Zoran Stojanović, pisac: „Razdelnica“, novi roman

LESKOVAC – Leskovčanin Zoran Stojanović je diplomirani ekonomista koji svaki slobodan trenutak koristi da napiše neku pesmu ili priču, a u poslednje vreme posvećen je pisanju romana i to mu je već godinama „izduvni ventil“ nakon profesionalnih obaveza. Stojanović je dugo bio na odgovornim funkcijama u privredi, lokalnoj samoupravi, a duže vreme je rukovodio i leskovačkim „Vodovodom“, pa se od svakodnevnog stresa branio lepom pisanom rečju.

Nedavno je iz štampe izašao Stojanovićev četvrti roman „Razdelnica“ u kome nastavlja da se bavi prošlošću. Radnja se odvija u okupiranom Novom Sadu i Beogradu i priča „o moralnoj pustoši i bedi tipičnih za silnike nasuprot neuništivoj veri potlačenih u vlastiti identitet“. Reč je o ramansiranoj priči koja podseća da su „istina i humanost svevremene, uzvišene, vrednosti i osnova čovečanstva“.

„Moja prva zbirka pesama „Proplanci snova“ je nastala pre 12 godina nakon stalnog uveravanja mojih prijatelja, pisaca i pesnika, da to što radim zavređuje pažnju. Priprema te zbirke donela mi je veliku radost, a onda su spontano nastajale i priče i romani koje sam do sada objavio– kaže Stojanović.

Prvu pesmu napisao je kao gimnazijalac. Većina radova ostajala je u fiokama njegovog radnog stola, a po neku pesmu počeo je da deli sa saradnicima i prijateljima tek kada je napustila mladalačka nesigurnost.

„Kao mlad recitovao sam samo kada je trebalo da kod neke devojke „ostavim utisak“, a kasnije sam to činio relativno često. Ponekad sam i važne profesionalne sastanke počinjao pesmom, pa je i posao išao brže i lakše – dodaje Stojanović.

On je svoje pesme i priče objavljivao u domaćim listovima i časopisima, a član je leskovačkog Udruženja pisaca koje je i izdavač njegovog najnovijeg romana.  Drugu zbirku pesama „Svetlost tišine“ Stojanović je objavio 2008. godine, a tri godine kasnije i zbirku priča „Breza“. Prvi njegov roman „Mreža“ ugledao je svetlost dana 2012. godine. Već naredne naredne godine objavio je roman „Život jedne učiteljice“, koji je baziran na istinitoj priči, a dve godine kasnije i roman „Opstajanje“.

izvor:

Sana Life

Advertisements

JUGmedia.info: Stefan Mitić Tićmi promovisao svoj roman u LKC

LESKOVAC – U Kamernoj sali Leskovakog kulturnog centra sinoć je bila neopsiva gužva koju stvarali mališani, tinejdžeri, roditelji, bake i deke i svi oni došli tu da konačno upoznaju Akiko, junakinju romana Stefana Mitića Tićmija koja je proglašena za dečiju knjigu godine.

Nakon velike promocije u Beogradu i gradovima u regionu, „Akiko“ se konačno vratila u mesto na kome je knjiga o njoj i nastala, kroz mini performans koji je u svom rodnom gradu održao autor romana sa gostima iz Niša, članovima Continuum Dance Theatre, finalistima takmičenja „Ja imam talenat“.

O knjizi je govorio Stefanov kolega i gost iz Beograda, pisac za decu i odrasle, bavi se poezijom i kratkom prozom, a zastupljen u antologijama i udžbenicima za osnovnu školu Branko Stevanović, koji je na samom početku otkrio ko je ustvari „Akiko“.

„Ja sam Akiko, svi smo zapravo Akiko, a ponajviše je Akiko Stefan Mitić. Za njega obično kažu da je najbolji difofac među piscima i najbolji pisac među difofcima. Od ove knjige to će prestati da važi, on će biti jednostavno jedan od najboljih pisaca književnosti  za mlade“, počeo je svoje „ogovaranje“ pisca Branko Stevanović.

Opisivajući Stefanovu knjigu, Stevanović je kazao da je ona zapravo jedan skup mudrosti, skup setnih misli, skup onoga što obično zovemo maksima, a te mudre reči prepoznaćemo tako što su one pisane nešto krupnijim slovima, i sve one nose određenu dozu topline i dobrote, a jedna knjiga ima smisla da postoji samo ukoliko čitalac posle čitanja postaje bolji i plemenitiji.

„Nemojte proći pored ovog ognjišta koje se zove „Ja sam Akiko“, kada je ljudi pročitaju ova knjiga postaje nerazdvojni deo njih i mislim da ne postoji čitalac koji je čitao ovu knjigu a da ju je pročitao samo jednom“, poručio je Stevanović.

Potencijalnim čitaocima Stevanović je ukazao na to da se ovde nije reč o knjizi koja će vas samo zabaviti ili koja će vas samo nasmejati, ovo je knjiga koja će vas ostaviti u uverenju da ima smisla živeti ima smisla oplemenjivati svoj prostor i svoj život, u suštini ovo je knjiga za sva vremena.

Ova knjiga u ovom trenutku ima sedam hiljada potencijalnih prijatelja, prvo izdanje objavljeno u junu ove godine rasprodato je za mesec dana, zatim je objavljeno drugo izdanje u tiražu od 2 000 primeraka, a pre nekoliko dana u Narodnoj biblioteci Srbije katalonizovano je treće izdanje knjige u tiražu od tri hiljade primeraka.

Svetolik Stanković, pisac: Stvaralaštvo vredno iskrenog uvažavanja

ЛЕСКОВАЦ – Министарство за културу Републике Србије откупило 64 примерка романа Сидонијин поглед познатог лесковачког писца Светолика Станковића. Част ми је што сам био рецензент.  Светолик Станковић је рођен 5. јануара 1945. године у Бабичком, од оца Илије и мајке Љубице. Живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случајно нашао. Све остале податке о себи сматра безначајним.[1]

Свет сам, не својом вољом, угледао једног мразовитог јануарског дана 1945. године уз асистенцију баба Милике, на рогожи, у соби коју су звали ,,голема соба’’ и служила је, углавном, за дочек гостију. Мајка Љубица још није била навршила двадесет година.[2]

КЊИЖЕВНИ РАД: Последња лука (Удружење писаца општине Лесковац 2003); Залудна молитва (АМА, Лесковац 2007); Гласови и сенке из „Добре главе“ (Удружење писаца Лесковца, Медија центар Лесковац 2013). Последње путовање Јосифа Миљина, збирка прича (Друштво за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ 2016), Сидонијин поглед, роман о Исидори Станковић, Друштво за афирмацију културе Пресинг 2017.

II

ПОЕЗИЈА СВЕТОЛИКА СТАНКОВИЋА – На почетку свих Светоликових – светлозарних стаза стоји духовно исходиште вишеградско-бабичке стазе, како је он често именује. Први пут је њоме проходао када му је дошла до руку отворена Књига. То је било у подножју Бабичке Горе.[3]

(…) Певање је за Станковића колико узлет стваралачког духа толико и самосвојно жртвовање емоција из љубави према духу и потским визијама и представама.

(…) Његов јасан песнички говор – у време кад се тражи да литература саопштава неизрециво и мисли немисливо – није само сабирно место свих знања, већ и лирски оплемењен рацио који тежи узвишеној чистоти изражавања.

(…) Песник Станковић је пре и више од других схватио да се узносити лирски тренуци не нуде тако често и као на длану, већ су редак Гост, који се ненадано јавља, а понекад се и притајено увлачи у биће, или чудовишно проваљује из преобиља живота и густе магме свакодневице. Тај лиризам је са његове вишеградско – бабичке стазе. А кад се у њему огласе под снажним налетима интимистичким буровитости стихије живота или друштвених збивања, они управо од свега тога попримају пуну примамљивост, када се превиђају мањкавости а запажају само заносне врлине.

Наш песник у појединим моментима настоји да деконструише и рашчисти своју лирску субјективност на разне нивое, степене и вештине и опредељује се за креативне пројекције на унутрашњој сцени, заједно са озраченима из бића, са примордијалним моћима онога који гледа из нутрине и онтолошке суштине света.

У свакидашњем језику песника Светолика Станковића, у његовој проживљеној поетској разговорности, понекад намерној неуглађености па и неотесаности и том чисто неформалном, али изворном и самосвојном начину изражавања мисли – скоро све упућује на пуноћу животности забележеног тренутка. Али и на чистоту стања поетског духа који се разазнаје у свакидашњим, обичним, малим стварима. Наш песник том колоквијалношћу не жели само да комуницира, општи или изражава своје виђење света, већ да на свој начин истакне па и пренагласи лирско суштаство што се налази управо иза тог обичног, разговорног језика и неформалног стилског израза. А то је она мало притајена поезија живота што се налази с ону страну  само наизглед обичног, понекад тривијалног. То Светолик Станковић, песник животом и делом, који се чува крупних, великих речи – указује на свеживотност, садржину у малим скоро узгредним неприметним појединостима на улици, у кафани, на пољу, у друштву…

Он је песник наизглед обичног и свакодневног, а унутар тога животно, људски, друштвено, па и историјски узвишеног, на нов начин који креативно деструира или тачније – деконструише оно традиционално, свикло и скорело.

У основи Станковићеве филозофије, па делимично и поетике присутан је еклектицизам који спретно комбинује  понајбоље елементе разноликих схватања и концепција. Он, да се послужимо једном метафором, попут пчеле, ношен изворним надахнућем, инстинктивно бира из различитих филозофских погледа и система оно што сматра да је највише прирођено његовом поетски осмишљеном погледу на свет. У тој избирљивости нема оне неопходне дозе систематичности, али се у разниклим комбинацијама и поетским прожимањима, разазнаје посебна врста креативне оригиналности изванредног читача (close reading).

Последње путовање Јосифа Миљина, у издању Друштва за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ појавило се из штампе кајем децембра 2016. године

“Ткајући финим нитима грубу стварност југа Србије, Светолик Станковић (Лесковац, 1945) води читаоца кроз архаични свет у коме се мимоилазе прошлост и садашњост, ратници и песници, новинари и поратни профитери. Стиче се утисак да време у овој књизи стоји; и када писац у причи оживи Раку Драинца и другове, и у тренуцима где се заборављени ратници враћају својим кућама или успутним крчмама где интелектуалци оплакују поразе пред мешетарским силама-схватамо да је то управо она стварност која се код нас тако здушно и истовремено и воли и мрзи, она наша свакодневница од које бекства такорећи и нема, јер је најтеже побећи од самога себе – истиче Предраг Милојевић, уредник „Пресинга“.

Књига садржи девет прича и две новеле: „Радојко“, о последњим данима највећег српског песника Рада Драинца и „Добар Дан, Антоне Павловичу“, о судбини побуњеног човека у данашњем свету и времену.

 

Данило Коцић:

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ ОД СКЕРЛИЋЕВОГ СУДА ДО НАШИХ ДАНА 

Песник, приповедач, романописац, есејист и књижевни критичар Светолик Станковић (Бабичко, 1945), који за себе каже да „живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случају нашао.“ написао је крајње занимљиву, како каже, „причу о Исидори Секулић насталу највећим делом од њених несагорелих рукописа“.

После бројних приказа и студија о Исидори Секулић, „краљици речи и апостолу самоће“ (Милан Кашанин), било је и храбро и нимало лако написати ову причу-роман која по својим уметничким вредностима и новом књижевнопоетском изразу у много чему је нешто сасвим ново и оригинално у нашем стваралаштву и савременој књижевности.

Задатак је био утолико тежи и изазовнији што је аутор увелико запажених дела Последња лука (2003), Залудна молитва (2007), Гласови и сенке из Добре главе (2013) и Последње путовање Јосифа Миљин (2016) требало да задовољи своје високо постављене захтеве, пишући о животу и делу „најумније Српкиње после царице Милице“. Требало је, наравно, потанко проучити не само њено стваралаштво, него и књижевне критике и студије најистакнутијих српских теоретичара. То је, дабоме, од аутора захтевало крајње озбиљан приступ и темељну прпрему, али му то, судећи по коначном исходу ове приче, (која је много више од тога) успео у својој замисли.

Оно што се на први поглед може уочити, читајући овај студиозно припремњен рад, који се слободно може назвати чистим есејем, низ је веома занимљивих података испричаних стилом којим припада само одабраним уменицима нашега савременог језика.

Сви, или готово сви критичари наше историје литературе, слажу се да је Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 – Београд, 5. април 1958) „без остатка посвећена лепоти смислене речи“ и да је важила за „најобразованију и најумнију Српкињу свога доба“.

За њу су, и за живота, говорили да је, и као писац и преводилац, али и тумач књижевних дела, понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза. Због тога је више него тачна оцена да је њен дубоко промишљен и уметнички истанчан, књижевни и преводилачки израз „празник наше писане речи“.

Светолик Станковић, истанчаним укусом за меру, али и поштовање чињеница, пише о Исидори Секулић и њеном школовању у Новом Саду, Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти. Аутор описује, уз навођење занимљивих детаља, о наставничком раду Исидоре Секулић у Панчеву и Шапцу, где се сусреће са познатим „менталитетом паланачке средине“, а потом о њеном ангажовању у Београду, такође у наставничком звању.

Ова умна књижевница, која је у Пешти студирала математику и природне науке, 1922. године докторирала је у Немачкој, што је за оно време, бар када су у питању Српкиње – прави подвиг! Вишеструко талентована, Исидора Секулић је са невероватном лакоћом учила стране језике. Говорила је преводила са немачког, енглеског, француског и руског, али и са норвешког и шведског!

О том широком кругу интересовања, али и о њеним бројним путовањима (Норвешка, Шведска, Велика Британија, Италија), Станковић пише не скривајући одушевљења и огромно поштовање према овој умници-путници, чије је образовање енциклопедијско.

На једном од тих путовања упознала је и удала се лекара пољског порекла Емила Стремницког, који је убрзо умро (1914), и више се није удавала, живећи понајвише у Београду у тиховању, самоћи и преданом раду.

Светолик Станковић, по стваралачком умећу један од најбољих лесковачких писаца (иначе инжењер по образовању, а песник, приповедач, романописац, есејист и књижевни критичар по вокацији), у причи Сидонијин поглед, која нема хронолошки ток (што, наравно, није недостатак, већ може бити само предност да се искаже богатство уметничког израза), највећу пажњу посвећује „самотничким данима“, Исидоре Секулић, њеном осећању за лепоту приповедања и прејаким, неодмереним оценама поједних критичара (Јован Скерлић и Милован Ђилас).

Аутор ове приче-романа потанко, такође вешто, али и довољно отворено, открива неке од животних недоумица Исидоре Секулић. Она је, уочава Станковић, била истински задивљена лепотом и умношћу владике Рада: „Боже, како је био леп, како је био уман. Зашто данас нема таквих мушкараца? Умро је тридесет и шест година пре него што сам ја стигла на свет. Не знам да ли је он пожурио, или сам ја закаснила.“

Станковић даље наводи мисленицу најумније Српкиње 20. века:  „Осим њега, једини мушкарац којег сам волела свим својим бићем био је мој отац (градски капетан Данило Секулић – прим. Д.К.). Леп, уман, начитан, био је мој идеал мушкарца. Као већина  девојчица тога узраста, маштала сам да се једног дана, када одрастем, удам за свога оца.“

Студија Исидоре Секулић Његошу књига дубоке оданости (1951) наишла је на „грмљавину“. Милован Ђилас, наиме, објављује студију Легенда о Његошу (Култура, Београд): „Окомио се силни Ђилас на мене, Николаја Велимировића и Брану Петронијевића због нашег идеалистичког писања о Његошу.“

Његошу књига дубоке оданности, оценили су давно критичари, најобимнији је критичко-есејистички састав ове необичне, осетљиве и умне жене. Његошевом личношћу, животом и делу, годинама се бавила са ретко виђеном страшћу. Тешко је рећи да ли је суптилније сагледала време и друштвену средину великог песника и владара или саму његову поетику. Као и у есејима, Исидора Секулић и у овом раду, који има обим студије, максимално спајала и прожимала објективно и субјективно, егзактну анализу теме и личну занесеност њоме. Књига није до краја довршена. Други део, са Горским вјенцем, као централном темом, остао је недовршен иако је, како је говорила, „могао одмах да иде у штампу“.

Много година раније (1913) Исидора Секулић објављује сада врло познату књигу Сапутници, а наредне, 1914. године Писма из Норвешке. Станковић цитира: „Ни сањала није шта њу чека од великог и ученог сина теразијског шеширџије, Јована Скерлића, громовника са висине Српског књижевног гласника. Највећи критичар на почетку 20. века (и један од највећих до данашњих дана), Скерлић за Исидору Секулић  истиче да је „чиста интелектуалка“ и додаје: „То је њена снага као личност и слабости као писца.“

Смета, наводи Станковић, ученом Скерлићу, ђаку са Сорбоне, превелика читаност и интелектуално умовање госпођице Сидоније. Управо због Скерлићеве неповољне критике књиге Сапутници, Исидора Секулић је, по властитом признању, „ишла као у бунилу и стално плакала“. Тако, додаје, „осећала сам се још једном – када сам изгубила оца, потом и брата“.

Исидора Секулић је прва жена, члан Српске краљевске акдемије. Примљена је 7. марта 1039. године када је председник Академије био др Александар Белић, чувени лингвиста, професор Београдског универзитета. То је, могло би се рећи, једна од светлијих деоница из живота Исидоре Секулић, која је проживала „буран живот, препун самотних дана“, уз повремена дружења са „невеликим бројем истинских пријатеља“. Један од тих великих пријатеља био је њен лични лекар, др Владета Јеротић, који и данас, иако у поодмаклим година, плени ерудицијом и енциклопедијским знањем.

У Београду, у болици „Драгиша Мишовић“, 5. априла 1958. године, у 19:55 часова пеминула је „најумнија Српкиња после царице Милице“. Два дана касније, 7. априла, у 16 часова, сахрањена је на Топчидерском гробљу, где се окупио „сав интелектуални Београд“. Нажалост, на сахрани није био др Владета Јеротић, који је тих дана боравио у иностранству и кога је Исидора Секулић упамтила „као изврсног саговорника, у дугим вечерњим часовима“. У писму, које др Јеротић послао из Хага, прибележено је, између осталог: „Вест о смрти Исидоре Секулић дубоко ме је потресла. Последње писмо писала ми је неколико дана пре смрти, једно од најлепших које сам у животу добио.“

Шта бисмо могли рећи о причи-роману Сидонијин поглед читајући је стрпљиво, мирно, професорски одмерено? Прво, јасно се уочава, без дилеме, да је Светолик Станковић истински зналац живота и дела „усамљене Српкиње“, која је, додао бих, својим  образовањем (студирала математику, докторирала филозофију), била далеко испред свога времена у њеној младости, (али и до саме смрти), у доба сиромашне, полуписмене Србије. Станковић је, као што је Исидора Секулић била заљубена у Његоша, очаран књижевницом, која је могла у сваком тренутку и са свима да говори о свакој теми – од уметности, до математике и од античке филозофије, до савремених светских писаца чија је дела читала на њиховом језику.

Делује више него смело да се неко, ма колико био образован и вишеструко знатижељан, какав је случај са Светоликом Станковићем, бави животом и радом Исидоре Секулић и то после хиљаде исписаних страница књижевних осврта и критика чији су аутори најпознатији универзитетски професори. Ипак, у своме науму, Станковић је у потпуности успео. Попут других, рекао бих јасније од многих великих имена српске писане речи, Станковић је уочио да је целокупно књижевно дело Исидоре Секулић „изразито личног, субјективног карактера“. Због тога оно има „претежно мемоарски карактер и обележја“, али то, дакако, нимало не умањује уметничке домете.

Списатељицу дела Сапутници (1913), Писма из Норвешке (1914), Ђакон богородичине цркве (1919), Кроника паланачког гробља (1940), Његошу књига дубоке оданости (1951), критика повремено није нимало штедела (већ поменути Ј. Скерлић, М. Ђилас), али нико, баш нико, није оспорио њен таленат и образовање. Због тога су многи о њој писали као ауторки изванредних есеја, књижевници која припада европском кругу, ауторки која у својим делима не скрива детаље из узбудљиве биографије, уметници речи, која отворено говори и о крајње осетљивим темама (еротско у роману Ђакон богородичине цркве).

Оно што посебно импресионира у овом делу Светолика Станковића – уз већ изнијансирано писање о битним тренуцима из живота Исидоре Секулић – је стил, ауторов оригинални приступ овој нимало лакој теми. Очигледно је високумни литерарни тон Исидоре Секулић, која је по разноврсности стваралачких интересовања, по особеном прозном стилу, по изврсно надахнутим и стилски савршеним есејима, по образовању и ерудицији, слободно се може рећи, била „изван свог времена и књижевних покрета“, све појединачно и све скупа, било велики подстицај Станковићу да пише промишљено и ретко одабраним стилом. Аутор је свакако био подстакнут и стваралачким духом Исидоре Секулић, који се ничим није дао ограничити; ни књижевним токовима, ни идејним опредељењима, ни политичким начелима.

За сам крај, иако би ово могао да буде и почетак, неколико изванредних, као планинска река чистих, мудрих оцена, цитата које наводи Светолик Станковић:

Најпре мото:

„Живот сличи мозаику.

Старост, то су сећања, сећања… сећања!“

Почетак саме приче-романа Синонијин поглед је крајње занимљив: „Виђено и доживљено у детињству носи се кроз цео живот. Као лепота од које срце заигра у грудима, или терет који притиска до задњег диханија.“

Можда као упитник, велика смисленица је и само питање Исидоре Секулић, које наводи Светолик Станковић: „Да ли је плодан писац. Боже, како се грозим тога израза. Па, то је увредљиво. Нисмо, ваљда, шљиве и ораси. Нека су и две странице, али нека имају вредност, нека носе печат и слово вредности. Доста и подоста од једног човека. Време ће пропустити кроз своје решето и одредити шта је за будућност. Немам великих илузија. Читаво моје дело је шака шодера у велике рупе наше некултуре.

Станковић уочава: Пише дуго и брзо, без застајкивања. Мисли су јој јасне и сигурне. Осећа њихову пуноћу, довршеност и чврстину. Исписала је неколико табака хартије, не зна колико их је, не мери своје писање бројем исписаних табака. Не зна ни које је време. Велики зидни сат намерно је ставила иза својих леђа да је не би подсећао на пролазност  и нестајање са сваким померањем казаљке. Ова секунда, преко које је казаљка прешла, већ је постала прошлост. Палцем и кажипрстом десне руке трља слепоочнице. Чита записано. Прве и последње реченице увек су јој биле најважније, зато на њих обраћа посебну пажњу.

„Ја сам из земље где нико не станује. Из земље где камен и стена пламте и букте, и где се разлећу варнице што у драгом камену горе и што се ни водом ни крвљу не гасе. Ја сам из земље чежње где је вечност ватре и жеђи, из земље тихе туге где је највећу радост живот узео. Из земље где је све испуњено звуком и знаком једног имена.

Није тако лоше, коментарише полушапатом. Наставља са читањем, понегде исправи коју реч заменивши је бољом, неку реченицу прецрта, пишући на маргинама нову којом ће заменити прецртану. Заустаавља се готово пред крај текста. „О, у божјем је свету све тако пролазно и кратко. Пролазност је победа свих победа, и све је само једаред оно што је. Све се заборавља, јер се живци кукавички умарају, и чим се стегну уснице, удави се грозница на њима.“

%

За сам крај, као нека врста мог скромног закључка: ова велика прича-роман Светолика Станковића (има више целина, које су посебице, али и заједно, нека врста песме у прози) спада у ред оних творевина ума пред којим се клањам с поштовањем и истинским уверењем да се ради о делу скројеном по мери не само овога тренутка, него и будућих дана српске литерарне речи.

[1] Светолик Станковић, Последња лука, песме, Удружење писаца општине Лесковац 2003.

[2] Светолик Станковић, Лексикон писаца лесковачког краја, стр. 100.

[3] Никола Цветковић, О поезији Светолика Станковића, рецензија, Последња лука, Удружење писаца општине Лесковац, Лесковац 2003, стр. 79. Напомена: У предговору збирке Последња лука проф. др Никола Цветковић, позивајући се на писање Љубише Динчића  (Наша реч, 29. децембар 2000. године) за Станковића пише: ,,Песник Светолик Станковић – Фауст са Бабичке горе… у стању је да на вазда отвореном Универзитету народне душе свима, па и највиђенијим интелектуалцима одржи ,,слово’’, говорећи често саме есенцијалне истине, можда попут оног митског Фауста из Хајделберга. За овог модерног Фауста нашег доба, блиском филозофији праксе, филозофија није само љубав према мудрости, нити пак само интелектуално стварање које се критички противставља општем научном мишљењу на путу до ,,здравог разума’’ и вишег погледа на свет, већ су филозофија и поетика стваралаштва, управо оно што се истински догађа када пракса живљења, осмишљена узноситом визијом постане с а м о с в е с н а .’’

Danilo Kocić, novinar: „Otpisani aforizmi“ sa „tužne pruge“

ЛЕСКОВАЦ – Ево неколико афоризама из књиге Данила Коцића, новинара, дописника „Политике“ из Лесковца, „Отписани афоризми“ са „тужне пруге“. Књига није објављена и, по свему судећи, неће је ни бити у штампи због – беспарице!

  • Наша заједница је здрава. Толико здрава да смо сви – болесни!
  • Могући сам издајник. Већ сам издао себе. Само они то не знају!
  • Стани. Нестаћеш. Ако не нестанеш!
  • Немам везе, али имам везе. Довољне да одем до – народне кухиње!
  • Толико сам глуп. Не могу ни себе да препознам. Припадам – већини!
  • Будале не умиру. На томе не завидим!
  • Велики сам крадљивац. Ловим дивне снове!
  • Нисам сиромашан. Имам толико ожиљака да сам – неизлечив!
  • Мој избор је невероватан. Али, једино ми то не можете – узети!
  • Нека они лају. Важно, ја сам на – трону!
  • Моја смрт ће бити лепа. Толико лепа да ћу се вечно сећати ње!
  • Опоменуо сам себе. Али, то није било довољно. Батине су – ефикасније!
  • Наше расправе су бесмислене. Зато се дуго памте као – добра школа!

Dejan Đorđević, pisac i profesor književnosti o leskovačkoj Roštiljijadi

ЛЕСКОВАЦ – Ево како је познати лесковачки писац, професор књижевности Дејан Ђорђевић, на свом ФБ налогу, видео овогодишњу Роштиљијаду. Прилог објављујемо у целини.

Лепа манифестација ова Роштиљијада. Бога ми, фино то људи организовали. Гости који дођу са стране једу пљескавице и печење, наравно, и по неки Лесковчанин, са дубоким џепом. За остале Лесковчане, као и претходних година, локална власт се побринула да их провесели (само за њих певају: Ж. Јоксимовић, А. Исламивић, Д. Мирковић…), јер су сити меса. И, оно што је добро у свему овоме је да ће весеље плаћати на одложено, у дванаест неједнаких месечних рата. Него, шетајући данас између штандова, један мој пријатељ предлаже: да не буде једнолично, а и грех је, да Лесковчани не осете укус роштиља тих дана. Идуће године, за новац који издвајају за естрадне звезде, сваком домаћинству поделе по килограм печења. Или, ћеф ти песма, ћеф ти месо!

Gorica Doderović, leskovačka pesnikinja: „Korak“, četvrta zbirka pesama

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress) – Неизмерно сам захвална Међународном удружењу „Неказано“ из Бара и Лабуду Лончару (једној људини од човека) који је урадио корице и спремио књигу за штампу, Саши Мићковићу, који је написао рецензију (и није наплатио што је врло битно и по стоти пут доказао да је човек) и Градској управи града Лесковца  која је омогућила штампање књиге. Захваљујем се свим пријатељима који ме читају и прате – објавила је на свом ФБ Горица Додеровић поводом изласка из штампење њене четврте збирке песама.

Веома талентована лесковачка песникиња Горица Станковић већ првом збирком песама Сама (2013) привукла је пажњу јавности, а другом, Месечева тајна (2014) потврдила је не само да влада техником писања, него и да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја подари читаоцима свој разноврсни, богати песнички свет. Нова, трећа збирка Горице Станковић симболичном назива Камен само је, у ствари, потврдила оно што смо о њеном певању одавно знали, али је уз раније изречене више него заслужене оцене књижевне критике, показала да је хоризонт њеног поимања савременог песништва много шири и схватање поезије као „уметности речи“ и најсложенијих људских израза део њене свакодневне збиље. Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов Камен. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разоткрива почетком саме песме Кемен.

Рад Горице Додеровић опширно је представљен у студији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016).

РЕЦЕНЗИЈА

Објављујемо у целини рецензију Саше Мићковића најновије збирке песама Горице Додеровић под насловом Корак.

САША МИЋКОВИЋ О КЊИЗИ ГОРИЦЕ ДОДЕРОВИЋ: 

ПОЕТСКИ КОРАЦИ К ВЕЛЕЛЕПОТИ

Женска лирика је танани инструмент, који своје нотне и певљиве инструментаријуме одашиље и распростире од земље до васионе. Таква поезија је срцу угодна, а уму одшкрињује забрављена врата. Зарад примера, такву лирику је остварила баш велеумна Десанка Максимовић, која је с Црњанским водила интелектуалне сеансе у смеру поетских знања. Ми данас не знамо с ким Горица Додеровић сеансира и с ким шапуће о лирици, али свакако знамо да је на добром путу, ако је послужи срећа, да своју поезију вазнезе у онај уметнички облак, који никакав ветар или олујина не могу распршити.

Тешко је рећи и направити процену – која ће песма из свеукупног рада бити најпознатија, намилија и једноставно најдуже памћена, али Горица Додеровић има у својој поетској шкрињи много бисерних плетеница, које ће свакако надсијавати живот!

Књига која носи назив Кораци (а сам наслов наслућује путовање, да ли духовно или телесно?)… Сачињена је од поетске избрушености мисли, а стилизована је слободним стихом, који песницима дозвољава више размаханости и уплива у срж идејне потке. Тако да је Горица зналачки искористила све могућности слободног стиха, уграђујући у метафоричну слику поезије сопствен микрокосмос, који у песникињи обитава, живи и енергично вапи за исказом. Чини се да речи желе да искоче из свог лирског обруча, како би добиле још једну димензионалност – живу слику песме!

Бол, туга, душевни усхит, телесна чулност… елементи су који прожимају поетски ћилим наше песникиње. Свакако, без свих тих сачинилаца, поезија би била опустошена и мање питка, јер само искрен однос према поезији може довести до ванвремених поетских стихова и бравура, а даћу ради разјашњења и мали пример из песме Птица неселица:

Мене је родило Сунце

на обронцима Хисара.

Била сам птица неселица

летех у висине…

…………………………………………

Горица тврди да потиче с Хисара, а да је Сунце цикличном кретњом изродило баш њу, песникињу која исијава кроз лироказни ореол. Мада, првенствено сам помислио да потиче с Олимпа, јер и то станиште њој би одговарало у потпуности. Поетеса се поистовећује и ступа у директни род са Сунцем, а то значи са светлошћу и животом, који након сваког мрака израња из нове сунчане рефлексије… Знам да Горица поред поезије у слободном стиху, пише и римоване стихове, па сонете… али сада је стихозбирку Кораке излила од легуре која је у потпуности испунила калуп од корице до корице, а без одступања од поетских законика. Рецимо: Имам соли и хлеба и два сунца која ме греју. Жива сам… (Песма Не тражим ништа). Какву то симболику имају со и насушни хлеб? Да ли поетеса у тренутку писања ове песме лебди над животном провалијом? Али – два сунца која је разбуђују и ојачавају, уливају јој нову наду за опстанком, а уводе је у даљу борбу са животом. И зато и јесте жива. Из песама које су сабране у књизи Кораци, јасновидо се указује и поетесина душа, и разум, и надреални појам, као и психички елемент лепоте, љубави, туге и драме. Када се сви фактори обједине и размотре, читалац ће лако наслутити да Горица нема проблем са унутрашњим бићем и  да је у хармонији с душом, што је веома битно за уметника. Надасве, она је искрена и своје емотивне, па и приватне тренутке на један веома префињени начин, нежан, а снажан, преноси на особу која у крилу држи Кораке и чита, чита… Ова стиховница је занимљива у  целини, јер је до суштине озвучена ударима срца. Некада преовладавају меланхолија, сета, уздах… али увек се кроз лирски исказ провлачи онај сунчев зрак спаса, борбе, жеље за слободом, док љубав свуда оставља по књизи своју танану одору. Стихови из песме Будим се вапе и вриште:

Зора пуца од погледа

а ја скидам све тесне хаљине

и росом умивам лице.

На образе стављам руменило

у косу цвет.

Корачам брзо

и босим ногама газим горчину.

……………………………………………..

Ови стихови показују да поред животних дилема, проблема, па лепих дешавања и опет бола, песникиња успева да изађе из зачараног круга. Она корача, хода, и ногама гази и сатире, уништава горчину и све недаће које су наметнуте или суђене.

Ко буде читао књигу Кораке, нека се припреми за авантуру која ће га одвести у свет Сунца и Бола. На тој ветромашини свако ће моћи да пронађе бар делић свог загубљеног или намерно сакривеног живота. Надам се да Горица Додеровић неће посустати и да ће и у наредном периоду штампати стихозбирке, јер ко би боље приказао и доказао животни вртлог и његову хуку и лепоту. На крају овог књижевног осврта и разматрања, пожелећу књизи осунчане странице, а читаоцу добар доживљај поетске лепоте и надахнутости! 

Крагујевац, 14. 08. 2018.  

Саша МИЋКОВИЋ

 

 

 

 

 

 

Prof. dr Živan Stojković: O „Ženi“, zbirci pesama prof. dr Dragomira S. Radovanovića

ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Живан Стојковић написао је приказ најновије песничке књиге „Жена“, аутора проф. др Драгомира С. Радовановића, најплоднијег лесковачког књижевника. Наслов анализе је „Песничка апотеоза жене“. Приказ објављујемо у целини.

Рад двојице лесковачких писаца и публицисте, познатих научних радника, професора универзитета, опширно је представљен у двотомној студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).

ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ: ПЕСНИЧКА АПОТЕОЗА ЖЕНЕ

Проф. др Драгомир С. Радовановић, књижевник, подарио нам је још једну изазовну књигу са свог песничког Парнаса и тиме још једном доказао да је стваралац широког дијапазона и различите имагинације и, наравно, књига је у издању Удружења књижевника Београд- Књижевне заједнице Поморавског округа. Ретко се среће да писац, песник да целу књигу о жени која је, по њему, најсавршеније створење Универзума и да је посвети њој у свим животним улогама наводећи и речи Светог Николаја Жичког који поручује да без оданости жене породици не може опстати ни србска нација. А своју песничку скромност доказује и тако што већ на почетку исказује велико уважавање према једном од својих учитеља за пловидбу песничким узбурканим морем Бориславу Здравковићу, једном од највећих песника лесковачке културне сцене, наводећи његову песму под насловом „Љубав какву ја хоћу“, чије стваралаштво је жену поставило на пиједастал божанског уважавања. Аутора искрене љубави према жени највероватније је инспирисала и позната индијска бајка коју наводимо: „Кад је Парабрама стваро жену, забринуо се и размишљао, онда је узео љупку облину месеца, виткост и гипкост врбе, лакоћи лептира и лагано њихање траве, смерни поглед голубице, веселу игру сунчевих зракова, сузе облака, несталност ветра, охолост паунице, топлоту огња, топлину сунца, гугутање грлице, верност голубице, говорљивост папагаја, подмуклост мачке, све то Парабрама сакупи, све је то жена. О жено, сви те обасипају лепотом из својих срдаца, песници испредају за те пређу концима златне фантазије, сликари дају твом облику увек нову бесмртност, море даје свој бисер, мајдани злато, цветњаци своје цвеће, да те учине блиставијом. ТИ СИ ПОЛА ЖЕНА, А ПОЛА САН. Радовановић је своје песме посветио жени мајци, васпитачици, домаћици, радници, борцу, уметнику, спортисти, супрузи, љубавници, лепотици и, како наводи, да би се одужио свима онима које је волео. А у поговору познати књижевник Мирослав Димитријевић, између осталога, пише: „У времену садашњем, када је жена сишла на улицу, оголила се на телевизији, разуларила се у разним „ријалитима“, када је ова сатанска цивилизација потпуно понизила и обезвредила жену, малтене, уништила сваки смисао женства уопште, Драгомир С. Радовановић враћа овом предивном књигом веру у исконску љубав према жени, према Мајци, јер, како он мудро рече „Бог преко њих влада у ствари“. Зато је ова књига својеврсно апотеоза жене, искрена исповест Радовановића прожета и грижом савести сопственој и свих оних који су наносили неправду жени, јер је жена Мајка у ствари анђео чувар породице и свеколиког друштва и за њега је једина на свету што живот поклања сваком детету, рађа нови живот. Она је стуб породице, стамена и одана, нежна и љупка, племенита и пуна емпатије, лепа и заводљива, испуњена  љубављу према животу, храбра и мудра, инспиративна и тајанствена. У кратком, али убојитом стиху Радовановић поручује жени: „љубав је чути твој глас, заводљивост је гледати твој стас, срећа је осетити твој додир, блаженство је несебична љубав твоја“ и зато је љубав, права, јединствена, заносна, искрена својствена у првом реду жени којој саопштава скоро скрушено да је она (дакле жена) његова љубав. И наставља са насловима песама које су и својеврсне поруке да љубав опија и да је непролазна, али често оставља наук и доводи до нехотице иако је жена украс света. Зато је истакао и последицу тог најтананијег људског осећања да рађа страх или сету и немоћ мушкарца да досегне висине њене небеске душе. Сва та размишљања о жени отварају могућност и филозофско-социолошког промишљања о њеној важној улози у опстајању света. Ту се аутор слаже са познатим норвешким књижевником Кристофером Упдалом који пише: „Жена је будућност и живот, волиш ли живот, онда и жену волиш. А ако мрзиш жену и живот ти је мрак“. Професор Радовановић није само песме посветио жени већ и афоризме, кратке лирске песме и епиграме. Зато је рецензент оценио да је концепција књиге мајсторски замишљена и изведена, што још једном потврђује велики таленат писца. Своју љубав према жени знао је аутор да потврди и у љубави према животу кроз његово боемско доживљавање са пуно оптимизма и пажње према другим људима. И најзад, она је на корицама књиге на длану мушкарца, што је својеврсна порука да се мора чувати као најскупоценији бисер и волети силином космичке поруке.

Лесковац, 19. августа 2018.

Проф. др Живан Стојковић