Danilo Kocić: „Prof. dr Tihomir Petrović – život i misao: hrestomatija i komentari“

ЛЕСКОВАЦ  – Крајем прошле године појавила се књига „Проф. др Тихомир Петровић – живот и мисао: хрестоматија и коментари“ у издању Удружења писаца Лесковац и аутора Данила Коцића, новинара и писца. Професор Петровић један од неколико изузетно угледним стваралаца Лесковца и југа Србије и редовни је професор Педагошког факултета у Сомбору. Објављујемо уводник аутора књиге Данила Коцића.

Рад прф. Тихомира Петровића опширно је представљен у студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016)

Напомена: Комплетна књига у PDF – о в д е:

Проф. др Тихомир Петровић:  Живот и мисао – хрестоматија и коментари

ПРОФ. ДР ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ: СВЕСТРАНИ НАУЧНИК РАСКОШНОГ ТАЛЕНТА

 Ако хоћеш, и на гору ћеш скочити,

ако нећеш, ни с горе нећеш сићи.

 (народна пословица)

      I

Најплоднији период рада проф. Тихомира Петровића је последња децније минулог и почетак XXI века када објављује и најзначајнија дела. Проф. др Тихомир Петровић, то се лако може уочити читајући оцене проф. др Душана Јањића, Николаја Тимченка, академика Милована Данојлића, академика Предрага Палавестре, проф. др Миодрага Милинковића, али и других критичара, есејиста, посебно стручњака из његове најуже области, дечју књижевност, поставио високе истраживачке критеријуме и створио дело неспорне научне поткованости.

Стваралачки замах озбиљног историчара српске књижевности, не само дечје, иако је она у првом видокругу његовог рада, започео је књигом Дете и књижевност – књижевна критика о српској књижевности за децу (1991).

Ту је, дабоме, и Петровићева одлична књига Велибор Глигорић о реализму (1993). Мање је знано, и баш то треба нагласити, Петровић је магистарски рад на Филолошком факултету у Београду управо посветио Глигорићу и његовом делу и тада је оцењено да је реч о најбољем магистарском раду генерације (1986).

Аутор књиге Огледа о критици из књижевности и језика (1993), Цветника народне књижевности за децу (2000) и Књижевних записа (2000) – да поменемо само дела које су и наведена у његовој краткој биографији, у Историји српске књижевности за децу, свих ових година, ревносно, готово са једнаком посвећеношћу педагошком раду, прати завичајну, лесковачку литературу, и о томе је писао у Помаку, Нашем стварању и Нашој речи, као и гласилима која излазе у другим књижевним центрима.[1]

У тим оценама, писаним препознатљивим, јасним језиком, Петровић је снажно подстицао младе, даровите ауторе, али је, и то треба рећи, писао и о извештаченој књижевности, о делима која не завређују посебну пажњу, па су те анализе његовог гледања на завичајни књижевни круг објављиване на истакнутим местима, на пример, у листу за књижевност Помак.

Проф. др Душан Јањић, један од најбољих зналаца стваралаштва Тихомира Петровића, с правом оцењује: „Већ својом првом студијом, Дете и књижевност – критика о српској књижевности за децу, Тихомир Петровић је на велика врата ушао у свет ове у нас недовољно истражене литературе.“[2]

Од тренутка када се појавило прво дело (Дете и књижевност – критика о српској књижевности за децу, Дом културе Жика Илић Жути; Лесковац 1991), угледни критичари, професори универзитета, али и новинари, помно су пратили рад Тихомира Петровића, једног од највећих зналаца дечје литературе код нас.

Један од најугледнијих професора Филолошког факултете у Београд, Слободан Ж. Марковић, поводом Петровићеве прве књиге Дете и књижевност – критике о српској књижевности за децу, која је, у ствари, нешто измењена његова докторска дисертација, оцењује: „Аутор се определио за ову тему јер критика српске књижевности за децу није изучена ни као жанр ни у својој књижевноисторијској појави и трајању.“[3]

Проф. Марковић закључује: „Петровић је успешно истражио развој критике овог вида и дао значајне научне резултате, који омогућавају боље познавање и целовитије сагледавање нове српске књижевности.“[4]

У студији Дете и књижевност: критика о српској књижевности за децу  (Лесковац 1991) аутор даје следећу напомену: „Студија Књижевна критика о српској књижевности за децу представља нешто измењен текст докторске дисертације под истоименим насловом, коју је аутор одбранио септембра 1990. године на Филолошком факултету у Београду пред комисијом коју су сачињавали: проф. др Слободан Ж. Марковић, проф. др Милош И. Бандић и проф. др Христо Георгијевски.

Аутор подвлачи: „Легитимност српске критике књижевности за младе, као подврсте српске критике, неоспорна је не само из угла спекулативне типологије, спољашње и унутрашње перспективе, него и са становишта читалачке и критичарске, то јест књижевне праксе.“

По оцени проф. др Николе Цветковића књижевна критика о српској литератури за децу, до ове обухватне монографије, студијски је неистражена и не проучена. Књига Дете и књижевност, чији је поднаслов Критика о српској књижевности за децу, прва је обухватнија монографија ове врсте. Она на најбољи начин попуњава крупну празнину у овој области.[5]

Како оцењује проф. др Душан Јањић, „већ прва Петровићева студија Погледи Велибора Глигорића на књижевност реалистичке оријентације, награђена 1986. као најбољи магистарски рад на Филолошком факултету у Београду (објављена 1993. под насловом Велибор Глигорић о реализму), најавила је велике могућности књижевног критичара и есејисте. Огледи и прикази књижевних дела, континуирано објављивање више од две деценије у бројним часописима, зборницима и листовима, оправдавају оцену Николаја Тимченка, изнету поводом јубилеја лесковачког часописа Наше стварање, да је Петровић данас заузео позицију најмарљивијег и најплоднијег, најкомпетентнијег и најутицајнијег књижевног критичара“, истиче проф. Јањић.[6]

Петровић закључује о Глигорићу: „Рекло би се, свим жаром своје душе чезнуо је за истином, тражио у литератури реализам као суштинску садржину уметности и као поетску истину. Реализам представља гаранцију књижевне вредности, основу књижевног стваралаштва и пресудни критеријум при вредновању литерарних дела. Аксиом је његовог критичког мишљења.“

Огледе и критике у овој књизи, сложени према извесним заједничким одликама, аутор је објављивао у књижевним часописима и листовима у временском луку од 1980. до 1993. године. Већина радова је преузета са незнатним изменама, а понеки су, независно од њихове хронологије штампања, претрпели нову редакцију, прерађени, скраћени или проширени.[7]

За Драгана Тасића, лесковачког песника и књижевног критичара, књига Тихомира Петровића Огледи и критике из књижевности и језика показује један вид ауторове књижевне делатности, везан за оглед и краћу критику, поред онога што смо досад упознали као предмет ауторовог интересовања. Тасић констатује: „Смисао и вредност оваквог подухвата лежи, због тога, у уверењу да и писац са одређеним подручјем интересовања, који је формирао неке склоности и посветио се истраживању неких области, треба да се прихвати, повремено, улоге критичара у текућем књижевном животу, или да се сам позабави стварањем нове перспективе у одмеравању традиције, јер се и тако остаје савремен.“[8]

Историчар књижевности и критичар др Тихомир Петровић, доцент Учитељског факултета у Врању, највећи део своје научно истраживачке пажње посветио је проучавању феномена дечје књижевности или књижевности за децу и у тој области дао неколико веома запажених дела – оцењује Николај Тимченко поводом појаве књиге Змај и српска књижевност за децу.[9]

У сваком случају, закључује Тимченко, као књижевнотеоријска студија у којој нису изостали критички и вредносни судови, овај рукопис др Тихомира Петровића заслужује сваку пажњу и као пионирски подухват и као истраживачки резултат. Заснован на исправном уверењу да књижевни историчар не треба да се заустави на констатовању чињеница и истраживању појава и писаца, већ да се неизоставно мора посветити и вредновању и класификацији материјала, овај рад је добра и методолошка основа за продубљивање наших знања о дечјој књижевности као важном сегменту опште књижевности.

Слободан Марковић, сарадник Просветног прегледа, поводом објављивања књиге Змај и српска књижевност за децу, подсећа да је проф. Петровић „највећи део вишегодишње истаживачке пажње посветио проучавању феномена дечје књижевности, односно књижевности за децу и у центар књижевности XIX века, не без разлога, анализира поезију Јована Јовановића Змаја – окренут не само почецима већ и даљем разграничавању овог књижевног жанра“.[10]

Ни дело Сценска уметност није остало незапажено. На учитељским факултетима будући педагози, учитељи, слушају и предмет Сценска уметност. Не без разлога: по природи свога позива, упућени су да деци преносе не само основна знања, да их припреме за даље школовање и оспособљавање за живот, из наставних предмета као што су рачун, писање, биологија и друго, већ и да им отварају шире образовне хоризонте, стварају код њих потребу за изражавањем у свим областима културног живота. Истовремено, они су у срединама у којима живе, поготово оним мањим, једини који могу да културном деловању дају одређени и садржај и смисао. Наравно, у том погледу сценска и музичка уметност представљају основу – оцењује Вили Хубач, лесковачки новинар.[11]

Хубач подсећа да је „књига намењена студентима да лакше савладају материју и успешније се припреме за испит. Међутим, та школска страна публикације, иако је доминантна, није искључива. Определивши се за проверене ствараоце у позоришној уметности који су се, истовремено, и веома успешно бавили и историјом и теоријом сценске уметности, пре свега позоришне, Петровић је постигао још један квалитет: верујемо да ће заинтересовати студенте да помније проуче понуђену литературу која је дата на крају књиге у њеном интегралном виду“.

Књига Тихомира Петровића Машта и игра у суштини представља ауторов синтетички поглед на српску књижевност за децу XX века, са посебним освртом на песнчко дело Десанке Максимовић – сматра Миомир Милинковић.[12]

Петровић је, констатује Милинковић, књижевно дело Десанке Максимовић посматрао из различитих перспектива, а нарочито са аспекта књижевноисторијског вредновања, у светлу модерних књижевних тенденција, које су у међуратној књижевности за децу на известан начин наговестиле ако не и одредиле карактер и линију њеног будућег устројства и развоја. У том погледу, уз авангардизам Вучових поема, посебно истиче поезију Десанке Максимовић, која је уз Нушићеве Хајдуке и Ћопићеве приповетке, у извесној мери антиципирала и токове савремених књижевних тенденција. Осим тога, Петровић је веома исцрпно, али синтетично и разложно сагледао и развојне етапе  српске књижевности за децу и истакао особености њених евулутивних токова од Змајевог до нашег времена. Послератну књижевност, а нарочито период од 1954. године, када се појавила чувена збирка песама за децу – Поштована децо Душана Радовића, Тихомир Петровић дефинише као књижевни заокрет у коме ће се нарочито ценити књижевне форме и модели, који су настали као последица модерних књижевних струјања, схватања и животних садржаја – закључује Милинковић.

Ушавши раме уз раме са припадницима мушког пола, жене – писци су заузеле високо место у књижености. Небројено дела сведоче о њиховој снажној инвенцији, дубокој аутентичности и особеној сензибилности. Близу је истини, по свему, мисао да је најдубљи стваралачки доживљај женски, јер је то – вели се – доживљај који прима и рађа.

У уметности речи, пише Зорица Турјачанин, поезија се најискреније отвара женама: „Емоције, истанчаност, разбирање тананих нити ријечи, дослућивање и наговештаји блиски су поетском бићу жене. Под тим својствима, али уз присуство специфичне сензибилности, оне су и сјајни есејисти са смислом за уочавање суптилних нијанси, слутње ствари прије њиховог опредмећења и конкретности.“[13]

Петровић констатује: „Ослобађањем од сентиментализма, које се сматра својством жене-писца, списатељице су учиниле осведочени продор у литературу и утрле пут млађим генерацијама жена за васпитно стварање и ослобађање од онога што се задржало заробљено наслеђем и предрасудама које спутавају. Било је песникиња које су се смелије прихватала мушких тема, са нечим изузетним, самосталним и мушкобањастим.“

Истиче, такође, да је „са друге стране, мали број жена књижевника“ и наводи оцену Зорана Гавриловића, поводом једне наше песникиње, да је „њихово стваралаштво краткотрајно или већином кратког даха“.

Публициста Слободан Марковић оцењује да се „већ дуже време Тихомир Петровић сврстава у ред најпознатијих проучавалаца српске књижевности за децу, а попут Слободана Ж. Марковића, Воје Марјановића и Нова Вуковића, највећи део несвакидашње стваралачке енергије троши на остваривање естетских и књижевноисторијских питања стваралаштва за најмађе“.[14]

Професор Тихомир Петровић објавио је и Књижевне записе I (2000) и Књижевне записе II (2003) у којима је, осим прилога о познатим српским писцима, знатну пажњу посветио и лесковачким ствараоцима.[15]

У првој књизи Књижевних записа (уредник Томислав Н. Цветковић, 99 страна) дата је кратка белешка о аутору.

У напомени, на крају Књижевних записа (2000) стоји: „Текстови у књизи, поређани проблемско тематски, представљају избор из радова који су већ објављени у књижевним гласилима, или саопштени на научно-стручним скуповима. Већина преузетих радова је претрпела извесне измене. Ова књига одсликава један сегемент ауторове књижевнокритичке активности.“[16]

Друго издање Књижевних записа (уредник др Душан Јањић, рецензент Николај Тимченко, Лесковац 2003), започиње опширним прилогом (17 страна) Уместо увода: „Уметност је настала из дубоке човекове потребе за духовном лепотом. Потреба за лепим лежи у основи њеног постојања и сврхе. Лепо као оваплоћење идеала, идеала који се никада не може досегнути, јер је недостижан, недокучив и одвећ племенит, причињава човеку задовољство или уживање особене врсте; нуди му естетски доживљај као пријатан и занимљив опажај (ружноћа изазива нелагодност, негативне појаве и осећања протеста). Лепота је диспозиционо својство предмета, повезано на једној страни с „предметом и склопом“ његових делова, а на другој са „задовољством и уживањем“ посматрача. Одсликавајући целовитост реалне и симболичке димензије људског постојања, уметност нуди реципијенту могућност да осети основне вредности живота и победи његову једноличност а и само време. Она утажава човекову жеђ за бесмртношћу.“[17]

Књига има два дела: Писци и књиге и Лесковачки књижевни круг. Такође су дати краћи, занимљиви подаци о самом аутору.

Нова књига Књижевни записи 2 доноси велики број написа о делима аутора из различитих средина, као и писаца лесковачког књижевног круга – истиче Живојин Тасић, лесковачки књижевни критичар.

„Аутор је на једном месту сакупио већи број записа о разноразним књижевним публикацијама које су објављене у периоду од 1999. до 2002. године и које је требало представити ширем читалаштву. Реч је углавном о кратким, често пригодним белешкама и приказима књига поезије, приповедне прозе, студија књижевне критике, монографија итд. Књига је састављена од две целине. У првој, насловљеној Писци и књиге, дати су прикази књига аутора чију су издавачи из Београда, Зрењанина, Новог Сада, Врања и Ужица, дакле ван Лесковца. Ту нема имена познатих мимо стручних кругова, осим, наравно, Чедомира Мирковића и Момчила Златановића, вуковског нотара језичког народног блага из врањског краја.“[18]

Тасић завршава прилог следећом оценом: „У излагању Петровић настоји да строгим критичарским судовима дода и извесну питкост, тиме што их чисто обогаћује личним импресијама. Заснованост сопствених књижевнотеоријских позиција образлаже у обимном уводном делу књиге, који показује његову широку и релевантну обавештеност о питањима науке о књижевности, теорије књижевности и књижевне критике.“

Цветник народне књижевности за децу (два издања) проф. Тихомир Петровић објавио је 2000. и 2002. Рецензенти оба издања били су проф. др Слободан Ж. Марковић и проф. др Момчило Златановић, док је уредник прве књиге познати лесковачки књижевник Томислав Н. Цветковић, а друге проф. др Душан Јањић. У „Уводнику“ проф. Петровић истиче: „Усмена књижевност се, свакако, зачела још онда када се човек ишчаурио из своје анималне љуштуре и почео уобличавати свој говор. Иако постоје неке претпоставке о њеном пореклу, време њеног настанка је у књижевној науци мутно и тамно. Први трагови код Срба датирају из VI века, али ни код многих других народа нема старијих поузданих знакова њеног постојања. Срочена у праскозорју људске маште, у уметнички рудиментарном облику, српска народна књижевност данас заузима једно од најважнијих места у усменој традицији словенских и европских народа. Пред њом су, са радозналошћу и признањем, застали знаменити европски уметници и научници, као што су Гете, Грим, Мицкијевич, Гезман.“[19]

У другој књизи Цветник народне књижевности за децу (2002), аутор, између осталог, говори о хумору који је, по правилу, пратилац ове врсте литературе: „У свом тагичном осећању усамљености од XIV до XIX века, изложен злу и недаћама, народ се хумором бранио од страха и насиља; њиме је лечио своје ране или се светио, када то није могао на други начин. Деца су се, подједнако као и одрасли, смејала сејању соли, ношењу светлости у врећи, продаји маховине место вуне или шишарки место ораха. веселило их је поткивање патке, седлање гуске, навлачење певцу ковчели чакшире, или мужење јарца и хватање измуженог млека у решето. Смешни су им били људи који хоће да одсеку волу главу коју је увукао у врч, уместо да врч сломе. Хумор и рађање речи у реченици које ништа не значе, нити остварују поруку, у најужој су вези са игром народног ствараоца. Деца су се наслађивала у игри ређалица, разбрајалица, брзалица и загонетки.“

Закључује: „Изражавајући примитивни менталитет и поглед на свет, реч непознатог уметника остаје дуго незапажена, омаловажена па и забрањивана – све до епохе просвећености и просветитељства.“

Студијом Историја српске књижевности за децу проф. Тихомир Петровић ушао је у свет науке на велика врата. Миодраг Милинковић изрекао је кристално јасан суд „да је ово, заправо, прва права историја српске књижевности за децу и да је утолико њена историјска и свака друга вредност већ сада јасно изражена“.

Николај Тимченко закључује: „Историја српске књижевности Тихомира Петровића је прва у свом жанру код нас али је својим одликама – већ сада се може рећи – незаобилазна.“[20]

Миодраг Матицки констатује: „Пионирско дело Тихомира Петровића, једно је од низа оних којима је на књижевноисторијски начин осветљена традиција српске књижевности. Њен обим од 570 стр., више стотина имена аутора о чијим се делима расправља, број периодичних публикација за децу (154 листа и часописа и преко 1200 школских листова) говоре да је овај део српске књижевности, за последња два века, веома развијен и разгранат. Мноштво различитих литерарних појава и дела високе естетске вредности посредно говоре и о снази и ширини укупне српске књижевности.“[21]

По оцени Николаја Тимченка, српска књижевност за децу имала је и свој дуги ток, и развој, и своје врхунце и падове; стварали су је многи српски писци, и они највећи, и имала је и своје критичаре и теоретичаре. Била је сенка ,,књижевности за одрасле’’, али нико озбиљно није оспоравао њену аутентичност, јер је показивала и своју виталност и своју аутентичност; понекад је посустајала али никада није престајала да постоји још од времена Доситеја. Они најбољи и најозбиљнији критичари, који су пратили њен развој и размишљања о њеним дометима, особеностима и месту у општој књижевној ситуацији знали су да истакну и њене педагошке и њене естетске вредности.[22]

Тимченко уочава: “Све то на убедљив начин описује и валоризује у својој обимној и свеобухватној Историји српске књижевносит за децу др Тихомир Петровић, професор Учитељског факултета у Врању. Солидно припремљен за овај, слободно се може рећи, пионирски посао историчара једне специфичне области књижевне уметности, Историја српске књижевности Тихомира Петровића је прва у свом жанру код нас али је својим одликама – већ сада се може рећи – незаобилазна. Наша наука о књижевности добила је још једно добро утемељено и са потпуношћу које импонује остварено научно дело.“[23]

Проф. Душан Јањић оцењује да је „професор књижевности на Учитељском факултету у Врању, Тихомир Петровић (1949), један је од наших најкомпетентнијих проучавалаца и тумача српске књижевности за децу“.[24]

Констатује: „Историја српске књижевности за децу је, несумњиво, круна Петровићевог досадашњег књижевног и научног рада. Он је ову књигу писао годинама, писао ју је готово са фанатичним жаром и маром и изузетном посвећеношћу. Нису га поколебале ни бројне тешкоће на које је наилазио. Неке од њих су практичне природе: далеко од метрополе, далеко од непосредних извора сазнања и података, од централних библиотека, института и других релевантних институција, Петровић је морао, препостављам, да улаже огромне напоре да превлада тај хендикеп. Зато, у одсуству продубљених анализа и прегледа о српској књижевности за децу, амбициозан подухват Тихомира Петровића да се лати писања њене историје заслужује пуно поштовање и има, може се рећи, национални значај. А резултат Петровићевих истраживања доиста је импресиван. Не скоро 600 страница књиге дао је свеобухватан приказ развоја наше дечје књижевности, од њених почетака до данашњих дана, приказ који својим опсегом, дубином и домашајем импресионира читаоце.“

Петровићева књига, сматра проф. Јањић, у понечему наличи Историји српске књижевности недавно преминулог Јована Деретића. Слично је компонована, постоје извесне додирне тачке у обухвату, приступу, у обради. Али то никако није мана Петровићеве књиге. Пре би се могло рећи да је комплимент, јер Деретићева студија је капитално дело у нашој науци о књижевности. А могло би се тако и устврдити да је и Петровићева студија капитално дело у домену проучавања српске књижевности за децу. Историја српске књижевности за децу Тихомира Петровића је, ван сваке сумње, значајно, драгоцено дело које чини част нашој култури – прецизира проф. Јањић.[25]

Основна школа у Бошњацу једна је од публикација проф. Тихомира Петровић, који је био је ученик те школе. Дело је посветио својим учитељима Оливери и Радосаву Кривокапићу. „Отварање школе у Бошњацу поклапа се са ослобађањем од Турака. Село је, међутим, имало школу и пре ослобођења, сходно Закону о устројству основних школа од 11. септембра 1863. године, којим је одређено да се „основне школе састоје  по селима из три или четири разреда“.[26]

Аутор подсећа да „званично школа у Бошњацу датира после 1878. године када престаје дејство турске административне и политичке организације, и када српска Врховна команда и у овим новоослобођеним крајевима, државно-правно и политички изједначеним са доратном кнежевином Србијом, приступа организовању прве просветне службе и црквене управе“.[27]

Школа од 1962. године носи назив Основна школа „Радоје Домановић“ и чине је три подручна одељења у Пертату, Цекавици и Великом Војловцу. Заједно са подручним одељењима има око 600 ученика.

Зборник Стваралаштво Момчила Златановића садржи у првом реду радове са научно-стручног скупа одржаног на Учитељском факултету у Врању 6. јуна 2002. године.[28]

Проф. Тихомир Петровић, приређивач књиге, истиче да је Златановићево дело преузето из самога живота. Он је страсни читалац – чита књигу која постоји свугде око нас – књигу живота. Пред нама је дело чији аутор није један од оних кабинетских радника, који се, неретко, користи туђом имовином, него истраживач чија се имагинарна радионица налази на чистом ваздуху, на пропланку, у срцу природе и међу људима. Посреди је стваралачко дело настало на основу познавања ствари, по једном критичком осећању и на основу дужих истраживања и студија. Златановићеве збирке и монографије, у најбољем смислу речи, служе нашем роду и језику. Управо његов род и говор тога рода били су подстицајна снага за све оно што је стигао и пожелео да уради.

Истиче: „Зашто су Златановићеве књиге као топле погаче које миришу на жито и воду изворску? На ово питање одговор је дао Владан Недић. Златановић је, каже он, познавао „до присности живот у једном особеном дијалекатском подручју“. Зато је у њима много записано на магичном свету дијалекатске лексике.

Из Златановићевог Речника говора јужне Србије, можда уз његове обимне збирке Народне песме и басме јужне Србије у издању САНУ, књиге његовог живота, читалац види, парафразирајмо знаменитог српског филолога, како народу срце куца и куда му мисли полећу.“

У књизи Умеће говрења (огледи о реторици са примерима), Учитељски факултет Врање 2003), аутор је већ у уводном делу поставио питање: да ли ова област духа припада чистој или примењеној уметности­?[29]

  Беседништво је, примећује Петровић, виши ступањ наративног израза и зато ,,говорник нема право на часну осредњост своје беседе’’. Употреба цитата је право беседника. ,,Све што је лепо и моја је мисао’’, речи су једног грчког филозофа. Добро је речено, вели проф. Петровић: ,,Грам добрих примера вреди више него килограм добрих речи!’’

Књижевност за децу – теорија (203 стране) проф. Тихомира Петровића, аутора више запажених монографија, есеја и уџбеника. Милутин Ђуричковић оцењује као значајан подухват. „Књига разматра бројна теоријска питања, проблеме и феномене из света књижевности за децу и младе. Ова књига показује да је Петровић уложио велики напор у теоријском проучавању књижевности за децу и младе, које је настала као резултат вишегодишњег научно-истраживачког рада, критичког ангажовања и праћења актуелних токова на домаћој литерарној сцени. Петровићева теорија представља први рад такве врсте у нашој науци, па самим тим и заслужује пажњу и поштовање, исто као и његова Историја српске књижевности за децу (2001). Књижевност за децу и младе аутор посматра као жив и динамичан процес, који се непрестану мења и обогаћује новим садржајима и доменима, али чији су конституенти стални и мање – више карактеристични за свако дело ове литературе.[30]

Реторика проф. Тихомира Петровића, могло би се рећи, допуњено је издање раније књиге Умећа говорења. Реторика као вештина која се бави структуром, системом и појавним облицима говора има свој историјски след и фазе развоја. Њени почеци везују се за расправу о заједничким народним пословима, као и за обраћање народу свештеника, црквених поглавара, владара и других предводника. Пророци и апостоли су први беседници. Древна реторика се јавља из практичних потреба, пише А. Ричардс; она је „изданак судске расправе“ и „била је теорија о боју речима, па је њоме увек владао нагон за борбом“.[31]

Реторика, оцењује Петровић, заузима место између граматике и дијалектике, стоји упоредо са филозофијом, а у неком смислу је надмоћнија од ње. Она је основа образовања грчке цивилзације и један од њених најзначајнијих циљева. За Грке и Римљане била је уметност, а кроз сав стари век је једна од најважнијих наука. Некад краљица образовања и умећа, она данас остаје незаменљива аутономна вештина организовања говора.

Основно је да говор привуче и одржи пажњу слушалаштва. Осим можда посмртних говора, сваки има циљ да увери и придобије слушаоце. Говори на прославама, јубилејима, академијама и сличним свечаностима изговарају се наглашеним реторским ритмом. Разлика међу њима је у томе што се неки одржавају на слободном – отвореном простору, а други у затвореном простору, то јест за столом. Говорима беседници се служе живим гестом и изразом лица.[32]

У историји реторике, оцењује Маре Каранфиловић, професорица књижевности и критичар из Лесковца,  Тихомир Петровић даје развојни пут реторике кроз три најзначајнија раздобља: реторика старе Грчке, римска и средњовековна реторика. Реторика др Тихомира Петровића плод је познавања граматике, стилистике, филозофије и историје реторике. Намењена је учитељима, наставницима, политичарима, правницима, новинарима, свештеницима и другима.[33]

Драган Радовић, лесковачки песник и књижевни критичар, уредник Нашег стварања, констатује да је аутор Антологије српске поезије за децу Тихомир Петровић један од ретких, у најбољем смисли речи, квалификованих познавалаца дечје књижевности који се латио незахвалног посла да сачини једну у низу антологија српске поезије за децу. Компетенција професора Петровића има аргументе у докторској дисертацији одбрањеној на београдском Филолошком факултету из области дечје књижевности, у дугогодишњој педагошкој пракси на учитељским факултетима у Врању и Сомбору, али и у научно-истраживачком, критички-теоријском и књижевно-историјском раду иза којег стоји на стотине објављених прилога у периодици, али и два капитална дела: Историја српске књижевности за децу (2001) и Књижевност за децу – теорија (2005). Готово да нема писца за децу који је стварао на српском језику, а да се његовим остварењима није бавио Тихомир Петровић. Уз то, он је врстан познавалац поетичких промишљања из области дечјег стваралаштва, тако је ова Антологија и својеврстан пресек одабраних аутора и одабраних песама тих аутора“.[34]

Сунчица Денић сматра да „ако је писати за децу исто што и писати за одрасле, само мало теже; онда је и писати о књижевности за децу исто што и писати о књижевности за одрасле, само мало теже“.[35]

Она закључује: „Управо је тај пут одабрао Тихомир Петровић, аутор многих књига о књижевности за децу, професор ове књижевности, књижевни историчар, теоретичар, и, ево, данас – антологичар.“

На крају, Сунчица Денић истиче: „Тихомир Петровић прави избор, тј. књижевни одабир, онако како бисмо из врта узимали најлепше и најразличитије цветове за букет најдражем бићу, или за букет који неће тако брзо да увене; чија ће лепота и порука надахњивати све оне који дођу у додир са њим. Овом је Антологијом Тихомир Петровић, доктор књижевних наука, професор, научник и тумач, саставио целовито дело у књижевности за децу, затворио круг, као савршени облик једног објекта или једног пројекта, где су: историја књижевности, теорија књижевности и антологија књижевности за децу.“

Одјек речи – о делу Тихомира Петровића је такође књига која сведочи о научним вредностима стваралаштва проф. Петровића. Опширно уводно слово написао је проф. др Душан Јањић. При састављању ове књиге, каже Јањић, пошло се од уверења да се домети једног изишлог дела могу пратити и сагледавати и кроз одјеке на које је то дело наишло у јавности, кроз његову рецепцију. Књига свих скупљених одјека, дакле не оних бирани или скраћиваних, даје, чини се, потпуну слику интересовања критике за поједина дела у ауторово стваралаштво у целини. Историја српске књижевности за децу, наглашава уводничар, донела је њеном аутору престижно признање, Змајеву награду, и то је био повод за неколико интервјуа у периодици са лауреатом Тихомиром Петровићем.[36]

Тамно огледало (огледи о читуљи) је једна по много чему ретка књига. Проф. Петровић истиче да је „смрт нељудска и самотничка грозота, и суров човеков удес који се збива без икаквог разлога. Несрећа је старошћу бити сасушен и умрети у одмаклим годинама (Требало би живети до седамдесет година, после тога, пише у Библији, све је досадно и тужно). Петровић закључује: „Старији је живот од смрти, јер је прво био живот па је онда дошла смрт.“[37]

Академик Предраг Палавестра даје веома похвалне оцене делу проф. Петровића: „Књига Тихомира Петровића Увод у књижевност је заснована на модерним критичким и научним тумачењима, наведеним у списку литературе који је приложен на крају књиге, па свестрано упућује читаоце у даље проучавање књижевности. Писана је јасно и прегледно, разумљивим и доста приступачним стилом, тако да ће добро послужити као основни приручник свима онима који желе да се боље упознају са карактером, разумевање и тумачењем књижевности.“[38]

Увод у књижевност, истиче Предраг Јашовић, представља велики интелектуални и инвентивни подухват Тихомира Петровића. „Ова књига представља својеврсни приручник који треба да се нађе у свакој кући одмах уз Речник књижевних термина и Вујаклијин Лексикон страних речи и израза.“[39]

Увод у књижевност за децу је студија проф. Петровића која је привукла велику пажњу стручне јавности. Петровић истиче: „Проистекла из поделе спроведене према блискости корисницима сродних афинитета, који се одвајају од афинитета одраслих, књижевност за децу има своје несумњиво место у општој књижевности. Као што сам назив казује, реч је о уметности која је у самом исходишту намењена младима као профилисаној и релативно хомогеној читалачкој публици. Деца као несташна старосна категорија јесу пресудан чинилац.

     (…) Књига у рукама, замишљена више као дескриптивно него нормативно дело, покушај је стварање теорије једног вида књижевности.[40]

      Академик Милован Данојлић истиче да „Петровић, професор Падагошког факултета у Сомбору, излази пред јавност обимним Уводом у књижевност за децу. То је истовремено преглед развоја ове књижевне врсте у новијем времену, у покушају утврђивања данас применљивих мерила за процењивање остварења у овом по много чему специфичном жанру, који се опире јасном класификовању. Проф. Петровић разматра задату проблематику из различитих углова, сучељавајући непомирљива схватања, и избегавајући, притом, давање коначних, обавезујућих закључака. На једној страни, он усваја критеријум „блискости корисницима сродних афинитета“, а на другој истиче значај изворног надахнућа у састављању ове врсте творевина, при чему разлика између главног тока књижевне уметности и овог, издвојеног рукавца, бива занемарљива: реч је о два нивоа комуницирања, о лакшем и тежем стилу, док су намена и примена ствар културних навика и друштвених договора у датим историјским условима.[41]

Гордана Милетић, поводом Петровићеве књиге Увод у књижевност за децу, оцењује: „Аутор Историје српске књижевности за децу, професор Петровић у свом новом остварењу направио је покушај синтезе елемената књижевно-теоријског круга, у чијем је средишту дело младог читаоца, како би поставио темеље свеобухватнијег разумевања и изучавања ове области. Из ове обимне књиге може се са сигурношћу закључитида појам „књижевности за децу“ (што стоји и за многе друге књижевно-уметничке појмове) измиче стриктном научном дефинисању. То се односи и на реативност тумачења њених односа са различитим уметничким, лингвистичким и стилским категоријама, те дисциплинама и које су с њом у вези.“[42]

Срећа се стиче радом – пословице о раду књига је мудрих мисли, поуке и прича. „Иманентно им је (пословицама, прим. Д. К.) срицање у виду норме, нешто општечовечанско и кроз живот потврђено, као и лепота речи. Предмет домаћег и општег народног васпитања и науке, извориште животне ингениозности и залог трајног задовољства, овај вид усмене речи карактерише неспорно уметничко значење. Духовито смишљена и естетички савесна остварења, благодатна као лековито биље, непрегажена временом, завидног културног кредибилитета, пословица не заостаје за другим поетским врстама. Посреди је, својим обликом и садржајем, занимљив књижевни жанр.“[43]

Говор тела је, могло би се рећи, поучна књига не само за младе. „Тешко је замислити било какав однос међу људима који не укључује размену мисли и осећања, истиче Петровић у књизи. Он закључује да „пошиљалац и прималац информација морају имати заједничи систем правила која сигналима дају одређену вредност, односно значење. При томе, језик је најразвијенији и најделотворнији облик људске интеракције. Његовим развојем и појавом фонетског писма људска комуникација постаје шира, разноврснија и интензивнија.“[44]

У књизи Рад, изнад свега, Петровић каже да је „потреба за радом абецеда сваке материјалне и духовне културе. Упрошћено и застарело схватање рад своди на физичко напрезање и пуко коришћење мишића, неретко га ограничава на сферу материјалне производње. Традиционално мишљење сматра да једино физички ангажман, оно што се ради рукама и пустом снагом, заслужује назив рад.[45]

Иво Андрић о сиромаштву је студија која открива мање познату страну великог писца. Петровић истиче: „Књижевник који стаје у ред највећих уметника, Иво Андрић, рано је осетио сву тежину људске немаштине Имао је само две године када му је отац преминуо. Његова мати, остајући без минимума услова да подиже дете, бива приморана да га да родбини на старање. Будући велики писац је искусио шта значи имати, а шта значи немати. Као деветогодишњак, добио је батине од своје мајке и то само због новчића потрошеног за куповину бомбона; сећао се, исто тако, дана када је она, држећи га за руку, ишла чаршијом од дућана до дућана и сваки пут нешто молила, међутим увек хладно дочекана и испраћена (Знакови поред пута).[46]

У „Поговору“ Петровић, између осталог, закључује: „По скромној састављачкој оцени, изабрани одломци и минијатуре из књижевног опуса Иве Андрића, репрезентативно показују једно виђење људске немаштине и узрока саме немаштине. Изабрани у сврху илустрације сиромаштва као једне теме, уверење је приређивача, они властитом референцијалношћу, остављају утисак организованих секвенци према критеријуму тематске сродности и истосмерности.“[47]

Човек и дело (2016) најновија је књига проф. Петровића. У поговору ове занимљиве књиге подвлачи се да је писање лични документ, знак људске слабости; наравно, поима се и као сврсиходан чин. Овде је ауторова намера да се текстови, махом раније публиковани и сада нешто редиговани, нађу између корица и сачувају од заборава.

Књига Човек и дело, записао сам у поглављу  „Уводна реч“, упечатљива је слика о људима и догађајима, о времену прошлом и садашњим и истовремено још једна потврда умешности аутора да изрекне јасне судове о актуелном тренутку у чијем је средишту – политика! У њој су уочљиви, као на брисаном простору, лепршавост и богатство нашега језика, али истоворемено и снага талента и умења да се скрене пажња на неке од тема које су у центру интересовања културне, књижевне и свеколике јавности.

 

II

У првом тому, име проф. др Тихомира Петровића наводи се у 24, а у другом у 50 фуснота. Такође је његов рад посебно представљен (други том) на 13 страна у поглављу о лесковачкој књижевној критици где су, између осталог, заступљени проф. др Душан Јањић, Душан Стошић, проф. др Никола Цветковић, Николај Тимченко и други познати аутори.[48]Професор Тихомир Петровић приљежно је пратио   лесковачко стваралаштво о чему, између осталог, сликовито говори и његово присуству у двотомној студији, својеврсној хрестоматији, Данила Коцића, Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац  2016).

Између осталог,  лесковачки писци заступљени су  у студијама: Књижевни записи (Удружење писаца Лесковац 2000, уредник Томислав Н. Цветковић, рецензенти др Видан Николић и др Миомир Милинковић) и Књижевни записи 2 (Удружење писаца Лесковац 2003, уредник проф. др Душан Јањић, рецензент Николај Тимченко).

У првој књизи Књижевних записа објављени су осврти или прикази дела аутора из лесковачког краја: Бора Здравковић, Томислав Н. Цветковић, проф. др Душан Јањић, Јован Пејчић и Данило Коцић.

У књизи Књижевни записи 2 налази се поглавље Лесковачки књижевни круг у коме су представљени: Миодраг Митић, Душан Стошић, Драган Тасић, Љиљана Јањић, Станко Миљковић, Милан Божовић, Груја Петковић, Јосиф Стефановић, Верица Баторeвић Божовић, Лука Крстић и Данило Коцић.

У најновијој Петровићевој књизи Човек и дело (Градска библиотека „Карло Бијелицки“ Сомбор 2016), у одељку Ликови, представљени су и лесковачки аутори: Миодраг Ђорђевић, Драгутин Ђорђевић и Николај Тимченко.

За Тихомира Петровића, прота Драгутин Ђорђевић (1906-1999) преданошћу истинског апостола, више од пола века, бележио је обичаје, живот и рад српског човека, и уопште духовну баштину свога народа. Драгутин Ђорђевић аутор је богатог опуса из области народног фолклора и патријархалне културе. Најширој културној и читалачкој јавности познат је по својим вредним књигама: Живот и обичаји у Лесковачкој Морави (1958), Живот и обичаји народни у лесковчаком крају (1985), Српске народне приповетке и предања из лесковачке области (1996). Драгоцено је, исто тако, Ђорђевићево рукописно наслеђе. Прота Драгутин Ђорђевић, сагласно изабраном начину живота, радио је тихо, по страни, не намећући се јавности.[49]

Николај Тимченко, бавећи се књижевношћу из најдубљих побуда истраживача и естетичара вишега реда и читајући добре књиге, израстао је у научника српске репутације. Несумњиво творачке ерудиције, широко образован, уман и критичан, остварио је опус који представља капитал теоријске и критичке књижевне мисли.[50]

За песника Борислава Бору Здравковићу, проф. Петровић истиче: „Уметнички предиспониран, самосвојног гласа, књижевно образован, Здравковић је, несумњиво, остварио дело солидне уметничке вредности. Утемељено на модерним поетским начелима, његово дело носи нешто од филигранских песника парнасовског типа. Стављено на пробу структуралних анализа, оно делује одлично и поетично.“[51]

Вреднујући књигу др Миодрага Митића Поете у фраку, Петровић констатује: „Са посматрачким смислом и критичком опсервацијом, вештином истраживача и биографа, Митић је, са већим или мањим успехом, ушао у психологију сваког чиновника понаособ, доводећи их у међусобну везу, упоређивао и сучељавао.“[52]

Руковиђен начелима некористољубља, Милан Божовић, констатује Тихомир Петровић „нуди читалачкој јавности документарно дело које не стоји много изван песништва; Московске приче, засигурно, сведочанство су упечатљивог пишчевог стваралачког капацитета“.[53]

Говорећи о делу Михаила Б. Павловића и Душана А. Јањића Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији (САНУ, Београд 1995), Петровић закључује: „Може се рећи да књига М. Б. Павловића и Д. А. Јањића прегледно даје егзактне податке о прихваћености српске и хрватске народне поетске речи  у земљама духа и културе, али и у другим земљама. Томе су залога њени аутори као угледни познаваоци француског језика и литературе и афирмисани градитељи моста између наше и високе француске културе. У време када се српско име прогони као хајдучија, књига о прихваћености наше поезије у Француској – у издању наше највише институције – осветљава, попут бљеска муње, књижевност и дух српског народа.“[54]

О др Жаку Конфину Петровић закључује да је „био личност скројена од неколико бића, свестран – писао је приче, романе, драмске текстове, репортаже, преводе. Мало је плодова имагинације, које он, као писац, није окусио“. Уз ову оцену додаје: „Иако је Конфино писац  који, у строгом одабиру стваралаца нашег поднебља заузима значајно место, његов свеукупни рад до данас није истражен. Конфино није уметник средње руке и слабашне имагинације.“[55]

За дело Верице Боторевић Божовић Живот пише приче проф. Петровић каже: „Вредност књиге је у њеној фактографској грађи, колико и у поруци да племенита прегнућа, дела људских руку и извршења својих задатака, осмишљава људску егзистенцију и то што се зове живот. Стваралачки нагон, читамо између редова књиге, један је од највећих мотива човековог живота и постојања, те да се, као што каже пословица, живот не мери дужином, већ делима.“[56]

Петровић повољно оцењује песничко умеће Небојше Ђокића: „Аутор збирке Долазиш из ветра као да на врху свога пера носи чежњу и лепоту у исти мах. Ипак је поетска реч, потврђује се и овај пут, прожета осећањем неспокоја, тугом и опоменом – изгубила хедонистички елемент и престала да буде уживање и радост.“[57]

Петровић је значајну пажњу посвети стваралаштву Љиљане Јањић. О једној од њених песничких књига даје следећу оцену: „Писана по мери детета, песмарица Љиљане Јањић Јавила са крова рода обухвата разнобојан тематски миље. Састављене по свим нормама поетике за децу: јасност, једноставност, приступачност, пластичне слике, мелодија, сликовита поента, дух животне ведрине и вера у светлосни свет детињства, песме ће увек наћи своје читаоце.“[58]

За Станка Миљковића, поводом његове књиге Записи о времену, Петровић наглашава да је „публициста и књижевни стваралац са већ изграђеним именом. Он није прегалац кога прате једностраност и ограниченост на једну воду, већ стваралац који се огласио на више поља: свагдашњи живот, национална историја, локална књижевна производња, литерарно стваралаштво. Управо најновија књига изразитог наслова – Записи у времену – потврда је његове интелектуалне радозналости.“

Петровић истиче: „Станко Миљковић, било да говори о књижевности или историји, о стварним или нестварним темама, чињенице не литерализује, не релативизује и не заталасава. Пише критички оштроумно, реторски уверљиво и пажљиво изнијансираном фразом. Записи у времену, писани и објављени као текстови у метежним временима, у часу многих запитаности, несигурности и транзиције, дело су неоспорне вредности. Писана искрено, Миљковићева књига је по многим својим ознакама белег свога времена.

Груја Петковић представио је Вука на завидно обухватнији начин (Књига о Вуку) и то не само као језичког реформатора, већ и као записивача, историчара и као савременика знаменитих људи. Одабрани текстови наших познатих аутора и песника, употпуњују слику о оцу српског језика и српском културном вожду. У читаочевим рукама је, засигурно, занимљива и корисна књига – истиче проф. Петровић.[59]

Оцењујући „Књигу о љубави“ проф. др Драгомира Радовановића, познатог афористичара и најплоднијег лесковачког писца (аутора више од 150 књига), Петровић закључује: „Писац афоризма је, у читаочевој уобразиљи, озбиљан, дубок, „књижевни мрачњак“ који, са главом у рукама, бди над хартијом. Њихово састављање захтева трошење церебралне снаге, тензију, читав низ борби, отимања и победа, ретко ексцеса у размишљању да би се мисао заокружила и изразила на поетски  ефектан начин. Неоптерећен књижевном теоријом и естетиком, аутор који проговара о жени без женирања, слободно – пример је тезе да  завидне домете у одређеној дисциплини постижу људи који нису везани за конкретну струку, већ јој прилазе из пасиониране љубави, из забаве или доколице.  Доктор економије по звању, стваралац инвентивније маште,  књижевни (пред)радник, Радовановић Књигом о љубави броди у свет писане речи као у реку.“[60]

Петровић оцењује да Драган Радовић, аутор збирке песама Добра вода ни у ком случају не доводи читаоце у недоумицу: „У његовој поезији нема места питању „шта је писац хтео…“ Песмарица је немењена највише деци. Писани маштовито, са интуицијом и опсервацијом, и смислом за детаљ и нијансу, стихови Радовићева збирка привлачи пажњу својом лепотом. Понеки од њих чине мала ремек-дела савременог песништва. Врло успела својом ритмичком организацијом Добра вода у свему испуњава захтеве добре поезије за децу: поступност увођења у свет уметности, педагошко усмеравање дечје психе и, свакако, развијање осећања за лепим.“[61]

Поводом збирке Драгана Радовића Купен петл проф. Петровић износи кристално јасан став: „Слободан, учен, емотивне интелигенције наклоњене лепоти, Драган Радовић, аутор је књижевног дела које, ма колико скромног обима, завређује светлост рефлектора културне јавности. Смеоног правца мисли, не избегавајући ризик непредвидљивости, ослобођен предрасуда, он се овај пут оглашава песничком збирком која заслужује критички одзвон. Реч је, конкретно, о песмарици за читаоце од седам до седамдесет и  седам година. Писана на дијалекту, по угледу на наше писце реалисте (С. Сремац, Б. Станковић), али и поједине наше савременике (Раде Јовић, Мирослав Цера Михајловић, Власта Ценић), она враћа дијалекатску реч у матицу трајања и на најбољи начин промовише позитивно лице дијалекатског песништва.

Збирка песама Јосифа Стефановића Истргнути светови је слика страдања човека и његових стваралачких достигнућа у трагичном моменту историје. Аутор има дуже песничко искуство и познаје тајне песништва. Стилско-језички комплекс одаје модерног песника.[63]

Оцењујући роман Живот једне учитељице Зорана Стојановића, критичар закључује: „Посреди је једна померена и преображена реалност, свет приказан у размерама вероватног и могућег, у статусу као да, али без превише маште или песничких реквизита. Писац говори разумљиво, незамршено и општеприхватљивим изразом. Реченица је једноставна, јасна и директна, у форми дијалога, без смелих узлета асоцијација или пенушавих реторичких склопова.“[64]

Петровић је опширно писао о раду познатог лесковачког песника, драмског писца и дугогодишег уредника Помака Томислава Н. Цветковића. Он је, подсећа, аутор прве послератне драматизације Станковићевог романа Нечиста крв и Дољивљаја Николетине Бурсаћа Бранка Ћопића. Објавио је драмски текст Алигатори – отужну комедију са којом је лесковачка позоришна публика имала прилике да се упозна. Овога пута је реч о поновљеном издању његове драме Војвода Никола Скобаљић, која је 1971. године постављена на сцену и имала запажен успех код публике и критике.

Петровић закључује: „Судим да би читалац имао скоро исти естетски ужитак при њеном читању и сценском виђењу, јер се ради о драми подједнако и за читање и за гледање. Оно што чини највишу вредност дела о витезу и мученику је стил.“[65]

Оцењујући дело Душана Стошића Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића, проф. Петровић истиче да „Стошића привлачи, првенствено, феномен уметничког и књижевне недоумице. Интригрира га критичка функција књижевности. Петровић износи Стошићеву оцену да се „Саша Хаџи Танчић од прве књиге приповедака Јеврем сав у смрти показао као рођени приповедач. За Стошића он је од наших најбољих савремених писаца.“[66]

Јован Пејчић (1951, Бошњаце код Лесковца) већ две и по деценије познат је широј читалачкој и културној јавности по својим написима о значајним књижевним појавама и писцима. Петровић констатује: „Пејчићево дело Облик и реч критике је фрагмент мозаика наших песничких година, корпус критичких текстова који чине целину за себе. Несумњив значај Пејчићевог дела је у сажетости и лаконском суду, у подешеном језичком изразу са свим стилским врлинама. Својом првом књигом о феномену критике и о познатим српским књижевним ствараоцима, Ј. Пејчић учвршћује своје властито место у српској критичкотеоријској мисли.“[67]

У рецензији збирке Престо псоглава, оцењује да је Драган Тасић од „уметника вибрантне концентрације духа и имагинације.“ Песникова поетика певања и мишљења темељи се на имагинацији и језику симбола који гради естетску илузију. Уметник, чини се, као да у подтексту има свет у коме нема много добра, а на чијем хоризонту спаса, у крајњој линији, свако изађе на специфичан и болан начин. Тасићева атематска поезија, сачињена од језика, и од ћутања, од мотива и одсуства мотива, од шуме сибола, изненађује необичношћу и отвореношћу.“[68]

Вредни и плодни књижевни стваралац Никола Цветковић до сада је у разним листовима и часописима, поред социјалних, рефлексивних и родољубивих песама, објавио и више љубавних песама. На то упућује и његова невелика збирка песама Све је љубав.[69]

Песник који је са љубављу и упорношћу књижевног посленика и истраживача изучавао значајне српске песнике, особито Милоша Црњанског, морао је, по свему, сматра проф. Петровић, да претрпи њихов утицај. И поред извесних слабости, Цветковић има стихове достојне ваљаних песника, етеричних стихова који имају моћ да испуне и озаре наш живот.[70]

Стихови Перице Пешића (збирка Испод свода плавог) карактеришу све одлике истинске поетске речи. Игра, хумор и машта су њихове битне одлике. То је примарно поезија традиционалног, змајевског стила и манира. Аутор комуницира с малим читаоцима као једнак с једнаким; дете је његов саиграч.[71]

За истакнутог власотиначког професора и песника мр Луку Крстића и његову збирку Године маслачка, Петровић истиче да „одише и естетским квалитетима, јер аутор пева своје теме својим гласом“. Песмарица Године маслачка је „дело творца неспорног талента и формиране песничке физиономије. Посреди је аутор са смислом за доживљавање речи, како с њене појмовне, тако и са њене акустичке стране.“[72]

Проф. Петровић написао је више рецензија и приказа о делу Данила Коцића (између осталог о његовим романима Изабрани живот и Изабрана тишина и збиркама песама Песма жени, Дневник на распусту). Оцењујући (други део) Коцићеве књиге Лесковачки писци – трагови и трагања, проф. Петровић закључује: „Нема сумње, реч је о амбициозној творевини у којој су окупљени многи савремени књижевни и културни посленици, међу њима ствараоци који су се наметнули својим делима и врлинама својим. Пред читаоцем је, ван сваке сумње, творевина од солидне документарне, културне, књижевноисторијске и, извесно, историјске вредности.“[73]

На крају, било би најзгодније цитирати проф. Петровића (Историја српске књижевности за децу): „Ако се могла поткрасти понека омашка, која нас по људској слабости несустало прати, онда то, поред осталог, није знак пристрасности или мањкавости субјективне природе (разлози свакако леже и у томе, и сваки је изговор слаб), него само потврда чињенице да је – на оваквом послу и на једном овако несрећеном пољу – тешко начинити дело у целини успело у својој замисли, чак и да су на располагању претходне предрадње и опширна испитивања.[74]

Овај (непотпуни) приказ, надам се, ипак довољно јасно одсликава дух и раскошни таленат проф. др Тихомира Петровића, научника и књижевног критичара првога реда.

• [1] Најважнија дела проф. Петровића: Дете и књижевност – критике о српској књижевности за децу (1991); Велибор Глигорић о реализму (1993); Огледи и критике из књижевности и језика (1993); Сценска уметност – избор текстова (1994); Народна књижевност за децу код Срба (1996); Змај и српска књижевност за децу (1997); Машта и игра (1998); Српске песникиње за децу (1999); Школски писци (1999); Књижевни записи (2000); Цветник народне књижевности за децу (2000); Историја српске књижевности за децу (2001); Цветник народне књижевности за децу (2002); Стваралаштво Момчила Златановића (2003); Књижевни записи 2 (2003); Основна школа у Бошњацу (2003); Умеће говорења – огледи о реторици са примерима (2003); Књижевност за децу – теорија (2005); Реторика (2005); Теорија књижевности за децу (2006); Атологија српске поезије за децу (2006); Одјек речи (2007); Историја српске књижевности за децу (2008); Увод у књижевност (2009); Говори и критике (2009); Тамно огледало – огледи о читуљи (2008); Увод у књижевност за децу (2010); Срећа се радом стиче: пословице о раду (2012); Говор тела (2013); Рад, изнад свега (2013); Иво Андрић о сиротињи (2015); Човек и дело (2016);
• [2] Проф. др Душана Јањића, „Реч унапред“, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
• [3] Проф. др Слободан Ж. Марковић, „Дете и књижевност“, Т. Петровић, Дете и књижевност, Лесковац САДРЖАЈ студије. Увод: Проблем констуисања критике српске књижевности за децу; Критика књижевности за децу као критички жанр; ДЕО I: Критика српске књижевности за децу (Уводни приступ); Теорија и критика; Методологија; Критеријуми вредновања; Проблем хијерархије вредности; Приступ књижевности за децу (Критеријум дидактичности, Педагошки приступ, Моралистички приступ, Аспект прође (књижарски успех); Критеријум тенденциозности; Естетички приступ (Хумористичко, Игра, Машта и фантастика, Хедонизам); Стил критике (Језик, Терминологија, Једноставност као особеност стила критике, Критичка мисао упућена детету); Тумачи дечје литературе (Писац за децу, Писац за децу као заговорник критике, Учитељ каописац и теоретичар); Уметничко дело за децу у светлу критике; Садржински аспект (Истина – стварност, Природа иживотињски свет, Рат 1941-1945, Детињство); Критика о поезији и прози, Утицај уметничког дела; Дете као фактор критике (Дете и одрасли читалац); ДЕО II: Развој књижевне мисли о српској дечјој књижевности (Условност поделе књижевности, Дечја књижевност и књижевност за одрасле); Српска књижевност за децу (Усмена реч за децу, Српска књижевност за децу, Почеци, развој, Особеност, Мане и недостаци књижевности за децу), Периодизација (Међуратни период, Прве поратне године, Савремена критичка мисао); Функција критике књижевности за децу; Критика књижевности за децу и критика књижевности за одрасле; Тумачење литерарног израза деце, Закључак.
• [4] Проф. др Слободан Ж. Марковић, „Дете и књижевност“, Тихомир Петровић, Дете и књижевност, Лесковац
• [5] Никола Цветковић, „Монографија о критици српске књижевности за децу“, Наше стварање, Лесковац, 1-2, 1994.
• [6] Душана Јањића, „Осврт на рад проф. др Тихомира Петровића“, Тихомир Петровић, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
• [7] Тихомир Петровић, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета, Београд 1994, стр. 166.
• [8] Драган Тасић, „Достојанство књижевности“, Тихомир Петровић, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета, Београд 1994, Просветни преглед, Београд 11. априла 1995.
• [9].Видети: Одјек и реч: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 145-147. О делу проф. Петровића Змај и српска књижевност за децу, између осталих, писао је и Слободан Марковић, „Изданци и темљи књижевности за децу“, Просветни преглед, Београд, 17. децембар 1997.
• [10] Просветни преглед, Београд, 17. децембра 1997.
• [11] Вили Хубач, „Сценска уметност – избор текстова“, Наша реч, Лесковац, 10. фебруар 1995.
• [12] Миомир Милинковић, „Аналитичка студија“, Политика, Београд, 17. јун 1999. О овој њизи, између осталих, писао Воја Марјановић, „Између маште и игре“, Борба, Београд, 3. септембар1998.
• [13] Тихомир Петровић, Српске песникиње за децу, Удружење писаца Лесковац 1999, стр. 5.
• [14] Слободан Марковић, „Студиозни портрети“, Тихомир Петровић, Српске песникиње за децу, Удружење писаца Лесковац, 1999, Просветни преглед, 20. октобар 1999. О овој књизи, између осталих, писали су Цвијетин Ристановић, „Критички студиозно писана књига“, Наша реч, Лесковац, 13. август 1999; Милутин Ђуричковић, „Поуздана тумачења“, Дневник, Нови Сад, 24. новембар 1999; Миомир Милинковић, „Родослов српских поетеса за децу“, Детињство, Нови Сад, 2000 и други.
• [15] Тихомир Петровић, Књижевни записи I, Удружење писаца Лесковац 2000; Књижевни записи II, Удружење писаца Лесковац 2003. Уредник прве књиге Томислав Н. Цветковић, а рецензент друге Николај Тимченко.
• [16] Тихомир Петровић, Књижевни записи, Удружење писаца 2000, стр, 94.
• [17]Тихомир Петровић, „Уместо увода“, Књижевни записи 2, Удружење писаца, Лесковац, 2003, стр. 7. Напомена: Белешка о писцу: Тихомир Боривоја и Радославе Петровић рођен је 1949. у Бошњацу код Лесковца. Магистрирао је и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Професор је књижевности на Учитељском факултету у Врању. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења универзитетских професора и научника Србије и председник Актива професора факултета књижевности за децу Србије. Награђиван је за свој књижевни рад. Објавио је следеће књиге: Дете и књижевност, Лесковац 1991; Велибор Глигорић о реализму, Београд 1993; Огледи и критике из језика и књижевности, Београд 1993; Народна књижевност за децу код Срба, Нови Сад 1997; Машта и игра – Погледи на српску књижевност за децу XX века са посебним освртом на дело Десанке Максимовић, Ниш 1998; Српске песникиње за децу, Лесковац 1999; Школски писци, Врање 2000;
• [18] Живојин Тасић, „Књижевни записи 2“, Наша реч, Лесковац, 4. априла 2003, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар 2007, стр. 83 – 84.
• [19] Тихомир Петровић, Цветник народне књижевности за децу, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 7.
• [20] Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Предговор, Учитељски факултет Врање 2001, стр. 7-14.
• [21] Миодраг Матицки, „Српска књижевност за децу у протекла два века“, Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање 2001, стр. 574), Књижевна историја, Београд, XXXIV, 2002.
• [22] Николај Тимченко, „Исцрпно о дечјој књижевности“, Наше стварање, 1-2/2003, стр. 144;
• [23] Николај Тимченка, „Исцрпно о дечјој књижевности“, Наше стварање 1-2, 2003, стр. 144.
• [24] Проф. др Душан Јањић, „Једно драгоцено дело“, Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Врање 2001, Наше стварање, Лесковац 2001.
• [25]О студији Тихомира Петровића Историја српске књижевности за децу, између осталих, писали су: Гордана Милетић, „Историја српске књижевности за децу“ (Учитељ, 74, Београд 2001); Данило Коцић, „О делу из присенке“ (Просветни преглед, Београд, 5. децембар 2001); Милован Данојлић, „Писмо“ (Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковац 2007); Станко Миљковић, „Историја српске књижевности за децу проф. др Тихомира Петровића“ (Наша реч, Лесковац, 7. децембар 2001); Стана Муњић, „У темељима књижевне историје“ (Глас Подриња, Шабац, 25. јул 2002); Радмила Гикић Петровић, „Историја књижевности за децу“ (Невен, Нови Сад, 15. март 2002); Зоран Радисављевић, „Историја српске књижевности за децу“ (Политика, 4. април 2002); Панто Ст. Секулић, „Два вијека књижевности за дјецу“ (Семберске новине, 15. јун 2002); Чедомир Мирковић, „Коначно, и историја“ (Летопис Матице српске, 20. октобар 2002); Недељко Терзић, „Значајно место писцима из Срема“ (Сремске новине, 2002); Радован Поповић, „Књижевност за децу“ (Политика, Београд, 4. фебруар 2002); Селимир Милосављевић, „Историја српске књижевности за децу“ (Гороцвет, Јагодина 2001/2002); Перо Зубац, „Књижевност за децу“ (Витез, година IV, бр. 8, 2005);
• [26] Тихомир Петровић, Основна школа у Бошњацу, Историјски архив Лесковац 2003, стр. 11
• [27] Исто, стр. 15.
• [28] Стваралаштво Момчила Златановић, Учитељски факултет у Врању (2003); Приређивач: проф. др Тихомир Петровић, који је и уредник издања.
• [29] Тихомир Петровић, Умеће говорења, Учитељски факултет Врање 2003.
• [30] Милутин Ђуричковић, „Значајан подухват“, Јединство, Приштина, 20. март 2006.
• [31] Тихомир Петровић, Реторика, Учитељски факултет у Сомбору, Златна грана, Сомбор 2006, стр. 14.
• [32] Исто, стр, 87- 88. Аутор истиче да се разликују следеће беседе: духовна , судска, војничка, политичка и научна, предавања и реферат. Такође имамо поздравни говор и посмртни говор.
• [33] М. Каранфиловић, „Реторика др Тихомира Петровића“, Наше стварање, 2007, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, 2007.
• [34] Драган Радовић, „Песничка центурија Тихомира Петровића“, Помак, Лесковац, 2007. Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 132-136.
• [35] Сунчица Денић, „Крила за зачaрани лет у књижевност за децу Тихомира Петровића“, Луча, Суботица 2007.
• [36] Проф. др Душана Јањића, „Осврти на рад проф. др Тихомира Петровића“, предговор, Одјек речи: о делу Тихомира Петровића, Лесковачки културни центар, Лесковац 2007, стр. 5-14.
• [37] Тихомир Петровић, Тамно огледало (оглед о читуљи), Прометеј, Нови Сад 2009, стр.5-6.
• [38]Академик Предраг Палавестра, рецензија, „Увод у књижевност Тихомира Петровића“, Тихомир Петровић, Увод у књижевност,
• [39]Предраг Јашовић, „Ка књижевном портрету Тихомира Петровића“, Књижевне притоке III, Јагодина 2013, стр. 138-141.
• [40] Тихомир Петровић, Увод у књижевност за децу, Међународни центар за књижевност за децу, Змајеве дечје игре – Нови Сад 2011, стр. 7.
• [41] Милован Данојлић, рецензија, Тихомир Петровић, “Увод у књижевност за децу“, Политика, 2014.
• [42]Гордана Милетић, „О правима “једноставне уметности“, Тихомир Петровић, Увод у књижевност за децу, Змајеве дечје игре, Нови Сад 2011, Просветни преглед, Београд 2012.
• [43] Тихомир Петровић, Срећа се стиче радом: пословице о раду, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2012, стр. 7.
• [44] Тихомир Петровић, „Говор тела“ (увод, преносимо у целини) прво издање, Банатски културни центар, Ново Милошево, прво издање, 2013, стр. 7-8.
• [45] Тихомир Петровић, Рад, изнад свега, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2013, стр. 7-8.
• [46] Тихомир Петровић, Иво Андрић о сиротињи (предговор), прво издање, Градска библиотека „Карло Бијлицки“, Сомбор 2016, стр. 7-11. САДРЖАЈ: „Предговор“, „Сиротиња“ („Црвени листови“, „Лица“, „Последице“, „Призор“, „Власт“; „Трговина – новац“; „Глад“; „Деца“; „Прошња“; „Зимска студен“, „Станиште“, „Немирна година“, „Поговор“.
• [47] Тихомир Петровић, Човек и дело, (поговор), прво издање, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2016, стр.
• [48] Име проф. Тихомира Петровића наводи се у 74 фусноте, а посебно је представљен његов рад у другом тому студије на више од 13 страна.
• ПРВИ ТОМ – фусноте: 65, 151,321, 366, 368, 406, 07, 409, 411, 487, 490, 591, 592, 681, 682, 696, 728, 746, 818, 828, 981, 982, 1023, 1026;
• ДРУГИ ТОМ – фусноте: 111, 113, 162, 165, 174, 176, 179, 181, 183, 185, 189, 198, 201, 231, 233, 240, 243, 254, 285, 287, 288, 290, 293, 302, 302, 323, 327, 337, 340, 343, 347, 351, 352, 427, 428, 429-442, 493, 494, 499, 500, 505, 512, 514, 517, 554, 555, 556, 635, 636, 869, 872.
• [49] Тихомир Петровић, „Драгутин Ђорђевић“, Задужбина, 1999, Човек и дело, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2016, стр. 98.
• [50] Тихомир Петровић, „Николај Тимченко“, Наша реч, 2005, Човек и дело, Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор 2016, стр. 102-103.
• [51] Тихомир Петровић, „Песник и дело“, Борислав Здравковића На падинама сна (предговор), Удружење писаца, Лесковац 2000, стр. 5.
• [52] Миодраг Митић, Поете у фраку, Филип Вишњић, Београд, 2002. Књижевни записи 2, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 62-63.
• [53]Тихомир Петровић, „Записи са путовања“, Милан Божовић, Московске приче, Удружење писаца Лесковац 2001, Тихомир Петровић, Књижевни записи 2, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 86.
• [54] Тихомир Петровић, „У служби књижевности, Михаило Б. Павловић, Душан А. Јањић“, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији“, САНУ, Београд 1995, Књижевни записи, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 91 – 93.
• [55] Тихомир Петровић, „Жак Конфино – хуманиста и писац“, Помак бр. 19, јануар 2001. године.
• [56] Тихомир Петровић, Верица Баторевић – Божовић, „Приче из живота“, Живот пише приче, Удружење писаца 2001, стр. 3 – 4.
• [57] Тихомир Петровић, Небојша Ђокић, Долазиш из ветра, Хат, Београд 1994.
• [58] Тихомир Петровић, Љиљана Јањић, Јавила са крова рода, Удружење писаца Лесковац, Лесковац 2004.
• [59] Тихомира Петровића, Груја Петковић, Књига о Вуку, Удружење писаца 2004.
• [60]Драгомир Радовановић, Књига о љубави, рецензија, „Вук Караџић“, Ниш 1992.
• [61] Драган Радовић, Добра вода, Књижевни клуб Глубочица и Народна библиотека „Радоје Домановић“, Лесковац 1982.

• [63] Проф. др Момчило Златановић, проф. др Тихомир Петровић, Јосиф Стефановић, Истргнути цветови, КК Глубочица – Лесковац 2004. године
• [64] Тихомир Петровић, Зоран Стојановић, Живот једне учитељице, Филекс, Лесковац 2013.
• [65] Тихомир Петровић, „Драма о средњовековном српском јунаку“, Томислав Н. Цветковић, Војвода Никола Скобаљић, ИП Рад, Београд 1994. Књижевни записи, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 74-75.
• [66] Тихомир Петровић, „Приповедач првога реда“, Душан Стошић, Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића, Ланканпрес, Београд 2001, Књижевни записи 2, стр. 47-48.
• [67] Тихомир Петровић, Јован Пејчић, Облик и реч критике, Књижевно друштво Свети Сава, Београд 1994. Књижевни записи, Удружење писаца Лесковац 2000, стр. 83.
• [68] Тихомир Петровић, „Поетика сверног огледала“, Драган Тасић, Престо псоглава, Удружење писаца Лесковац, 2000. Књижевни записи 2, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 70-71.
• [69] Тихомир Петровић, „Књига завичајних писаца“, приказ, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета Београд 1994, стр. 133.
• [70] Тихомир Петровић, Огледи и критике из књижевности и језика, Нова просвета Београд 1994.
• [71] Тихомир Петровић, Књижевни записи 2, Перица Пешића, Испод свода плавог, Удружење писаца Лесковац 2004.
• [72] Тихомир Петровић, Књижевни записи 2, Лука Крстић, Године маслачка, ИЛ Власина, Власотинце 2002, Удружење писаца Лесковац 2003, стр. 74-75
• [73] Тихомир Петровић, приказ, Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања II, Медија центар Лесковац, децембар 2015.
• [74]Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, прво издање 2001. стр. 547.