће бити узалудан.

Речи су то које долазе од забринутог интелектуалца, а та је забринутост по својој форми Сартровско – Камијевска забринутост. У томе видим највећу вредност афоризама Данила Коцића. Његов афоризам није виц, није шаљиво збитије кафанске провенијенције, које се прича уз пиће и страначка надгорњавања; од читаоца захтева доста умније промишљање и тумачење. У прилог оваквом тврђењу  наводим само неколико афоризама, по крајње личном избору:

 

  • Кренуо сам никуда и на своју срећу стигао до циља!
  • Имао сам три наде. Две су ми украли. А какво је време, и остале ће нестати!
  • Хаос није неред. То је само другачији поредак ствари!
  • Борићу се за ово мало што јесам и што – нисам!
  • Добродошао сам у свој живот. Ако ми дозволе да уђем!
  • Резултат је нерешен. Сви смо поражени!
  • Изабрао сам нову веру. Више никоме не верујем!

Из ово неколико афоризама, а углавном су и сви остали слични по форми, духу и садржају, виспренији читалац ће непогрешиво осетити тиху резигнацију и благи цинизам аутора. Укратко, да цитирамо Данила Киша, горки талог искуства. Поново се враћамо на ранију констатацију да је добар афоризам исто што и добар седатив, за осетљиве душе.

Често слушам и читам о уједначености афоризама код неких афористичара. Да ли су сви афоризми на истом нивоу, ваљда се то хоће рећи?  Нисам присталица таквог тумачења афоризама. Хајне на једном месту каже да само ћифтински дух узима кантар и мери оно што је створио дух. Заиста је бесмислено говорити на тај начин о афоризмима Данила Коцића. Сваки афоризам носи своју поруку, свој експлозив који чека да експлодира у читаоцу. Од инвентивности читаоца зависи да ли ће доћи до експлозије или не. Уверио сам се да многи читаоци често не разумеју афоризам, али зато воли да га коментаришу, на свој начин, свакако. Можда то није лоше, јер је у духу и сагласју са апстрактним сликарством, које има једну велику предност у односу на класичну уметност, свако може да га протумачи на свој начин.

Афоризме Данила Коцића треба читати смирено, аналитички, без пристрастија, осврнувши се око себе, да би се сагледала стварност која нас окружује. Мислим да његови афоризми испуњавају још један веома важан услов доброг афоризма: саопштити поруку на парадоксалан начин, уз асоцијације које ће читаоца натерати да поново узме књигу Афоризми са тужне пруге Данила Коцића.

Нека нам буде допуштено на крају, не без разлога, да истакнемо важну чињеницу, која каже да су о афорризмима Данила Коцића писали, веома похвално, професор доктор Драгомир С. Радовановић, лесковачки афористичар, и Александар Чотрић, афористичар из Београдског афористичког круга.

Санајвећим задовољством могу да констатује како је Данило Коцић, поред студија књижевности и права, дипломирао на још једној високој школи – ЛЕЦЕЈУ, код најуваженијег ментора афористике, Станислава Јежи Леца. Са највишом оценом. У образложењу, закључио бих на крају да је Коцић свој лиризам из поезије и прозе унео и у афоризме које нам нуди у  овој књизи.

Светолик Станковић

БЕЛЕШКА О АУТОРУ – ДАНИЛО КОЦИЋ

Данило Коцић рођен је 4. септембра 1949. године (село Дадинце, Власотинце). Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор Српског језика и књижевности и Уставног уређења у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце). Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу Јединство 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Један je од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник  гласила Помак. Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника у домовини расејању.

КЊИЖЕВНИ РАД:

РОМАНИ: Изабрани живот (Лесковац 1997), Изабрана тишина (Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012), Измаглице – трилогија (Лесковац 2016);

ЗБИРКЕ ПЕСАМА, ПРИЧА И АФОРИЗАМА: Чудна лађа, песме (Лесковац 1987), Дневник на распусту, песме (Лесковац 2002), Говор камена, песме (Лесковац 2004), Песма жени, песме (Власотинце 2007), Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016), Афо(к)ризми и друге (не)згоде, (Лесковац 2017), Афоризми са тужне пруге, I (Лесковац 2018); Афоризми са тужне пруге, II (Лесковац 2018);

СТУДИЈЕ И ПУБЛИКАЦИЈЕ:  Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016), Лесковачки песници – панорама лесковачког песништва 1944 – 2014 (Лесковац 2015), Изабрани списи –  сликање меморије (романи, приче, песме, Лесковац 2016), Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016), Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Др Проф. др Тихомир Петровић, живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017), Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017)

 

[1] Драгомир С. Радовановић рођен је 7. априла 1948. године у Кацабаћу, општина Бојник, од оца Станоја и мајке Јованке. Основну школу завршио је у Кацабаћу и Косанчићу, а средњу у Лесковцу и ФОН у Београду. Магистрирао је на Економском факултету у Нишу, а докторирао на Економском факултету у Скопљу. Радио је у привреди 20 година и затим у просвети и то на Вишој економској школи у Лесковцу, Економском факултета Универзитета у Приштини, па опет на Вишој економској школи у Лесковцу. Био је ванредни професор на Универзитету БК и Економском факултету Универзитета у Приштини. Активно је почео да се бави књижевним радом од 1987. године. Био је оснивач и одговорни уредник Лесковачке мућкалице, српског часописа за хумор и сатиру. Сврстан је у књигу Ко је ко у хумору и сатири Југославије, Лексикону писаца просветних радника СРЈ и Републике Српске, публикацији Знаменити Пусторечани, као и у неколико антологија афористичара Југославије. За свој рад добио је многа признања: Орден рада са златним венцем, Октобарску награда за рад у привреди, Првомајску награда Привредне коморе Србије, награду КПЗ Лесковца, награду „Велемајстор сатире“ за трајан допринос српској сатиричној књижевности, коју додељује Српска духовна академија из Параћина, као и награду „Раваничанин“ – за трајни допринос српској књижевности, духовности, култури и националној баштини – награду за животно дело Српске духовне академије из Параћина и „Велику повељу“ Књижевне заједнице Удружења књижевника Србије у Јагодини, за трајни допринос српској књижевности. Добитник је и награде „Благодарје“ Удружења књижевника Србије из Београда за целокупно књижевно дело. Живи и ради у Лесковцу. На првим сусретима „Слем“ у Лесковцу, 2016. године, добио је награду „Др Жак Конфино“, названој по најпознатијем писцу и лекару лесковачког краја.  Проф. Радовановић објавио је више од 150 књига  и најплоднији је лесковачки књижевник!

  • [2] Александар Чотрић (Лозница, 25. септембар 1966), српски афористичар, правник и народни посланик. Афоризме објављује од 1984. године у новинама и часописима. Хумористичко-сатиричне приче пише од 2003. Писао је у Српској речи од 1992. до 2005. године сатиричну колумну „Пета колона“. Његови афоризми, приче и песме превођени су на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, албански, словачки, чешки, шведски, бугарски, русински, италијански, португалски, каталонски и арапски језик. Члан је Удружења књижевника Србије и припадник Београдског афористичког круга. Живи и ради у Београду. Објавио велики број књига афоризама и заступљен у бројним антологија. Чотрић је добитник награде „Радоје Домановић“ Удружења књижевника Србије за најбољу књигу афоризама (1993) и за сатиричне приче (2004), „Вибове“ награде листа „Политика“ (2003), „Јован Хаџи Костић“ листа „Вечерње новости“ (2006) и бројних међународних награда и признања.
  • [3] Светолик Станковић рођен је јануара 1945. године у Бабичком, од оца Илије и мајке Љубице. Живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случајно нашао. Све остале податке о себи сматра безначајним. Свет сам, не својом вољом, угледао једног мразовитог јануарског дана 1945. године уз асистенцију баба Милике, на рогожи, у соби коју су звали ,,голема соба’’ и служила је, углавном, за дочек гостију. Мајка Љубица још није била навршила двадесет година. КЊИЖЕВНИ РАД: Последња лука (Удружење писаца општине Лесковац 2003); Залудна молитва (АМА, Лесковац 2007); Гласови и сенке из „Добре главе“ (Удружење писаца Лесковца, Медија центар Лесковац 2013). Последње путовање Јосифа Миљина, збирка прича (Друштво за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ 2016), Сидонијин поглед  (о Исидори Секулић), „Пресинг“ – Младеновац 2017.