Daniilo Kocić: Kako sam pobedio „Politiku“

ДАНИЛО КОЦИЋ: КАКО САМ ПОБЕДИО „ПОЛИТИКУ“

„Исписујем живот чудним речима, а каткад ми се чини да оне немају никаквог смисла. И то је, уверавам себе, још једна голема заблуда која ме прати можда још од раних дана када сам почео да бележим почетак свога памћења и истовремено завршетак вечитог нестајања…“

Д. Коцић: „Изабрани живот“

КОМПЛЕТНО ВИДЕТИ О В Д Е: АУТОБИОГРАФИЈА – ВРЕМЕ СЕНКИ

1)

• Ово је истинита, документарна прича  о „изгубљеним илузијама“, о животу који је био суров; леп, узбудљив, али и монотон, као и сваки други живот.
• Ово је истовремено и нека врста мога дневника, јер се у човековој души, повремено, уз наду да ће наредни дани бити много лепши, рађа туга, та силна бољка од које се често побољева за сва времена!
• Ма колико ће се некима учинити да у овој причи има понешто од литературе, праве литературе, све је писано са једном жељом – да се не заборави оно што би морало да се памти и за дане када се креће у „вечиту тишину.“
• Ако у људским невољама, кроз које сви пролазимо, има некога лека, то је уверење да је све ипак могло да буде много, много горе. Због тога, како ће се видети, у мојој причи нема, надам се, горчине, нема ни жеље за било којом врстом реваншизма. Све је испричано да би се извукла поука, ако из оваквих и сличних случајева поуке имају смисла!
• Знам да ће неке ова истинита прича растужити и истовремено разочарати, да ће друге натерати на промишљање и неку врсту „добронамерне осуде“, али ово и не пишем да би се задовољила туђа очекивања и властита сујета, него једноставно да би се казало како иза обичних дана има и узбудљивих тренутака за вечито памћење!
• Ниједно лице ове приче није измишљено; сви догађаји су забележени објективно, онолико колико људски разум допушта и око главне личности осећа. Јер, зна се, наша објективност је увек у знаку наших осенчаних боја стварности. И ма колико се чинило да смо све добро видели и попамтили, други људи ту исту прошлост виде другачије, можда много боље од нас, сигурно и непристрасније.
• Ово је тужна прича о (не)промашеној младости, о изгубљеним пријатељима, о погрешно изабраном позиву. Све је, дакле, ту: и прошлост, и оптужница и бројни сведоци. Довољно је то разлога да се ова невелика књига посматра другачије, можда критичније, да се види бар онај најважнији исечак људске драме који је свему претходио и који је довео до коначног расплета!
• У неким другим, бољим временима, прича једног провинцијског новинара ће, засигурно, добити нове, можда узбудљивије странице. За сада остаје аутору да одслушне глас оних који су имали довољно времена и стрпљења да прочитају ову књигу, која се може сматрати и као део личног дневника.