Leskovac: Poziv za predlaganje kandidata za dodelu Oktobarske nagrade

LESKOVAC – Odbor za obeležavanje praznika, jubileja i dodelu priznanja Skupštine grada Leskovca raspisao je Poziv za predlaganje kandidata za dodelu Oktobarske nagrade – Medalje Oktobarska nagrada – Medalja, kao posebno društveno priznanje, dodeljuje se preduzećima, institucijama, ustanovama, mesnim zajednicama i pojedincima svake godine povodom praznika grada – 11. oktobra, Dana oslobođenja Leskovca, za životno delo, pojedinačna i zajednička dostignuća u oblastima privrede i društvenih delatnosti.

Pravo predlaganja kandidata imaju preduzeća, institucije, ustanove, mesne zajednice i udruženja građana. Predlozi moraju biti obrazloženi i da sadrže dovoljno elemenata za ocenu dostignuća ili ostvarenja kandidata predloženih za priznanja i nagrade. Predlozi se dostavljaju Odboru za obeležavanje praznika, jubileja i dodelu priznanja Skupštine grada Leskovca, Ulica Pana Đukića 9-11, najkasnije do 20. septembra 2017. godine.

Nebojša Ilić Ilke: Retrospektiv stvaralaštva

ВЛАСОТИНЦЕ – Ретроспектива Илкетовог филмског стваралаштва изазвала је велику пажњу публике. У целости преносимо утиске професора Саше Станковића о ауторском опусу Небојше Илића: Искрено се не сећам тренутка када сам се упознао са Небојшом Илићем Илкетом. Чини ми се да га знам одувек као неког човека са камером, који све види а мало говори. Сарадњу смо почели када је снимао промоцију моје прве књиге и од тада наше познанство се полако развија у пријатељство. Гледао сам његове филмове и дивио се његовом таленту. Док је снимао филм „Пустоод“, јавио сам му да постоји приповетка „Црниловића круг“, коју је написао књижевник Саша Хаџи Танчић. Нажалост, Хаџи Танчић нас је напустио пре премијере филма, али знам да му је било драго што се помиње у филму. Иако је некад сарадња Илкета и мене била случајна, данас он планира да снима филм по мојој књизи о Влади Илићу. Мени је велика част што познајем Илкета, а задовољство ми је што сам књигом о Илићу прокрчио пут његовом новом филму.

Међутим, све наведено је мање важно. Појава Небојше Илића Илкета је нешто само по себи фасцинантно. Није чудно што он постоји, нити што је Власотинчанин већ то да ствара у Власотинцу. Лако је бити уметник у Београду, што би рекао Његош „из грмена великога лафу изаћ трудно није“. Задивљује да један такав стваралац живи у малој вароши око 300 километара далеко од престонице. Он се бави филмом, веома скупом „забавом“, и још осваја бројне интернационалне награде. Само је ово довољно да неко зна и да се изненади , чак и да није погледао ниједан Илкетов филм. А кад погледа, онда се нађе у чуду! Он као да прави филмове ни из чега или боље речено делује да од било чега може да направи филм. Илке је одавно прешао границе наше државе. Његов таленат и добронамерни дух прави је пример родољубља. Филм о дечаку који плива за православни крст награђен је у Хрватској, што говори да права уметност превазилази све шовинистичке поделе. Поруке његових филмова су хуманистичке, боље речено људске. Илке нас позива да будемо људи као што је то чинио патријарх Павле.

Окосница скоро свих његових филмова је Власотинце на овај или на онај начин. За разлику од вести које помињу нашу варош у црној хроници, Илке даје једну прелепу слику. Он ништа не идеализује, само представља реалност коју сензационалистички медији не желе да виде. Његово „ треће око“ оставља сведочанство о Власотинцу које жилаво пркоси суровој борби за голи живот. Он не пристаје на паланачку малодушност, јер добро зна да је провинција у главама људи и да то нема везе са географијом. Кад неко за сто година буде писао историју нашег места, видеће боље од нас наше промашаје. Између два пописа нестало је преко 100% Власотинчана, што оних нерођених, што оних што су побегли у потрази за бољим животом. Том истраживачу ће феномен Илкета бити невероватан! Зар је могуће да такав уметник живи у граду који изумире? Илке је уметник који не чека неко боље време да би стварао. Он обавља своју овоземаљску мисију упркос свему. Илке је зрак светлости у мраку у којем живимо. После Косовског боја настале су најбоље наше епске песме. Иво Андрић је за време ратова написао своја најбоља дела. У песми „Манасија“ Васка Попе зограф слика без обзира на „коњицу ноћи“… Да су Срби чекали боље време за културу, не би било ни Срба ни културе.

Најлепше је од свега што Власотинце воли Илкета. Синоћни вишеминутни аплауз најбоље говори шта Власотинчани мисле о њему. Не знам колико је схваћен, али знам да је вољен. Ипак, нешто се променило код нас, јер Илке није као Црниловић несхваћен од средине у којој живи. Њега нико не помишља да зове пустоод. Није мала ствар постати пророк у свом селу. Мислим да је Илке попут митског Антеја, има снагу само док је важан за тло на којем је поникао. Он не би био то што јесте да није ту где је рођен. Власотинце је много добило јер је задржало Илкета, али и обрнуто. Он није птица селица већ ендемска биљка, а на нама је да га сачувамо – преноси лист Власина.

Danilo Kocić: Zbirka „Kamen“ Gorice Stanković

ВЛАСОТИНЦЕ- Уводно излагање Данила Коцић на промоцији збирке „Камен“ 16. јуна 2017. године у Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ у Власотинцу. – За лесковачку псникињу Горицу Станковић изречене су изузетно похвалне оцене када се појавила њена прва збирка Сама (2013). Неподељене симпатије критике и присталица модерног песничког израза стижи и објављивањем друге збирке, Месечева тајна (2014). Због тога више никога нису изненадиле оцене, боље речено бројни комплименти,  појавом најновије збирке, Камен (2016).

Горица Станковић је, дакле, новим песничким гласом потврдила оно што смо о њој давно знали. Како сам написао у поговору треће збирке, Станковићева је показала „не само да влада техником писања, него да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја прикаже свој разноврсни, богати песнички свет“.

Горица Станковић, за чији се песнички глас може рећи да је „песникиња сете и љубави“, показала је да је хоризонт њеног поимања савременог песништва у сагласју са актуелним песничким тренутком и да је „уметност речи“ део њене свакодневне збиље.

Најновија збирка Камен има, могло би се рећи, срећно изабрани метафорички тон. Та наизглед једноставна реч вишеслојног је значења и, када се прочита цела збирка, разоткрива дубину песничке поруке и њеног трагања за смислом људског постојања и човекових потреба да љубав победи бол и сету као сталне пратиље свакодневља.

Многи стихови Горице Станковић више су од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух „неоткривених тајни и моћ песничког говора“.

У песми „Камен“, по којој је и збирка заоденута именословом, присутна су три велика симбола: језеро, камен и месечина. Тај симболички, али јасно изречени песнички декор, открива далеку тајну њеног срца. Талентована песникиња у „расулу безнађа“ и „прашини и тишини“ тражи наду „што води ка светлишту“. Она „пркосима сече мржњу“ и „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“).

Песникиња је, нема сумњи, свесна свога песничког талента и зато нуди непоткупљиву слику:

„Узалуд распипам мисли

и узалуд моје самовање ћути“

(„Мед и лед“)

Могло би се рећи да она у бројним песмама „прати људско памтилиште“:

„У ћутњи две сенке

где се одавно сањају снови

градим нови свет.“

(„Бегство“)

Песникиња каткад испева болно стање свога дана и туробну страну ововременског трајања. Она јасно открива тајну свога говора и „пише метафоре срце које огњем гори“.

Стално жели да „време изгуби памћење, а истина рашири дланове“.

Станковићева је у „у улици која самује да остави траг“ и „испред замагљеног огледала грубим рукама везује жеље“.

За њу је „тешак корак у тесним ципелама“. Она за себе каже да је „сиромашни песник из кога плаче ветар“; жели да „оћути још једну ћутњу“, јер „хоће да види где чекање нестаје“.

Песникиња би могла да прича, али каже:

 „Морам да идем

чека ме тишина“

(„Тишина“)

У песми „Уздах“ пита се у непроболу:

„Постајем заћутала песма

и питам се зашто туга цвета.“

Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Она не бира речи да би попунила песнички оквир слике већ то чини пажљиво, с мером и надом да ће се њен танани, умилни песнички ход далеко чути. Јер, како прелепо и довољно убедљиво сања говоре стихови песме „Не сликај ме сликару“:

„Не сликај ме сликару

Бићу твоја недовршена слика

ати моја неуспела песма.“

Песникиња, лако се то уочава, како би рекао проф. Слободан Марковић, пишући о великом уметнику српске модерне Милану Ракићу, „узима ноћ као декор многих песама“.

Станковићева је, да цитирамо поново Сл. Марковића „тугу пригрлила као свој он живота“, али би се могло придодати да „у контрасту светлости и сенки, тешко је измерити који тонови превлађују“.

Чулност и страст су неизбежне боје песничког гласа Горице Станковић. Чувени Богдан Поповић, кога историја српске песничке речи највише памти по Антологији новије српске лирике, сматра да је песник успео под условом „да свака песма МОРА да има емоцију, мора бити ЈАСНА и мора бити ЦЕЛА лепа“. Ако се присетимо да је, на пример, у Антологију унео чак 13 песама Милана Ракића, могло би се закључити да све задовољавају задате критеријуме – „да имају емоцију, да су јасне и ЦЕЛЕ лепе.“ Проф. Слободан Марковић, аутор књиге Милан Ракић (Рад, Београд 1963), међутим, оцењује да су поједине Ракићеве песме „неуједначене вредности“ и да има примера тзв. “прављења стиха ради стиха“.

Ако бисмо, дакле, пошли од овако строго изречене оцене (Сл. Марковића) о песничком гласу понајбољег аутора српске модерне, о Милану Ракићу, онда бисмо и у збирци изузетно даровите песникиње Горице Станковић могли да уочимо понегде дописан „стих ради стиха“. Та оцена би се, дакле, могла изрећи и за сваког нашег песника, па чак и за оне чија су дела одавно ушла у обавезну школску лектиру.

На крају, уколико желимо мирним тоном и неутралном оптиком књижевног критичара да изрекнемо завршну реч о песничком умећу Горице Станковић могли бисмо да одаберемо следећи став: Песничка слика Г. Станковић, у којој су препознатљиве боје сете и љубави, има избрушен песнички оквир својствен само најбољим и најдаровитијим ствараоцима. Она је рођена песникиња, која је свој неспорни песнички талнат из песме у песму само дограђивала.

Читајући ову више него успелу „даровницу речи“ („Камен“), закључујемо да је Г. Станковић увелико превазишла завишајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег и најубедљивијег уметничког хода кроз сложени песнички свет.

Данило Коцић

Vlasotince: Novi broj lista „Vlasina“

VLASOTINCE. – Izašao je novi broj lista – biltena Vlasina.Kao i u ranijim brojevima, i u ovom je objavljeno više aktuelnih priloga iz političkog, privrednog, kulturnog živa i sporta.

Opširnije videti ovde:

Novi broj lista Vlasina

 

In memoriam: Sonja Petrović

LESKOVAC – Urednica leskovačkog nedeljnika Nova Naša reč i saradnica Regionalne informativne agencije JUGpress Sonja Petrović preminula je u pedeset trećoj godini , posle kratke bolesti, jutros u 6 sati u leskovačkoj bolnici.

Sonja je dugogodišnji leskovački novinar, diplomirala je novinarstvo na Pravnom fakultetu u Skoplju. Novinarstvom se bavila tridesetak godina, dugogodišnji je novinar nekadašnjih leskovačkih  novina Naša reč. Specijalnost joj je bilo praćenje skupštinskog života i javnog sektora. Sonja je iza sebe ostavila kći, unuka i supruga i svoje kolege u Novoj Našoj reči i JUGpressu.

Naša kolegenica Sonja Petrović biće sahranjena sutra u 12. 30 na Svetoilijskom groblju – prenosi agencija JUGpress.

Emir Kusturica otvara 10. Festival filmske režije „Liffe“

LESKOVAC – Reditelj Darko Bajić, umetnički direktor Festivala filmske režije u Leskovcu, saopštio je u Puli na tamošnjem takmičenju filmskih stvaralaca, da će 10. jubilarni Festival filmske režije „LIFFE“ ove godine otvoriti poznati svetski reditelj, dobitnik „Zlatne palme“ u Kanu Emir Kusturica. Posle projekcije filma „Na mlećnom putu“ u planu je nastup Emira Kusturice i njegovog „No Smoking Orchestra“.

Valja, medjutim, reći da je gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović najavio da će ovogodišnji festival filmske režije ‘’LIFFE’’, kao jubilarni, biti „veličanstven i pompezan“. Prema najavama, proslavljeni reditelj Emir Kusturica bi trebao da dobije i nagradu za životno delo „Živojin Žika Pavlović“ koju dodeljuje Festival filmske režije „LIFFE“.

Grdelica: Održana 12. regata

LESKOVAC, GRDELICA – Uz učešće velikog broja ljubitelja Južne Morave, održana je 12. po redu, Grdelička regata 2017. Na startu raznoraznih plovila, na lokaciji kod nekadašnjeg Sarajevskog mosta, na Južnoj Moravi, nedaleko od Grdelice, manifestaciju je otvorila Nina Cvetanović, pomoćnica gradonačelnika Leskovca. Nakon isplovljavanja iz Južne Morave kod Dobrotina sve učesnike čekali su pasulj i riblja čorba – prenosi portal Budite u toku.