Danijela Radovanović: „Svi napukli svetovi“, zbirka pesama

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress) – Драги пријатељи, ево и мене после дуже паузе. Желим да са вама поделим радост стваралачког искуства која дође само после дугог и озбиљног рада. Сви напукли светови до сада су били само моји. Од данас су и ваши. Хвала свима који верују у мене, хвала свима који верују мојој поезији – објавила је на свом ФБ Данијела Радовановић, песникиња, професорица српског језика из Лесковца, чији рад је представљен у студији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016). Објављујемо опширан приказ збирке проф. др Живана Стојковића.

Проф. др Живан Стојковић: „Нови бисер књижевног узлета“

У узвишености школског амбијента, уз радознале погледе младости, у лесковачкој Економској школи у Лесковцу куца срце професорке српског језика и књижевности Данијеле Радовановић, које својим дамаром обогаћује песничка надахнућа, скривена у дубини њене душе дуго и неправедно да би се, на срећу 2017. године огласила другом по реду књигом песничке даровитости Сви напукли светови и подарила нам још један бисер поетског златног миљеа културне баштине овог града. И да нам на тај начин још једном потврди да је Лесковац на високој ранг листи песничког Парнаса и књижевних вредности Србије. Обогатила нас је и поносом  који нам тако недостаје да покажемо ко смо и да силином својих осећања и стваралаштва надмашимо устајале стереотипе схватања провинције. Уз нашу захвалност и дивљење не желимо да скривамо своју срећу да она припада оној генерацији стваралаца који жели силином своје воље и талента да проникне у све тајновитости напуклих светова овога времена, да их препозна, песнички саопшти, да саопшти своје неслагање са било каквом пукотином у људској срећи, описујући је маштовито, тајновито до мистериозне узнемирености, а да при томе не буде скептик, већ трагалац за песником у гомили или у свом бићу, за звездознанцима и покислим сањарима или како се постаје песма, јер „стих мора да се мало сања.“ А наша поетеса признаје да је опчињују слеђени стихови „смрзути у капсулама, неотопљени, јер јој туга из туђег ока то још увек не дозвољава.“ А када се осмели, пукну све капсиле ових стихова и снагом своје мистичности доведу нас у егзалтираност, али и до стања збуњености силином порука које нам њене песме доносе. И тек онда сазнајемо, како каже Сенека „Ми у суштини гледамо свет само кроз наша осећања која га разлажу у боје по својој жељи“ што јер песникиња Данијела разастрла по цветној ливади сопственог поимања света и тајанственог космоса, са јасном поруком Шилера „Настали сте у љубави, у љубави цветајте“. Она, међутим, ово богатство људске душе исказује на по све другачији, скоро недостижан начин, претвара га у фолозофију поезије и стиха, збуњује и одушевљава, примора вас да га по ко зна који пут прочитате, чак и до комплекса да га схватите и жеље да проникнете у њену душу, у недостижност порука уз скривену способност несхватања снаге израза, порука, хтења или патњи. Свака њена песма је својеврстан изазов за себе, крик бола и надања, борба да нема напуклих светова да би књигу завршила песмом „Можда ипак имам нешто“ и стихом „Веруј, Ако још умеш, Веруј, Далекој песми, Ако заборавио си, Како да верујеш мени, И мојој уморној љубави“, потврђујући на тај начин мисао славног Шилера „ Шта је љубав без сјаја у љубави“. А она верује у своју љубав и напукли светови су њена опсесија, јер не жели да их призна, до спремности да се жртвује. И тако је закорачила у зачарани круг недостижних сазнања о снази љубави, коју треба схватити као божанску светињу и смело, успешно и надарено закорачила у уметност песничке магије коју Виљем Пен назива „свиленом нити која повезује све бисере“. А књижевној баштини Србије Данијела је овом књигом подарила више од бисера, поклонила нам  је сву снагу своје душе, њеног унутрашњег сазвежђа и космичке недостижности.

Нисам сигуран да су ови редови мојих мисли достојни  вредности ове књиге утолико пре што ми је стручна вокација другојачија, али када једна књига буде посебан предмет интересовања, једног он најпознатијих књижевника и књижевног критичара Србије Мирослава Димитријевића, председника Српске духовне академије и његових високостручних оцена песничког узлета савременог Лесковца, онда могу бити охрабрен да као конзумент ове уметничке громаде песништва потпишем овај текст и поручим Данијели Радовановић да настави да нам и даље дарује своја нова песничка остварења, која ће са сигурношћу заузети часно место у златној антологији лесковачког и српског стваралаштва.

Лесковац, 14. јануар 2018.

Проф. др Живан Стојковић

 

Advertisements

Danilo Kocić: „Prof. dr Dušan Janjić: život i misao – hrestomatija i komentari“

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Крајем прошле године објављена је књига „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ аутора Данила Коцића, новинара и писца. Књига је промовијана 15. децембра у ЛКЦ.  Рад најобразовнијег интелектуалца Лесковца нашега доба опширно је представљен у двотомној студији (око 2.000 страна великог формата) „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016).

Књигу видети у ПДФ – о в д е:

Данило Коцић: „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“

 

ДАНИЛО КОЦИЋ ПРОФ. ДР ДУШАН А. ЈАЊИЋ: СВЕСТРАНИ СТВАРАЛАЦ РАСКОШНОГ ТАЛЕНТА

 (Критички осврти и коментари  o делу проф. др Душана Јањића)

 

Проф. др Душан Јањић ушао је у научни и књижевни свет тихо, ненаметљиво, што је лако одгонетнути његовом природом и изузетном скромношћу. Са свог стваралачког видиковца он је не само ослушкивао снагу (не)пролаз не тишине људске постојаности него у делима јасног стваралачког израза подарио научној јавности и читаоцима дело које у многим детаљима разоткрива лепоту српског уметничког и научног гласа.

Када сам први пут упознао овог уметника речи, имао сам утисак као да се одавно знамо! Иако поседује енциклопедијско образовање, проф. др Душан Јањић се свих ових година понашао као да је човек из нашег (мог) сокака!

У времену без времена, када се мржња раскомотила, дело проф. др Душана Јањића тражи нове, пажљиве читаоце и књижевне критичаре, јер припада малобројном кругу лесковачке литературе и ауторима пред чијем се стваралаштвом обраћам искрено уверен у несумњив значај и изузетне вредности.[1]

Проф. др Душан Јањић аутор је великог броја веома запажених студија, али и бројих приказа у научним и књижевним часописима (Лесковац, Београд, Приштина, Ниш, али и местима ван Србије).[2]

Стручну јавност посебно су привукли пажњу научни радови проф. Јањића. Најпре свакако треба поменути његову докторску дисертацију (550 страна), коју је одбранио на Филолошком факултету у Београду: Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата.

Проф. др Михаило Павловић оцењује: “Библиографски подаци који су у овој студији садржани, ма колико иначе били сами по себи драгоцени, само су основа и полазна тачка за грађење слике, тачније слика о предмету којим се бави. Подаци никада нису дати штуро, него је све што они означавају испитано, проучено, тражени су узроци појава и објашњаване њихове последице и одјеци. Једна од врлина ове студије јесте и чињеница да пружа више него што њен наслов обећава: између осталог, у њој су дати подаци о преводима, уз коментаре, и то не само о преводима као поводу да се пише о књижевности код Југословена у књижевној периодици…“

Павловић закључује да се „изузетна вредност докторске дисертације проф. Јањића види и по томе што је цитирана у многим часописима и веома је повољно оцењена приликом избора проф. Јањића у више звање на унверзитету“.

Заједно са проф. Михаилом Павловићем, проф. Јањић аутор је изузетно запажене књиге Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији у издању САНУ.[3] Рецензенти су академик Мирослав Пантић и проф. Нада Ђорђевић-Милошевић, који дају кристално јасну оцену:[4]

„Овај изванредно користан рад резултат је дугог и мукотрпног истраживања не само преведених записа на француски језик, већ и њених помена…”  Уз такође више него похвални став, закључују: „Ова библиографија спада у оне приручнике који су неопходни свакој култури, и могли бисмо да пожелимо да у нашој култури таквих буде за свако страно језичко подручје до кога је наша усмена поезија допрла.“

Николај Тимчено, познати лесковачки књижевни критичар, есејист, изванредни значац француске литературе, примећује у недељнику Наша реч:[5] “Библиографски подаци, обрађени у овој књизи, сведоче не само о акрибичности састављача и методолошкој зрелости њихове концепције, већ и о богатству француско-српских књижевних и културних веза које сежу дубоку прошлост.“

Тимченко такође даје занимљив закључак: “Књига проф. Јањића и проф. Павловића се из много разлога, културних и социолошких, пре свега, може препоручити и широј читалачкој публици, али и онима који могу да осете поезију података, драж наизглед незаинтересоване чињенице које, међутим, говоре о томе да су културне везе међу народима – трајне.”

Поводом ове књиге огласио се и проф. др Тихомир Петровић: “Са смислом за меру, склад и одговорност, уз ослонац на претходне, не мале нити, аутори су прецизно и потпуно пописали јединице објављене у Француској и другим франкофонским земљама. Библиографија о којој је реч, осмишљеном анализом, пружа читаоцу дубинска сазнања упућујући на присуство наше књижевности у туђем свету. Она се квалитативно разликује од оних којима су се бавили ранији посленици књижевности попут Николе С. Петровића, Риста Одавића, Павла Поповића и Миодрага Ибровца. Разлика је пре свега у другачијем приступу и свеобухватности представљања евидентиране грађе.”[6]

Један други рад проф. Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској[7] привукао је такође велико интересовање научне јавности. Проф. Радивоје Констатиновић, проф. Изабела Констатиновић и проф. Живорад Ракић у Реферату за избор у звање редовног професора за предмет Француска књижевност на Филолошком факултету у Приштини (1998) закључују: “Треба најпре истаћи одличну студију “Андрићево књижевно дело у Француској”. У њој аутор свестрано и систематично испитује пријем Андрићевог дела од стране француске критике и анализира преводе нашег нобеловца на француски (преводу Моста на Жепи посветиће и посебан чланак). Крцата подацима, писана лепим стилом, ова студија приказује др Душана Јањића у најбољем светлу, као савесног истраживача и обдареног проучаваоца књижевности.”

Дело проф. Душана Јањића Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима привукло је пажњу професора Душана Стошића, иначе виспреног истраживача рада проф. Јањића: “Критичар који тумачи ову значајну књигу треба најпре да истакне да ће она заузети завидно место у нашој литератури о француским писцима. Ово се истиче на самом почетку јер то није видљиво на први поглед, уз то је још и замагљено ауторовим предговором у коме претерана скромност сопствене књиге може чак да поколеба читаоца да пође у сусрет бриљантним текстовима.“[8]

О овом делу проф. Михаило Павловић закључује: „Оно што одликује све чланке у књизи Књижевни поводи, то је озбиљан приступ материји, солидна обавештеност у сваком погледу и критички став према делима о којима је реч. Писани с пуно акрибије али, у исто време, са лепим осећањем за књижевни феномен, ови текстови се одликују јасноћом тако да – корисни и за добро упућене стручњаке – представљају занимљиво штиво за свакога ко се интересује за књижевност, домаћу или страну, посебно француску… Рукопис је обогаћен и зналачки написаним био-библиографским додатком…”[9]

Николај Тимченко зналачки примећује: „Бирајући писце из различитих епоха и, што је још важније, различитих поетика и схватања књижевног стваралаштва, проф. Јањић је заправо показао разноврсност и богатство француске књижевности…”[10]

 Дело проф. Јањића Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941. такође ће наићи на позитивне оцене. Михаило Павловић подвлачи: „Књига др Душана Јањића, професора француске књижевности и истакнутог проучаваоца српско-француских културних веза, самим својим настанком, као и својим садржајем, разбија неке предрасуде о српској провинцији.[11]

Драгиша Костић оцењује да је „посебна вредност овог дела истраживање извора које је аутор проналазио у разним институцијама“.[12]

Проф. др Живана Стојковића у својој књизи Беседе о књигама, између осталог, наглашава: „Иако није историчар, Душан Јањић је поштовао историографске постулате, како у коришћењу литературе, тако и у научној апаратури. Писан врло читљивим и привлачним стилом, уз комбинацију историјског и литерарног казивања, рукопис даје врло детаљну слику рада Друштва пријатеља Француске између два светска рата.“[13]

   Драган Тасић, аутор врло запажених критика о делима лесковачких писаца, изводи следећи закључак: „Душан Јањић, професор универзитета и угледни лесковачки романиста, приступио је задатку да колико је то могуће исцрпно, прикаже рад и природу српско-француског удружења у Лесковцу током његових двадесетак година постојања од 1919. године до 1941. Монографијом о раду Француског клуба у Лесковцу, упркос свим потешкоћама да се она сачини, Душан Јањић је упутио одлучан пледоаје лесковачкој и српској јавности да се не занемаре традиције у неговању франкофоније и француске културе код Срба.“[14]

Саша Хаџи Танчић, један од највећих лесковачких писаца и књижевних критичара, даје занимљиву оцену: „Држимо да се таква издања припремају са пуно озбиљности и одговорности и да су од изузетног значаја по својој вишедимензионалној слојевитости: од непосредне грађе до културно-историјске процене осмишљеног и оствареног. Тај посао обављен је веома потребито и коректно књигом Француски клуб у Лесковцу, којом се презентује оно што треба сматрати историјом овог клуба у целини… Иако пре свега монографско, дело Француски клуб у Лесковцу је и носталгично. Укрупњава слику о старом српском граду знатних културних традиција. Г. Јањић евоцира један другачији Лесковац у коме струје живе идеје и програми и где се брине о његовом дослуху са светом. Добар познавалац грађе и образован, г. Јањић излаже непосредно, оживљава атмосферу и арому прошлости…“[15]

У стручној јавности посебно  су похвално истицане оцене о делу проф. Јањића Позориште Рожеа Мартен ди Гара.[16] Проф. Педагошког факултета у Сомбору Тихомир Петровић закључује да јеДушан А. Јањић на критичко релевантан начин представио један сегмент дела писца који је обогатио људски дух“. Овој оцени придодаје став: Књига о француском уметнику, писана с брежуљка ауторове мудрости, поседује све карактеристике солидне књижевне студије. У њој су дошли до изражаја ауторови стваралачки ставови, научна савесност, ерудиција, методолошка спретност и све оно што оставља утисак. Књига светли методичном јасношћу и једном ђачком прегледношћу, што се види, у првом реду, на примеру њене структуре и начина на који су аргументи искоришћени. Неоспорна је заслуга српског аутора који је скренуо пажњу на један сегмент дела – које стоји, у неком смислу, изван критичког интересовања – признатог француског писца.“[17]

Станко Миљковић, рано преминули познати лесковачки новинар и уредник Наше речи, такође износи врло позитиван закључак: „На почетку треба истаћи да професора Јањића, који је покретач и уредник Алијансе, краси велика радна енергија. Да је тако управо је доказ ова последња књига Душана Јањића која значи једно дубоко и мултидисциплинарно понирање у свет француске књижевности, у свет галског духа који је тако пријемчив и близак српском духу и духовности. Тумачење овог француског нобеловца није био нимало лак посао, тим пре што велики писац тражи и великог тумача.

Др Душан Јањић, скроман, али господског понашања, својом књигом дао нам је једно универзално тумачење великог француског писца који је један од значајних француских драматичара и притом значајно помогао да се врати сјај и углед француског позоришта. Ова књига, између осталог, написана је једним разумљивим језиком, лако читљивим, па зато заслужује да се нађе на полицама свих заљубљеника у сјајну француску књижевност.“[18]

Душан Стошић оцењује: „Општи утисак о књизи је веома повољан. Запажају се две карактеристике: писана је у најбољој традицији критике и теорије универзалистичке тенденције у западно-европској критици и књижевности. И у том оквиру она је у врху европске књижевне продукције. Друга карактеристика је Јањићев оригинални допринос француској и европској књижевности. Лако је образлагање ова два суда. Претходно треба да се каже да је ова књига једна од најбољих студија-монографија у савременој српској књижевности.

Оно у чему је Јањић самосвојан, суптилан и дубок је откривање француског духа у делу Рожеа Мартена ди Гара. Тако се у овом Јањићевом тумачењу прозе Рожеа Мартена ди Гара може уживати у француском народном духу, могу се наћи галска обележја, суровост и трагика у одори француске триколоре такође.“[19]

 Студија Књижевна преплитања (за коју је проф Јањић добио награду „Николај Тимченко“) била је предмет великог интересовања критике.[20]

Драган Тасић даје крајње занимљиву оцену: „Душан Јањић има однегован и јасан стил. Уместо да прибегне социологизму и испитује невеште асоцијације произвољног или анонимног читаоца над књижевним текстом, Јањић трага поглавито за преводима из српске књижевности на француски, тако да у релевантним изворима долази до сазнања о рецепцији српске литературе у Француској не допустивши себи никаква сувишна лутања и несналажења. Он пише о књижевности доследно остајући на високој књижевној разини, као да је уверен да се о књижевности може расправљати само књижевним средствима. На тај начин, овом књигом, Душан Јањић додаје још један каменчић у мозаик који граде претходне две његове књиге посвећене француској књижевности Књижевни поводи и Позориште Рожеа Мартена ди Гара.[21]

Истом поводом огласио се и Тихомир Петровић: „Књига Душана А. Јањића, сачињена од три поглавља: „О српској народној поезији“, „О српским писцима“ и „О француским упливима“, представља дело од несумњиве научне вредности. Продукт обавештености, интелектуалне бистрине и трагалачког немира, она је од књижевноисторијског значаја за српску књижевну науку. Критички солидно утемељена… она је поуздано сведочанство о европској вредности наше књижевности. Књига не изгледа састављена од материјала само за ову прилику сабраног и увезаног у исте корице, него, напротив, текстови који заклапају њене корице одају утисак целовитог и компактног књижевнонаучног остварења.”[22]

Проф. др Радмила Обрадовић констатује: „Својом књигом Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, која се чита без даха и са радошћу и уживањем, која плени мноштвом информација и ауторових суптилних анализа и запажања, Душан Јањић нам је показао да је српска књижевност не само повезана са француском него и њоме дубоко прожета, али и да су, што је посебно важно, српска књижевност и српски књижевници оставили незанемарљив траг у француској и франкофонској књижевности и култури, који још није довољно проучен… Отуда, ова књига представља изванредан допринос како српској романистици тако и србистици  – проучавању српске књижевности.“[23]

Познати лесковачки песник, есејист, књижевни критичар и уредник Нашег стварања Драган Радовић оцењује да је „књига проф. др Душана Јањића Књижевна преплитања (Алтера, Београд) заправо збирка огледа и студија о француско-српским књижевним везама. Јањићеве студије обилују богатим регистрима имена и драгоценом фактографијом и служе као драгоцен књижевно историјски споменик и као важан путоказ за даља истраживања културних веза“.[24]

Јован Пејчић, председник жирија који је Јањићу доделио Награду „Николај Тимченко“ 2011. за студију Књижевна преплитања, констатује „Душан Јањић је српски компаративист романистичког опредељења. Србија и Француска одавно знају за његова проучавања француске књижевности и културе  као и француско-српских литерарних веза. Карактер Јањићевих проучавања по правилу је истраживачко-откривалачки. Опет, гледано тематски, обухват његових испитивања изузетно је широк – полази од епохе класицизма и достиже горњу границу духовних токова што одређују профил књижевнога двадесетог века“. „У главним Јањићевим делима – међу која спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима – на делу је срећно и доследно развијан спој  проверене класичне методологије у историјскоме и упоредно-књижевном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…, с једне, и модерних, најновијих аналитичко-теоријских сазнања у истим научним областима, с друге стране. Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу…“[25]

Несумњиво велику пажњу јавности привукла је и књига проф. Јањића Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму. Ненад Кражић, познат у лесковачкој јавности, пре свега, као аутор неколико запажених драма. заључује: „Књига Клуб љубитеља филма аутора Душана Јањића, угледног професора из Лесковца, у четири поглавља, на допадљив начин, зналачки отвара познате и непознате видике из области филма. Писац књиге анализира, упоређује, разматра, констатује, изводи закључке… Подсећа читаоца на важне моменте у развоју филма, истиче значајне ауторе у области филмске уметности у свету и код нас, да би све то заокружио приказом ентузијазма људи који воле филмску уметност кроз рад Клуба љубитеља филма у Лесковцу. Јањић веома студиозно води расправу о филму, филмској уметности уопште, постављајући, при том, питање њене самосталности. Помиње многе теоретичаре филмске уметности што нам помаже да схватимо суштину неких остварења; говори о природи филмског медија, о колективном чину у стварању филма, анализира драмске ситуације, скреће пажњу на филмски језик великих филмских стваралаца…

Душан Јањић нас је овом књигом вратио у једно минуло, а лепо и безбрижно време и зато му дугујемо велику захвалност.“[26]

 Дело Језички огледи, огледи и записи о језику струке, превођењу и настави страних језика Драган Тасић оцењује на следећи начин: „Душан Јањић, после три књиге о књижевности – Књижевни поводи, Позориште Рожеа Мартена ди Гара и Књижевна преплитања – обично заокупљен српско-француским књижевним везама, окреће интересовање чисто језичким питањима. Излагање Душана Јањића у овој књизи је прегнантно, убедљиво и јасно. Аутор је, поред тема о стручном језику и о настави страних језика, расправљао и о проблемима превођења књижевности на дијалекту са српског на француски, пре свега, као што је скицирао и кратку историју почетака изучавања француског језика у Лесковцу. Ова мала, али драгоцена књига, представља пример компетентног бављења проблемима који се у њој разматрају.“ [27]

Аутор, проф. др Душан Јањић, истиче: „Од првих шест текстова посвећених језику струке, односно научно-техничком језику, пет су радови саопштења на научним скуповима које је организовао Технолошки факултет у Лесковцу. Једини текст у овој књизи који до сада није објављен, Превођење у настави фрацуског језика, јесте извод из ауторовог предавања одржаног 1989. године на саветовању са професорима и наставницима фрацуског језика у организацији Завода за унапређење васпитања и образовања у Лесковцу.“[28]

 Једно од најбољих и највреднијих дела проф. Јањића је У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету.

Проф. др Радмила Обрадовић истиче: „Књига садржи укупно тринаест текстова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првом реду у Француској, од којих су осам, било да су раније штампани у периодици или да су настали као јавна предавања, за ову прилику углавном доживели веће или мање измене или допуне, док се пет чланака, од којих се већина односи на рецепцију савремене српске књижевности у Француској и у свету, први пут објављују. Осим бројних библиографских података, при чему индекс аутора садржи близу 400 имена, ова књига садржи минуциозне анализе и драгоцена запажања аутора, која не само да допуњавају и заокружују досадашња проучавања рецепције српске књижевности у свету него указују и на могућности и потребе нових истраживања. Отуда књига проф. др Душана А. Јањића У европском видокругу. Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету представља изванредан допринос проучавању рецепције српске књижевности у свету и српско-француских књижевних и културних веза.“[29]

Проф. др Тихомир Петровић истанчаним научним слухом оцењује: „Књига коју дајемо на знање одаје аутора научника и уметника, естетичара и изучаваоца, аутора који поседује ерудицију и културу, снагу логике и дијалектичку моћ мишљења, и који поседује способност емоционалног реаговања, осећања и маште. Дело је, нема сумње, писано језиком који тежи идеалу: једнозначност, сведеност знака на његову геометријску тачност. Извесно, уравнотеженост, сређеност мисли, збијеност и течност, реч хладно-рационалистичка, стешњена, тврда и безбојна – јесу својства Јањићевог израза. Јасноћа изражавања, тачне и подесне речи, јесу прва ознака на вертикалној ауторовој говорној скали.

Вредност књиге јесте у једноставности језичког израза, у његовој природности  и одмерености. Дело заслужује пажњу својом аутономношћу и самосвојношћу.

Уколико су се, наиме, и други истраживачи бавили овом темом, професор Јањић то чини са своје тачке гледишта, на начин истраживача од реномеа. Јањићева најновија књига, садржајно занимљива и актуелна, поткрепљена луцидним анализама, писана са смислом за меру и дисциплину у расуђивању, дело је које – као и свако добро дело – захтева читалачки респект.“[30]

Нова Наша реч преноси информацију: Нова књига професора др Душана Јањића У европском видокругу, коју су препоручили Изабела Константиновић, Душан Стошић и Радмила Обрадовић, представља избор из ауторових радова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првоме реду у Француској. Неки од текстова су штампани у периодици, неки се први пут објављују. Они већ штампани доживели су за ову прилику, углавном,  веће или мање измене или допуне.

Проф. др Душан Јањић носилац је француског одликовања „Витез реда Академских Палми“, добитник награде „Златна франкотроманистика“, књижевне награде „Николај Тимченко“.[31]

Ново дело проф. Јањића Видови француске књижевности, аутор поговора, Душан Стошић пропратио је, благо је рећи, истинским дивљењем[32]: „Реч је о студијама и есејима заснованим на јединственом књижевно-теоријском и методолош ком приступу. У савременој књижевној критици Јањић заузима, несумњиво, лепо место. Његов аналитичко-синтетички метод интер претације је реткост. Он га у овој књизи није посебно изложио, али га је маестрално применио.“

О делу Видови француске књижевности песник, књижевни критичар и главни и одговорни уредник часописа Наше стварање Драган Радовић објавио је занимљив и критички утемељен приказ: „Двема књигама, Књижевна преплитања (2012) и У европском видокругу (2013), везаним за област компаратистике, прикључила се и књига огледа и записа о неким значајним француским писцима Видови француске књижевности

Књига није настајала са амбицијом да се направи пресек реперних аутора и стожерних дела у тој књижевности великана (мада су и изабрани писци и њихова дела управо то), већ да се у жижу интересовања шире културне јавности поново доведу писци из епоха ренесансе, класицизма, романтизма, реализма и књижевних праваца XX века.

Други део ове књиге посвећен је Николају Тимченку, књижевном посленику и филозофу који је значајан део свог опуса базирао на делима из француске књижевне баштине. Поглавље је нека врста омажа Тимченку који се, поред српске (југословенске) књижевности, најви ше бавио писцима и делима из руске и, управо, француске књижевности и филозофије.[33]

Предраг Станковић, професор француског и латинског језика у Лесковачкој гимназији пише:[34] „Овом потоњом (француском књижевношћy) озбиљно су се бавили ретки, а данас скоро да их и нема, тако да је ова студија Душана Јањића овдашњег – редак, згодан, значајан и потпуно отворен наставак сопственог и туђег трагања и указивања на могуће читалачке стазе…“[35]

О изузетно вредном раду проф. др Душана Јањића, који је, између осталог, романист, компаративист, лингвист и библиограф, довољно сликовито говори Награда Задужбине „Николај Тимченко“ за књигу Књижевна преплитања. Како је оценио жири, “у главним Јањићевим делима, међу којима спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима, на делу је срећно и доследно развијен спој проверене класичне методологије у историјском и упредно-класичном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…“

Прецизно је изречена оцена Јована Пејчића: “Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу (Михаило Б. Павловић, Љиљана Глумац, Радивоје Константи новић, Јелена Новаковић). Књижевна преплитања представљају у овом смислу узоран пример научне свестраности и система тачности.“ [36]

Рад проф. др Душана Јањића веома је запажен у лесковачким гласилима (Алијанси – главни и одговорни уредник свих издања) Помаку, Лесковачком зборнику (члан редакције од 2008. до 2016. године) Нашем стварању, Освиту, Успењу, Лесковчанину, Панорами, Легату и недељнику Наша реч).

Проф. Јањић интензивно се бавио и преводилаштвом. Тако је, на пример, поред бројних превода са француског, преводио и поезију са италијанског (Ђузепе Конте) и шпанског језика (нобеловка Габријела Мистрал) у Помаку бр. (27-28, 29-30, 31-32).

Сигурно је у књизи, Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари било извесне недоследности и непотпуног приказивања. Ипак, вредело је писати ово дело, које ће, надам се, употпунити слику о богатству и значају свеукупног рада проф. Јањића, по моме искреном суду, најобразованијег Лесковчанина нашега савременог научног и књижевног тренутка.[37]

 II

ЗАКЉУЧАК

Обимно и разноврсно научно и књижевно дело проф. др Душана А. Јањића захтева пажљив, озбиљан научни приступ добрих зналаца српске, француске и европске књижевности, што се, ван сумње, не би могло да каже за аутора ове књиге, али усудио сам се да је напишем свестан величине и значаја рада проф. др Душана А. Јањића, који је романист, компаративист, лингвист, библиограф, оснивач и дугогодишњи уредник двојезичног (српско-француског) часописа Alliance – Алијанса.

Књига о проф. др Душану Јањићу, најобразованијм Лесковчанину нашега доба, писана је са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература.

Књига „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник.[38]

На крају, било би сигурно добро (бар као оправдање) цитирати проф. др Тихомира Петровића (Историја српске књижевности за децу): „Ако се могла поткрасти понека омашка, која нас по људској слабости несустало прати, онда то, поред осталог, није знак пристрасности или мањкавости субјективне природе (разлози свакако леже и у томе, и сваки је изговор слаб), него само потврда чињенице да је – на оваквом послу и на једном овако несрећеном пољу – тешко начинити дело у целини успело у својој замисли, чак и да су на располагању претходне предрадње и опширна испитивања.[39]

Ипак, без лажне скромности могао бих да закључим да сам у овој књизи, макар делимице, омогућио још потпунији увид у обимно, изузетно вредно, научно и књижевно дело проф. др Душана Јањића, чије је стваралаштво подстицајно за нова истраживања, упоран и систематски рад историчара српске и француске књижевности, књижевних критичара, публициста и других уметника нашега савременог литерарног и свеколиког уметничког тренутка.[40]

Данило Коцић

 

 ПРОФ. ДР ДУШАН ЈАЊИЋ: АУТОБИОГРАФИЈА

 

  • ОПШТИ ПОДАЦИ

 

Рођен сам 3. децембра 1937. године у Скопљу. Од 1939. живим у Лесковцу који је родни град мојих родитеља. Потичем из старе лесковачке породице. Ожењен сам (1962). Супруга Љиљана, рођена Николић, је из Јагодине; професор је француског језика. Имам двоје деце и четири  унука. Живим у Лесковцу.

 

  • ОБРАЗОВАЊЕ

 

  • Основну школу (ОШ „Светозар Марковић“, код реке) и гимназију завршио сам у Лесковцу. Истицао сам се, између осталог, радом у драмској секцији (поменут сам у Споменици Гимназије поводом 100 година од оснивања). Као ученик био сам одличан или врло добар;
  • Године 1956. уписао сам се на Филолошки факултет у Београду (Група за француски језик и књижевност). Као студент учествовао сам на три савезне радне акције. Као апсолвент боравио сам у Француској (јул-октобар 1960). Дипломирао сам фебруара 1961. (средња оцена: 9,25);
  • Завшио сам, ванредно, и Правни факултет у Нишу 1969. (средња оцена: 8,88);
  • Постдипломске студије (магистар филолошких наука) на Филолошком факултету у Београду: 1976. године;
  • Школску 1979/80. годину провео сам на Институту БЕЛЦ (Bureau de l’enseignement de la langue et de la civilisation françaises à l’étranger) у Паризу;
  • Докторирао сам на Филолошком факултету у Београду (докторат књижевних наука) 1986. године;
  • Говорим француски језик; служим се немачким, италијанским, руским, енглеским и шпанским језиком;
  • МАГИСТАРСКИ РАД: Позориште Рожеа Мартена ди Гара, магистарскa теза одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1976, стр. 142;
  • ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА: Југословенске књижевности у француским часописима после Другог светског рата, докторска дисертација одбрањена на Филолошком факултету у Београду, 1986, стр. 550;

 

  • [1] Душан А. Јањић српски романист, професор, историчар књижевности, лингвиста, преводилац, публициста. Рођен је 3. децембра 1937. у Скопљу, а од 1939. године живи у Лесковцу. Основну школу иГимназију завршио је у Лесковцу. Дипломирао, магистрирао  (Позориште Рожеа Мартена ди Гара – 1976) и докторирао на Филолошком факултету у Београду (Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата – 1986). Ванредно је завршио је и Правни факултет у Нишу.
  • [2] Важна дела проф. Јањића, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији(са проф. др Михаилом Павловићем) (1995); Књижевни поводи (2002), огледи и записи о француским писцима; Француски клуб у Лесковцу 1919 – 1941 (2006); Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006); Клуб љубитеља филма (2011); Књижевна преплитања (2011); Језички огледи (1912); У европском видокругу (2013); Видови француске књижевности (2013). Напомена: Фотографија проф. Павловића преузета са сајта Политике.
  • [3] Михаило Павловић, Душан Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, Српска академија наука и уметности, Београд, 1995, 180.
  • [4] Мирослав Пантић и Нада Ђорђевић-Милошевић, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 48-49, 1995.
  • [5] Николај Тимчено, Наша реч, Лесковац, бр. 21, 2. јун 1995, 9.
  • [6] Тихомир Петровић, „Књига у служби књижевности“, Михаило Б. Павловић, Душан А. Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, САНУ, 1995. Књижевни записи, Лесковац, 2000, 91.
  • [7] Душан Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској, Свеске Задужбине „Иве Андрића”, Београд, св. 8, октобар 1992, 289-313.
  • [8] Душан Стошић, „Пчела и мед“, Душан А. Јањић, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Наше стварање, 1-2, 2003, 155-157.
  • [9] Душан Јањића, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Удружење писаца Лесковца, Лесковац, 2002, 148.
  • [10] Николај Тимчено, „Видови француске књижевности“. Душан А. Јањић: Књижевни поводи, Алијанса, Лесковац, бр. 10, 2003, 17.
  • [11] Душан Јањића, Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941, Народни музеј у Лесковцу, Лесковац, 2006, 174; Михаило Павловић, Француска у Лесковцу, Културни додатак Политике, Београд, 11.2006, бр. 32, 6.
  • [12] Драгиша Костић, „Француски клуб“, Помак, бр. 34-36, 2006, 34.
  • [13] Живана Стојковића, Беседе о књигама, Удружење писаца Лесковац, 2012, стр. 37-43. Напомена: Оцене др Стојковића објављене са промоције књиге Француски клуб у Лесковцу, Народна библиотека Лесковац, 7. децембра 2006.
  • [14] Драган Тасић, „Монографија о српско-француском пријатељству“, Наше стварање, 3-4, 2006, 133-134.
  • [15] Саша Хаџи Танчић, „У дослуху са европском културом“. Душан Јањић, Француски клуб у Лесковцу 1919-1941, Лесковачки зборник, Лесковац, XLVIII, 2008, 443-446. Напомена: У књизи проф. др Живана Стојковића Лесковачки прозни акростих духовитим, шарматним, али и стилом обогаћеним савременом српском лексиком и метафорама, представљени ауторови пријатељи Никола Илић, Хранислав Ракић, мр Мирослав Здравковић, проф. др Душан Јањић, проф. др Драгомир Радовановић и сам аутор. Ево како је представен проф. др Душан Јањић: дидактичан; успешан; шармантан; акрибичан; натпросечан; јуридичан; алтруиста; њен; истрајан; ћудљив.
  • [16] Душан Јањића, Позориште Рожеа Мартен ди Гара, Филекс, Лесковац, 2006, 150
  • [17] Тихомир Петровић, „Књига о француском писцу“, Помак, 2007, бр. 37-38, 22.
  • [18] Станко Миљковић, „Француз у тумачењу Србије“, Н. реч, 9. март 2007, 12.
  • [19] Душан Стошић, „Позориште Рожеа Мартена ди Гара“, Успења, бр. 4, март 2008, 25.
  • [20] Душан Јањића, Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, Алтера, Београд, 2011, 213.
  • [21] Драган Тасић, Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Летопис Матице српске, Нови Сад, јун 2012, 1077-1081.
  • [22] Тихомир Петровић, „Француско-српске књижевне везе“. Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Књижевне новине, Београд, октобар-новембар 2012, 15.
  • [23] Радмила Обрадовић, „Француско-српска књижевна преплитања“, Зборник радова Филозофског факултета, Косовска Митровица, књ. 42 (2012), 419-425. Књига Књижевна преплитања приказана је и у часописима Наше стварање (бр.1-2, 2012, стр. 193-194) и Помаку (бр. 57-60, стр. 36-37), а дат је и осврт у Вечерњим новостима09.2011. Приликом доделе књижевне награде „Николај Тимченко“ за најбоље дело из науке о књижевности за 2011. годину, о књизи је, поред Јована Пејчића, говорио и Душан Стошић.
  • [24] Драган Радовић, Душан Јањић, „Књижевна преплитања“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 6, 2012, 16.
  • [25] Јован Пејчић, Познато и ново у упоредним проучавањима, 2011.

[26] Душан Јањић, Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму, ауторско издање, Лесковац, 2011. Ненад Кражић, „Љубитељи филма“, Наше стварање, Лесковац, 1-2 / 2013, стр. 207-209.

  • [27] Душан Јањић, Језички огледи, ауторско издање, Лесковац, 2012, 104. Драгана Тасића, „Језички огледи“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4/ 2013, 426-430.
  • [28] Језички огледи, Поговор, стр. 93 -94. Садржај књиге: О стручном језику, О настави страних језика и превођењу, Поговор, Белешка о писцу, Регистар имана.
  • [29] Душан Јањића, У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету, Алтера, Београд, 2013, 187. Напомена: Радмила Обрадовић, Душан А. Јањић, У европском видокругу“, Зборник радова Ф. факултета Универзитета у Приштини, XLIII (2) 2013, 773-779.
  • [30] Тихомир Петровић, „У европском хоризонту очекивања“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4, 2013, 416-420.
  • [31] Данило Коцић, „Нова књига професора др Душана Јањића – У европском видокругу“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 30, 2013, 11.
  • [32] Душан Јањић, Видови француске књижевности. Огледи и записи о француским писцима Алтера Београд, Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац, 2013. година, 204 стр. Душан Стошић: „Троетапна читања француских писаца“, поговор, 195-197.
  • [33] Драган Радовић, „Од Монтења до Малроа“ Душан А. Јањић, Видови француске књижевности, Градина, Ниш, бр. 62-63, 2014, 319-322.
  • [34] Предраг Станковић, „Видови непресушног“, Наше стварање, Лесковац, бр. 1-4, 2014, 131-134.
  • [35] Напомена: Проф. др Душан Јањић значајан део своје стваралачке енергије усмерио је на приказивање дела лесковачких аутора. Овде у првом реду треба истаћи његове оцене о академику Звонку Марићу, проф. др Тихомиру Петровићу, проф. др Живани Стојковићу, др Жаку Конфину, Николају Тимченку, Вукадину Ристићу, Душану Стошићу и другим писцима. Поменуо бих, не без разога, и веома опширну оцену проф. Душана Јањића о двотомној студији, својеврсној хрестоматији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања о којој је говорио на промоцији марта 2016.
  • [36] Јован Пејчић, „Познато и ново у упоредним проучавањима“, Награда Задужбине „Николај Тимченко“, Душан Јањић, Видови француске књижевности, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац, и Алтера, Београд, 2013, стр. 179- 182. Одлука је донета једногласно на завршној седници одржаној 12. јуна 2011. године.
  • [37]Напомена: Према библиографским подацима самог аутора, у Помаку, Нашем стварању, Лесковачком зборнику, Освиту, Алијански, недељнику Наша реч и другим листовима и часописима, проф. др Душан Јањић објавио је, између осталог, следеће прилоге о лесковачким ауторима: „Једно писмо Жака Конфина Иви Андрићу“ (Помак, Лесковац, 7-8, 1998, стр. 4-5), „Преводилачки рад Жака Конфина“ (Помак, Лесковац, бр. 11-12, 1999, стр. 38), „Жак Конфино као књижевни преводила“ (Помак, Лесковац, бр. 19, 2001, стр. 5-6), „Несаломиви дух Жака Конфина“ (Легат, електронски часопис Народне библиотеке у Лесковцу, 9. март 2005), „Скица за један портрет, о Томиславу Цветковићу“ (Помак, Лесковац, бр. 14, 2000, стр. 10-13), „Свеобухватни приказ развоја наше књиевности за децу – Тихомир Петровић: Историја српске књижевности за децу“ (Помак, Лесковац, бр. 23-24, 2002, стр. 16-17), „Продубљена анализа књижевног дела. Душан Стошић, Прозно књижевно дело, Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића“ (Наша реч, 4. април 2003, стр. 16), „Мали есеји Николаја Тимченка“ (Наше стварање 4-1/2004-5, Лесковац, стр. 420-424), „Николај Тимченко и француска књижевност“, (Наше стварање, 3-4, 2012, стр. 226-241), „Николај Тимченко као публицист“ (Наше стварање, Лесковац, 2010, 3-4, стр. 210-216; „Књижевне судбине завичајних писаца“ (Помак, 29-30, Лесковац 2005, стр. 1), „У знаку светлости и тајанства – Михаило Дојчиновић: Уштапове шуме“ (Помак, Лесковац, 2004, 29-30, стр. 24-25), „Томислав Н. Цветковић и удруњења у области културе“ (Помак, Лесковац, 2010, 51-52, стр. 6), „Руске и француске теме у делу Сретена Динића“ (Лесковачки зборник, 2011, стр. 235-254), „Димитрије Миленковић“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 22), „Приче о старом Лесковцу – Ненад Кражић, Кад су Ветерницом пловили чамци“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 33-34), „Као заграбљена вода на грлу извора – Тихомир Петровић: Срећа се радом стиче. Пословице о раду“ (Наше стварање, 1-2, 2013, стр. 202-203), „Подухват достојан највећег поштовања – Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Помак, бр. 70-73, 2016, стр. 3-4). Такође  је проф. Јањић написао неколико изузетно запажених рецензија о делима лесковачких аутора и говорио на бројним промоцијама.
  • [38] Шта значи хрестоматија? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.
  • [39]Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, прво издање 2001. стр. 547.
  • [40]Најважнији извори за писање: библиографија радова проф. др Душана Јањића, дела аутора ове књиге, посебно двотомна студија Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016) и приложени списак литературе.

Danilo Kocić: „Prof. dr Tihomir Petrović – život i misao: hrestomatija i komentari“

ЛЕСКОВАЦ  – Крајем прошле године појавила се књига „Проф. др Тихомир Петровић – живот и мисао: хрестоматија и коментари“ у издању Удружења писаца Лесковац и аутора Данила Коцића, новинара и писца. Професор Петровић један од неколико изузетно угледним стваралаца Лесковца и југа Србије и редовни је професор Педагошког факултета у Сомбору. Објављујемо уводник аутора књиге Данила Коцића.

Рад прф. Тихомира Петровића опширно је представљен у студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016)

Напомена: Комплетна књига у PDF – о в д е:

Проф. др Тихомир Петровић:  Живот и мисао – хрестоматија и коментари

ПРОФ. ДР ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ: СВЕСТРАНИ НАУЧНИК РАСКОШНОГ ТАЛЕНТА

 Ако хоћеш, и на гору ћеш скочити,

ако нећеш, ни с горе нећеш сићи.

 (народна пословица)

      I

Најплоднији период рада проф. Тихомира Петровића је последња децније минулог и почетак XXI века када објављује и најзначајнија дела. Проф. др Тихомир Петровић, то се лако може уочити читајући оцене проф. др Душана Јањића, Николаја Тимченка, академика Милована Данојлића, академика Предрага Палавестре, проф. др Миодрага Милинковића, али и других критичара, есејиста, посебно стручњака из његове најуже области, дечју књижевност, поставио високе истраживачке критеријуме и створио дело неспорне научне поткованости.

Стваралачки замах озбиљног историчара српске књижевности, не само дечје, иако је она у првом видокругу његовог рада, започео је књигом Дете и књижевност књижевна критика о српској књижевности за децу (1991).

Ту је, дабоме, и Петровићева одлична књига Велибор Глигорић о реализму (1993). Мање је знано, и баш то треба нагласити, Петровић је магистарски рад на Филолошком факултету у Београду управо посветио Глигорићу и његовом делу и тада је оцењено да је реч о најбољем магистарском раду генерације (1986).

Аутор књиге Огледа о критици из књижевности и језика (1993), Цветника народне књижевности за децу (2000) и Књижевних записа (2000) – да поменемо само дела које су и наведена у његовој краткој биографији, у Историји српске књижевности за децу, свих ових година, ревносно, готово са једнаком посвећеношћу педагошком раду, прати завичајну, лесковачку литературу, и о томе је писао у Помаку, Нашем стварању и Нашој речи, као и гласилима која излазе у другим књижевним центрима.[1]

У тим оценама, писаним препознатљивим, јасним језиком, Петровић је снажно подстицао младе, даровите ауторе, али је, и то треба рећи, писао и о извештаченој књижевности, о делима која не завређују посебну пажњу, па су те анализе његовог гледања на завичајни књижевни круг објављиване на истакнутим местима, на пример, у листу за књижевност Помак.

Проф. др Душан Јањић, један од најбољих зналаца стваралаштва Тихомира Петровића, с правом оцењује:Већ својом првом студијом, Дете и књижевност критика о српској књижевности за децу, Тихомир Петровић је на велика врата ушао у свет ове у нас недовољно истражене литературе.“[2]

Од тренутка када се појавило прво дело (Дете и књижевност – критика о српској књижевности за децу, Дом културе Жика Илић Жути; Лесковац 1991), угледни критичари, професори универзитета, али и новинари, помно су пратили рад Тихомира Петровића, једног од највећих зналаца дечје литературе код нас.

Један од најугледнијих професора Филолошког факултете у Београд, Слободан Ж. Марковић, поводом Петровићеве прве књиге Дете и књижевност – критике о српској књижевности за децу, која је, у ствари, нешто измењена његова докторска дисертација, оцењује: „Аутор се определио за ову тему јер критика српске књижевности за децу није изучена ни као жанр ни у својој књижевноисторијској појави и трајању.“[3]

Проф. Марковић закључује: „Петровић је успешно истражио развој критике овог вида и дао значајне научне резултате, који омогућавају боље познавање и целовитије сагледавање нове српске књижевности.“[4]

У студији Дете и књижевност: критика о српској књижевности за децу  (Лесковац 1991) аутор даје следећу напомену: „Студија Књижевна критика о српској књижевности за децу представља нешто измењен текст докторске дисертације под истоименим насловом, коју је аутор одбранио септембра 1990. године на Филолошком факултету у Београду пред комисијом коју су сачињавали: проф. др Слободан Ж. Марковић, проф. др Милош И. Бандић и проф. др Христо Георгијевски.

Аутор подвлачи: „Легитимност српске критике књижевности за младе, као подврсте српске критике, неоспорна је не само из угла спекулативне типологије, спољашње и унутрашње перспективе, него и са становишта читалачке и критичарске, то јест књижевне праксе.“

По оцени проф. др Николе Цветковића књижевна критика о српској литератури за децу, до ове обухватне монографије, студијски је неистражена и не проучена. Књига Дете и књижевност, чији је поднаслов Критика о српској књижевности за децу, прва је обухватнија монографија ове врсте. Она на најбољи начин попуњава крупну празнину у овој области.[5]

Како оцењује проф. др Душан Јањић, „већ прва Петровићева студија Погледи Велибора Глигорића на књижевност реалистичке оријентације, награђена 1986. као најбољи магистарски рад на Филолошком факултету у Београду (објављена 1993. под насловом Велибор Глигорић о реализму), најавила је велике могућности књижевног критичара и есејисте. Огледи и прикази књижевних дела, континуирано објављивање више од две деценије у бројним часописима, зборницима и листовима, оправдавају оцену Николаја Тимченка, изнету поводом јубилеја лесковачког часописа Наше стварање, да је Петровић данас заузео позицију најмарљивијег и најплоднијег, најкомпетентнијег и најутицајнијег књижевног критичара“, истиче проф. Јањић.[6]

Петровић закључује о Глигорићу: „Рекло би се, свим жаром своје душе чезнуо је за истином, тражио у литератури реализам као суштинску садржину уметности и као поетску истину. Реализам представља гаранцију књижевне вредности, основу књижевног стваралаштва и пресудни критеријум при вредновању литерарних дела. Аксиом је његовог критичког мишљења.“

Огледе и критике у овој књизи, сложени према извесним заједничким одликама, аутор је објављивао у књижевним часописима и листовима у временском луку од 1980. до 1993. године. Већина радова је преузета са незнатним изменама, а понеки су, независно од њихове хронологије штампања, претрпели нову редакцију, прерађени, скраћени или проширени.[7]

За Драгана Тасића, лесковачког песника и књижевног критичара, књига Тихомира Петровића Огледи и критике из књижевности и језика показује један вид ауторове књижевне делатности, везан за оглед и краћу критику, поред онога што смо досад упознали као предмет ауторовог интересовања. Тасић констатује: „Смисао и вредност оваквог подухвата лежи, због тога, у уверењу да и писац са одређеним подручјем интересовања, који је формирао неке склоности и посветио се истраживању неких области, треба да се прихвати, повремено, улоге критичара у текућем књижевном животу, или да се сам позабави стварањем нове перспективе у одмеравању традиције, јер се и тако остаје савремен.“[8]

Историчар књижевности и критичар др Тихомир Петровић, доцент Учитељског факултета у Врању, највећи део своје научно истраживачке пажње посветио је проучавању феномена дечје књижевности или књижевности за децу и у тој области дао неколико веома запажених дела – оцењује Николај Тимченко поводом појаве књиге Змај и српска књижевност за децу.[9]

У сваком случају, закључује Тимченко, као књижевнотеоријска студија у којој нису изостали критички и вредносни судови, овај рукопис др Тихомира Петровића заслужује сваку пажњу и као пионирски подухват и као истраживачки резултат. Заснован на исправном уверењу да књижевни историчар не треба да се заустави на констатовању чињеница и истраживању појава и писаца, већ да се неизоставно мора посветити и вредновању и класификацији материјала, овај рад је добра и методолошка основа за продубљивање наших знања о дечјој књижевности као важном сегменту опште књижевности.

Слободан Марковић, сарадник Просветног прегледа, поводом објављивања књиге Змај и српска књижевност за децу, подсећа да је проф. Петровић „највећи део вишегодишње истаживачке пажње посветио проучавању феномена дечје књижевности, односно књижевности за децу и у центар књижевности XIX века, не без разлога, анализира поезију Јована Јовановића Змаја – окренут не само почецима већ и даљем разграничавању овог књижевног жанра“.[10]

Ни дело Сценска уметност није остало незапажено. На учитељским факултетима будући педагози, учитељи, слушају и предмет Сценска уметност. Не без разлога: по природи свога позива, упућени су да деци преносе не само основна знања, да их припреме за даље школовање и оспособљавање за живот, из наставних предмета као што су рачун, писање, биологија и друго, већ и да им отварају шире образовне хоризонте, стварају код њих потребу за изражавањем у свим областима културног живота. Истовремено, они су у срединама у којима живе, поготово оним мањим, једини који могу да културном деловању дају одређени и садржај и смисао. Наравно, у том погледу сценска и музичка уметност представљају основу – оцењује Вили Хубач, лесковачки новинар.[11]

Хубач подсећа да је „књига намењена студентима да лакше савладају материју и успешније се припреме за испит. Међутим, та школска страна публикације, иако је доминантна, није искључива. Определивши се за проверене ствараоце у позоришној уметности који су се, истовремено, и веома успешно бавили и историјом и теоријом сценске уметности, пре свега позоришне, Петровић је постигао још један квалитет: верујемо да ће заинтересовати студенте да помније проуче понуђену литературу која је дата на крају књиге у њеном интегралном виду“.

Књига Тихомира Петровића Машта и игра у суштини представља ауторов синтетички поглед на српску књижевност за децу XX века, са посебним освртом на песнчко дело Десанке Максимовић – сматра Миомир Милинковић.[12]

Петровић је, констатује Милинковић, књижевно дело Десанке Максимовић посматрао из различитих перспектива, а нарочито са аспекта књижевноисторијског вредновања, у светлу модерних књижевних тенденција, које су у међуратној књижевности за децу на известан начин наговестиле ако не и одредиле карактер и линију њеног будућег устројства и развоја. У том погледу, уз авангардизам Вучових поема, посебно истиче поезију Десанке Максимовић, која је уз Нушићеве Хајдуке и Ћопићеве приповетке, у извесној мери антиципирала и токове савремених књижевних тенденција. Осим тога, Петровић је веома исцрпно, али синтетично и разложно сагледао и развојне етапе  српске књижевности за децу и истакао особености њених евулутивних токова од Змајевог до нашег времена. Послератну књижевност, а нарочито период од 1954. године, када се појавила чувена збирка песама за децу – Поштована децо Душана Радовића, Тихомир Петровић дефинише као књижевни заокрет у коме ће се нарочито ценити књижевне форме и модели, који су настали као последица модерних књижевних струјања, схватања и животних садржаја – закључује Милинковић.

Ушавши раме уз раме са припадницима мушког пола, жене – писци су заузеле високо место у књижености. Небројено дела сведоче о њиховој снажној инвенцији, дубокој аутентичности и особеној сензибилности. Близу је истини, по свему, мисао да је најдубљи стваралачки доживљај женски, јер је то – вели се – доживљај који прима и рађа.

У уметности речи, пише Зорица Турјачанин, поезија се најискреније отвара женама: „Емоције, истанчаност, разбирање тананих нити ријечи, дослућивање и наговештаји блиски су поетском бићу жене. Под тим својствима, али уз присуство специфичне сензибилности, оне су и сјајни есејисти са смислом за уочавање суптилних нијанси, слутње ствари прије њиховог опредмећења и конкретности.“[13]

Петровић констатује: „Ослобађањем од сентиментализма, које се сматра својством жене-писца, списатељице су учиниле осведочени продор у литературу и утрле пут млађим генерацијама жена за васпитно стварање и ослобађање од онога што се задржало заробљено наслеђем и предрасудама које спутавају. Било је песникиња које су се смелије прихватала мушких тема, са нечим изузетним, самосталним и мушкобањастим.“

Истиче, такође, да је „са друге стране, мали број жена књижевника“ и наводи оцену Зорана Гавриловића, поводом једне наше песникиње, да је „њихово стваралаштво краткотрајно или већином кратког даха“.

Публициста Слободан Марковић оцењује да се „већ дуже време Тихомир Петровић сврстава у ред најпознатијих проучавалаца српске књижевности за децу, а попут Слободана Ж. Марковића, Воје Марјановића и Нова Вуковића, највећи део несвакидашње стваралачке енергије троши на остваривање естетских и књижевноисторијских питања стваралаштва за најмађе“.[14]

Професор Тихомир Петровић објавио је и Књижевне записе I (2000) и Књижевне записе II (2003) у којима је, осим прилога о познатим српским писцима, знатну пажњу посветио и лесковачким ствараоцима.[15]

У првој књизи Књижевних записа (уредник Томислав Н. Цветковић, 99 страна) дата је кратка белешка о аутору.

У напомени, на крају Књижевних записа (2000) стоји: „Текстови у књизи, поређани проблемско тематски, представљају избор из радова који су већ објављени у књижевним гласилима, или саопштени на научно-стручним скуповима. Већина преузетих радова је претрпела извесне измене. Ова књига одсликава један сегемент ауторове књижевнокритичке активности.“[16]

Друго издање Књижевних записа (уредник др Душан Јањић, рецензент Николај Тимченко, Лесковац 2003), започиње опширним прилогом (17 страна) Уместо увода: „Уметност је настала из дубоке човекове потребе за духовном лепотом. Потреба за лепим лежи у основи њеног постојања и сврхе. Лепо као оваплоћење идеала, идеала који се никада не може досегнути, јер је недостижан, недокучив и одвећ племенит, причињава човеку задовољство или уживање особене врсте; нуди му естетски доживљај као пријатан и занимљив опажај (ружноћа изазива нелагодност, негативне појаве и осећања протеста). Лепота је диспозиционо својство предмета, повезано на једној страни с „предметом и склопом“ његових делова, а на другој са „задовољством и уживањем“ посматрача. Одсликавајући целовитост реалне и симболичке димензије људског постојања, уметност нуди реципијенту могућност да осети основне вредности живота и победи његову једноличност а и само време. Она утажава човекову жеђ за бесмртношћу.“[17]

Књига има два дела: Писци и књиге и Лесковачки књижевни круг. Такође су дати краћи, занимљиви подаци о самом аутору.

Нова књига Књижевни записи 2 доноси велики број написа о делима аутора из различитих средина, као и писаца лесковачког књижевног круга – истиче Живојин Тасић, лесковачки књижевни критичар.

„Аутор је на једном месту сакупио већи број записа о разноразним књижевним публикацијама које су објављене у периоду од 1999. до 2002. године и које је требало представити ширем читалаштву. Реч је углавном о кратким, често пригодним белешкама и приказима књига поезије, приповедне прозе, студија књижевне критике, монографија итд. Књига је састављена од две целине. У првој, насловљеној Писци и књиге, дати су прикази књига аутора чију су издавачи из Београда, Зрењанина, Новог Сада, Врања и Ужица, дакле ван Лесковца. Ту нема имена познатих мимо стручних кругова, осим, наравно, Чедомира Мирковића и Момчила Златановића, вуковског нотара језичког народног блага из врањског краја.“[18]

Тасић завршава прилог следећом оценом: „У излагању Петровић настоји да строгим критичарским судовима дода и извесну питкост, тиме што их чисто обогаћује личним импресијама. Заснованост сопствених књижевнотеоријских позиција образлаже у обимном уводном делу књиге, који показује његову широку и релевантну обавештеност о питањима науке о књижевности, теорије књижевности и књижевне критике.“

Цветник народне књижевности за децу (два издања) проф. Тихомир Петровић објавио је 2000. и 2002. Рецензенти оба издања били су проф. др Слободан Ж. Марковић и проф. др Момчило Златановић, док је уредник прве књиге познати лесковачки књижевник Томислав Н. Цветковић, а друге проф. др Душан Јањић. У „Уводнику“ проф. Петровић истиче: „Усмена књижевност се, свакако, зачела још онда када се човек ишчаурио из своје анималне љуштуре и почео уобличавати свој говор. Иако постоје неке претпоставке о њеном пореклу, време њеног настанка је у књижевној науци мутно и тамно. Први трагови код Срба датирају из VI века, али ни код многих других народа нема старијих поузданих знакова њеног постојања. Срочена у праскозорју људске маште, у уметнички рудиментарном облику, српска народна књижевност данас заузима једно од најважнијих места у усменој традицији словенских и европских народа. Пред њом су, са радозналошћу и признањем, застали знаменити европски уметници и научници, као што су Гете, Грим, Мицкијевич, Гезман.“[19]

У другој књизи Цветник народне књижевности за децу (2002), аутор, између осталог, говори о хумору који је, по правилу, пратилац ове врсте литературе: „У свом тагичном осећању усамљености од XIV до XIX века, изложен злу и недаћама, народ се хумором бранио од страха и насиља; њиме је лечио своје ране или се светио, када то није могао на други начин. Деца су се, подједнако као и одрасли, смејала сејању соли, ношењу светлости у врећи, продаји маховине место вуне или шишарки место ораха. веселило их је поткивање патке, седлање гуске, навлачење певцу ковчели чакшире, или мужење јарца и хватање измуженог млека у решето. Смешни су им били људи који хоће да одсеку волу главу коју је увукао у врч, уместо да врч сломе. Хумор и рађање речи у реченици које ништа не значе, нити остварују поруку, у најужој су вези са игром народног ствараоца. Деца су се наслађивала у игри ређалица, разбрајалица, брзалица и загонетки.“

Закључује: „Изражавајући примитивни менталитет и поглед на свет, реч непознатог уметника остаје дуго незапажена, омаловажена па и забрањивана – све до епохе просвећености и просветитељства.“

Студијом Историја српске књижевности за децу проф. Тихомир Петровић ушао је у свет науке на велика врата. Миодраг Милинковић изрекао је кристално јасан суд „да је ово, заправо, прва права историја српске књижевности за децу и да је утолико њена историјска и свака друга вредност већ сада јасно изражена“.

Николај Тимченко закључује: „Историја српске књижевности Тихомира Петровића је прва у свом жанру код нас али је својим одликама – већ сада се може рећи – незаобилазна.“[20]

Миодраг Матицки констатује:Пионирско дело Тихомира Петровића, једно је од низа оних којима је на књижевноисторијски начин осветљена традиција српске књижевности. Њен обим од 570 стр., више стотина имена аутора о чијим се делима расправља, број периодичних публикација за децу (154 листа и часописа и преко 1200 школских листова) говоре да је овај део српске књижевности, за последња два века, веома развијен и разгранат. Мноштво различитих литерарних појава и дела високе естетске вредности посредно говоре и о снази и ширини укупне српске књижевности.“[21]

По оцени Николаја Тимченка, српска књижевност за децу имала је и свој дуги ток, и развој, и своје врхунце и падове; стварали су је многи српски писци, и они највећи, и имала је и своје критичаре и теоретичаре. Била је сенка ,,књижевности за одрасле’’, али нико озбиљно није оспоравао њену аутентичност, јер је показивала и своју виталност и своју аутентичност; понекад је посустајала али никада није престајала да постоји још од времена Доситеја. Они најбољи и најозбиљнији критичари, који су пратили њен развој и размишљања о њеним дометима, особеностима и месту у општој књижевној ситуацији знали су да истакну и њене педагошке и њене естетске вредности.[22]

Тимченко уочава: “Све то на убедљив начин описује и валоризује у својој обимној и свеобухватној Историји српске књижевносит за децу др Тихомир Петровић, професор Учитељског факултета у Врању. Солидно припремљен за овај, слободно се може рећи, пионирски посао историчара једне специфичне области књижевне уметности, Историја српске књижевности Тихомира Петровића је прва у свом жанру код нас али је својим одликама – већ сада се може рећи – незаобилазна. Наша наука о књижевности добила је још једно добро утемељено и са потпуношћу које импонује остварено научно дело.“[23]

Проф. Душан Јањић оцењује да је „професор књижевности на Учитељском факултету у Врању, Тихомир Петровић (1949), један је од наших најкомпетентнијих проучавалаца и тумача српске књижевности за децу“.[24]

Констатује: „Историја српске књижевности за децу је, несумњиво, круна Петровићевог досадашњег књижевног и научног рада. Он је ову књигу писао годинама, писао ју је готово са фанатичним жаром и маром и изузетном посвећеношћу. Нису га поколебале ни бројне тешкоће на које је наилазио. Неке од њих су практичне природе: далеко од метрополе, далеко од непосредних извора сазнања и података, од централних библиотека, института и других релевантних институција, Петровић је морао, препостављам, да улаже огромне напоре да превлада тај хендикеп. Зато, у одсуству продубљених анализа и прегледа о српској књижевности за децу, амбициозан подухват Тихомира Петровића да се лати писања њене историје заслужује пуно поштовање и има, може се рећи, национални значај. А резултат Петровићевих истраживања доиста је импресиван. Не скоро 600 страница књиге дао је свеобухватан приказ развоја наше дечје књижевности, од њених почетака до данашњих дана, приказ који својим опсегом, дубином и домашајем импресионира читаоце.“

Петровићева књига, сматра проф. Јањић, у понечему наличи Историји српске књижевности недавно преминулог Јована Деретића. Слично је компонована, постоје извесне додирне тачке у обухвату, приступу, у обради. Али то никако није мана Петровићеве књиге. Пре би се могло рећи да је комплимент, јер Деретићева студија је капитално дело у нашој науци о књижевности. А могло би се тако и устврдити да је и Петровићева студија капитално дело у домену проучавања српске књижевности за децу. Историја српске књижевности за децу Тихомира Петровића је, ван сваке сумње, значајно, драгоцено дело које чини част нашој култури – прецизира проф. Јањић.[25]

Основна школа у Бошњацу једна је од публикација проф. Тихомира Петровић, који је био је ученик те школе. Дело је посветио својим учитељима Оливери и Радосаву Кривокапићу. „Отварање школе у Бошњацу поклапа се са ослобађањем од Турака. Село је, међутим, имало школу и пре ослобођења, сходно Закону о устројству основних школа од 11. септембра 1863. године, којим је одређено да се „основне школе састоје  по селима из три или четири разреда“.[26]

Аутор подсећа да „званично школа у Бошњацу датира после 1878. године када престаје дејство турске административне и политичке организације, и када српска Врховна команда и у овим новоослобођеним крајевима, државно-правно и политички изједначеним са доратном кнежевином Србијом, приступа организовању прве просветне службе и црквене управе“.[27]

Школа од 1962. године носи назив Основна школа „Радоје Домановић“ и чине је три подручна одељења у Пертату, Цекавици и Великом Војловцу. Заједно са подручним одељењима има око 600 ученика.

Зборник Стваралаштво Момчила Златановића садржи у првом реду радове са научно-стручног скупа одржаног на Учитељском факултету у Врању 6. јуна 2002. године.[28]

Проф. Тихомир Петровић, приређивач књиге, истиче да је Златановићево дело преузето из самога живота. Он је страсни читалац – чита књигу која постоји свугде око нас – књигу живота. Пред нама је дело чији аутор није један од оних кабинетских радника, који се, неретко, користи туђом имовином, него истраживач чија се имагинарна радионица налази на чистом ваздуху, на пропланку, у срцу природе и међу људима. Посреди је стваралачко дело настало на основу познавања ствари, по једном критичком осећању и на основу дужих истраживања и студија. Златановићеве збирке и монографије, у најбољем смислу речи, служе нашем роду и језику. Управо његов род и говор тога рода били су подстицајна снага за све оно што је стигао и пожелео да уради.

Истиче: „Зашто су Златановићеве књиге као топле погаче које миришу на жито и воду изворску? На ово питање одговор је дао Владан Недић. Златановић је, каже он, познавао „до присности живот у једном особеном дијалекатском подручју“. Зато је у њима много записано на магичном свету дијалекатске лексике.

Из Златановићевог Речника говора јужне Србије, можда уз његове обимне збирке Народне песме и басме јужне Србије у издању САНУ, књиге његовог живота, читалац види, парафразирајмо знаменитог српског филолога, како народу срце куца и куда му мисли полећу.“

У књизи Умеће говрења (огледи о реторици са примерима), Учитељски факултет Врање 2003), аутор је већ у уводном делу поставио питање: да ли ова област духа припада чистој или примењеној уметности­?[29]

  Беседништво је, примећује Петровић, виши ступањ наративног израза и зато ,,говорник нема право на часну осредњост своје беседе’’. Употреба цитата је право беседника. ,,Све што је лепо и моја је мисао’’, речи су једног грчког филозофа. Добро је речено, вели проф. Петровић: ,,Грам добрих примера вреди више него килограм добрих речи!’’

Књижевност за децу – теорија (203 стране) проф. Тихомира Петровића, аутора више запажених монографија, есеја и уџбеника. Милутин Ђуричковић оцењује као значајан подухват. „Књига разматра бројна теоријска питања, проблеме и феномене из света књижевности за децу и младе. Ова књига показује да је Петровић уложио велики напор у теоријском проучавању књижевности за децу и младе, које је настала као резултат вишегодишњег научно-истраживачког рада, критичког ангажовања и праћења актуелних токова на домаћој литерарној сцени. Петровићева теорија представља први рад такве врсте у нашој науци, па самим тим и заслужује пажњу и поштовање, исто као и његова Историја српске књижевности за децу (2001). Књижевност за децу и младе аутор посматра као жив и динамичан процес, који се непрестану мења и обогаћује новим садржајима и доменима, али чији су конституенти стални и мање – више карактеристични за свако дело ове литературе.[30]

Реторика проф. Тихомира Петровића, могло би се рећи, допуњено је издање раније књиге Умећа говорења. Реторика као вештина која се бави структуром, системом и појавним облицима говора има свој историјски след и фазе развоја. Њени почеци везују се за расправу о заједничким народним пословима, као и за обраћање народу свештеника, црквених поглавара, владара и других предводника. Пророци и апостоли су први беседници. Древна реторика се јавља из практичних потреба, пише А. Ричардс; она је „изданак судске расправе“ и „била је теорија о боју речима, па је њоме увек владао нагон за борбом“.[31]

Реторика, оцењује Петровић, заузима место између граматике и дијалектике, стоји упоредо са филозофијом, а у неком смислу је надмоћнија од ње. Она је основа образовања грчке цивилзације и један од њених најзначајнијих циљева. За Грке и Римљане била је уметност, а кроз сав стари век је једна од најважнијих наука. Некад краљица образовања и умећа, она данас остаје незаменљива аутономна вештина организовања говора.

Основно је да говор привуче и одржи пажњу слушалаштва. Осим можда посмртних говора, сваки има циљ да увери и придобије слушаоце. Говори на прославама, јубилејима, академијама и сличним свечаностима изговарају се наглашеним реторским ритмом. Разлика међу њима је у томе што се неки одржавају на слободном – отвореном простору, а други у затвореном простору, то јест за столом. Говорима беседници се служе живим гестом и изразом лица.[32]

У историји реторике, оцењује Маре Каранфиловић, професорица књижевности и критичар из Лесковца,  Тихомир Петровић даје развојни пут реторике кроз три најзначајнија раздобља: реторика старе Грчке, римска и средњовековна реторика. Реторика др Тихомира Петровића плод је познавања граматике, стилистике, филозофије и историје реторике. Намењена је учитељима, наставницима, политичарима, правницима, новинарима, свештеницима и другима.[33]

Драган Радовић, лесковачки песник и књижевни критичар, уредник Нашег стварања, констатује да је аутор Антологије српске поезије за децу Тихомир Петровић један од ретких, у најбољем смисли речи, квалификованих познавалаца дечје књижевности који се латио незахвалног посла да сачини једну у низу антологија српске поезије за децу. Компетенција професора Петровића има аргументе у докторској дисертацији одбрањеној на београдском Филолошком факултету из области дечје књижевности, у дугогодишњој педагошкој пракси на учитељским факултетима у Врању и Сомбору, али и у научно-истраживачком, критички-теоријском и књижевно-историјском раду иза којег стоји на стотине објављених прилога у периодици, али и два капитална дела: Историја српске књижевности за децу (2001) и Књижевност за децу – теорија (2005). Готово да нема писца за децу који је стварао на српском језику, а да се његовим остварењима није бавио Тихомир Петровић. Уз то, он је врстан познавалац поетичких промишљања из области дечјег стваралаштва, тако је ова Антологија и својеврстан пресек одабраних аутора и одабраних песама тих аутора“.[34]

Сунчица Денић сматра да „ако је писати за децу исто што и писати за одрасле, само мало теже; онда је и писати о књижевности за децу исто што и писати о књижевности за одрасле, само мало теже“.[35]

Она закључује: „Управо је тај пут одабрао Тихомир Петровић, аутор многих књига о књижевности за децу, професор ове књижевности, књижевни историчар, теоретичар, и, ево, данас – антологичар.“

На крају, Сунчица Денић истиче: „Тихомир Петровић прави избор, тј. књижевни одабир, онако како бисмо из врта узимали најлепше и најразличитије цветове за букет најдражем бићу, или за букет који неће тако брзо да увене; чија ће лепота и порука надахњивати све оне који дођу у додир са њим. Овом је Антологијом Тихомир Петровић, доктор књижевних наука, професор, научник и тумач, саставио целовито дело у књижевности за децу, затворио круг, као савршени облик једног објекта или једног пројекта, где су: историја књижевности, теорија књижевности и антологија књижевности за децу.“

Одјек речи – о делу Тихомира Петровића је такође књига која сведочи о научним вредностима стваралаштва проф. Петровића. Опширно уводно слово написао је проф. др Душан Јањић. При састављању ове књиге, каже Јањић, пошло се од уверења да се домети једног изишлог дела могу пратити и сагледавати и кроз одјеке на које је то дело наишло у јавности, кроз његову рецепцију. Књига свих скупљених одјека, дакле не оних бирани или скраћиваних, даје, чини се, потпуну слику интересовања критике за поједина дела у ауторово стваралаштво у целини. Историја српске књижевности за децу, наглашава уводничар, донела је њеном аутору престижно признање, Змајеву награду, и то је био повод за неколико интервјуа у периодици са лауреатом Тихомиром Петровићем.[36]

Тамно огледало (огледи о читуљи) је једна по много чему ретка књига. Проф. Петровић истиче да је „смрт нељудска и самотничка грозота, и суров човеков удес који се збива без икаквог разлога. Несрећа је старошћу бити сасушен и умрети у одмаклим годинама (Требало би живети до седамдесет година, после тога, пише у Библији, све је досадно и тужно). Петровић закључује: „Старији је живот од смрти, јер је прво био живот па је онда дошла смрт.“[37]

Академик Предраг Палавестра даје веома похвалне оцене делу проф. Петровића: „Књига Тихомира Петровића Увод у књижевност је заснована на модерним критичким и научним тумачењима, наведеним у списку литературе који је приложен на крају књиге, па свестрано упућује читаоце у даље проучавање књижевности. Писана је јасно и прегледно, разумљивим и доста приступачним стилом, тако да ће добро послужити као основни приручник свима онима који желе да се боље упознају са карактером, разумевање и тумачењем књижевности.“[38]

Увод у књижевност, истиче Предраг Јашовић, представља велики интелектуални и инвентивни подухват Тихомира Петровића. „Ова књига представља својеврсни приручник који треба да се нађе у свакој кући одмах уз Речник књижевних термина и Вујаклијин Лексикон страних речи и израза.“[39]

Увод у књижевност за децу је студија проф. Петровића која је привукла велику пажњу стручне јавности. Петровић истиче:Проистекла из поделе спроведене према блискости корисницима сродних афинитета, који се одвајају од афинитета одраслих, књижевност за децу има своје несумњиво место у општој књижевности. Као што сам назив казује, реч је о уметности која је у самом исходишту намењена младима као профилисаној и релативно хомогеној читалачкој публици. Деца као несташна старосна категорија јесу пресудан чинилац.

     (…) Књига у рукама, замишљена више као дескриптивно него нормативно дело, покушај је стварање теорије једног вида књижевности.[40]

      Академик Милован Данојлић истиче даПетровић, професор Падагошког факултета у Сомбору, излази пред јавност обимним Уводом у књижевност за децу. То је истовремено преглед развоја ове књижевне врсте у новијем времену, у покушају утврђивања данас применљивих мерила за процењивање остварења у овом по много чему специфичном жанру, који се опире јасном класификовању. Проф. Петровић разматра задату проблематику из различитих углова, сучељавајући непомирљива схватања, и избегавајући, притом, давање коначних, обавезујућих закључака. На једној страни, он усваја критеријум „блискости корисницима сродних афинитета“, а на другој истиче значај изворног надахнућа у састављању ове врсте творевина, при чему разлика између главног тока књижевне уметности и овог, издвојеног рукавца, бива занемарљива: реч је о два нивоа комуницирања, о лакшем и тежем стилу, док су намена и примена ствар културних навика и друштвених договора у датим историјским условима.[41]

Гордана Милетић, поводом Петровићеве књиге Увод у књижевност за децу, оцењује: „Аутор Историје српске књижевности за децу, професор Петровић у свом новом остварењу направио је покушај синтезе елемената књижевно-теоријског круга, у чијем је средишту дело младог читаоца, како би поставио темеље свеобухватнијег разумевања и изучавања ове области. Из ове обимне књиге може се са сигурношћу закључитида појам „књижевности за децу“ (што стоји и за многе друге књижевно-уметничке појмове) измиче стриктном научном дефинисању. То се односи и на реативност тумачења њених односа са различитим уметничким, лингвистичким и стилским категоријама, те дисциплинама и које су с њом у вези.“[42]

Срећа се стиче радомпословице о раду књига је мудрих мисли, поуке и прича. „Иманентно им је (пословицама, прим. Д. К.) срицање у виду норме, нешто општечовечанско и кроз живот потврђено, као и лепота речи. Предмет домаћег и општег народног васпитања и науке, извориште животне ингениозности и залог трајног задовољства, овај вид усмене речи карактерише неспорно уметничко значење. Духовито смишљена и естетички савесна остварења, благодатна као лековито биље, непрегажена временом, завидног културног кредибилитета, пословица не заостаје за другим поетским врстама. Посреди је, својим обликом и садржајем, занимљив књижевни жанр.“[43]

Говор тела је, могло би се рећи, поучна књига не само за младе. „Тешко је замислити било какав однос међу људима који не укључује размену мисли и осећања, истиче Петровић у књизи. Он закључује да „пошиљалац и прималац информација морају имати заједничи систем правила која сигналима дају одређену вредност, односно значење. При томе, језик је најразвијенији и најделотворнији облик људске интеракције. Његовим развојем и појавом фонетског писма људска комуникација постаје шира, разноврснија и интензивнија.“[44]

У књизи Рад, изнад свега, Петровић каже да је „потреба за радом абецеда сваке материјалне и духовне културе. Упрошћено и застарело схватање рад своди на физичко напрезање и пуко коришћење мишића, неретко га ограничава на сферу материјалне производње. Традиционално мишљење сматра да једино физички ангажман, оно што се ради рукама и пустом снагом, заслужује назив рад.[45]

Иво Андрић о сиромаштву је студија која открива мање познату страну великог писца. Петровић истиче: „Књижевник који стаје у ред највећих уметника, Иво Андрић, рано је осетио сву тежину људске немаштине Имао је само две године када му је отац преминуо. Његова мати, остајући без минимума услова да подиже дете, бива приморана да га да родбини на старање. Будући велики писац је искусио шта значи имати, а шта значи немати. Као деветогодишњак, добио је батине од своје мајке и то само због новчића потрошеног за куповину бомбона; сећао се, исто тако, дана када је она, држећи га за руку, ишла чаршијом од дућана до дућана и сваки пут нешто молила, међутим увек хладно дочекана и испраћена (Знакови поред пута).[46]

У „Поговору“ Петровић, између осталог, закључује: „По скромној састављачкој оцени, изабрани одломци и минијатуре из књижевног опуса Иве Андрића, репрезентативно показују једно виђење људске немаштине и узрока саме немаштине. Изабрани у сврху илустрације сиромаштва као једне теме, уверење је приређивача, они властитом референцијалношћу, остављају утисак организованих секвенци према критеријуму тематске сродности и истосмерности.“[47]

Човек и дело (2016) најновија је књига проф. Петровића. У поговору ове занимљиве књиге подвлачи се да је писање лични документ, знак људске слабости; наравно, поима се и као сврсиходан чин. Овде је ауторова намера да се текстови, махом раније публиковани и сада нешто редиговани, нађу између корица и сачувају од заборава.

Књига Човек и дело, записао сам у поглављу  „Уводна реч“, упечатљива је слика о људима и догађајима, о времену прошлом и садашњим и истовремено још једна потврда умешности аутора да изрекне јасне судове о актуелном тренутку у чијем је средишту – политика! У њој су уочљиви, као на брисаном простору, лепршавост и богатство нашега језика, али истоворемено и снага талента и умења да се скрене пажња на неке од тема које су у центру интересовања културне, књижевне и свеколике јавности.

 

II

У првом тому, име проф. др Тихомира Петровића наводи се у 24, а у другом у 50 фуснота. Такође је његов рад посебно представљен (други том) на 13 страна у поглављу о лесковачкој књижевној критици где су, између осталог, заступљени проф. др Душан Јањић, Душан Стошић, проф. др Никола Цветковић, Николај Тимченко и други познати аутори.[48]Професор Тихомир Петровић приљежно је пратио   лесковачко стваралаштво о чему, између осталог, сликовито говори и његово присуству у двотомној студији, својеврсној хрестоматији, Данила Коцића, Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац  2016).

Између осталог,  лесковачки писци заступљени су  у студијама: Књижевни записи (Удружење писаца Лесковац 2000, уредник Томислав Н. Цветковић, рецензенти др Видан Николић и др Миомир Милинковић) и Књижевни записи 2 (Удружење писаца Лесковац 2003, уредник проф. др Душан Јањић, рецензент Николај Тимченко).

У првој књизи Књижевних записа објављени су осврти или прикази дела аутора из лесковачког краја: Бора Здравковић, Томислав Н. Цветковић, проф. др Душан Јањић, Јован Пејчић и Данило Коцић.

У књизи Књижевни записи 2 налази се поглавље Лесковачки књижевни круг у коме су представљени: Миодраг Митић, Душан Стошић, Драган Тасић, Љиљана Јањић, Станко Миљковић, Милан Божовић, Груја Петковић, Јосиф Стефановић, Верица Баторeвић Божовић, Лука Крстић и Данило Коцић.

У најновијој Петровићевој књизи Човек и дело (Градска библиотека „Карло Бијелицки“ Сомбор 2016), у одељку Ликови, представљени су и лесковачки аутори: Миодраг Ђорђевић, Драгутин Ђорђевић и Николај Тимченко.

За Тихомира Петровића, прота Драгутин Ђорђевић (1906-1999) преданошћу истинског апостола, више од пола века, бележио је обичаје, живот и рад српског човека, и уопште духовну баштину свога народа. Драгутин Ђорђевић аутор је богатог опуса из области народног фолклора и патријархалне културе. Најширој културној и читалачкој јавности познат је по својим вредним књигама: Живот и обичаји у Лесковачкој Морави (1958), Живот и обичаји народни у лесковчаком крају (1985), Српске народне приповетке и предања из лесковачке области (1996). Драгоцено је, исто тако, Ђорђевићево рукописно наслеђе. Прота Драгутин Ђорђевић, сагласно изабраном начину живота, радио је тихо, по страни, не намећући се јавности.[49]

Николај Тимченко, бавећи се књижевношћу из најдубљих побуда истраживача и естетичара вишега реда и читајући добре књиге, израстао је у научника српске репутације. Несумњиво творачке ерудиције, широко образован, уман и критичан, остварио је опус који представља капитал теоријске и критичке књижевне мисли.[50]

За песника Борислава Бору Здравковићу, проф. Петровић истиче: „Уметнички предиспониран, самосвојног гласа, књижевно образован, Здравковић је, несумњиво, остварио дело солидне уметничке вредности. Утемељено на модерним поетским начелима, његово дело носи нешто од филигранских песника парнасовског типа. Стављено на пробу структуралних анализа, оно делује одлично и поетично.“[51]

Вреднујући књигу др Миодрага Митића Поете у фраку, Петровић констатује: „Са посматрачким смислом и критичком опсервацијом, вештином истраживача и биографа, Митић је, са већим или мањим успехом, ушао у психологију сваког чиновника понаособ, доводећи их у међусобну везу, упоређивао и сучељавао.“[52]

Руковиђен начелима некористољубља, Милан Божовић, констатује Тихомир Петровић „нуди читалачкој јавности документарно дело које не стоји много изван песништва; Московске приче, засигурно, сведочанство су упечатљивог пишчевог стваралачког капацитета“.[53]

Говорећи о делу Михаила Б. Павловића и Душана А. Јањића Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији (САНУ, Београд 1995), Петровић закључује: „Може се рећи да књига М. Б. Павловића и Д. А. Јањића прегледно даје егзактне податке о прихваћености српске и хрватске народне поетске речи  у земљама духа и културе, али и у другим земљама. Томе су залога њени аутори као угледни познаваоци француског језика и литературе и афирмисани градитељи моста између наше и високе француске културе. У време када се српско име прогони као хајдучија, књига о прихваћености наше поезије у Француској – у издању наше највише институције – осветљава, попут бљеска муње, књижевност и дух српског народа.“[54]

О др Жаку Конфину Петровић закључује да је „био личност скројена од неколико бића, свестран – писао је приче, романе, драмске текстове, репортаже, преводе. Мало је плодова имагинације, које он, као писац, није окусио“. Уз ову оцену додаје: „Иако је Конфино писац  који, у строгом одабиру стваралаца нашег поднебља заузима значајно место, његов свеукупни рад до данас није истражен. Конфино није уметник средње руке и слабашне имагинације.“[55]

За дело Верице Боторевић Божовић Живот пише приче проф. Петровић каже: „Вредност књиге је у њеној фактографској грађи, колико и у поруци да племенита прегнућа, дела људских руку и извршења својих задатака, осмишљава људску егзистенцију и то што се зове живот. Стваралачки нагон, читамо између редова књиге, један је од највећих мотива човековог живота и постојања, те да се, као што каже пословица, живот не мери дужином, већ делима.“[56]

Петровић повољно оцењује песничко умеће Небојше Ђокића: „Аутор збирке Долазиш из ветра као да на врху свога пера носи чежњу и лепоту у исти мах. Ипак је поетска реч, потврђује се и овај пут, прожета осећањем неспокоја, тугом и опоменом – изгубила хедонистички елемент и престала да буде уживање и радост.“[57]

Петровић је значајну пажњу посвети стваралаштву Љиљане Јањић. О једној од њених песничких књига даје следећу оцену: „Писана по мери детета, песмарица Љиљане Јањић Јавила са крова рода обухвата разнобојан тематски миље. Састављене по свим нормама поетике за децу: јасност, једноставност, приступачност, пластичне слике, мелодија, сликовита поента, дух животне ведрине и вера у светлосни свет детињства, песме ће увек наћи своје читаоце.“[58]

За Станка Миљковића, поводом његове књиге Записи о времену, Петровић наглашава да је „публициста и књижевни стваралац са већ изграђеним именом. Он није прегалац кога прате једностраност и ограниченост на једну воду, већ стваралац који се огласио на више поља: свагдашњи живот, национална историја, локална књижевна производња, литерарно стваралаштво. Управо најновија књига изразитог наслова – Записи у времену – потврда је његове интелектуалне радозналости.“

Петровић истиче: „Станко Миљковић, било да говори о књижевности или историји, о стварним или нестварним темама, чињенице не литерализује, не релативизује и не заталасава. Пише критички оштроумно, реторски уверљиво и пажљиво изнијансираном фразом. Записи у времену, писани и објављени као текстови у метежним временима, у часу многих запитаности, несигурности и транзиције, дело су неоспорне вредности. Писана искрено, Миљковићева књига је по многим својим ознакама белег свога времена.

Груја Петковић представио је Вука на завидно обухватнији начин (Књига о Вуку) и то не само као језичког реформатора, већ и као записивача, историчара и као савременика знаменитих људи. Одабрани текстови наших познатих аутора и песника, употпуњују слику о оцу српског језика и српском културном вожду. У читаочевим рукама је, засигурно, занимљива и корисна књига – истиче проф. Петровић.[59]

Оцењујући „Књигу о љубави“ проф. др Драгомира Радовановића, познатог афористичара и најплоднијег лесковачког писца (аутора више од 150 књига), Петровић закључује: „Писац афоризма је, у читаочевој уобразиљи, озбиљан, дубок, „књижевни мрачњак“ који, са главом у рукама, бди над хартијом. Њихово састављање захтева трошење церебралне снаге, тензију, читав низ борби, отимања и победа, ретко ексцеса у размишљању да би се мисао заокружила и изразила на поетски  ефектан начин. Неоптерећен књижевном теоријом и естетиком, аутор који проговара о жени без женирања, слободно – пример је тезе да  завидне домете у одређеној дисциплини постижу људи који нису везани за конкретну струку, већ јој прилазе из пасиониране љубави, из забаве или доколице.  Доктор економије по звању, стваралац инвентивније маште,  књижевни (пред)радник, Радовановић Књигом о љубави броди у свет писане речи као у реку.“[60]

Петровић оцењује да Драган Радовић, аутор збирке песама Добра вода ни у ком случају не доводи читаоце у недоумицу: „У његовој поезији нема места питању „шта је писац хтео…“ Песмарица је немењена највише деци. Писани маштовито, са интуицијом и опсервацијом, и смислом за детаљ и нијансу, стихови Радовићева збирка привлачи пажњу својом лепотом. Понеки од њих чине мала ремек-дела савременог песништва. Врло успела својом ритмичком организацијом Добра вода у свему испуњава захтеве добре поезије за децу: поступност увођења у свет уметности, педагошко усмеравање дечје психе и, свакако, развијање осећања за лепим.“[61]

Поводом збирке Драгана Радовића Купен петл проф. Петровић износи кристално јасан став: „Слободан, учен, емотивне интелигенције наклоњене лепоти, Драган Радовић, аутор је књижевног дела које, ма колико скромног обима, завређује светлост рефлектора културне јавности. Смеоног правца мисли, не избегавајући ризик непредвидљивости, ослобођен предрасуда, он се овај пут оглашава песничком збирком која заслужује критички одзвон. Реч је, конкретно, о песмарици за читаоце од седам до седамдесет и  седам година. Писана на дијалекту, по угледу на наше писце реалисте (С. Сремац, Б. Станковић), али и поједине наше савременике (Раде Јовић, Мирослав Цера Михајловић, Власта Ценић), она враћа дијалекатску реч у матицу трајања и на најбољи начин промовише позитивно лице дијалекатског песништва.

Збирка песама Јосифа Стефановића Истргнути светови је слика страдања човека и његових стваралачких достигнућа у трагичном моменту историје. Аутор има дуже песничко искуство и познаје тајне песништва. Стилско-језички комплекс одаје модерног песника.[63]

Оцењујући роман Живот једне учитељице Зорана Стојановића, критичар закључује: „Посреди је једна померена и преображена реалност, свет приказан у размерама вероватног и могућег, у статусу као да, али без превише маште или песничких реквизита. Писац говори разумљиво, незамршено и општеприхватљивим изразом. Реченица је једноставна, јасна и директна, у форми дијалога, без смелих узлета асоцијација или пенушавих реторичких склопова.“[64]

Петровић је опширно писао о раду познатог лесковачког песника, драмског писца и дугогодишег уредника Помака Томислава Н. Цветковића. Он је, подсећа, аутор прве послератне драматизације Станковићевог романа Нечиста крв и Дољивљаја Николетине Бурсаћа Бранка Ћопића. Објавио је драмски текст Алигатори – отужну комедију са којом је лесковачка позоришна публика имала прилике да се упозна. Овога пута је реч о поновљеном издању његове драме Војвода Никола Скобаљић, која је 1971. године постављена на сцену и имала запажен успех код публике и критике.

Петровић закључује: „Судим да би читалац имао скоро исти естетски ужитак при њеном читању и сценском виђењу, јер се ради о драми подједнако и за читање и за гледање. Оно што чини највишу вредност дела о витезу и мученику је стил.“[65]

Оцењујући дело Душана Стошића Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића, проф. Петровић истиче да „Стошића привлачи, првенствено, феномен уметничког и књижевне недоумице. Интригрира га критичка функција књижевности. Петровић износи Стошићеву оцену да се „Саша Хаџи Танчић од прве књиге приповедака Јеврем сав у смрти показао као рођени приповедач. За Стошића он је од наших најбољих савремених писаца.“[66]

Јован Пејчић (1951, Бошњаце код Лесковца) већ две и по деценије познат је широј читалачкој и културној јавности по својим написима о значајним књижевним појавама и писцима. Петровић констатује: „Пејчићево дело Облик и реч критике је фрагмент мозаика наших песничких година, корпус критичких текстова који чине целину за себе. Несумњив значај Пејчићевог дела је у сажетости и лаконском суду, у подешеном језичком изразу са свим стилским врлинама. Својом првом књигом о феномену критике и о познатим српским књижевним ствараоцима, Ј. Пејчић учвршћује своје властито место у српској критичкотеоријској мисли.“[67]

У рецензији збирке Престо псоглава, оцењује да је Драган Тасић од „уметника вибрантне концентрације духа и имагинације.“ Песникова поетика певања и мишљења темељи се на имагинацији и језику симбола који гради естетску илузију. Уметник, чини се, као да у подтексту има свет у коме нема много добра, а на чијем хоризонту спаса, у крајњој линији, свако изађе на специфичан и болан начин. Тасићева атематска поезија, сачињена од језика, и од ћутања, од мотива и одсуства мотива, од шуме сибола, изненађује необичношћу и отвореношћу.“[68]

Вредни и плодни књижевни стваралац Никола Цветковић до сада је у разним листовима и часописима, поред социјалних, рефлексивних и родољубивих песама, објавио и више љубавних песама. На то упућује и његова невелика збирка песама Све је љубав.[69]

Песник који је са љубављу и упорношћу књижевног посленика и истраживача изучавао значајне српске песнике, особито Милоша Црњанског, морао је, по свему, сматра проф. Петровић, да претрпи њихов утицај. И поред извесних слабости, Цветковић има стихове достојне ваљаних песника, етеричних стихова који имају моћ да испуне и озаре наш живот.[70]

Стихови Перице Пешића (збирка Испод свода плавог) карактеришу све одлике истинске поетске речи. Игра, хумор и машта су њихове битне одлике. То је примарно поезија традиционалног, змајевског стила и манира. Аутор комуницира с малим читаоцима као једнак с једнаким; дете је његов саиграч.[71]

За истакнутог власотиначког професора и песника мр Луку Крстића и његову збирку Године маслачка, Петровић истиче да „одише и естетским квалитетима, јер аутор пева своје теме својим гласом“. Песмарица Године маслачка је „дело творца неспорног талента и формиране песничке физиономије. Посреди је аутор са смислом за доживљавање речи, како с њене појмовне, тако и са њене акустичке стране.“[72]

Проф. Петровић написао је више рецензија и приказа о делу Данила Коцића (између осталог о његовим романима Изабрани живот и Изабрана тишина и збиркама песама Песма жени, Дневник на распусту). Оцењујући (други део) Коцићеве књиге Лесковачки писци – трагови и трагања, проф. Петровић закључује: „Нема сумње, реч је о амбициозној творевини у којој су окупљени многи савремени књижевни и културни посленици, међу њима ствараоци који су се наметнули својим делима и врлинама својим. Пред читаоцем је, ван сваке сумње, творевина од солидне документарне, културне, књижевноисторијске и, извесно, историјске вредности.“[73]

На крају, било би најзгодније цитирати проф. Петровића (Историја српске књижевности за децу): „Ако се могла поткрасти понека омашка, која нас по људској слабости несустало прати, онда то, поред осталог, није знак пристрасности или мањкавости субјективне природе (разлози свакако леже и у томе, и сваки је изговор слаб), него само потврда чињенице да је – на оваквом послу и на једном овако несрећеном пољу – тешко начинити дело у целини успело у својој замисли, чак и да су на располагању претходне предрадње и опширна испитивања.[74]

Овај (непотпуни) приказ, надам се, ипак довољно јасно одсликава дух и раскошни таленат проф. др Тихомира Петровића, научника и књижевног критичара првога реда.

  • [1] Најважнија дела проф. Петровића: Дете и књижевност – критике о српској књижевности за децу (1991); Велибор Глигорић о реализму (1993); Огледи и критике из књижевности и језика (1993); Сценска уметност – избор текстова (1994); Народна књижевност за децу код Срба (1996); Змај и српска књижевност за децу (1997); Машта и игра (1998); Српске песникиње за децу (1999); Школски писци (1999); Књижевни записи (2000); Цветник народне књижевности за децу (2000); Историја српске књижевности за децу (2001); Цветник народне књижевности за децу (2002); Стваралаштво Момчила Златановића (2003); Књижевни записи 2 (2003); Основна школа у Бошњацу (2003); Умеће говорења – огледи о реторици са примерима (2003); Књижевност за децу – теорија (2005); Реторика (2005); Теорија књижевности за децу (2006); Атологија српске поезије за децу (2006); Одјек речи (2007); Историја српске књижевности за децу (2008); Увод у књижевност (2009); Говори и критике (2009); Тамно огледало – огледи о читуљи (2008); Увод у књижевност за децу (2010); Срећа се радом стиче: пословице о раду (2012); Говор тела (2013); Рад, изнад свега (2013); Иво Андрић о сиротињи (2015); Човек и дело (2016);
  • [2] Проф. др Душана Јањића, „Реч унапред“, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
  • [3] Проф. др Слободан Ж. Марковић, „Дете и књижевност“, Т. Петровић, Дете и књижевност, Лесковац САДРЖАЈ студије. Увод: Проблем констуисања критике српске књижевности за децу; Критика књижевности за децу као критички жанр; ДЕО I: Критика српске књижевности за децу (Уводни приступ); Теорија и критика; Методологија; Критеријуми вредновања; Проблем хијерархије вредности; Приступ књижевности за децу (Критеријум дидактичности, Педагошки приступ, Моралистички приступ, Аспект прође (књижарски успех); Критеријум тенденциозности; Естетички приступ (Хумористичко, Игра, Машта и фантастика, Хедонизам); Стил критике (Језик, Терминологија, Једноставност као особеност стила критике, Критичка мисао упућена детету); Тумачи дечје литературе (Писац за децу, Писац за децу као заговорник критике, Учитељ каописац и теоретичар); Уметничко дело за децу у светлу критике; Садржински аспект (Истина – стварност, Природа иживотињски свет, Рат 1941-1945, Детињство); Критика о поезији и прози, Утицај уметничког дела; Дете као фактор критике (Дете и одрасли читалац); ДЕО II: Развој књижевне мисли о српској дечјој књижевности (Условност поделе књижевности, Дечја књижевност и књижевност за одрасле); Српска књижевност за децу (Усмена реч за децу, Српска књижевност за децу, Почеци, развој, Особеност, Мане и недостаци књижевности за децу), Периодизација (Међуратни период, Прве поратне године, Савремена критичка мисао); Функција критике књижевности за децу; Критика књижевности за децу и критика књижевности за одрасле; Тумачење литерарног израза деце, Закључак.
  • [4] Проф. др Слободан Ж. Марковић, „Дете и књижевност“, Тихомир Петровић, Дете и књижевност, Лесковац
  • [5] Никола Цветковић, „Монографија о критици српске књижевности за децу“, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1994.
  • [6] Душана Јањића, „Осврт на рад проф. др Тихомира Петровића“, Тихомир Петровић, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
  • [7] Тихомир Петровић, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета, Београд 1994, стр. 166.
  • [8] Драган Тасић, „Достојанство књижевности“, Тихомир Петровић, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета, Београд 1994, Просветни преглед, Београд 11. априла 1995.
  • [9].Видети: Одјек и реч: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 145-147. О делу проф. Петровића Змај и српска књижевност за децу, између осталих, писао је и Слободан Марковић, „Изданци и темљи књижевности за децу“, Просветни преглед, Београд, 17. децембар 1997.
  • [10] Просветни преглед, Београд, 17. децембра 1997.
  • [11] Вили Хубач, „Сценска уметност – избор текстова“, Наша реч, Лесковац, 10. фебруар 1995.
  • [12] Миомир Милинковић, „Аналитичка студија“, Политика, Београд, 17. јун 1999. О овој њизи, између осталих, писао Воја Марјановић, „Између маште и игре“, Борба, Београд, 3. септембар1998.
  • [13] Тихомир Петровић, Српске песникиње за децу, Удружење писаца Лесковац 1999, стр. 5.
  • [14] Слободан Марковић, „Студиозни портрети“, Тихомир Петровић, Српске песникиње за децу, Удружење писаца Лесковац, 1999, Просветни преглед, 20. октобар 1999. О овој књизи, између осталих, писали су Цвијетин Ристановић, „Критички студиозно писана књига“, Наша реч, Лесковац, 13. август 1999; Милутин Ђуричковић, „Поуздана тумачења“, Дневник, Нови Сад, 24. новембар 1999; Миомир Милинковић, „Родослов српских поетеса за децу“, Детињство, Нови Сад, 2000 и други.
  • [15] Тихомир Петровић, Књижевни записи I, Удружење писаца Лесковац 2000; Књижевни записи II, Удружење писаца Лесковац 2003. Уредник прве књиге Томислав Н. Цветковић, а рецензент друге Николај Тимченко.
  • [16] Тихомир Петровић, Књижевни записи, Удружење писаца 2000, стр, 94.
  • [17]Тихомир Петровић, „Уместо увода“, Књижевни записи 2, Удружење писаца, Лесковац, 2003, стр. 7. Напомена: Белешка о писцу: Тихомир Боривоја и Радославе Петровић рођен је 1949. у Бошњацу код Лесковца. Магистрирао је и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Професор је књижевности на Учитељском факултету у Врању. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења универзитетских професора и научника Србије и председник Актива професора факултета књижевности за децу Србије. Награђиван је за свој књижевни рад. Објавио је следеће књиге: Дете и књижевност, Лесковац 1991; Велибор Глигорић о реализму, Београд 1993; Огледи и критике из језика и књижевности, Београд 1993; Народна књижевност за децу код Срба, Нови Сад 1997; Машта и игра – Погледи на српску књижевност за децу XX века са посебним освртом на дело Десанке Максимовић, Ниш 1998; Српске песникиње за децу, Лесковац 1999; Школски писци, Врање 2000;
  • [18] Живојин Тасић, „Књижевни записи 2“, Наша реч, Лесковац, 4. априла 2003, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар 2007, стр. 83 – 84.
  • [19] Тихомир Петровић, Цветник народне књижевности за децу, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 7.
  • [20] Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Предговор, Учитељски факултет Врање 2001, стр. 7-14.
  • [21] Миодраг Матицки, „Српска књижевност за децу у протекла два века“, Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање 2001, стр. 574), Књижевна историја, Београд, XXXIV, 2002.
  • [22] Николај Тимченко, „Исцрпно о дечјој књижевности“, Наше стварање, 1-2/2003, стр. 144;
  • [23] Николај Тимченка, „Исцрпно о дечјој књижевности“, Наше стварање 1-2, 2003, стр. 144.
  • [24] Проф. др Душан Јањић, „Једно драгоцено дело“, Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Врање 2001, Наше стварање, Лесковац 2001.
  • [25]О студији Тихомира Петровића Историја српске књижевности за децу, између осталих, писали су: Гордана Милетић, „Историја српске књижевности за децу“ (Учитељ, 74, Београд 2001); Данило Коцић, „О делу из присенке“ (Просветни преглед, Београд, 5. децембар 2001); Милован Данојлић, „Писмо“ (Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковац 2007); Станко Миљковић, „Историја српске књижевности за децу проф. др Тихомира Петровића“ (Наша реч, Лесковац, 7. децембар 2001); Стана Муњић, „У темељима књижевне историје“ (Глас Подриња, Шабац, 25. јул 2002); Радмила Гикић Петровић, „Историја књижевности за децу“ (Невен, Нови Сад, 15. март 2002); Зоран Радисављевић, „Историја српске књижевности за децу“ (Политика, 4. април 2002); Панто Ст. Секулић, „Два вијека књижевности за дјецу“ (Семберске новине, 15. јун 2002); Чедомир Мирковић, „Коначно, и историја“ (Летопис Матице српске, 20. октобар 2002); Недељко Терзић, „Значајно место писцима из Срема“ (Сремске новине, 2002); Радован Поповић, „Књижевност за децу“ (Политика, Београд, 4. фебруар 2002); Селимир Милосављевић, „Историја српске књижевности за децу“ (Гороцвет, Јагодина 2001/2002); Перо Зубац, „Књижевност за децу“ (Витез, година IV, бр. 8, 2005);
  • [26] Тихомир Петровић, Основна школа у Бошњацу, Историјски архив Лесковац 2003, стр. 11
  • [27] Исто, стр. 15.
  • [28] Стваралаштво Момчила Златановић, Учитељски факултет у Врању (2003); Приређивач: проф. др Тихомир Петровић, који је и уредник издања.
  • [29] Тихомир Петровић, Умеће говорења, Учитељски факултет Врање 2003.
  • [30] Милутин Ђуричковић, „Значајан подухват“, Јединство, Приштина, 20. март 2006.
  • [31] Тихомир Петровић, Реторика, Учитељски факултет у Сомбору, Златна грана, Сомбор 2006, стр. 14.
  • [32] Исто, стр, 87- 88. Аутор истиче да се разликују следеће беседе: духовна , судска, војничка, политичка и научна, предавања и реферат. Такође имамо поздравни говор и посмртни говор.
  • [33] М. Каранфиловић, „Реторика др Тихомира Петровића“, Наше стварање, 2007, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, 2007.
  • [34] Драган Радовић, „Песничка центурија Тихомира Петровића“, Помак, Лесковац, 2007. Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 132-136.
  • [35] Сунчица Денић, „Крила за зачaрани лет у књижевност за децу Тихомира Петровића, Луча, Суботица 2007.
  • [36] Проф. др Душана Јањића, „Осврти на рад проф. др Тихомира Петровића“, предговор, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
  • [37] Тихомир Петровић, Тамно огледало (оглед о читуљи), Прометеј, Нови Сад 2009, стр.5-6.
  • [38]Академик Предраг Палавестра, рецензија, „Увод у књижевност Тихомира Петровића“, Тихомир Петровић, Увод у књижевност,
  • [39]Предраг Јашовић, „Ка књижевном портрету Тихомира Петровића“, Књижевне притоке III, Јагодина 2013, стр. 138-141.
  • [40] Тихомир Петровић, Увод у књижевност за децу, Међународни центар за књижевност за децу, Змајеве дечје игре – Нови Сад 2011, стр. 7.
  • [41] Милован Данојлић, рецензија, Тихомир Петровић, “Увод у књижевност за децу“, Политика, 2014.
  • [42]Гордана Милетић, „О правима “једноставне уметности“, Тихомир Петровић, Увод у књижевност за децу, Змајеве дечје игре, Нови Сад 2011, Просветни преглед, Београд 2012.
  • [43] Тихомир Петровић, Срећа се стиче радом: пословице о раду, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2012, стр. 7.
  • [44] Тихомир Петровић, „Говор тела“ (увод, преносимо у целини) прво издање, Банатски културни центар, Ново Милошево, прво издање, 2013, стр. 7-8.
  • [45] Тихомир Петровић, Рад, изнад свега, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2013, стр. 7-8.
  • [46] Тихомир Петровић, Иво Андрић о сиротињи (предговор), прво издање, Градска библиотека „Карло Бијлицки“, Сомбор 2016, стр. 7-11. САДРЖАЈ: „Предговор“, „Сиротиња“ („Црвени листови“, „Лица“, „Последице“, „Призор“, „Власт“; „Трговина – новац“; „Глад“; „Деца“; „Прошња“; „Зимска студен“, „Станиште“, „Немирна година“, „Поговор“.
  • [47] Тихомир Петровић, Човек и дело, (поговор), прво издање, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2016, стр.
  • [48] Име проф. Тихомира Петровића наводи се у 74 фусноте, а посебно је представљен његов рад у другом тому студије на више од 13 страна.
  • ПРВИ ТОМ – фусноте: 65, 151,321, 366, 368, 406, 07, 409, 411, 487, 490, 591, 592, 681, 682, 696, 728, 746, 818, 828, 981, 982, 1023, 1026;
  • ДРУГИ ТОМ – фусноте: 111, 113, 162, 165, 174, 176, 179, 181, 183, 185, 189, 198, 201, 231, 233, 240, 243, 254, 285, 287, 288, 290, 293, 302, 302, 323, 327, 337, 340, 343, 347, 351, 352, 427, 428, 429-442, 493, 494, 499, 500, 505, 512, 514, 517, 554, 555, 556, 635, 636, 869, 872.
  • [49] Тихомир Петровић, „Драгутин Ђорђевић“, Задужбина, 1999, Човек и дело, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2016, стр. 98.
  • [50] Тихомир Петровић, „Николај Тимченко“, Наша реч, 2005, Човек и дело, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2016, стр. 102-103.
  • [51] Тихомир Петровић, „Песник и дело“, Борислав Здравковића На падинама сна (предговор), Удружење писаца, Лесковац 2000, стр. 5.
  • [52] Миодраг Митић, Поете у фраку, Филип Вишњић, Београд, 2002. Књижевни записи 2, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 62-63.
  • [53]Тихомир Петровић, „Записи са путовања“, Милан Божовић, Московске приче, Удружење писаца Лесковац 2001, Тихомир Петровић, Књижевни записи 2, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 86.
  • [54] Тихомир Петровић, „У служби књижевности, Михаило Б. Павловић, Душан А. Јањић“, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији“, САНУ, Београд 1995, Књижевни записи, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 91 – 93.
  • [55] Тихомир Петровић, „Жак Конфино – хуманиста и писац“, Помак бр. 19, јануар 2001. године.
  • [56] Тихомир Петровић, Верица Баторевић – Божовић,Приче из живота“, Живот пише приче, Удружење писаца 2001, стр. 3 – 4.
  • [57] Тихомир Петровић, Небојша Ђокић, Долазиш из ветра, Хат, Београд 1994.
  • [58] Тихомир Петровић, Љиљана Јањић, Јавила са крова рода, Удружење писаца Лесковац, Лесковац 2004.
  • [59] Тихомира Петровића, Груја Петковић, Књига о Вуку, Удружење писаца 2004.
  • [60]Драгомир Радовановић, Књига о љубави, рецензија, „Вук Караџић“, Ниш 1992.
  • [61] Драган Радовић, Добра вода, Књижевни клуб Глубочица и Народна библиотека „Радоје Домановић“, Лесковац 1982.
  • [63] Проф. др Момчило Златановић, проф. др Тихомир Петровић, Јосиф Стефановић, Истргнути цветови, КК Глубочица – Лесковац 2004. године
  • [64] Тихомир Петровић, Зоран Стојановић, Живот једне учитељице, Филекс, Лесковац 2013.
  • [65] Тихомир Петровић, „Драма о средњовековном српском јунаку“, Томислав Н. Цветковић, Војвода Никола Скобаљић, ИП Рад, Београд 1994. Књижевни записи, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 74-75.
  • [66] Тихомир Петровић, „Приповедач првога реда“, Душан Стошић, Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића, Ланканпрес, Београд 2001, Књижевни записи 2, стр. 47-48.
  • [67] Тихомир Петровић, Јован Пејчић, Облик и реч критике, Књижевно друштво Свети Сава, Београд 1994. Књижевни записи, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 83.
  • [68] Тихомир Петровић, „Поетика сверног огледала“, Драган Тасић, Престо псоглава, Удружење писаца Лесковац, 2000. Књижевни записи 2, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 70-71.
  • [69] Тихомир Петровић, „Књига завичајних писаца“, приказ, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета Београд 1994, стр. 133.
  • [70] Тихомир Петровић, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета Београд 1994.
  • [71] Тихомир Петровић, Књижевни записи 2, Перица Пешића, Испод свода плавог, Удружење писаца Лесковац 2004.
  • [72] Тихомир Петровић, Књижевни записи 2, Лука Крстић, Године маслачка, ИЛ Власина, Власотинце 2002, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 74-75
  • [73] Тихомир Петровић, приказ, Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања II, Медија центар Лесковац, децембар 2015.
  • [74]Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, прво издање 2001. стр. 547.

Danilo Kocić, priča: „Priđi bliže da ne vidiš ništa!“

ЛЕСКОВАЦ – У свечаном броју лесковачког недељника „Нова наше реч“ (29. децембра 2017. године) објављена је прича новинара и писца Данила Коцића „Приђи ближе да не видиш ништа“.  Причу преносимо у целини.

Данило Коцић: „ПРИЂИ БЛИЖЕ ДА НЕ ВИДИШ НИШТА“

Изненада је прекинула моју вишедневну тишину. Погледао сам је крајичком око и занемео од неизрециве туге! Учинило ми се као да чујем њен глас: „Приђи ближе да не видиш ништа!“

Као да је чула моје скрајнуте, неизговорене речи, насмејала се и продужила незнано куда! Не питах за име, чак нисам стигао ни да проверим боју њеног гласа, а у загонетним очима крила је део непознатог, далеког света!

– Да ли ћу успети да пронађем њен затурени свет!? – ломило је моју сневеселост то незграпно постављено ћутање.

Почео сам да смишљам боју новог сусрета, било где и било када. Када се тако догоди да се створе слике које се чекају годинама, говорио сам ћутећи, човеку једино преостаје да опсује себе и свој живот.

Покушавам да спавам, не успевам. Оробила ме боја сенке њенога тела. Само назнаке неизрециве лепоте и силне пожуде у мени и око мога недосањаног сна. Ни реч да се чује, ни уздах несрећника, ни неки затурени пој птица у близини моје сеоске куће. Ништа! Само тишина! Она је говорила више од сваке исказане речи!

Већ сам закорачио у четдесету, али нисам успео до тога ненаданог сусрета да пронађем лице које би ми дописало живот. Зашто се тако догађало, нема одговора; све је затурено, оробљено сенкама непролазне туге! Дани су ми пролазили као воденични точак коме је понестало снаге. Један за другим, сневесели, у траговима које се не могу описати. Једино је крајичак мога села исписивао слично осећање непробола!

– Било па прошло; сада је најважније да је пронађем! Једино, кроз сневеселе очи видим сенку њене сенке! – у ћутању изговарам ту поруку свога бесгласја.

Почео сам да избегавам људе, да живим у осами, у собичку који гледа далеку тугу мога одрастања. Време је застало, занемело, болно као да је записано да пристиже крај. Одговор сам тражио у једноставној слици која је говорила све, али није допричала најважније, јер тај део интиме нико не знао; у облаку су затурене боје сећања!

– Одувек сам био неспретан! – говорио сам ћутећи.

То сазнање од раног детињства бранило ме од сваке нове, поразне слике. Све што се догађало, а није било прича, скривао сам у дубоку сенку тишине! Чак и када је било успешних дана, тумачио сам то неком случајношћу и сплетом чудних околности.

Трећи је месец како приповеда мој занемели глас: одлучио сам да се вратим на оно место где сам је срео! Првога дана, није било њене сенке! Другога, ни мириса њеног тела! Трећега, ни немог гласа њене загонетне тишине! Три дана, као три година, као вечност! Све је некако сумануто, незграпно, сневесло, мирише на неповрат!

И наредне недеље сам покушао да је сусретнем. На истом месту где сам је први пут видео. Ни тада није било њене сенке! Ни тога месеца, није било ни мириса њеног тела! Нисам ни тада препознао неми глас њене загонетне тишине!

Кренуо сам у неизговрену мисао, у слику без боје, у очај дубоке провалије. Али, одлучио сам да се, ипак, лако не предам! Дани су пролазили, пристигла је јесен: све је мирисало на тугу. Да ли је најбоље нестати у ово недоба!? – ослушнух поново своје неизговорене речи и ошинух себе, што је био добар знак да још нема предаје.

Прошла је и сурова зима. Дани оковани бесгласјем у завичајној недођији. Нигде људи, нигде нових прича, чује се једино лавеж паса. Поумирало се, нема више никога да сахрањујемо. Пусто село! Мало преосталог света пркоси нестајању! Одједном, прекратише се зимски дани и ненадано стиже пролеће. Ретко се догађа: пролеће на крају најхладнијег доба године! Као да се све преокренуло!

Кренух поново на место првог сусрета да досањам сенку њене сенке, осетим мирис њеног тела и глас њене загонетне тишине! Видим много света. У даљини се чујем музика, оркестар се полако приближавао моме видокругу. Сви су весели, па ми се учинило као да сам уљез. Ошинух своју мисао, почео сам да певам и пратио певаче. Мој глас је био довољно разговетан, али га нико није чуо! Крај мене људи весело скакућу; почех да их имитирам. Намах сам се променио!

– Ено младе, прозбори неко! – показујући на нове чезе и прелепе коње.

Зачух апалуз и зенемех! Видим слику коју сам тражио. Она, обучена у прелепу белу хаљину, махала је свима, смејала се и држала за руку мени непознатог мадића. У даљини сам чуо њен звонки, заводљив смех!

И неизговорене речи: „Приђи ближе да не видиш ништа!“

Данима их сањам!

 

Leskovac: Književno veče „Sećanje na Boru Zdravkovića“

ЛЕСКОВАЦ –  У Лесковачком културном центру синоћ је приређено књижевно вече ,,Сећање на Бору Здравковића“, професора књижевности и најпознатијег и најбољег лесковачког песника. Члановима породице уручена је Повеља“ коју су ЛКЦ и часопис „Наше стварање“ доделили посхумно Бориславу Здравковићу као главном и одговорном уреднику „Нашег стварања“ у периоду 1973-1979. и 1984-1993. године.

О  лику и делу професора Боре Здравковића говорили су Данило Коцић, новинар и писац и универзитетски професори Живан Стојковић и Драгомир С. Радовановић, велики пријатељи песника Боре Здравковића. Стихове песама Боре Здравковића казивала је позната лесковачка песникиња Андријана Митровић, а програм је водила Слађана Младеновић, уредница у Лесковчаком културном центру. Писутнима се из публике обратила Иванка Стојановић, песникиња, члан Удружења књижевника Србије, којој је Здравковић био професор у гимназији и уредник у Радио Лесковцу.

Песме су му објављиване у часописима. Био је члан Књижевног клуба Глубочица и Удружења писаца Лесковца, а добитник бројних награда за књижевност и Октобарске награде Лесковца.

Иначе, ово је традиционална манифестација, јер је прва одржана прошле године захваљујући ангажовању проф. др Драгомира С. Радовановића. Закључено је да ЛКЦ и Књижевни клуб „Глубочица“, чији је члан био песник Здравковић, установе песнички конкурс који ће носити име највећег и најпознатијег лесковачког песника.

 

ДАНИЛО КОЦИЋ О БОРИ ЗДРАВКОВИЋУ

    I

Навршило се пет година од смрти Борислава Боре Здравковића (Лесковац, 21. децембар 2012. у 82. години) и  педесет година од објављивања прве збирке његових песама „Тренуци лирике“ (Клуб писаца, Раднички универзитет Коста Стаменковић, Лесковац 1967).

Објавио збирке песама и критике:

Тренуци лирике, Лесковац, 1967;

На падинама сна, Лесковац, 2000.

Живот на даскама, позоришне критике (Лесковац, 1970)

Заједничке збирке:

  1. Препознавања, Лесковац 1962; У њој је око осамдесет песама чији су аутори Борислав Здравковић, Јосиф Стефановић, Бранко Перошевић и Раде Јовић),
  2. Она између мене и свега (са професором Драгомиром Радовановићем) и
  3. Она између звезда и лишћа (са Војиславом Истатковићем, Лесковац 1976).

II

КЊИГА „СЕЋАЊА НА БОРУ ЗДРАВКОВИЋА“ – Бора Здравковић по оценама критике и читалаца важи за најбољег лесковачког песника. Проф. др Драгомир Радовановић, најплоднији лесковачки књижевник, објавио је 2014. године књигу под насловом „Сећање на Бору Здравковић“. У њој су се одабране Борине песме (избор Данила Коцића), али и врло занимљиве анегдоте настале најчешће у кафанама.

У Лесковачком културном центру, подсетимо се, 25. децембра 2014. промовисана та књига у издању КК Глубочица чији је члан био овај изванредни лиричар. Говорили су, поред аутора проф. Драгомир Радовановића, Слађана Младеновић, уредница у ЛКЦ, Драган Радовић, песник, уредник часописа Наше стварање, Боркица Миловановић, председница КК Глубочица, проф. др Живан Стојковић и Данило Коцић, новинар и писац.

Прихваћен је предлог проф. др Живана Стојковића, познатог лесковачког историчара, да КК Глубочица установи књижевну награду која би носила име Боре Здравковића.

У Предговору књиге проф. др Драгомир С. Радовановић, констатује: Легендарни професор Лесковачке гимназије, узор многим генерацијама, личност огромног знања и високе интелигенције, песник је без премца.

(…) И дан данас се испредају приче о његовим предавањима, писменим вежбама, рада са младима.      Његове песме су антологијске. Он је феномен. Његова интелигенција изузетна, његова мисао за хумор пун метафора, иронија, па и цинизма.

(…) Сматрам, с обзиром на квалитет његовог дела и допринос култури не само Лесковца и Србије, него и шире, да му Лесковац није поклонио дужну пажњу.

 

III

    ТРЕНУЦИ ЛИРИКЕ – Лесковачки песник Борислав Бора Здравковић по животној биографији и песничком трајању (пола века), али пре свега по начину певања и схватања поезије и живота, најоригиналнији је поета на јужносрбијанским просторима.

(…) Здравковић је својом поезијом, која има све одлике модерне лирике, бежао од модернистичких егзибиција и нејасних кованица и у томе остао тврдоглаво доследан, па донекле и старомодан.

Осећајући ,,нови песнички звук’’, који њему као врсном песнику и професору књижевности није био прихватљив, клонио се писања, а када је то чинио, радио је са мером и у свом маниру.[2]

Здравковић је, видели смо из оцене Драгољуба Трајковића, али и ставова других критичара, које помиње у Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва, првом збирком Тренуци лирике показао раскошан таленат и наметнуо се као зрео песник. Све остало је – историја.

Здравковићева прва збирка је књига несумњиве песничке вредности, и поред извесних падова и клонућа. Борислав Здравковић је творац стихова антологијске вредности, које будући састављачи антологија српске поезије  не би смели мимоићи. Јер, то су стихови који се памте, казују наизуст и воле.

Предговпр збирке Тренуци лирике написао је овој Мирослав Миловановић, који истиче да у његовом шапутању распознајемо „душу која сања“ и која уноси неку невидљиву моћ у сваку реч, стих и строфу. Те обичне речи су специфични облици лепоте у поетском ланцу асоцијалних идеја и контраста:

Није моја, туђа је ова јесен:

Ја и живот мој још се нисмо срели.

И када ћутим над собом наднесен,

то неко други моје речи вели.

Ова збирка саткана од низа најтананијих интима добија у графици Миодрага Павићевића једну веома успелу и скоро недељиву паралелу.

IV

   НА ПАДИНАМА СНА – Шта су други написали о Бори Здравковићу не би могло да стане и у повећи роман. У поглављу ,,Други о Бори’’ у његовој последњој збирци п ,,На падинама сна’’ (Лесковац, 2000) дате су изванредне оцене о Здравковићу.

Могло би се рећи, чега год да се латио овај рођени песник, дало је резултата. Штета је – ко зна колико пута смо рекли – али то није само наш суд, штета је, дакле, што је мало писао.

Одговор на то и на многа питања свакодневног људског трајања даће живот, а нама остаје да се једноставно замислимо над дубином његових порука које нам је упутио овај велики песник, професор, боем и пријатеље, пре свега оних који су хтели и знали да га добро слушају.

%

Уметнички предиспониран, самосвојног гласа, књижевно образован, Здравковић је, несумњиво, остварио дело солидне уметничке вредности. Утемељено на модерним песничким начелима, његово дело носи нешто од филигранских песника парнасовског типа. Стављено на пробу структуралних анализа, оно делује одлично и поетично.[3]

Он има јасан поглед на ствари: песма је крајње отворена и комуникативна. Из његове метафоре не произилази нешто лоше, него – како каже једна лепа реч – само сведочанство нашег срца.

Ван сваке сумње, реч је о оформљеном ствараоцу. Пише чистим језиком, као да је из Херцеговине, кованице језика и земље рапсода.

Томислав Н. Цветковић констатује: Довољно је само навести стих било које Борине песме, па да намах бљесну речи као слап воде са планинског виса.[4]

   Раде Јовић, познати песник, приповеда: Елем, Борислав је песник, Борислав је време прошло и садашње, Борислав је боем. Борислав је стихотворац, Борислав је глава породице. Борислав је професор, Борислав је ваш и мој пријатељ. Зато, када будете мерили време, не заборавите боре Борислава Здравковића.[5]

 

V

   ЖИВОТ НА ДАСКАМА – Борислав Бора Здравковић био је луцидни позоришни критичар. Године 1970. лесковачко Народно позориште објављује његове, како их је назвао, ,,позоришне импресије’’, односно књигу позоришних приказа ,,Живот на даскама’’.[6]

Иако су Здравковићеве оцене каткад биле ,,преоштре’’, сви су знали да су – дело стручњака који зна шта је – позориште. О његовим позоришним критикама, песништву и животу у шест наставака је Наша реч објавила интервју.[7]

По оцени Томислава Н. Цветковића, Борислава Здравковића, први је увео књижевну позоришну критику и њоме обухватио највише представа од свих осталих рецензената.[8]

   %

Да закључим оценом проф. др Тихомира Петровића (На падинама сна), Здравковићево дело ће, извесно, издржати књижевне мене и захтеве. Стваралаштво Боре Здравковића заслужује заснованију и дубљу реч.

    %

На званичном сајту Града Лесковца, у рубрици „Знаменити Лесковчани“, налази се и име професора и песника Борислава Боре Здравковића.[9]

[2] Д. Коцић, Пола века песништва Боре Здравковића, Наша реч, 8. октобар 1999, Лесковачки дневник, јануар 2000.

[3] Др Т. Петровић, Песник и дело, предговор збирци песама Б. Здравковића На падинама сна, Удружење писаца, Лесковац 2000, стр.5.

[4] Напомена Т. Н. Цветковића: Прилог Перјаница нашег песничког неба, који преносило у целини, објављен је  у збирци песама На падинама сна, Лесковац, 2000; (датум писања – 15. новембар 1999).

[5] Раде Јовић, Време прошло и време садашње; (Из збирке Б. Здравковића На падинама сна, Лесковац 2000)

[6] Борислав Здравковић, Живот на даскама, Народно позориште Лесковац 1970.

[7] Интервју објављен у Нашој речи у 6 наставака. Први део се појавио 1. јула 2005, а последњи 5. августа 2005.

[8] Томислав Н. Цветковић, Поводом књиге и седам и по деценија позоришта у Лесковцу, Живот на даскама, предговор, Народно позориште Лесковац 1970, стр. 7-13.

[9] Ево тог списка знаменитих Лесковчана:

  1. Никола Скобаљић, војвода Ђурђа Бранковића, 1454.год. код Бање потукао до ногу турску војску.
  2. Илија Петровић Стреља, један од истакнутијих Карађорђевих војвода, вођа Лесковачког устанка из 1807.год.
  3. Сима Бунић, глумац, драматичар, редитељ, сценограф.
  4. Сретен Динић, просветитељ, публициста и књижевник.
  5. Михајло Николић – Сикичка, угледни трговац, председник среза Лесковачког, оснивач и управник Трговачке школе и председник Лесковачке трговачке омладине.
  6. Жак Конфино, књижевник, лекар и преводилац.
  7. Сергије Димитријевић, доктор правних наука, историограф, књижевник.
  8. Драгутин Ђорђевић, протојереј ставрофор, етнограф.
  9. Јован Јовановић, правник, публициста, демограф и антрополог.
  10. Миливоје Перовић, доктор правних наука, новинар и књижевник.
  11. Добривоје Каписазовић, песник, приповедач, драмски писац и хумориста.
  12. Драгољуб Трајковић, правник, историограф, хроничар, књижевник.
  13. Јован Поповић, сликар
  14. Звонко Марић, академик, физичар.
  15. Божидар Ђорђевић – Кукар, индустријалац и оснивач ХФИ Здравље – Ацтавис
  16. Борислав Здравковић, песник и позоришни критичар.
  17. Томислав Н. Цветковић, песник, приповедач и драмски писац.
  18. Николај Тимченко, философ и књижевни критичар.
  19. Миодраг Стојковић, генетичар.
  20. Гмитар Обрадовић, сликар (1935-2008)

 

Leskovac: „Jašunjski tonovi“ dr Tomislava Ilića

LESKOVAC (PanoramaPress.016) – Dugogodišnji sudija i predsednik Okružnog  (sada Višeg) suda u Leskovcu dr Tomislav Ilić objavio je knjigu o rodnom selu Jašunji pod naslovom „Jašunjski tonovi“ na ok 350 strana velikog formata (Grafičar No5, 2017). Delo je promovisano u Jašunji i o njoj je govorio recenzent Dobrosav Turović, istoričar. Po njegovoj oceni, renomirani pravnik i univerzitetski profesor znalački je, na osnovu relevantnih činjenica i prikupljene građe, izložio razvitak sela Jašunje“.

Ilićeva monografija „Jašunjski tonovi“, pored uvodnog dela, sadrži 11 poglavlja, a u monografiji se prepliću dva jezgra – porodično, odnosno lično, i nacionalno-društveno, što je čini interesantnijom za čitaoce i vrednijom za nauku. Sam autor u uvodnom delu ističa da „ova knjiga nije hronika jednog mesta, niti jedne porodice, nije ni istorija mesta i njegovih stanovnika. To je sociološko-ekonomska studija (analiza) Jašunje kao naselja, njegovog stanovništva, njegovih institucija i uslova u kojima je to stanovništvo živelo i kako se ekonomski, kulturno i duhovno menjalo kroz viševekovno postojanje“.

Jašunja je staro naselje na desnoj obali Južne Morave. Smešteno je u podnožju pitomih padina Babičke Gore, na desetom kilometru severoistočno od Leskovca. Prema popisu iz 2011. godine u Jašunji je evidentirano više od 400 stanovnika, a posle Drugog svetskog rata, odnosno 1948. godine, dvostruko više – 839 stanovnika. U blizini sela nalazi se čuveni Jašunjski manastir, koji je pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja.

O AUTORU TOMISLAVU ILIĆU

Tomislav Ilić rođen je 23. maja 1937. godine u Jašunji, selu udaljenom desetak kilometara od Leskovca, poznatom po Jašunjskim manastririma koje je sagradila porodica Kantakuzin, bežeći iz Carigrada prilikom propasti Vizantije. U Leskovcu završava osnovnu školu i gimnaziju, a zatim upisuje studije prava u Skoplju. Na Pravnom fakultetu diplomira 23. juna 1961. godine. Po diplomiranju, dolazi u svoj grad i započinje rad najpre u Narodnom odboru sreza Leskovac, u Birou sekretara, a kasnije u službi koja se bavi organizacijom i metodom rada sreskih i opštinskih organa uprave. Maja 1966. godine izabran je za sudiju Opštinskog suda u Leskovcu, a u leto 1971. godine izabran je za sudiju Okružnog suda u Leskovcu. Tako postaje najmlađi sudija ove visoke sudske instance. U prvoj polovini 1981. godine Tomislav Ilić postaje predsednik Okružnog suda u Leskovcu i oktobra preuzima dužnost predsednika suda. U periodu od 1983. do 1984. godine Tomislav Ilić je bio predsednik leskovačke opštine, a od 1984. do kraja 1986. godine poslanik u Skupštini Srbije. Početkom 1993. godine, posle izbora u Srbiji, izabran je za člana Vlade Republike Srbije i ministra pravde, a krajem 1994. godine vraća se na mesto predsednika Okružnog suda u Leskovcu na kome ostaje do početka 2002. godine kada odlazi u zasluženu penziju. U periodu od 1994. do kraja 2004. godine profesor je na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo Univerziteta BK u Beogradu.

Doktorirao je sa tezom „Pravne posledice razvoda braka“, koja se sastoja iz Uvoda i zaključka i šest odeljaka koji tretiraju ovu prblematiku, a štampana je u Nišu 1987. godine. Ilić je napisao više desetina naučnih i stručnih radova objavljenih u raznim jugoslovenskim časopisima. Ilić je objavio više monografija iz oblasti građanskog i porodičnog prava, sudskog postupka, udžbenik Ugovorno i poslovno pravo, Poslovno pravo. Zastupljen je brojnim prilozima u ,,Našoj reči’’, ,,Našem stvaranju’’, beogradskoj periodici ,,Pravni život’’, ,,Socijalno pravo’’, ,,Socijalna politika i socijalni rad’’. Ilić je bio višegodišnji predsednik Izdavačkog saveta ,,Našeg stvaranja’’ (1992-1996). Ilić je 1996. godine osnovao list za nauku i književnost „Leskovčanin“

O radu prof. dr Tomislava Ilića objavljen je opširan prikaz u studiji Danila Kocića „Leskovački pisci – tragovi i traganja,“ (Leskovac 2016).

Leskovac: Promovisan „Pomak“ za 2017. godinu

LESKOVAC –  (PanoramaPress.016) – U Leskovačkom kulturnom centru sinoć je promovisan list za književnost, umetnost i kulturu „Pomak“ za 2017. godinu. O listu Udruženja pisaca govorili su Verica Batorević-Božović, predsednica Udruženja pisaca i Vlastimir Veljković, glavni i odgovorni urednik.

List uređuje Uređivački odbor Udruženja pisaca: Verica Batorević-Božović, Nebojša Đokić, Mihajlo Dojčinović, Zoran Stojanović, Ljiljana Janjić (sekretar), Živan Stojković i Vlastimir Veljković (glavni i odgovorni urednik). Prvi broj ovog glasila pojavio se 1996. godine.

Na promociji najnovijeg broja „Pomaka“ radove si čitali, između ostalih, prof. dr Dušan Janjić, prof. dr Dragomir Radovanović, prof. dr Živan Stojković, dr Ivan Becić, dr Miodrag Goranović, Marija Stojanović, Nebojša Đokić, Miodrag Cvetković, Slobodan Mladenović, Slavica Beba Blažić, Ljijanan Janjić, Zoran M. Jovanović, Jelena Janković, Vlastimir Veljković, Ljiljana Takić Milenković, Verica Batorević-Božović, Dragan Radović i Danilo Kocić.

U najnovijem broju „Pomaka“ objavljeni su i prilozi poznatih leskovačkih pisaca, prvog glavnog i odgovornog urednika Tomislava N. Cvetkovića (koji je preminuo pre nekoiko godina), Nenada Kražića („Kosta“, o poznatom leskovačkom piscu i humisti Slobodanu Kostiću, koji je preminuo pre nekoliko godina), Josifa Stefanovića, Mihajla Dojčinovića, Živka Vasića Džide, Srđana Dojčinovića, Jovice Stamenkovića, Milana Jokovića, Milana Rad. Božovića (preminuo pre nekoliko godina), Tamare Stojanović, Svetolika Stankovića, Stanka Đorđevića, Dobrosava Ž. Turovića, Gruje Petkovića, Slobodana Mladenovića, Andrijane Mitrović, Gorice Stanković, Zorana Jovanovića – Jajinskog, prim. dr Vladimira Colića, Zlađane Zdravković i nekoliko stvaralaca van Leskovca.

U ovom broju „Pomaka“ objavljen je i izveštaj sa Godinje skupštine Udruženja pisaca Leskovca za 2016. godinu, a štampanje lista pomogla je lokalna samouprava grada Leskovca.