Danilo Kocić, novinar: „Izbor čuvara polja“, priča

У Забрђу, планинском селу на југу Србије, живело се сложно, у сиромаштву. Сељаци су, углавном, имали по неко парче неплодних ораница и винограде. Ипак, слагали су се у свему, испомагали, једни другима ишли на славе, рођендане и друге уобичајне свечаности.
У тешким годинама после Другог светског рата слога их је спашавала болештина, наглог посрнућа и – умирања. Није забележен ниједан озбиљнији инцидент. Укратко, село за пример.
Одједном, готово преко ноћи, све се променило. Велико невреме и незапамћена поплава уништила је многе куће, било је и страдалих, а њихова имања непознати лопови почели су да покрадају.
Најстарији међу сељанима предложише да од ове године о имањима брине пољски чувар – пољак, како су га звали! Нико није био против. Закључено је да, уместо новца, чувара плаћају намрницама. Најсиромашнији би давали једну корпу грожђа, јабука, крушака, шљива или пардајза, а богатији двоструко више.
На састанку у задружном дому сви су се сложили да чувар њиховог имања буде стамени, сиромашни сељак Јован Рус. Прихватио је да посебно ноћу бди над њиховим виноградима, воћњацима и баштама. И заиста, није више било – лопова!
И када су се сељаци понадали да су решили највећи проблем, стигла је велика невоља. Локална, нова напредна народна власт послала је двојицу чиновника да преиспитају сељачку одлуку о избору Јована Руса за чувара њихових поља.
Сељаци овог планинског села сумњичави на представнике нове власти одазвали су се позиву и масовно окупили у задружном дому. Ниси ни знали који је разлог доласка представника нове народне власти, али су били уверени да се исписује лоша страница у њиховим животима.
„Мештани Забрђа – каза један од представника нове народне власти – да не околишемо много. Дошли смо овде да утврдимо зашто сте баш Јована Руса изабрали за чувара ваших имања.“
Глас му је био сумњичав, наребодаван и заповеднички. Завладао је у првом тренутку тајац. Сви су се погледали као да су у туђим очима тражили шифру за ненадано питање.
„Морате брзо да нам кажете све“, прозбори други чиновник. – Ако се то не деси, неко ће морати у – завор. Али, може и горе да се деси.“
Сељаци готово да нису дисали, а онда се ненадано јави младић који је био у последњем реду препуног сеоског дома.
„Јован Рус је добар и поштен човек и зато смо њега изабрали!“
То потврдише и најстарији мештани Забрђа и тада је изгледало да је проблем решен. Зар није нормално да се за чувара поља изабере један од најпоштенијих међу њима!
Одједном, готово у глас представници нове народне власти почеше да држе предавање о међународним приликама у свету и понашању појединаца према Стаљину!
Сељаке све то запрепасти. Нису могли да верују да избор чувара поља има било какве везе са светском политиком.
„Требало би добро да знате да је маршал Тито рекао Стаљину одлучно: „Не!“ Свака веза са Русијом за нас је – прошлост!
Тог тренутка сељацима постаде мало јасније њихов избор чувара поља. Изгледа да је новој власти засметало што је управо Јован – Рус!
„Зар поред толико честитог света, ви изабрасте Руса за чувара ваших имања. То је издајство“, рече један од чиновника.
Запрепашћени оваквом изјавом, сељаци су почели да се комешају, али нико не изговоро ниједну реч. Тада се огласи управо пољак Јован Рус.
„Другови, ја нисам Рус…“
„Па одакле ти то име, Јоване“, заповеднички каза један од чиновника.
Јован не стиже да изгови ниједну реч. Јави се његов вршњак Милентије и готово увређени гласом издеклемова.
„Другови, овде се код нас одржава велики сабор. Петров дан су сеоске литије. Пре два године повело се коло поред реке. Заиграли смо готово сви. Међу њима и Јован. Одједном, изађе он из кола и рече ми, готово сажаљиво:
„Милентије, рус ми упао у око. Ништа не видим!“
Милентије настави: „Погледах га у око. Јован је био у праву. Узох марамицу, уклоних страно тело из око и реко да ме сви чују: „Јовану рус упао у око!“ Сви се насмејасмо и од тада смо нашег другара Јована почели да зовемо Јован Рус.
Представници нове напредне народне власти покупише ствари и као покисле кокоши напустише село. Један од њих, на изласку из дома, запрети: „О овоме ће се чути до Београда и друга комисија ће утврди праву истину.“
Београдска комисија никада није посетила Забрђе!

Advertisements

Leskovački pisci: Dragoslav Hadži Tančić: Događaj u botaničkoj bašti

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Дрaгослав Хаџи Танчић је рођен 1938. године у Лесковцу. Завршио јe Правни факултет у Београду. Живи у Београду.

КЊИГЕ ПРИЧА: Тајна црног лука (Књижевна омладина Србије 1992), Смртоносне и друголике приче (Књижевна омладина Србије, 1995); Грчко слово (Рад, 1999), Мастило нове учености (Филип Вишњић, 2006), У славу лажног сведочења (Београдска мануфактура снова, 2006), Плесач танга у оставци (Књижевно друштво „Свети Сава“, 2009), Из доњег света љубави (Граматик, 2012), Трпљење приче (Студио Знак и Граматик, Београд 2016).[1]

Године 2018. објавио је књигу кратких прича Догађај у ботаничкој башти (Знак, Београд). Заступљен кратком причом у антологији Михајла Пантића „Мала кутија“ (најкраће српске приче  XX века).[2]

ТАЈНА ЦРНОГ ЛУКА –  Ово је прва књига прича Драгослава Хаџи Танчића, коју је 1992. године објавила Књижевна омладина Србије. У новосадском Дневнику, 10. јула 1992. године Ђорђе Писарев записао: „Приче Драгослава Хаџи Танчића (рођен 1938 године у Лесковцу), до сада није објављивао – откривају изграђеног, рафинираног приповедача чије се прозне творевине крећу од минијатура блиских чистим лирским записима, до оних сложенијих прозних творевина које поседују меко вођену, поетизовану фабулу. Крећући се тако од кратких записа, готово скица за приче, па до оних разрађених, попут приче „Све је ветар“, Драгослав Хаџи Танчић изграђује вредан литерарни свет, понегде близак Павићевском – поготову када је у питању језик који користи – вешто комбинујући, како то наглашава Небојша Ћосић, елементе препознатљивог, реалног света са фантастичним и симболичким формирајући тако једну сасвим нову, значењски сложенију стварност.“

%

У завршној причи збирке Тајна црног лука (Књижевна омладина Србије, Београд 1992) „Детаљу изопштеном из комбинације“, Хаџи Танчићев приповедач нам с повесном хладнокрвношћу предочава ужасан крај чувеног еквилибристе, који ће необјашњивим замахом (још који моменат живе) главе поништити заувек беспрекорну линију свог раздељка. Да би иронија судбине била потпуна, иста „пред свој фатални наступ“ изговара мисао да (не)размишљање о складу целине и њених делова води потцењивању детаља који може „разградити темеље сваког подухвата“. Без обзира да ли овим специфичним резимеом порука из својих тридесетак прича подељених у три циклуса („Лекција из живота, најпре“, „Зечице, а затим родитељи“ и „Недужне жртве“), аутор овога дела указује да људском судбином влада СЛУЧАЈ или неки злогуки цинизам због кога можда баш страдамо онако како (смо) наумили; читање овакве прозе буди размишљање о битним егзистенцијалним питањима. Вредност предметно означеног се обистињује појмом као означиоцем, а то су ванвремене антрополошке константе – усамљеност, бол, болест и смрт, али такође и голицавост, тајанственост и провокативност мотива који би се, поједностављено речено, могли ставити под окриље Ероса.[3]

Приповедач се појављује у улози коментатора изнесених догађаја и стања својих ликова, оног који парцијалност тема и сижеа обједињује склопом властитог искуства које је тако суптилно унето у наративно ткиво да нигде не онемогућава „насиље маште над збиљом“.

Смисао његових прича треба тражити у њима самима и начину на који су повезане. Зато је приповедање тако саткано да се приче везују унутрашњим копулама, међусобно се употпуњују значењем, а негде скоро очито произилазе једне из других, па се могу читати у нормалном редоследу или почев од краја, чак и на прескок, што је једна од одлика данас актуелног поетичног захтева за активнијом улогом читаоца у рецепцији новостворених књижевних садржаја.

Иако свака прича опстојава као самостална семантичка целина, потпуно експликација шифре која свака од њих носи могућа је тек са разматрањем инхерентних односа сегмената овог прозног мозаика.

(…) Ако је приповедач господар ових прича, писац је потпуни песмиста, рекло би се – као да сугерише како уметност више не може решити безизлазни лавиринт у који је упао живот. Отуд у аутору још увек жеља за приповедањем када су истине или извесности које њима објављује само похабане метафоре, што би рекао Дерида…

На крајњем рубу спознајног скептицизма писац ових прича се, ипак, препушта спасоносном уточишту маште из које црпе вољу за даљим уобличењем своје духовне стварности. Ето приче.

ТРПЉЕЊЕ ПРИЧЕ – Најновија књига прича Драгослава Хаџи Танчића, носи занимљив наслов „Трпљење приче“ (Студио Знак и Граматик, Београд 2016) садржи следеће приче: У високој резолуцији, Пребројавање, Трефер, Испадање из игре, (Дуб)лажа, Милијардер, Теза за одгонетање, Да ли је старија кокошка или јаје, Из једног вакуум паковања, Будите срећни, Нужна правила за употребу среће, Та стакларија, Између неба и земље, Сметларење, Самомрзитељ, Под копчом полицијске значке, Трпљење приче, Катанчење, Пропусница, Презир, у тактици и стратегији, Расквоцавање речи, Пат(олошка) позиција, Приче из фусноте, Молитва, Пакт ћутања, Живели!, Искушење намиривања рачуна, Ц(в)илик, Ластари, Играти се или не играти се, на гробљу, Туђи кртичњак и сопствени глистини прстенови, Непрогурани ни од Хармса, Извлачење из бубња метежа, Нама драгог човека, Подсетник, О ноторном, Вече фадо музике, Два багажа, Како живот може да буде леп, Преосетљивост, Ружафилигранка, Поетика I, Поетика II, Поетика III, Говорење са собом и речито ћутање, За спас метафоре, Човек од неишчитане мисли, Фарбање, са образа, Испушена лула и неиспражњена пиксла, Дрвље и камење, Уринарни случај, Раздужења.[4]

ДОГАЂАЈ У БОТАНИЧКОЈ БАШТИ – У овој књизи нашло се четдесетак кратких прича. Књигу је посветио унукама Теодори, Галини и Уни. Најкраћа „Превише за једну причу“.  Ево је у целости:

Данас је један писац љубавних романа пребачен на геријатрију.

[1] Драгослав Хаџи Танчић, Трпљење приче, Знак и Граматик, Београд, 2016, стр. 137.

[2] Напомена: Прича објављена у најновијој збирци „Трпљење приче“, Београд, 2016, стр. 106. – Напомена: Приче објављивао: Летопис Матице српске, мај 1997, године, прича „Дух убице Киртена или говори мој пријатељ М.М. алиас Звер“ (прича из Грчког слова); Летопис Матице српске, март 1995, прича „Њок у сусрет без светоигрђа“ (из Грчког слова); Летопис Матице српске, мај 1999; „Разгртање пепела упокојеног времена“ (из Грчког слова); Летопис Матице српске, јун 1999, „Одбрана madam Bouisson“ (из Грчког слова); Летопис Матице српске, јануар – фебруар 2002, „Casus fortuitous“ (из Мастила нове учености); Летопис Матице српске, „Катарза“; Свеске (панчевачки часопис, уредник Богдан Мрвош),  јун 1995, три приче из књиге „Смртолике и н друге приче“, (Уводник броја насловљен „О мајсторима приче“. Цитирам реченицу: „Прозна радионица (Панић Пајић, Хаџи Танчић, Вујић, Стањевић или СФ – мајстори Скробања и Бакић) може бити  изазов за различите укусе, рачунајући и најпробирљивије међу нашим читаоцима; Свеске, децембар 1996, пет прича; Свеске, септембар 1998, три приче, из две књиге, У славу лажног сведочења и Грчког слова; Свеске, март 2000,  три приче, из две књиге; крагујевачки „Кораци“ , број 5 – 6 из 2006, шест кратких прича, из више књига; Кораци, број 7-8 из 2008, четири приче; Кораци, бр. 7-8 из 2008, три приче под заједничким насловом; Слава, нишки часопис, бр. 6–7, 2004, пет прича, под заједничким насловом „Аманет и читуља“; Градина,, бр. 20/2007, четири приче, под заједничким насловом „Душа заната“, новосадска Поља, септембар – октобар 2001, прича „Да ли тако говорио Заратустра“; Књижевни листови и Књижевне новине: бр. 915, 1.10.1995, прича „Климакс“, бр. 956, 157.1997, прича „Почасни круг“; бр. 974,15.5.1998., прича „Само наша грешка (Прича отвореног прозора); Књижевни лист (уредник Пера Цветковић), бр. 38, 1.10.2005, четири кратке приче, под називом Парови, бр. 71/72 , јул – август 2008, две приче, једна дужа – Сва поравнања доктора Јовановића; Књижевна реч: бр. од 25.2.1987,  прича „Оно што ми никада нећемо моћи да разумемо“, бр. 413, од 25.3.1993,  прича „Ја, Елија Казан“, број од 10.3.1995, једна краћа прича; две кратке приче у у Српским народним новинама, Будимпешта, од 16.6.1995, послао Никола Вујчић, Политика: „Прича са ограниченим роком ваљаности“ (8. јануар 1995).

[3] Раско Јевтовић, Књижевна реч, бр. 418,  јун 1993. године, приказ (Сизифовски развлачење жваке), књиге Д. Х. Танчића Тајна црног лука, Књижевна омладина Србије, Београд, 1992.

[4] Драгослав Хаџи Танчић, Садржај, Трпљење приче, Београд 2016, стр. 138 – 139.

Leskovački pisci: Stefan Tićmi Mitić: „Ja sam Akiko“, roman

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) ) „Лагуна“ је објавила роман за децу и одрасле лесковачког писца Стефана Тићмиja (Митићa) Ја сам Акико, роман о девојчици која не воли границе. Акико је често усамљена и другима делује необично, а живот ће јој се променити када буде упознала Баобаба и Марсела.

Стефан Тићми (Митић) рођен је 1992. године у Лесковцу. Широј јавности је познат као особа која је права превела поезију на знаковни језик. Председник је Омладинског клуба „Анчики“, непрофитне организације у истоименом насељу у којем је заједно са својим другарима, од пропале кућице направио малу, бесплатну библиотеку, са вишеод 5.000 књига, што их је довело до награде за ентузијазам и велики допринос култури Фондације „Тања Петровић“.[1]

Стефан Митић (ТићМи) није рођен на Славији, већ у Лесковцу, истог датума као и чувени писац Едгар Алан По: 19.01.1992. године. Апсолвент на Факултету спорта и физичког васпитања у Нишу. Члан је песничке групе „Поезије 016“. Његова прва књига „У’ватиле ме лутке“ издата је „АРТЕ“ београдску издавачку кућу крајем 2015. године, са којом је имао промоцију у Лесковцу, Нишу, Београду, Загребу. На Међународном песничком самиту (учествовало 16 песника из 8 земаља) у Удружењу књижевника Србије у Београду, његова песма „Едгар Алан Кво“ освојила је прво место, по оцени жирија и публике.

[1] Политика, 8. јул 2018, стр. 19.

Dragomir S. Radovanović, književnik: „Eseji sa Hisara“

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress) – Проф. др Драгомир Радовановић, најплоднији лесковачки књижевник, аутор 164 књиге песама, романа, прича, афоризама, научних и других дела, недавно је објавио три нове књиге: Србији док траје, родољубиве песме, Есеји са Хисара (163 књига) и бестселер Деда Тошино пиче – љубавни роман (треће издање, 164 књига).

Сигурно ће посебну пажњу критике привући његови Есеји са Хисара, јер се проф. Радовановић први пут опробао у овој врсти књижевног стваралаштва.

Рецензент ових дела је Мирослав Димитријевић, председник Српске духовне академије из Параћина, а издавач Удружење књижевника Србије –  Поморавски округ.

Радовановић је, иначе, доктор економских наука, привредник, професор, књижевник и сликар. Члан је Удружења књижевника Србије и добитник бројних награда. Живи у Лесковцу.

„ЕСЕЈИ СА ХИСАРА“ ПРОФ. ДР ДРАГОМИРА С. РАДОВАНОВИЋА

Професор др Драгомир С . Радовановић, полифона књижевна личност, аутор 163 књиге, врло успешан књижевник, који се као изузетна књижевна појава на српској књижевној сцени огледао у свим жанровима: афоризми, епиграми, поезија, кратке приче, сатиричне приче, романи, драме, монодраме и тако даље. Овога пута нам се представа као есејиста. И сада, као и у претходним књижевним делима, Драгомир Радовановић уноси новине у овај жанр. Наиме, поред условно речено, класичних есеја, Радовановић нас сада упознаје са новом и до сада неиспробаном књижевном формом – стихованом есејистиком, који је први понудио читааоцу у нашој савременој књижевности. Радовановићеви, углавном кратки и садржајни, есеји проистекли из стварности, из личног искуства аутора и представљају есенцију, суштину ствари из скоро свих области и фаза живота, кроз које сваки човек, у мањој или већој мери, мора да прође у свом живљењу земаљском: детињство, родитељи, љубав, посао, кућа, брак, грешке, судбина, богатство, срећа, патриотизам, национализам, затим говори о религији, срећи, судбини, кафани, спорту, манама, исхрани, штедњи, слободи, писању и још стотину суштинских тема.

(…) Дакле, еминентни књижевник Драгомир С. Радовановић и овога пута се успешно огледао у есејистици и при том дао нови допринос теорији књижевности – стиховану есејистику. Ово ново дело Радовановићево неће остати незапажено. Напротив, биће то својеврсни и популарни приручник о мудром и промишљеном живљењу, не само младима, већи старијим читаоцима. Нешто попут умствовања једног Доситеја, Јеротића, Васе Пелагића, Светог Николаја… Али на Радовановићев орогиналан начин.[1]

 

ПРОФ. ДРАГОМИР РАДОВАНОВИЋ: „О ПРОБЛЕМИМА“

Сасвим је сигурно да нема човека који у свом животу и раду није наишао на различите отпоре и проблеме. Они су саставни делови живота, као што су то помоћ и олакшице. Оно што је битно, то је да не смеју да буду јачи од вас. Морате их савладати. Ја имам једну мисао која каже да се проблеми јављају, да их паметни решавају, а да се будале секирају. Дакле, будите паметни.

[1] Мирослав Димитријевић, рецензија, „Есеји о стварности и стихована есејистика“, Драгомир С. Радовановић, Есеји са Хисара, Српска духовна академија Параћин, Књижевна заједница Удружења књижевника Србије, Поморавски округ – Јагодина, Београд 2018. стр. 96-98.

Danilo Kocić: Odabrani stihovi iz neobjavljene zbirke haiku pesama

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Ево неколико најновијих песама из још необјављене збирке хаику песама новинара и писца Данила Коцића.

ОСМЕХ

Гледам далеко

Тражим твоје кораке

И осмех среће!

 

БОЛ

Болујем, драга

Јер тебе више нема

У нашем врту!

 

ПТИЦЕ

Кад си крај мене

И птице се радују

Нашој љубави!

 

ОСМЕХ

Волим твој осмех

Поглед препун љубави

И леп мајски дан!

 

ОДЛАЗАК

Ако једном одеш

Напиши две-три речи

Волим те, срећо!

 

ДАН

Тужан је дан

Нема твојих корака

И твог погледа!

 

САН

Нема више сна

У нашој старој кућици

Без твог осмеха!

 

МАЈ

Мај је прошао

Нестала моја срећа

Јер нема тебе!

Leskovački pisci: Nina Kostić, pesnikinja

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress.016) – Нина Г. Костић рођена је у Лесковцу 11. фебруара 1991. године. Дипломирани правник. После завршене гимназије у Лесковцу, дипломирала на Факултету за европске правно-политичке студије у Новом Саду (Универзитет Educons). Писањем је почела да се бави још у основној школи.

КЊИЖЕВНИ И ПУБЛИЦИСТИЧКИ РАД: Збирке песама Јутарња роса, Пролеће у срцу и Сучеви одсјаји. Објавила је и књигу Сломљена крила (Лесковац 2008). Песма „Челична птица“ објављена јој у књизи Лесковачки крај у време НАТО агресије, аутора Живана Стојковића, Хранислава Ракића и Николе Илића (Лесковац 2000).Добила је прву награду за песму „Свети Сава“ на конкурсу Одељења министарства просвете Јабланичког округа 2001. године. Песма је објављена у часопису Помак, листу за књижевност, уметност и културу (2001, VI, бр. 20). Њено стваралаштво представљено је у ђачким новинама Лесковачки дневник (бр. 9, година III, фебруара 2001). У локалном листу Наша реч, септембра 2006. године објављен јој је чланак „Тесла и светски мир“ и песма „Тесла велики учитељ“. За време студија била је председник ђачком парламента. У часопису Лесковачки зборник објавила радове: „Деца мигранти без пратње“ (LVI, Лесковац 2016, стр. 389-410), „Законодавна активност Народне скупштине Србије на Крфу 1916. године“ ( LVII, Лесковац 2017, стр. 127-139) и „Српско војничко гробље у Битољу“ (LVIII, стр. 125-133) У књизи Боркице Миловановић Глубочица између обала (Лесковац 2017) објављен јој је чланак „Лесковачки прозни акростих“.

Рад ове талентоване песникиње представљен је у двотомној студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2016).

Danilo Kocić: „Svetionik“, odlomak iz neobjavljenog romana (15. poglavlje)

Тражио си спокој у времену неспокоја.
Шансе за друго време.
И утеху која ти болно недостаје у стварности.
Нови почетак споро је стизао.
Недостајала ти нежна, поетска реч и понека песма.
У писмима си исказивао забринутост.
Због болести и смрти најближих.
И најаве нових несрећа.
Хтео си у смирају дана да што пре одрастеш.
Да помогнеш другима и себи.
Да пронађеш нешто што не постоји у твоме животу.
Слободу, која је била далеко у засену.
Повремено је пристизао приметан оптимизам.
И осмех, који се трудио да победи тугу.
У обручу неизвесности, веровао си себи.
Псовао си тихо, готово нечујно, недостојне.
Псовао су, да нико не чује, намрштена лица власти.
Праварен безброј пута, веровао да томе има краја.
Уверавао себе да је судбина непоткупљива.
Да је власт променљива.
И да ће те једном обасјати срећни тренутак.
Тада се очекивао долазак новог, лепшег јутра.
Нажалост, глупости су царовале око тебе.
То си разумео још као дете, на прагу пунилетства.
Хтео си да ти мисли буду макар мало јаче од тишине.
Да их разумеш и кажеш другима.
Да те чују они који су давно отпутовали.
И сада самују испод великог дрвећа, на улазу у село.
Недоглед те није плашио.
Желео си да сачуваш обичаје.
Сељачки хлеб.
И боју свога гласа.
У томе си налазио свој мир.
Свој давно затурени поглед среће.
И слику свога дома да те милује у тескоби дана.
Научио си да ћутањем пишеш своју причу.
У свом и туђим говорима препозвао си стварност.
Трептај твога ока регистровао је неистине.
Слушао си о далеком пуцњу метка.
О новостима које су се оглашавале сузама.
Све речено било је само почетак новог бола.
Твоја старо село припремало се за ново умирање.
Упозоравао те чести глас суседа како је неко отишао.
Рођења су била реткост.
Свадбе још ређе.
Сурово ће бити када одрастеш! – лебдело је ћутање.
Рукопис то није могао да препознао.
Трудио се да ту непогоду и не бележиш.
Многе речи су занемеле од несећања.
Од старости.
Од сиромаштва.
И прозуклих дана.
Тренутак слободе ниси разумео до краја.
Безазлени облаци скривали су нове непогоде.
Неизговорене речи и нове напукле дане.
Покушавао си немогуће.
Остварио си у запећку дана своје тајне.
Своје далеке снове.
И неисписане песме бола.
Ниси хтео да признаш сневесела јутра.
Ни вечери које су прикривале незнанце.
Хтео си да будеш снажнији од своје сенке.
Од неиспричаних прича.
И своје скривене биографије.
Покушао си да дознаш називе свих околних планина.
Скривених путева.
И затурених њива.
Читао си старе књиге твога краја.
Прелиставао списе о именима затурених породица.
Покушавао да откријеш неоткривено.
Да пронађеш корене људских несрећа.
И варљиву срећу људског трајања.
Једну те исту реч читао си различито.
Слободу си прелиставао као срећу.
Као победу бољих над немоћнима.
Разумео си и као неслободу за поражене.
За оне који су свој глас чували као свету тајну.
Веровали у своје корене.
И неговали традицију из времена Косовског боја.
Испод истог рукописа дописивао си нову причу.
О посној земљи.
Ветровима који су доносили несрећу.
И грмљавини која је пристизала ненадано.
О горштацима који се нису бојали природе.
О комшијама које су једино плашили незнанци.
О својим вршацима који су читали неразумно.
О пречицама које си морао да превалиш до школе.
И зборовима који су држани по задатом распореду.
Док си читао науме власника твога трајања.
Говоре научене из неразумних књига.
Из реферата који су стизали из даљине.
Из песама у којима се славила победа дана.
Из уснулим гудура које су личиле на несрећу.
И свега што су говорили да је њихово.
Иако си знао да је то дозвољена неистина.
Која те мучила као дечака да је удаљиш од себе.
Да оде у недођију која се простира дуж забрана.
Са првим несугурним кораком усред невремена.
И да је никада више не сусретнеш у своме крају.
Тај оквир дечаковг трајања двострука је слика.
Прва, која те учила отпору сваком туђинцу.
Друга, да знају да твоју истину претворе у немир.
И закаснели одјек пуцња који зна своју мету.
Зато си, иако нејак, схватио сву тескобу отпора.
Твог, твојих најближих и честитих комшија.
Они су чували традицију предака.
Нису се бојали претњи моћника.
Ни најаве да је дошло ново доба.
Да је дошло време у коме се слуша један глас.
Да се сељачка мука разуме колико је довољно.
И да никада нико не може да победи ново доба.
Могли су сељаци да пречују ту далеку поруку.
Могли су да се инате колико су наумили.
Могли су да се крсте у заветрини.
Могли су све, али не баш све!
Нису могли да облаче свечано одело када науме.
Нису могли да се ограде баш како желе.
Нису могли да колутају очима када незнанци говоре.
Јер, иако непознати, требало је да буду слушани.
Ма колико били званични и гласовити.
Ма шта казали што није по вољи.
И ма где кренули и где застали.
Рано сам схватио, као дечак, послати су по наредби.
Да уведу ред по своме реду.
Да прозову онога ко је на тајном списку.
И да заметну кавгу када пишу нову оптужницу.
То се није учило у школи.
Тамо су биле друге, бајковите приче.
Заносни говори и слике једног вође.
Једна истина која је била упакована у све излоге.
У све крајеве, ма колико били удаљени од пута.
Без светла.
Без истинске радости.
И увек са списковима сумњивих.
Али, схватио си, док сам полако ходао.
Схватио си оно што другима није било јасно.
Схватио си суштину невидљиве моћи.
Схватио си слику иза које се видео један празник.
И само једно једино велико име.
Ко то није разумео, није му било лако да дочека дан.
Није му било лако да прихвати тежину несна.
И далеких предела у којима се може без воље наћи.
Била су то времена у која ти се чинило нестварним.
Оно што се дешава око тебе
Око твојих горштака.
Око забрана и њива.
Било је то доба када се морао брзо да одрастеш.
Да се не скриваш пред тим незнанцима.
Да будеш јачи од њихових намера.
Да прочиташ шта ће бити њихов наредни наум.
И разумем неразумно.
Нема ту великих прича за друго време.
Нема ту ни песама које су имале други глас.
И нема ту наде која ће преокренути ноћ у дан.
Укратко, да би опстао, био се део велике колоне.
Псовао си себе у себи, али ниси чуо свој глас!