Politika: Danilo Kocić dobitnik nagrade „Žak Konfino“

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress.016) – Данило Коцић, дугогодишњи дописник „Политике“ из Лесковца и писац, добитник је највишег признања, награде „Диплома Жак Конфино“ за 2017. годину коју додељује Фестивал хумора и сатире „Слем“ у организацији Лесковачког клуба читалаца. Прошлогодишњи и први добитник је проф. др Драгомир С. Радовановић, аутор више од 150 књига. Др Жак Конфино је један од најбољих лесковачких писаца, лекар, полиглота, сарадник Политике у којој је објавио велики број прича.

Жири је прогласио и добитнике три награде за набоље афоризме. Добитници су Љубисав Грујић из Пожаревца,  Нинус Несторовић из Новог Сада и Живан Лукић из Београда. Награду „Миодраг Стојановић Дунђер“, која носи име по некадашњем дописнику „Експрес Политике“ из Лесковца и Ниша, добио је Петар Јовановић из Београда. Награде ће бити уручене 17. новембра, а ову манифестацију средствима је подржао и Град Лесковац – објавила је данас Политика, а преноси PanoramaPress.016.

Advertisements

Danilo Kocić: Zašto treba prihvatiti ostavku glavne urednice „Politike“ Ljiljane Smajlović

Kocic danilo drvo vlasina 101

ЛЕСКОВАЦ – У рубрици Политике „Међу нама“, где се готово искључиво објављују хвалоспеви о главној и одговорној уредници Љиљани Смајловић, није објављен мој прилог поводом њене оставке. Поводод да напишем тај текст је оцена изнета у тој рубрици уз закључак једног читаоца „да одустане од оставке због нас читалаца и да остане на свом радном месту јер ће „Политика“ без ње нестати“.

Ево тог мог прилога у целини:

Политика је 6. јула објавила у рубрици „Међу нама“ прилог извесног господина Радомира Милуновића у којем, између осталог, пише о Љиљани Смајловић као „особи чвстог карактера“ уз закључак: „Молба је да одустане од оставке због нас читалаца и да остане на свом радном месту јер ће „Политике“ без ње нестати.“

Само због ове оцене, у којој се Смајловићева ставља на пиједестал „свемогућег Бога“, она и уредник те рубрике не би требало да буду на тим местима! Зар је могуће да неко може да умисли и објави да ће „Политика“ нестати ако Љиљана Смајловић (Сарајево, 1956, девојачко презиме Угрица, алжирски и амерички ђак, ћерка медицинске сестре – потпуковнице ЈНА и оца на служби у ЈНА) оде са места главне уреднице „Политике“!!! Нескромно, срамно, да срамније не може бити!!!

Смајловићева би требало да оде и са места уреднице јер је својевремено дала сагласност да група Политикиних дописника (међу којима је и аутор овога писма, који је три деценије „без мрље у каријери“, као професор књижевности и дипл. правник извештавао из Лесковца) остану без посла, односно да буду проглашени „технолошким вишком“.

Несуђена амбасадорка наше земље у Канади, која је после развода задржала мужевљено презиме, председница Удружења новинара Србије, допушта себи слободу да за хонорарног дописника Политике из Лесковца ангажује новинара који живи у Нишу иако је управо аутор овога текста, који живи у „српском Манчестеру“, изразио жељу да без икакве надокнаде прати најважнија дешавања у Лесковцу и другде у Јабланичком округу.

То што, наводно, највећи део редакције „Политике“ стоји иза Љиљане Смајловић само је доказ да је „полтронство безгранично“. Уз Љиљану Смајловић, и актуелни уредници „Политике“ би морали да поднесу оставке без обзира што се у јавности ствара слика како одлично уређују „Политику“ коју проглашавају за „националну институцију“.

Неспорно је да Љиљана Смајловић боља уреднице од др Живора Миновића и Драгана  Антића Струје, који су у време владавине Слободана Милошевића унизили новинарски занат до „неслућених размера“, али је, ван спора, садашња уређивачка концепција „Политике“ далеко од правог, објективног листа из времена браће Рибникар.

Мало је вероватно да ће овај прилог „Политика“ објавити, али се оглашавам као добронамерни читалац и неко ко је најбоље године свога живота провео у најстаријем листу на Балкану у коме се сада води „рат“ чији победник би – како умишљају самозвани уредници „Политике“ – требало да буде главна уреднице чија је биографија толико занимљива да би могао да се сними добар филм!

 Данило Коцић,

дугогодишњи дописник „Политике“ из Лесковца, члан Удружења новинара Србије

Danilo Kocić: Priče iz zavičaja – „Nevreme“ (1)

Kocic Danilo mala promocija 101 mart 2016

ЛЕСКОВАЦ, ВЛАСОТИНЦЕ – Данило Коцић (1949, Дадинце, Власотинце), професор књижевности и дипломирани правник, дугогодишњи новинар „Политике“, аутор двотомне студије „Лесковачки писци – трагови и трагања“, објавио је збирку Приче из завичаја „Невреме“. Већина прича раније је публикована у часописима и листовима. У више наставака, објавићемо избор из ове збирке. Jедна од прича, по којој је наденуто име збирке, зове се – Невреме.

Dadince foto 1

ДАНИЛО КОЦИЋ: НЕВРЕМЕ

Понекад ми се чини да сам пристигао у невреме. Обележавам јубилеје, свечарске дане, све мање са усхићењем, скромно, више да бих извукао поуку из својих заблуда.

Опирем се баналном и суровом терору упрошћене свакидашњице. Желим да измислим или да одсањам нови живот. Сетих се и Хераклитове изреке да човек никад два пута не може да ступи у једну исту реку. Наш живот зато није ништа друго до искорак у ту пролазну реку времена и простора.

Покушавам да сазнам ко сам, шта  сам, али не успевам. Не паничим. Све препуштам Богу. Зар није негде записано: „Даћу ти ново име написано на белом камену!“

Знам људе које је само интересовао заборав. Човеку је, можда, дато време да би разумео вечност. Многи умни људи су њу разумели као чисто време, без простора и пратеће сценографије.

Читање књига и писање је за неке моје давнашње другаре било обично губљење времена. Све је тако постајало једно исто, обична паланка. Зато ми се чинило да је најречитије говорило моје ћутање.

То своје давно време чувао сам, рекло би се, и тихо и повучено. Тада сам имао неку веру, веру као „сведока ствари невидљивих“, али и својеврсне гаранције да ће се нешто лепо ипак догодити. Волео сам младалачке сусрете са другачијим од себе, али сам увек желео да сачувам своју душу, јер је, ваљда, то био једини стварни улог у игри што је називамо животом.

Дани ћутања су били јачи од времена говорења. Рђави снови су постали неизбрисива јава. Време је у знаку апатије, а само повремено кресне нада да ће кренути напред, а оно се враћа у рђаву прошлост.

Верујем да људи побожне нарави, онима којима је једино стало до истине Бога, спокојније живе од атеиста. Ја, међутим, једноставно не могу да верујем. Тако су ме, ваљда, васпитавали. Једино што ми је одувек било блиско души су две истине, да се човек рађа и умире и да је, дабоме, важно шта другима нуди између та два наметнута догађаја.

Писање је ствар упорности, певање дар природе, а сликање је, како је давно приметио један уметник, посао за старце! Мени је једино остало да будем упоран. И да живим од наде, јер је савршено јасно да нам између усамљености, прикривених немира и страха да не посвршавамо најважније послове, пре него што се опростимо од најдражих, она једино остаје као вечита утеха!

У мом животу је некако све постало у знаку књиге песама Десанке Максимовић „Немам више времена“. Ова велика песникиња живот испољава као болно присећање, да је ту највећим делом присутан дијалог са невидљивим саговорником, са мртима и смрћу. Између бола и бола, остала ми је само нада да ће, можда, сутра макар мање бити бола!

%

Начуљух уши да слушам речито ћутање. Чини ми се да би ме свака реч удаљила од истине која, превиђало ми се или је то стварност, живи једино у ћутању. Све више осећам да заједно да давнашњим пријатељима живим само у сновима од слика које смо заборавили да постоје.

Људи жељни успеха крену у непознат свет, одвоје се од родног места, али увек се јасном носталгијом за завичајем. Велики градови привлаче људе од талента и знања, као што светлост привлачи лептире, а онда их или прихвате или, пак, забораве. И, дабоме, нигде утехе и безутешности.

Када су ме једном питали, шта радим када не пишем, одговорио сам у стилу једног вајара да, у ствари, више пишем када не пишем, јер размишљам. Блиско ми је, мислим, сазнање да нисам научио, чак ни изблиза, све лекције и да зато морам увек да будем у стању „емотивне приправности“.

За многе је писање било и остало нека врста молитве. Јер, како каже један песник: „Осећам се као паучина на старом тавану/ … када ме се неко сети нестајем.“

Људи су једна реч од низа речи које нас окружују. Људи су сведоци тужног времена. Они су сузе и још горе од суза – бол без суза! Људи броје и казују време и зато волим понеке људе!

Ако је истинито да је на почетку била реч и да ће на крају остати реч, онда је вероватно да је на почетку било сећање и да ће оно остати и на самом крају. Док сећања може уопште и бити.

Остају само приче и предања. Како осећам да старим, све су краћа пријатељства и љубави. Као да је време изгубило свој часовник, па ми се све више чини да ћу у данима који надолазе поново срести своју прошлост. Ако би се то и догодило, не бих волео да буде поново испуњена старим страдањима, кошмаром и животним драмама мојих најближих. Уместо тог кошмара, лакше бих изабрао последњу и највећу самоћу свих пролазника.

Гледајући минуле јесени дела великих сликара, сетио сам се детињства и времена када сам више слутио и осећао поетику тајанства саздану у шумским пространствима, него што сам могао да продрем до конкретних облика и слика у тим никада до краја сагледаним пределима. Питања често постављамо једнако са надом, али и са стрепњом; постављамо их и себи и другима. Најчешће то радимо у времену које нам се каткад чини и да га више нема, а онда нас саговорници изненаде: „Богу хвала, буди наду, умањује стрепњу.“

Можда је доиста свет једна велика позорница по којој сви, несвесни додељених нам улога, скупо тумарамо. Ко зна да ли би било боље када би било другачије. Једино је крај известан и за све исти! Корачам према будућности, према смрти! Разлике које постоје између истине и сна, живота и смрти су, можда, само привид. Слобода је, изгледа, мистерија. Можда је то истина. Ако је то тако, или бар узмемо да јесте, можда би се могло казати да би у супротном човек био налик или још већи магарац од оног, који, не успевајући да изабере шта ће пре да поједе, умире од глади поред стогова сена!

Прошлост је за мене део мог стварног живота. Од ње ме у суморним данима дели стварност коју бих желео да одбацим, да избришем овај живот „као тешку кабаницу“. За мене сећање није никакво губљење времена. Оно је, у ствари, мој стварни живот. Овај живот, трен у коме се налазим, је само део бескајних боја заборава!

Мој прави живот су једино успомене. Све остало је само припрема за искорак из путовања ка смрти!

 

Danilo Kocić: Čije je naše dvorište!

kocic danilo stosic 10 m a l a

ЛЕСКОВАЦ – Данило Коцић, новинар и писац – Коментар главне уреднице „Политике“ Љиљане Смајловић („Наше и њихово двориште“, 22.05) вишестоко је подстицај за размишљање о нама и њима – о нашем и њиховом дворишту. Тај прилог можете волети. Не морате. Можете игнорисати. Не морате! Можете пажљиво прочитати. Не морате! Оно што је неспорно свакако је начин на који је главна уреднице представила питање положаја медија у „нашем“ и „њиховим“ двориштима.

Ако се коментар чита уз добре намере, може се разумети као позив да се једнаком мером посматра медијски свет – ма где се налазио. У Србији, на просторима бивших југословенских република или широм земљине кугле. Суштина оваквог полазишта је, како смо разумели коментар – а као да је на брисаном простору – јасно залагање за одбрану права говора ма колико се не слажемо са ставовима саговорника.

То је давно изречено социолошко-филозофско-политичко гледиште које не би требало да буде спорно. Јер, одбрана на право другог да изнесе своје став је у исто време и право свакога да о нечему што је у центру пажње (али и ван оквира актуелног политичког и сваког другог спектра) каже шта је његово мишљење.

Бити у праву, дакле, не значи да сте и у праву! Као што је случај и са другима, али то је друга страна једне исте медаље: разноликост у сличностима и сличност у разноликостима! То, дакле, није позив на истогласје, него на право да „слободни ум“ размишља – слободно. Наравно, само промишљање о „слободном уму“ и слободи“ ограничено је правом да и други могу слободно да мисле, али у границама које подразумевају већ изнето становиште да је слобода размишљања (и писања) ограничена правом да и други имају ту привилегију моћи!

Иако, како с правом примећује Љ. Смајловић, „нема на јавној сцени никога ко није спреман заклети се да је слобода мишљења и говора – светиња“, долазимо у једну занимљиву – и широко могуће постављену философску примисао о слободи и светињи као универзалној формули коју може да обликује само свет који се – по социолошко-философском схватању морала и људскости – може разумети као „збир слободних“, мислећих људи!

Коментар главне уреднице најстаријег и засигурно најбољег дневног листа у Србији (неки ће то сигурно оспорити, јер имају право на слободно мишљење), може се читати и на другачији начин: као одбрана неодбрањеног!

Да ли уз навођење (не)занимљивих и крајње (не)проблематичних ставова ауторка износи управо и право да и (не)слободни људи имају такође могућност да изнесу свој став који може бити протумачен као „најтврђа оптужница“. Управо, чини се, ту долазимо до кључног питања које тражи одгонетку: до које се мере једна тврдња може сматрати истином, а када прелази границе не само „лепог укуса“, него грубог памфлете, па и суштине бића кривичног дела.

Иако изгледа да се то лако може разазнати у иначе вишеслојном коментару Љ. Смајловић, ипак овоко постављено право појединаца (и група) да свој став о некој личности или појави износе полазећи од „слободе мишљења“, може бити – споран!

Полазећи од давно изречене истине да нема – апсолутне истине, могло би се, слободо, закључити да на другој страни пола наших промишљања, нема ни апсолутне лажи! Шта је, у ствари, „апсолутна истина“, а шта „апсултна лаж“. То питање иако такође само по себи може бити спорно, дато површно и из више углова, нагони на почетно размишњање о вредности „ограничених слобода“ и праву на „(не)ограночено мишљење“. Ако је за нас тзв. „(не)ограничено мишење“ још неизречен став, оно није ничим ограничено, јер ми заправо и не знамо до које је границе неко искористио право на своје (не)ограничено мишљење. Тек када тако изнето промишљање буде саопштено, оно није више (не)ограничено мишљење, него закључак о некомо или нечему што је предмет, на пример, јавне расправе!

Има теоретичара права који су одавно заузели станиште да се људска слобода ограничава јасно формулисаним законским одредбама. Такво промишљање је само делимично тачно. Јер, ако су закони оквир наше слободе, онда би се многе ствари могле јасно разраничити и тада не би ни било спорења! Невоља је у томе што се чак у и тзв. јасно скројеним законским одредбама изражава (не)спорно право свакога да другачије мисли и истовремено износи своје људско, филозфско, социлошко или било које друго становиште. Коначно, да су законске одредбе само привид који штити људску слободу довољно говори сама чињеница да се свугде, широм планете, они мењају, јер „већина која влада“ оцењује да ли је у њима речено довољно аргумената да се њихово право да буду „господари судбине“ обичног света може спровести уз тумачење да се то чини у име – слободе!

Дакле, слобода о суштини ствари у „нашем“ и „њиховом дворишту“ (јасна метафоричка слика изнета у самом наслову већ поменутог коментара) није у томе да ли су једни или други у праву, него у којој је мери ослобођено право да се брани властито мишљење.

Долазимо до кључног закључка о слободи и ослобађању слободе! Ако бисмо прихватили тезу да је слобода увек – слободна (по језичкој јасноћи њене поруке), онда не би ни било потребе да буде ослобађана! Невоља је, међутим, у томе, што слобода сама по себи није слобода, него наше промишљање о границама слободе. Коначно, има не мали број људи који су „по општем уверењу“ слободни, а осећају да су заробљеници „своје слободе“. На другој страни, има и људи који су, по слову позитивног права, „неслободни“, али они такво стање властитог духа (и тела) не доживљавају!

Због тога би, чини се, било вишеструко корисно на примерима које износи Љ. Смајловић, у крајње занимљивом коментару „Наше и њихово двориште“, тражити одговор на једноставо, али у исто време изузетно сложено питање о нашим (медијским) и другим слободама. То је почетак почетка слободног промишљања и о слободи као актуелној датости тренутка, али и о слободи као жељеном стању у неком другом, свакако будућем времену.

Данило Коцић, новинар и писац

 

 

Zejnel Zejneli: „Goranci svačiji i ničiji (a ipak svoji)“

Goranci Zejnelova knjiga

LESKOVAC, BEOGRAD – Novinar ‘’Politike’’ Zejnel Zejneli, od skora novinar i publicista u penziji, do 1999. godine živeo i radio na Kosovu i Methiji, nedavno je objavio knjigu o Gorancima pod nazivom „Goranci svačiji i ničiji (a ipak svoji)“. Radi se o knjizi u kojoj Zejneli, takođe Goranac, koji je do sada objavio deset knjiga o Kosovu i Metohiji, objašnjava šta su, odakle su i ko su uopšte Goranci. Naime, oni i danas žive na Kosmetu, padinama Šar-planine, stešnjeni između granice s Makedonijom i Albanijom. Autor je dugo godina sakupljao građu, pa tako knjiga sadrži više od dvadeset naučnih i drugih radova o ovim ljudima.

U ovoj po svemu zanimljivoj i podacima vrlo bogatoj knjizi je objavljeno i jedno od prvih naučnih istraživanja akademika dr Miroslava Lutovca, koji je istraživao Goru, gde žive Goranci, i Opolje, gde žive Albanci. Tu su i istraživanja Srpske akademije nauka i umetnosti o Gori, Opolju i Podgori, delova Sredske župe, nedaleko od Prizrena. Ta istraživanja nisu do kraja urađena zbog ratnih dejstava i bombardovanja Srbije 1999. godine.- Uglavnom se svi istraživači slažu da su Goranci slovenskog porekla, a mr Suzana Hasani je, istražujući poreklo ove male etničke zajednice, došla do podataka da se oni pominju još u vreme rimskog doba. U zavisnosti od opredeljenja nekih autora, naročitio posle rata na Kosovu, pojedinci su tvrdili da su Goranci Bošnjaci ili Vlasi-Aromuni.

Tako, na primer, Turski autori tvrde da su oni poreklom Turci, Bugari, da su upravo Goranci bugarskog porekla, Makedonci da su zbog jezika i običaja Makedonci muslimani, a Albanci da su Goranci ništa drugo do Albanci – primećuje Zejneli. – Mnogi autori tvrde, i uglavnom se svi u tome slažu, da su Goranci srpskog porekla i da su pod pritiskom Otomanske imperije primili islam. Navode se nazivi mesta i toponimi koji nedvosmisleno potvrđuju njihovo slovensko poreklo, a njihov jezik mnogi svrstavaju u najčistiji staroslovenski jezik. Mnogi od autora ne mogu da izbegnu ni to da je car Dušan tvrdio kako su mu oni najbolji podanici, zatim da se pominju u Hrisovulji cara Dušana, da su bili i pod zaštitom kralja Petra Prvog – prenisi sajt Budite u toku.

Pesma „Evrovizije“: Ukrajinka nije pobedila s pesmom nego pesmom!

kocic-danilo-kraj-vlasinskog-jezera-na-zadatku

ЛЕСКОВАЦ – Посредство телевизије, гледаоци у Србији могли су да прате „Песму Евровизије“ на којој је победила Украјинка Џамала. Многи стручњаци оцењују да је до победе дошла из тзв. „политичких разлога“. Политика је том догађају посветила дужну пажљу, а веома детаљно је писала и 16. маја („Победа Украјине у политичком рингу“).

Ако бисмо, на пример, за тренутак сметнули с ума неприкладан наслов (за најстарије и новине несумљивог угледа), остаје питање како је у тако угледној новини могао да буде објављен следећи поднаслов: „Украјинска певачица Џамала освојила прво место с песмом (подвукао аутор овог текста) која се бави Кримом, због које је још раније Русија протествовала да је политички обојена“.

Сваки добронамерни читалац би, засигурно, помислио да је у питању (не)намерна грешка, јер се у новинама (и у Политици) појављују такви (лекторски) пропусту од којих – боли глава!

Ипак, да није реч о случајно погрешном коришћењу падежа (у овом случају инструментала), већ о својеврсном незнању, потврђује следећи цитат: „Наша представница Сања Вучић, која је наступила под редним бројем 15. није успела да уђе у првих десет најбољих песама овогодишњег такмичења које је одржано у стокхолмској „Глобен арени“. Млада Крушевљанка је с песмом „Goodbye“ (подвукао аутор овог писма) Иване Петерс освојила 18. место али и многа срца током боравка у Стокхолму, стекла бројна познанства и завидно искуство током наступа на овогодишњем Евросонгу“.

Даља (лекторска) анализа овог прилога показала би још неколико језичких „недоследности“ што је за лист дуге традије и угледа недопустиво!

Уз ова запажања требало би додати да у другим новинама, које се могу наћи на киосцима у Србији, има таквих лекторско-редакторских пропуста да изазивају оправдани подсмех читалаца „просечне писмености“.

Данило Коцић, новинар, професор из Лесковца

Nova Naša reč: Ko će nas predstavljati?

so leskovac zgrada

LESKOVAC – Najnoviji broj Nove Naše reči piše o tome kako će izgledati buduća leskovačka Skupština, nakon lokalnih izbora održanih 24. aprila. U Skupštinu ulazi osam listi stranaka i koalicija, a Nova Naša reč donosi imena onih koji će, bar na prvom zasedanju, sesti u skupštinske klupe, što će se kasnije svakako menjati  podelom direktorskih i drugih funkcija. Nova Naša reč donosi i preliminarne rezultate za republički parlament.

Za najnoviji broj Nove Naše reči govori politički analitičar i predsednik Aktivne Srbije Dušan Janjić, koji komentariše to što su poslanici Jedinstvene srpske liste pomogli Hašimu Tačiju da bude izabran za predsednika Kosova, govori o tome da li srpske sredine  na Kosovu, ali sve više i u Srbiji, kontrolišu kriminalne strukture sa severa Kosova i o drugim temama vezanim za položaj Srba na Kosovu.

Na području Jablaničkog okruga počeli su javni radovi, piše Nova Naša reč. Angažovano je 99 nezaposlenih i 78 osoba sa invaliditetom u trajanju od tri do četiri meseca. Za to vreme oni dobijaju iznos od 18.000 dinara na mesečnom nivou, sa uplaćenim doprinosima, i putne troškove. U toku je realizacija još tri programa predviđenih planom Nacionalne službe za zapošljavanje za 2016. godinu, piše Nova Naša reč, i konstatuje da je interesovanje za sve tri mere daleko veće od finansijskih mogućnosti leskovačke filijale.

Nova Naša reč piše o tome šta je rečeno na okruglom stolu koji su organizovali Narodni parlament i Građanske inicijative, u cilju približavanja nezavisnih institucija građanima. Iako se broj pritužbi građana na rad državnih institucija iz godine u godinu smanjuje, to ne znači da ove institucije bolje rade i da se prava građana više poštuju, zaključili su gosti okruglog stola.

O medaljama koje su učenici Visoke poslovne škole strukovnih studija osvojili na takmičenju u Rumuniji, o tome šta su rekli učesnici okruglog stola o rodnoj ravnopravnosti, koji su organizovali Centrar 8 iz Beograda i Odbor za rodnu ravnopravnost grada Leskovca, o održavanju Drum Dum festa i takmičarskom konkursu koji je raspisan, kao i o još jednoj nagradi koju je Nebojša Ilić Ilke iz Vlasotinca dobio u Velikoj Plani, piše najnoviji broj Nove Naše reči.

U feljtonu „Leskovčani beogradske dijaspore“ o autoru knjige, prof. dr Žarku Spasiću, piše njegov kolega i saradnik prof. dr Časlav Mitrović.