Vinski bal 2017: Prvi put na internetu – direktno!

ВЛАСОТИНЦЕ – Општина Власотинце и Културни центар и ове године традиционално организују манифестацију Вински бал. Иначе, први Вински бал је одржан далеке 1960. године, у организовању је било прекида, а од 1994. године када је обновљен одржава се сваке године. „Намера нам је да ова манифестација буде подсетник на доба 70- тих година када је власотиначко виногорје било у пуном сјају, али да истовремено буде и подстрек данашњим домаћинима да гаје грожђе, да обрађују винограде, праве вино, јер наше подручје има добре предиспозиције за гајење винове лозе. Потрудили смо се да ове године дводневни програм манифестације подигнемо на један квалитетнији  ниво. Поред разних пратећих садржаја, прве вечери публици ће се представити Кики Лесендрић и Пилоти. Другог дана пред власотиначком публиком наступиће Сања Илић и Балканика. По први пут на Винском балу наступиће и Градски оркестар Власотинца. Завршно вече  биће преношено путем интернета. Као и ранијих година програм ће се одвијати и на малој бини у башти хотела Нови Земун. Точиће се вино које је општина откупила од домаћих винара и дегустираће се традиционална јела. Ситни продавци своје штандове лоцираће поред фонтане, а не на шеталишту поред кеја. Буџет 32. Винског бала је три милиона динара“, рекао је Дејан Чикић, заменик директора Дирекције Вински бал 2017, упознајући присутне новинаре са програмом.

Као и ранијих година, током ове дводневне манифестације биће организован Власински котлић, Пливање за винско буренце, Избор најбољег винара и виноградара, дефиле учесника од платоа испред општине до бине у башти хотела Нови Земун. Присутни ће моћи да виде наступе Виноградарских вила, деце из Предшколске установе „Милка Диманић“, Културно уметничког центра „Fantasy“, фолклорних ансамбала  „Црниловић“, „Братство“ и „Света тројица“. Бираће се Богиња вина 2017, организоваће се такмичење у брзом испијању шприцера. Неизоставни део овогодишњег Винског бала је избор за најбољу песму и карикатуру на тему вина и грожђа.

„У току су конкурси за избор најбољег винара и виноградара, за најбољу песму и карикатуру на тему вина и грожђа, као и за избор Богиње вина. Новина у конкурсима ове године је конкурс за избор најбоље песме на призренско-тимочком дијалекту, чиме желимо да допринесемо афирмацији нашег говора који је често предмет подсмеха. Важно је напоменути да смо ове године предвидели по једну награду у свакој конкуренцији “, рекао је Бобан Димитријевић, в.д. директора Културног центра Власотинце.

Говорећи о Салону вина – Вина Југа, члан Дирекције  Винског бала Светислав Петровић је рекао да се ове године Салон вина организује по други пут али да је намера организатора да постане традиционални део манифестације.

„Салон вина који се организује под називом Вина Југа, има за циљ да се посетиоци упознају са најбољим винима и винаријама из Србије. Поред тога желимо да наши винари који су у зачетку ступе у контак са реномираним произвођачима из Србије, размене искуства и сазнају неопходне новине које треба применити како у гајењу грожђа тако и у производњи вина. Све с циљем како би нашли своје место на тржишту. Током одржавања Салона вина планирано едукативна предавања од стране еминентних стручњака из области производње грожђа и вина“, рекао је између осталог Светислав Петровић – преноси лист Власина.

Nebojša Ilić Ilke: Retrospektiv stvaralaštva

ВЛАСОТИНЦЕ – Ретроспектива Илкетовог филмског стваралаштва изазвала је велику пажњу публике. У целости преносимо утиске професора Саше Станковића о ауторском опусу Небојше Илића: Искрено се не сећам тренутка када сам се упознао са Небојшом Илићем Илкетом. Чини ми се да га знам одувек као неког човека са камером, који све види а мало говори. Сарадњу смо почели када је снимао промоцију моје прве књиге и од тада наше познанство се полако развија у пријатељство. Гледао сам његове филмове и дивио се његовом таленту. Док је снимао филм „Пустоод“, јавио сам му да постоји приповетка „Црниловића круг“, коју је написао књижевник Саша Хаџи Танчић. Нажалост, Хаџи Танчић нас је напустио пре премијере филма, али знам да му је било драго што се помиње у филму. Иако је некад сарадња Илкета и мене била случајна, данас он планира да снима филм по мојој књизи о Влади Илићу. Мени је велика част што познајем Илкета, а задовољство ми је што сам књигом о Илићу прокрчио пут његовом новом филму.

Међутим, све наведено је мање важно. Појава Небојше Илића Илкета је нешто само по себи фасцинантно. Није чудно што он постоји, нити што је Власотинчанин већ то да ствара у Власотинцу. Лако је бити уметник у Београду, што би рекао Његош „из грмена великога лафу изаћ трудно није“. Задивљује да један такав стваралац живи у малој вароши око 300 километара далеко од престонице. Он се бави филмом, веома скупом „забавом“, и још осваја бројне интернационалне награде. Само је ово довољно да неко зна и да се изненади , чак и да није погледао ниједан Илкетов филм. А кад погледа, онда се нађе у чуду! Он као да прави филмове ни из чега или боље речено делује да од било чега може да направи филм. Илке је одавно прешао границе наше државе. Његов таленат и добронамерни дух прави је пример родољубља. Филм о дечаку који плива за православни крст награђен је у Хрватској, што говори да права уметност превазилази све шовинистичке поделе. Поруке његових филмова су хуманистичке, боље речено људске. Илке нас позива да будемо људи као што је то чинио патријарх Павле.

Окосница скоро свих његових филмова је Власотинце на овај или на онај начин. За разлику од вести које помињу нашу варош у црној хроници, Илке даје једну прелепу слику. Он ништа не идеализује, само представља реалност коју сензационалистички медији не желе да виде. Његово „ треће око“ оставља сведочанство о Власотинцу које жилаво пркоси суровој борби за голи живот. Он не пристаје на паланачку малодушност, јер добро зна да је провинција у главама људи и да то нема везе са географијом. Кад неко за сто година буде писао историју нашег места, видеће боље од нас наше промашаје. Између два пописа нестало је преко 100% Власотинчана, што оних нерођених, што оних што су побегли у потрази за бољим животом. Том истраживачу ће феномен Илкета бити невероватан! Зар је могуће да такав уметник живи у граду који изумире? Илке је уметник који не чека неко боље време да би стварао. Он обавља своју овоземаљску мисију упркос свему. Илке је зрак светлости у мраку у којем живимо. После Косовског боја настале су најбоље наше епске песме. Иво Андрић је за време ратова написао своја најбоља дела. У песми „Манасија“ Васка Попе зограф слика без обзира на „коњицу ноћи“… Да су Срби чекали боље време за културу, не би било ни Срба ни културе.

Најлепше је од свега што Власотинце воли Илкета. Синоћни вишеминутни аплауз најбоље говори шта Власотинчани мисле о њему. Не знам колико је схваћен, али знам да је вољен. Ипак, нешто се променило код нас, јер Илке није као Црниловић несхваћен од средине у којој живи. Њега нико не помишља да зове пустоод. Није мала ствар постати пророк у свом селу. Мислим да је Илке попут митског Антеја, има снагу само док је важан за тло на којем је поникао. Он не би био то што јесте да није ту где је рођен. Власотинце је много добило јер је задржало Илкета, али и обрнуто. Он није птица селица већ ендемска биљка, а на нама је да га сачувамо – преноси лист Власина.

Danilo Kocić: Leskovački pisci – tragovi i traganja, promocija

ВЛАСОТИНЦЕ – Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања и Изабрани списи – сликање меморије (Лесковац 2015, 2016), завршна реч – промоција, Народна библиотека „Десанка Максимовић“ – Власотинце, 30. јун 2017.

Недавно је у лондонском „Гардијану“ објављен чланак о малој издачкој кући са Исланда која своје наслове штампа у само 69 примерака и представља их публици искључиво у ноћима пуног месеца и на крају свечане промоције спаљује непродате примерке. Писац Драгур Хјатарсон и уметник Рагнар Хелги Олафсон основали су издавачку кућу „Месец“ и то после расправе о рукописима за које су знали да су квалитетни, али да не постоји шанса да икада буду објављени. Непродати примерци спаљујућу се уз дужно поштовање користећи као гориво оскључиво првокласни француски коњак (Вуле Жунић, Политика, 17. јун 2017).

Писање је у најмању руку тиха мелодија, корак у безвремене сенке и, можда, магичну топлину неба.

Крај овога месеца мирише на пролазност, а док пишем имам повремено утисак да сам „изгубљен у провинцији времена“.

Тек повремено стиже глас, јасан, топао и убедљив.

Огласих се, јер сам себи изгледао некако затурен, као и моји рукописи.

Напуштен и запуштен у самовању, али занет над својим инатом и започетом, а недовршеном књигом којој наденух једноставно, нимало оригинално име „Изабрани списи – сликање меморије“.

Ова, али и све друге моје књиге, попут двотомне студије (хрестоматије) „Лесковачки писци – трагови и трагања“, рађале су се уз много наде; рађале су се јер сам хтео, иако свестан несавршености свога занатског умећа, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима који су живели у другом временском простору.

Одласци без враћања су део људских судбина. Тако се ствара својеврсни „одбегли именик“ (како би рекао академик Миро Вуксановић – „Семољ земња“).

Ове моје књиге су, надам се, својеврсни бег од ћуталишта, заборавности и нехаја.

Петак увече, (када промовишемо моја дела), како би рекао Владимр Скочајић, време је када се, заједно са кошуљама и хаљинама, најчешће пегла – нада!

Vlasotince: Izložba Petre Mladenović – „Petrin svet u boji“

ВЛАСОТИНЦЕ – У галерији Завичајног музеја je 12. јула, у другој недељи Лета у Власотинцу, приређена изложба слика младе уметнице Петре Младеновић, под називом „Петрин свет боја“. Петра Младеновић из Доњег Буниброда код Лесковца, ученица је петог разреда Основне школе „Бора Станковић“ из Губеревца. Тајну сликарства вредно учи од свог ментора Братислава Анђелковића, Бате из Вучја. Братислав Анђелковић истиче да је реч о врсном таленту, да је до сада учестовала у колонијама у Дољевцу и на Чемернику, те да је до сада излагала у Паризу, Нишу, Лесковцу. Петра вредно ради, у успону је под будним оком Бате из Вучја који је методом рада, сходно њеном узрасту и таленту, усмерава.
„Културни центар Власотинце наставља да афирмише младе таленте што је Петра свакако. О томе сведоче и слике у којима вечерас уживамо. Њен раскошни таленат, труд и рад  разним методама, приступима и трагањима постигао је очекивања. Пред Петром је блистава будућност. Културни центар ће и даље наставити да трага и помаже младе уметнике“, рекао је поздрављајући присутне Бобан Димитријевић, в.д. директора Културног центра Власотинце.

Цитирајући Александра Блатника, врсног карикатуристе Србије, да изложба почиње и завршава се, а не да се отвара и затвара, Бата из Вучја говорећи о Петри Младеновић је између осталог рекао:

„Погледавши један њен рад било ми је јасно, какав таленат стоји преда мном, тако да последњих седам-осам месеци активно радимо на развијању њених сликарских вештина. Танани зглоб на руци нам не дозвољава да у потпуности уживамо у потезима које она остаља на платну. Петра слуша, тихо, стрпљиво и марљиво тајне сликарства открива. Збуњује колоритом, композицијом и дубином. Кичицом успешно осликава разиграно небо, пределе и драперије у поставци мртве природе. Показује да и звонким звуком шпакле са краћим и дужим потезима може остварити трагове. Палета јој је од основних, изведених, пастелних, топлих и хладних поново саткана. И поставља се питање, она је дете?! Да ли је могуће,?! Могуће је! Може да јој се  не верује, али сведока има,  један од њих  сам ја и многи уметници са којима је учествовала на колонијама“.

Поздрављајући присутне млада уметница, како је објављено на сајту Културног центра, Петра Младеновић  казала  је да слика од треће године: „Сликам од треће године, а већ са седам година почела сам да сликам на платну. Излагала сам и у иностранству, у Паризу, али и у мом крају. Јако волим да сликам, од Бате учим тајне сликарства, много му хвала што ме уводи у свет боја. Планирам да се сликарству посветим и кад одрастем, а имам и велику подршку мојих родитеља и целе породице, тако да се надам да ће ми се ова жеља остварити.“

In memoriam: Tomislav Toma Stefanović

VLASOTINCE – Posle duže bolesti,  u Vlasotincu je u 81. godini preminuo je poznati atletski trener  Tomislav Toma Stefanović. Rođen je u Svođu 1936. godinu, a posle trećeg razreda u vlasotinačkoj gimnaziji, odlazi u Tuzlu, kod oca Vitomira, koji je već imao sodadžijsku radnju u Lukavcu.  U Tuzli je završio Učiteljsku školu 1959.godine, a potom i Višu pedagošku školu u istom gradu, odsek za fizičko vaspitanje, a potom u Sarajevu završava i za profesora fizičkog vaspitanja.
Tomislav Stefanović trčao je sa uspehom na stazama dugim 5.000 i 10.000 metara, kao i polumaratonm od 18 do 25 kilometara i maraton najdužu trkačku disciplinu olimpijskog programa. Punu afirmaciju kao takmičar dostigao je u hodanju na 10, 20 i 30 kilometara , bio šest puta prvak i rekorder nekadašnje Jugoslavije.
Svojim stvaralačkim radom ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj atletici, a potom i u ,,kraljici sportova” Srbije i Crne Gore i , kasnije Srbije, najpre kao reprezentativac u brzom hodanju, a potom i kao trener hodača.
I ako ga je rat naterao da se vrati početkom 90-tih godina u rodni kraj, uvek je sa puno poštovanja i ljubavi govorio o Tuzli kao svom drugom domu, a sa posebnom ljubavlju govorio je o Tušnju, fudbalskom i atletskom klubu Slobodi.
Po završetku svoje uspešne sportske karijere, u punoj snazi, željan rada i dokazivanja, prihvatio se trenerskog posla i za kratko vreme stvorio je, na legendarnom Tušnju u Tuzli, veoma jak atletski kolektiv. Više od 30 atletičara i atletičarki iz Tuzle, grada uglja i soli, odgajani pod njegovim stručnim rukovodstvom, prokrstarilo je svetom u dresu tadašnje Jugoslavije. Svi oni učestvovali su na najvećim svetskim smotrama sportista kao što su Olipijske igre, Svetska i Evropska prvenstva za atletičare i atletičarke i na pravi način reprezentovali svoj klub, svoj gradi i svoju domovinu, a njihova imena svakako zaslužuju pažnju da se pomenu, a to su bili vrhunski takmičari i još bolji i čestiti ljudi, kao što su Vinko Galušić, Marica Mršić, Nađa Avdibašić.

Neka nam se ne zameri, jer sigurno neke nismo pomenuli, jer ,,Tomino atletsko jato”, kako je zapisao vrsni hroničar Dragomir Čubrilo bilo je izuzetno veliko i nadsve ljudski izuzetno kvalitetno.
Povratkom 90-tih godina u rodni kraj, zajedno sa izuzetnim privrednikom i sportskim radnikom, nažalost, danas, pokojnim Stojanom Babastojanskim, u Vlasotince je praktično ,,doveo” atletiku. da ,,stanuje i živi” na obalama prelepe reke Vlasine 28.juna 1994.godine. To je dan osnivanja atletskog kluba ,,Crna Trava” iz Vlasotinca. U prvo vreme legendarna fudbalska ,,Rosulja” bila je prepuna dece koja su odjednom želela da se bave atletikom. Za kratko vreme atletičari su potom dobili i svoj ,,Atletski dom”, izuetno lep i funkcionalan.

Sportska javnost Srbije je bila iznenađena izuzetnim uspesima mladih vlasotinačkih atletičara, jer su bili u međuvremenu trostruki prvaci Jugoslavije u krosu, a za ,,Olimpijske nade” 1998.godine proglašeno je čak šestoro takmičara iz malog kluba iz Vlasotinca, što je bio istinski podvig i sportski raritet tog vremena.
Vlasotinački atletski kolektiv može se podičiti da je na poslednje četiri Olimpijade, najvećoj i najvažnijoj sportskoj manifestaciji sveta, imao svoje predstavnike, koji su bili ponikli u klubu, a to su braća Predrag i Nenad Filipović, kao i Goran Stojiljković, koji je, inače, nastupao za reprezentaciju Crne Gore.
Tomislav Stefanović od strane Atletskog saveza Jugoslavije i Srbije, kao i Atletskog saveza Bosne i Hercegovine dobijao je značajna sportska priznanja, koja su najbolji dokaz da su njegova dela i njegov doprinos atletici i sportu uopšte bili izuzetni veliki i sa sportskog aspekta i viskorangirani.
Tomislav Stefanović iza sebe ostavlja životnog saputnika suprugu Dragicu, ćerku Olju i unuku Milicu, koja je svakodnevno iz dalekog Beča gde studira zvala svog deku i svoju baku da čuje ,,kako ide oporavak deda Tome”. Nažalost i ta životna nit je u jednom trenutku zauvek prekinuta, i Tomislav Stefanović najzad odlazi u večni dom da se tamo, konačno, odmori i opusti, jer se u prethodnom periodu nahodao i napešačio – prenosi sajt Budite u toku.

Danilo Kocić, „Leskovački pisci – tragovi i traganja“, promovisana studija u Narodnoj biblioteci – Vlasotince

ВЛАСОТИНЦЕ – У власотиначкој Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ синоћ је представљена студија Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016), али и његово укупно стваралаштво.

О делу овог аутора говорили су мр Лука Крстић, професор и песник из Власотинца, др Добривоје Бошковића, књижевник, Саша Станковић, власотиначки писац и Срба Такић, песник, директор Народне библиотеке.

Мр Лука Крстић, некадашњи професор Гимназије „Стеван Јаковиљевић“, указао је на значај дела Д. Коцића за историју књижевности, посебно лесковачке, истичући да је Коцић био један од најбољих ученика Власотиначке гимназије.

Саша Станковић, професор књижевности и писац, такође је говорио о значају рада Д. Коцића на проучавању завичајне литературе. Станковић је у знак поштовања, Коцићу поклонио своју најновију књигу о Власотинчанину Влади Илићу, првом модерном градоначелнику Београда.

Директор Наодне библиотеке „Десанка Максимовић“ Срба Такић, познати песник, нагласио је да му је посебна част што се промовише стваралаштво Данила Коцића, власотиначког ђака, рођеног у селу Дадинцу.

Др Добривоје Бошковић, књижевник, полиглота, композитор, такође је указао на вредност дела Д. Коцића и отпевао неколико руских, италијанских и мексиканских песама.

Захваљујући се директору Срби Такићу на успешно организованој промоцији, Д. Коцић је истакао да лесковачка историја књижевности није довољно истражена и да је његово дело, двотомна студија, својеврсна хрестоматија, „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (око 2.000 стана великог формата), један од покушаја да се, макар делимице, осветли ова значајна област, а у којој је мери у томе успео најбољи судија је – време!!!

Д. Коцић поклонио је Народној библиотеци своју студију „Лесковачки писци – трагови и и трагања“ (писано издање), а свим присутнима, у знак поштовања, електронску верзију и књигу-поему (штампано издање) „Песма жени“.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Данило Коцић рођен је 4. септембра 1949. године (село Дадинце, Власотинце). Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор срског језика и југословенске књижевности и уставног уређења у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце).

Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу „Јединство“ 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Jедан je од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца, стални сарадник „Помака“ и члан Савеза књижевника у отаџбини и расејању.

КЊИЖЕВНИ РАД:

Романи: Изабрани живот (Из бележака мојих дана, Лесковац 1997), Изабрана тишина (Случај новинара Косте Даниловића, Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012); Измаглице (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016); Изабрани списи –  сликање меморије (романи, приче, песме, аутобиографија, Лесковац 2016);

Збирке песама и прича: Чудна лађа (Лесковац 1987), Дневник на распусту (Лесковац 2002), Говор камена (Лесковац 2004), Песма жени (Власотинце 2007); Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016);

Студије: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016); Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016); Проф. др Драгомир Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017); Проф. др Тихомир Петровић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017); Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари (Лесковац 2017); Проф. др Душан Јањић: живот и мисао . хрестоматија и коментари.

Приређивачки рад: Лесковачки песници – трагови и трагања (Панорама лесковачког песништва 1944 – 2014), Лесковац 2015. године.

Vlasotince: „Vlasinska vila“ u akciji „Čuvajmo prirodu…“

ВЛАСОТИНЦЕ – Обележавању 5. јуна, Светског дана заштите животне средине, придружило се и удружење “Власинска вила“ које је организовало манифестацију под називом „Чувајмо природу, да би она чувала нас“. Програм који је осмислила координаторка удружења Татјана Илић реализован је уз подршку локалне самоуправе,  и у сарадњи са васпитно-образовним установама у граду.

„Заинтересованост великог броја предшколаца, ђака, васпитача, наставника и осталих грађана Власотинца за нашу активност указује на присутну свест о значају проблема и одговорног односа према средини у којој живимо, те са овог места желимо да упутимо заједничку поруку коју ћемо ширити, а то је да чувајући природу, чувамо себе и будуће генерације. Желимо да поруке са данашње манифестације допру до што већег броја људи. Чувајмо природу“, поручила је Катарина Гавриловић, ученица Гимназије „Стеван Јаковљевић“.

Програм је почео наступом Теодоре Марковић, ученице ОШ „8. октобар“, која је извела песму „Папирић“.

„Како расту деца“ назив је представе коју су извели полазници вртића, које воде васпитачице Слађана Милошевић, Маја Коцић, Биљана Петронијевић и Душица Миловановић. Потом су деца из припремног предшколског програма које води васпитачица Мирела Пузић извели плесну тачку „Елза и Ана“. Наступ предшколаца завршен је кореографијом „Плава птица“, коју су са децом припремиле васпитачице Љиљана Ђокић, Тијана Димитријевић, Љубинка Митић, Биљана Јовић, Гордана Давинић и Зорица Ђикић.

Мирјана Катлановић, ученица првог разреда из школе „8. октобар“ казивала је песму Добрице Ерића, док је њена старија школска другарица Милена Крстић извела песму „Дрво“.

Том приликом награђени су аутори најбољих ликовних и литерарних радова на конкурсу „Мој парк“, који је удружење „Власинска вила“ расписало за ученике основних школа поводом 23. маја Европског дана паркова.

За литерарни рад прво место припало је Ањи Ђокић, друго Анђели Младеновић а треће Огњену Тричковићу. Специјалну награду за најмаштовитији рад добила је Сара Живковић.

Прво место за ликовни рад припало је Александру Митову, друго место Јовану Тодоровићу, треће Емилији Станковић.

Специјалну награду за најкреативнији рад добила је Анастасија Лепојевић, за највеселији цртеж награђена је Круна Илић док је за најромантичнији рад награда припала Емилији Пејчић.

На самом крају програма гимназијалци Димитрије Младеновић, Душан Валчић и Милан Коцић су извели песму „Власотинце, варош лепа“.

Иначе, Светски дан заштите животне средине обележава се од 1972. године са циљем подизања глобалне свести о значају животне средине и подстицања људи на одговорнији однос према окружењу. Више од пола милијарде људи у око сто држава света 5. јуна разним активностима настоји да скрене пажњу на последице загађења животне средине, са циљем да се људи уједине и делују како би обезбедили здравију будућност -преноси лист Власина.