ЛЕСКОВАЦ – Димитрије Тасић је један од најплоднијих и најобразованијих лесковачких интелектуалаца. Заступљен је у студијама новинара и писца Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања I – II“ и одабиру лесковачког песништва „Лесковачки песници – трагови и трагања (Панорама лесковачког песништва 1944 – 2014)“. Писао је, између осталог, о лесковачким ствараоцима, а посебну пажњу посветио је животу и раду Николаја Тимченка, филозифа и есејисте из Лесковца.
ДИМИТРИЈЕ ТАСИЋ
I
Поводом 50. годишњице излажења Нашег стварања, у Редакцији часописа, 27. фебруара (2004. године) одржан је ,,Округли сто’’ са темом ,,Књижевна периодика у Србији данас’’. У разговору су учествовали Зоран Пешић Сигма, Стана Динић Скочајић и Горан Станковић (Градина, Ниш), Мирко Демић (Кораци, Крагујевац), Милан Орлић и Милена Стојановић (Свеске, Панчево), Ана Авдић (Повеља, Краљево), Саша Хаџи Танчић (Народна библиотека, Лесковац) и Димитрије Тасић (Наше стварање, Лесковац).[1]
У том двоброју ,,Нашег стварња’’, у рубрици Белешке о ауторима ,,Нашег стварања’’ дословце је записано: Димитрије Тасић, књижевни критичар. Рођен 1938. у Рашкој. Био уредник Студента, главни и одговорни уредник књижевног листа Видици, уредник ТВ емисија Лектира и Културни додатак ТВ Београд, главни и одговорни уредник БИГЗ-а. Уредник часописа Наше стварање. Живи и ради у Београду.
%
У књизи ,,Живот пише приче’’ (Удружење писаца, Лесковац, 2001) позната новинарка Верица Баторевић Божовић је објавила занимљив чланак ,,Професија уредник’’ (у ствари, то је прилог који се већ појавио у часопису ,,Ми’’, децембра 2000). Ту понајвише дознајемо о животу и раду Димитрија Тасића: ,,Димитрије Тасић је рођен 1938. године у Рашкој, где је његов отац службовао, али су сви његови корени у Лесковцу. По очевој линији потомак је протојереја ставрофора Михајла Тасића, а по мајци, бакалске породице Нисе Јовановића. У Лесковцу је растао и завршио Основну школу ,,Вук Караџић’’. По тадашњем систему школовања, гимназија је онда имала осам разреда. Он шести разред завршава у Лесковцу под разредним старешинством Азарија Баторевићем, а седми и осми разред у Нишу. Упоредо са похађањем гимназије у Лесковцу, завршава и Нижу музичку школу. По матурирању 1957. године, уписује у Београду и завршава југословенску и светску књижевност. Истовремено похађа средњу музичку школу у класи чувеног педагога Јеле Кршић. Дипломирао је на клавирском одсеку.
%
Димитрије Тасић, још док је студирао југословенску и светску књижевност, из ,,Струдента’’ прелази у ,,Видике’’, лист за књижевност, уметност и културу и то као главни и одговорни уредник. У ,,Студенту’’ је, наиме, био од 1958. године, а у ,,Видицима’’ од 1963. до 1965. По завршетку студија, следи војска у Загребу, а онда десетогодишњи рад на ТВ Београд, где је уредник емисије ,,ТВ лектира’’ и ,,Културни додатак’’. То је време од 1967. до 1977. године. Потом прелази у БИГЗ где је 22 године године био уредник филозофских издања, а последњих 12 година и главни и одговорни уредник до пензионисања средином прошле (1999) године. (…) Последњих десет година, као уредник БИГЗ-а, био је уредник дела Милоша Црњанског, а од пре две године уредник је Задужбине Милош Црњански (критичко издање), што је један од највећих издавачких пројекта после (Другог светског) рата у нас.
%
Димитрије Тасић, дуго и врло успешно је уређивао лесковачко Наше стварање, али је у том мукотрпном послу имао и доста проблема, па је, коначно, са те дужности отишао – незадовољан!
Димтрије Тасић се огледао и као песник. Ево једног примера (песма „Ноктурно“)
Линијо сна коју изговарам
Пределом непостојећих речи
Откривена чулом ноћи
Као неизмишљени бол
Тамо где заувек остајеш
У обнављању љубави
Где је изгубљена моћ одласка
Пре свих времена звезда
Пре звезде ослобођене вечности
У лику који љубим
Пре лика зашлог у биљку
Пре биљке враћене свом почетку
Води земљи ваздуху сунцу
Пре сунца настављеног у камену
Пре свих времена звезда
Времена звезда
Пре смрти.
II
ЉУДСКИ ЗАВИЧАЈ НИКОЛАЈА ТИМЧЕНКА – Ја не знам, не могу да се сетим откад тачно знам Николаја Тимченка – Кокија, како су Тимченка звали његови другови и многи који су га волели. И ја међу њима, свакако. Календарска разлика од четири године у нашим животописима, његовом и мом, разлика која се временом потпуно избрисала, у школском добу, када смо се нас двојица могли први пут срести, била је велика: док сам ја био основац, Коки је био гимназијалац; када сам ја постао то, Коки је већ био студент; а када сам ја отишао у Београд на студије, Коки се вратио у Лесковац. Али ако су нам се животне стазе мимиоилазиле, духовне су нам се рано укрстиле, временом све више испреплетале, па ми се одавно већ чинило како Кокија одувек знам. И утолико ми је данас болнија и несхватљивија помисао да предоброг и преумног Кокија нема више међу нама. Његовим одласком изгубио сам једно од својих духовних упоришта, о пријатељској руци да не говорим, а наш град је изгубио једно од својих највреднихих живих знамења, али које ће, варујем, зрачити и у будуће.[2]
Кад, ипак, помишљам на наш први могући сусрет, он ми се некако везује за ,,Лесковачки средњошколац’’, лист који су почетком педесетих година у Лесковцу уређивали гимназијалци Миодраг Митић, Јован Букелић, Бора Здравковић, Вили Хубач и Николај Тимченко, а неколико нас основаца – Сава Димитријевић, Станимир Стојмировић Грицко, још понеко и ја – стидљиво се вртели око њих, сањајући да осванемо на страницама листа. Занимљиво је да је Тимченко, за разлику од све своје ране литерарне сабраће, која је своју литерарну авантуру започињала стиховима, од првог свог ретка био – критичар. Између певања и мишљења, он се определио за мишљење. За критичко мишљење. Памте се из тих дана, његова критика, објављена у ,,Средњошколцу’’, на лекторски рад у градским новинама ,,Наша реч’’, што је веома наљутило професора Брану Митровића великог зналца, коме је запало да ради и лектуру у ,,Нашој речи’’. ,,Случај комедиант’’ је, међутим, како би то рекао Црњански, удесио да млади критичар, после, поставши и сам велики књижевни и језички зналац, цели свој радни век проведе као лектор и у тим новинама.
(…) Историчар књижевности по образовању, Коки је свестрано сагледавао књижевност, изучавајући и народну и уметничку, и стару и нову, и домаћу и страну…
(…) Био је веома привржен и својој завичајној књижевности, изучавао старо и пратио ново књижевно стваралаштво у Лесковцу. Са истинском наклоношћу и брижном пажњом он пише о младим ствараоцима, који се, како каже, ,,пењу трновитим и стрмим путањама ка песничком Олимпу… дајући најдрагоценији део своје личности… израз младости, сензибилност, искуство, искрене спонтаности душа’’.
Сви ти његови критички и други историографски текстови биће драгоцени, незаобилазни, за све будуће истраживаче књижевног и уопште културног стваралаштва у овом граду. Али ни тако широко и разноврсно поље као што је књижевност није утољавало, напротив, будило је његову духовну глад и гонило га да уђе и у друга поља уметности и знања. А од многих наука које су га привлачиле, посебно је био везан за филозофију, а од њених имена – за Сократа, Камија и Николу Милошевића.
Зато су се Тимченкови књижевни есеји увек одликовали компаративним приступом, што нам откривају и сами наслови: ,,Историја и поезија’’, ,,Сократ и Доситеј’’, ,,Достојевски и револуција’’, ,,Андрић и Горки’’, ,,Слово о мислиоцу и песнику’’… Нарочито га је узбуђивало двојство песничке имагинације и философске мисли, које је откривао и код песника (Попа, Павловић, Симовић) и код филозофа (Милошевић).
(…) А што се ,,лирског призвука’’ тиче, ни Коки, ипак, када га је љубавна сила узела под своје, није могао а да не напише неколико строфа, које, истина, није објавио, али их је посветио, за шта је можда требало и више храбрости, Ружици Стефановић, својој будућој доживотној сапутници, госпођи, професорки, Ружици Тимченко.
(…) Пишући и објављујући много, Тимченко као да није имао времена да своје рукописе сређује, систематизује, уобличује у посебне књиге. Зато су иза њега остале само три објављене књиге – две књижевно-есеистичке: ,,Песник и завичај’’ (1969) и ,,Записи о песнику’’ – о поезији Васка Попе (1972) и једна културно-историографска: ,,Фрагменти из историје Лесковачког позоришта, I-II (1967, 1972). Али, свакако, његових књига је могло бити, и верујем да ће их и бити – много више. А што Тимченков опус до сада није целовитије представљен, било је за то и других препрека. А прва, и основна, свакако је била његова неупоредива самокритичност. Тимченко, најдобронамернији човек кога знам, био је, ако не строг а оно, свакако, веома одмерен, аналитичан и правичан критичар. Био је благонаклон, нарочито према младим писцима, али никада, ни према њима, хвалоспеван. Али није прикривао своје задовољство и радост због духовне насладе које су му доносила врхунска дела. Био је он себи најстрожи критичар, и ако је према некоме био неправедан, био је према себи.
Не могу да прежалим један пример његове суздржаности. Почетком деведесетих година гостовала је у Лесковцу Књижевна редакција БИГЗ-а, десетак писаца. Сви су они знали за Тимченка и сви су желели да га и лично упознају. И било је тако, на заједничко задовољство, које се није заборавило ни по нашем повратку у Београд. Напротив! На првом састанку Редакције донета је одлука да БИГЗ објави књигу изабраних књижевно-критичких радова Николаја Тимченка. Без икаквог условљавања са спонзорством и томе сличним. Када сам све то саопштио Тимченку, само је одмахнуо руком. Узалуд моје молбе и убеђивања. На моју велику жалост.
(…) Тимчено је био пун многих знања. Али се он њима никада није хвалио, разметао, наметао, то је било апсолутно неспојиво са његовом личношћу, него, напротив, он се готово устручавао да их до краја покаже, бојећи се да свог саговорника не доведе у неприлику, да га не постиди. Али би он, ипак, увек успевао да обзирно, дискретно, каткад и кроз благи хумор, који му никада није, ни у најтежим часовима, мањкао, искаже и неугодну истину.
Нажалост, ништа није могло да ублажи неупоредиву самокритичност нашег Тимченка, на коју, наравно, не можемо другачије да гледамо, него са највећим поштовањем, и када је сам њена жртва био. Али, на много већу жалост, па и срамоту нашу, једнако, Тимченко је постао и жртва дугогодишњег потајног, али истрајног и зато не мање немилосредног политичког скрајњивања у своме граду. Онај вишемесечни политички потрес који се у Србији збио после лесковачког скупа часописних редакција из унутрашњос ти (крајем 1967), на који је било позвано и неколико истакнутих стваралаца, писаца и филозофа из Београда (Добрица Ћосић, Никола Милошевић, Михаило Марковић, Миладин Животић, Светозар Стојановић, Стеван Мајсторовић и Триво Инђић) смирио се тако што су Николај Тимченко и Душан Стошић, опозиционо најекспониранији чланови Редакције ,,Нашег стварања’’, били принуђени на добровољну оставку. А критичку интонацију на овом скупу дао је баш Тимченко својим уводним излагањем под насловом ,,Криза духовних вредности’’, указујући на то да ту кризу изазивају бирократско-етатистичка отуђеност од аутентичне културе, као и бруталне политичке и идеолошке методе дискредито вања правих културних стваралаца.
Тако је Тимченко сам оцртао своју судбину личног, слободног мислиоца. Јер после тог догађаја, готово две пуне деценије, Тимченко није ни слова објавио у ,,Нашем стварању’’, а било му је ускраћено да ауторске радове објављује и у градским новинама, у којима је радио као анонимни лектор и извештач са спортских терена. Велика је то сенка у новијој културној историји града, Али сенка је и већа – Тимченка није мимоишла ни југословенска ,,Бела књига’’.
Зато ми не може бити довољна утеха, а опет јесте ми велика радост, а и част, то што се Тимченко своме часопису, у коме је објавио многе своје ране радове, и чији је био уредник – члан Редакције, вратио за његову нову серију – од 1998. године па све до свог последњег дана, даха. За тих минулих седам година, Тимченко је у ,,Нашем стварању’’ објавио близу тридесет изузетних књижев них текстова, од којих може да се сачини једна изузетно вредна књига.
(…) Живот и дело су, у ствари, за њега били једно. Говорио је: ,,Служити своме делу, служити духовном стваралаштву и култури – јесте једина права служба. Тражити свој људски завичај – то је једини смисао живота.’’
У делу је Тимченко видео и испуњење сна сваког ствараоца. Тимченко је испунио свој сан. Нама преостаје да испунимо наш дуг – према Тимченку и према нашој књижевности и култури: да Тимченково дело изнесемо на светлост дана. Као што је он на светост дана износио лепоту и истину књига о којима је говорио.
(…) Са књигама у рукама, излазећи из Библиотеке, свог другог дома, Тимченко је пао. На улици, међу светом. И променио светом. Али те књиге, која је он, како целог свог живота тако и судњега дана, привијао уз себе, прихватиће Николаја Тимченка и он ће у њима, делом, које је створио, и даље живети.[3]
III
ИЗМЕЂУ БЕЗДНА И ОГЛЕДАЛА – Дозволите ми, част ми је и задовољство, да вас поздравим у име Редакције часописа Наше стварање, часописа који је доживео 50. годишњицу свог излажења (1953-2003), што је за културни летопис Лесковца свакако значајан догађај. И зато, верујемо, вредан сваког помена. И зато смо га већ обележили јубиларним бројем, као и књижевном вечери прексиноћ, на којој је учесвовало више значајних савремених писаца који су своје радова објављивали и у нашем часопису.[4]
Али смо, као нешто најприродније, пожелели и сусрет са вама, сусрет најмање свечарски, већ радни, да не кажем, већ по природи имена нашег часописа, стваралачки – дакле, преиспитивачки према минулом, упитни према данашњем и будућем времену. Јер ви, знамо, мучите исту муку или познајете исту радост, како хоћете, прављења часописа, те јединствене, а многолике, многозначне и многобитне књиге – у свакој појединачној свесци, од свееске до свеске истог часописа, да не говоримо о посебностима, у многом погледу, сасвим природним и пожељним, од часописа до часописа.
Наш велики претходник, родоначелник, Орфелин, који је још далеке 1768. године, у Венецији, издао први српски часопис, први и међу свим Јужним Словенима, наслову је свог часописа, који је гласио Славено-сербски магазин, додао је још и ово: Собрание Разних Сачинениј и преводов к пољаи и увеселенију служашћих.
Ако је томе тако, могли смо, наравно, за овај наш сусрет, за овај разговор, да смислимо, к поља и увеселенију, и неку занимљивију и оригиналнију тему него ли што је ова која вас је дочекала на столу данас. ,,Књижевна периодика у Србији данас’’.
Да ли нам је помањкало инвентивности, а преплавила пука инерција којој погодује да мимички преузима једну те исту разговорну штафетну палицу, тј. микрофон, што шета од једне до друге часописне редакције, а за необавезно, ламентирајуће углавном, бављење собом? Само је, рецимо, Сићевачка књижевна колонија, у последњих неколико година, имала два округла стола посвећена периодици: године 1997 – под насловом Бездно периодике, и 2001 – под насловом: Часописи – огледало новог света. А готово да нема часописа који последњих година овој теми није отварао своје странице…
(…) Ипак бих рекао: биће да смо се за ову тему и данас везали не по навици, рутински или ритуално, већ по морању, по оној: пустили бисмо ми њу, али неће она нас. Јер: бити или не бити – дотле затеже уже.
Његове горуће засеке сви осећамо на кожи: књижевна периодика данас у Србији вишеструко је угрожена: материјално, финансијски, друштвено-статусно, тржишно, медијски, идеологијски; њена насушност – књижевна, уметничка, научна, културна – затајена је, све се више губи.
Неке статистике кажу да ми у Србији данас имамо стотинак часописа и других периодичних књижевних гласила! А у овом овдашњем часописном цртежу Србије данас шта је са линијом лесковачког Нашег стварања, који нас данас окупља, па је ред да се, бар са две-три посебне речи, представи?
III
ИСТОРИЈА НАШЕГ СТВАРАЊА – Покренуто у јесен 1953. године, Наше стварање је први, дакле и најстарији часопис у Лесковцу, и један од најстаријих у Србији – после (Другог светског) рата. Али с њим не започиње часописна историја града, јер њен корен је много дубљи, сеже у XIX век, када ће се, 40. година после првог српског часописа у Србији – Подунавке (1843-1848), у Лесковцу, 1887. године обелоданити Црквени гласник, захваљујући коме знамо за песме Димитрија Алексића, који је, иначе, био и власник и уредник часописа, па осим за песме знамо и за његове велике дугове које је после смрти своје оставио првом лесковачком штампару Димитрију Адамовићу, баш као што је, вероватно, и многи од нас данас дугујемо својим штампарима, а да не знамо када ћемо их и како намирити. Пише песник Адамовић у свом гласнику:
,,За наш рад ми смо са свију страна не само добијали одобравања… већ смо потпомагани разноврсним лепим радовима… Но није довољно само одобравање и помоћ у раду, те да истрајемо и у будуће… За то је потребно материјалних средстава, а ми баш у томе оскудевамо, јер наш лист није уживао никакве потпоре ни од куда…’’
Баш као што и ми, зар не, пишемо данас на многе адресе – као дужници штампарима, али и ауторима који нам своје ,,лепе и разноврсне радове’’ уступају, ни не питајући за хонораре, знајући, сигурно, да и ми сами радимо бесплатно или готово тако.
Дуговечније од Црквеног гласника, који се оглашавао само две године, били су у Лесковцу Ђачки растанак (1905-1914), којег помиње и Скерлић у свом Историјском прегледу српске штампе 1791-1911 и Лесковачки гласник (1920-1941), у којем су штампани и књижевни радови, поменимо песме Јована Маговчевића и Сретена Динића.
И већ смо у послератном Лесковцу, када је почетком септембра 1953. године, неколико културних посленика, како се то и данас каже, објавило први број Нашег стварања, ,,часописа за друштвено-политичка питања, науку и књижевност’’, и не сањајући сигурно да би он могао да доживи своју 50. годишњицу, а што се, ево, ипак, догодило, надживевши многе од њих, али и оживљавајући данас успомене на њих.
(…) А шта ће бити са Нашим стварањем, које, ево, обележава своју 50. годишњицу – неизвесно је, као и за многе, да не кажемо баш све, српске часописе данас? Зашто? Покрећући пре пола века Наше стварање, наши претходници су на првој страници првог броја записали: ,,Обично се мисли да унутрашњост не даје перспективе за развој, да не покреће на размишљање и на стварање, не буди у човеку амбиције да покуша и учини највише што може. Има у томе истине, али само с обзиром на материјалне услове. Ништа им друго не стоји на путу…
(…) Наше стварање није замишљено као трибина с које се може чути само о ономе што је уско повезано са Лесковцем и његовом ближом и даљом околином, нити ограничено само на сараднике из места. То није природно и разумљиво’’. (…) Али било је и периода када је часопис сервисно, билтенски преносио ,,материјале’’ разних друштвено-политичких и партијских форума, плаћајући дугове времену. (…) Али, у својим бољим тренуцима, и достојно одговарало изазовима. Најзначајнији један такав одговор часопис је дао године 1967. организујући скуп часописних радника уже Србије (тада веома актуелан појам, и стварности), дакле, редакције Градине (Ниш), Багдале (Крушевац), Корака (Крагујевац), Октобра (данас Повеље, Краљево) и Тока (Прокупље) са темом, тада, такође, вечно актуелном, али мало делотворном: ,,Културна политика и путеви и задаци развоја културе у провинцији’’.
Али, ево чуда. Редакција је тада била позвала и неке од наших најпознатијих књижевника, филозофа, социолога, новинара, као што су: Добрица Ћосић, Михајло Марковић, Никола Милошевић, Светозар Стојановић, Миладин Животић, Стеван Мајсторовић и Триво Инђић, сви већ обележени као ,,унутрашњи дисиденти’’ и ,,критичари свега постојећег’’. Па та критика није изостала ни том приликом – не само наспрам културне него и актуелне политике уопште. Реакције у највишим партијским форумима дигле су праву буру у јавности, која се месецима није смиривала. Ипак, материјали са састанка су објављени, али не без партијског надзора и консеквенци: двојица уредника – Николај Тимченко и Душан Стошић су поднели оставке, а за дуже време се у часописима није могло да појави ниједно ауторско име ,,опзиционарске’’, ,,антисамоуправне’’, ,,критике свега постојећег’’.
IV
МАЈСТОР ОД ЛЕСКОВАЧКИ РЕЧ – Опет је, по трећи путу минулих десетак година,[1] Раде Јовић објавио новe-старе стихове старовремске, који разгаљују срце и душу лесковачког читаоца. И не само њега, већ и сваког другог осетљивијег читаоца, али, ипак, понајпре и понајвише лесковaчког. Мислим, наравно, на нову Јовићеву књигу ,,Лесковачка мајсторска писма’’, али којој је наш песник додао и стихове из своје две претходне књиге, чији су наслови лесковачком читаоцу добро познати: ,,Ћораво злато’’ и ,,Наша чаршија’’.
Има Раде Јовић и других вредних књига, и посвећених Лесковцу, као и ове три што су, али тек са њима Раде Јовић је заслужио да и сам добије Лесковачко мајсторско писмо, као изузетни Мајстор од лесковачки реч.
(…) У веома лепом предговору овој књизи, Драган Тасић с правом указује да Јовићеви ,,стихови старовремски’’ поседују укус сентенце, дакле, кратке, сажете, мудре мисли, опаске или изреке. Још од античких времена, па у средњем веку и ренесанси, било је у књижевној моди, од значаја, да се праве збирке сентенци, бираних из дела највећих писаца, па ређаних по алфабету…
Раде Јовић, међутим, своје сентенце ређа по бројевима (у новој књизи, из 2000. године, почео је од броја 2001), а црпе их не из других књига, него из живота и памћење и говора Лесковчана, уобличавајући их у своје једностихе, двостихе, тростихе, ређе у веће строфичне целине.
(…) Лесковачка мајсторска писма, која пева Раде Јовић, сведоче о томе шта су Лесковчани и славили: славили су мајстора-делатника, ствараоца, његову марљивост и умеће. Они, лесковачки мајстори, стварали су, одржавали, подизали, унапређивали чаршију и град, живот у граду и живот сам. Али у свему томе, или изнад свега тога, славило се врхунско мајсторство, тежња ка савршенству, недостижном, што је само човекова и највише човекова одлика.
По томе су лесковачки мајстори били ,,мајстори над мајсторима’’… у свим занатима – од абаџијског до списатељског, од грнчарског до сликарског, од шустерског, до свирачког, од шнајдер ског до апотекарског, од столарског до лекарског, од воскарског до филмаџијског, од фризерског до књиговезачког, од клонферског до штампарског, од бојаџијског до шаховског, од ковачког до попов ског, од таљигашког до фабриканског, од кафеџијског до судијског, од опанчарског до фотографског, од браварског до трговачког.
Али из разлога који су општепознати, наводимо стихове који говоре о врхунском умећу мајстора, лесковачке скаре – сцаре. Тако, рецимо, мајсторско писме се ,,писувало’’ и ,,..на Грују, ћевапџију,! затој што уме да мота/ јагњећа црвца у осмице… Или: ,,…што су цкару умејали/ да исплете звонце за врбице/ од јагњеће цревце –/ дава се једно мајсторско писмо/ на Драгана Лешњака.
Или се мајсторско писмо даје нашем познатом савременику: ,,Од ћевап мајстори/ и од мајстори на пљескавице/. Жика Јовановић, из Балканску,/ Виа Београд./ Код Жику ћевапи сами/ Улазив на муштерије/ Там куде је Бог рекнуја./ Паре после.’’
Али сви су ти мајстори били и људи и наш је песник иза њихових мајсторских писама загледао у њихове људске судбине, и не само у њихове… Зато наш аутор није без оправдања у поднаслову ове своје књиге рекао да је она ,,јеванђеље лесковачког менталитета’’ Али нећемо погрешити ако кажемо да се у Јовићевим стиховима одсликава не само лесковачка чаршија, већ и васцели свет под небом, јер наш песник каже: ,,Наша чаршија на малецку столичку седи,/ али у големо небо гледа…’’
Општи човеков удес, под тим једним големим небом је исти – рађање, радост и мука живљења, патња понајвише, смрт.
Николај Тимченко је у праву када каже да Јовићеви стихови носе ,,једну исконску мудрост која произилази… и из патње’’. Зато Раде Јовић за мото своје књиге ставља ове стихове: ,,Има ли Бог памет/ кад ме тури/ на триста муке.’’
Мудрост исконска, коју истиче Тимченко, одлика је синтенце, такође. Није случајно да су најпознатије збирке синтенци направили мудраци, као што су Катон римски или Еразмо Ротердамски.
Али мудрост у синтенцама Радета Јовића, онолико колико је има, па била она и ,,мудрост без мудрости’’, како то луцидно примећује поменути већ писац предговора Драган Тасић – ковала се у жару свакодневног живота лесковачке чаршије, те све исконско живота овде носи јединствени, неупоредиви, свакој лесковачкој души препознатљив печат – дух и звук, боју и облик, укус и мирис.
Ево, рецимо, како ће лесковачки мајстор-папучар Божа Шестл прославити рођење детета, не свог, него своје муштерије; срећна породица је тражила од њега да јој направи један пар папуча, а ,,Божа направи јед н/ и још сто пара. Папуче’’.
(…) Лесковачки мајстори, и Лесковчани уопште, умеју да се смеју себи самима. Кад Коста прокуриста ,,што га викав Лепи Коле, /он неје ништа крив’’, кад он, дакле, ,,писује смешно/ од људи из чаршију, /а на тија људи мерак. /Тој га нигде нема’’. Тако, Тома Струга: ,,Он млого воли,/ ал не уме да се врне дом.’’
А Мока Зиван је, ипак, уписан за мајсторско писмо ,,затој што убаво оди /кад је нацврцкан’’, а тишлери Таса и Цепено либаде и Сима Пљоска ,,затој’’ што су ,,обојица правени од једну даску. /ал умев од две (дакле) /са направив шифоњер.’’
(…) Али наш песник не заборавља ни ово: ако ти заборавиш на смрт, неће она на тебе. Доћи ће, па и пре времена, насилно и грубо, неправедно, мимо свих људских и божијих закона, као што је дошла по Шефкета, кларинет мајстора. То је ,,онај свирач кога су Немци стрељали/ у Арапову долину’’.
Али лесковачки мајстори су, пре свега, и понајвише мајстори ,,од живот, а не од смрт’’, баш како се отвара, а за нас и затвара, ова драгоцена лесковачка књига: ,,Најбољи мајстори у Лесковац,/ били су ономад кад су деца/ дд радост одила на руке…’’
Читајући и још више слушајући Јовићеве ,,стихове старовремске’’, уверавам се у јединствену, високу изражајну моћ лесковачког говора. Зато Јовићеви ,,стихови старовремски’’ имају не само укус сентенце, већ и укус поезије, оне која наставља да казује и када најбоља мудрост заћути. Само у њој су, као што нам то казују Лесковачка мајсторска писма Радета Јовића, ,,ковачи без наковањ /ковачи сабље димискије’’, само у њој живе ,,коњи што зборив’’, само у њој се ,,вози точак без педале’’ и само у њој је ,,време имало име’’, и само у њој може из поште да се јави ,,да је време остарело’’, и само у њој може да се свира ,,и на там и на овам’’.
И зато што и Јовићеви стихови ,,старовремски’’ умеју да певају ,,и на там и на овам’’, и ја их доживљавам ,,и на там и на овам’’, тј. и као старовремске, али и као ововремске, и својевремске.
[1] Димитрије Тасић, Раде Јовић, Мајстор од лесковачки реч, Помак, бр. 19, јануар-март, 2002, стр. 3; Преносимо оцену угледног критичара Димитрија Тасића, дугогодишњег уредника Нашег стварања.
ДИМИТРИЈЕ ТАСИЋ
НОКТУРНО
Линијо сна коју изговарам
Пределом непостојећих речи
Откривена чулом ноћи
Као неизмишљени бол
Тамо где заувек остајеш
У обнављању љубави
Где је изгубљена моћ одласка
Пре свих времена звезда
Пре звезде ослобођене вечности
У лику који љубим
Пре лика зашлог у биљку
Пре биљке враћене свом почетку
Води земљи ваздуху сунцу
Пре сунца настављеног у камену
Пре свих времена звезда
Времена звезда
Пре смрти.
ДАЉИНЕ
Излазим из високог града.
Где ли то шуме шуме
и траве расту од земље до грана
и птице расту од грана до сунца!
Та родна поља на далеке силазе реке.
и још преко њих је најлепши клас.
Крај оних шума,
испод оних птица
одзвездане су воде
што у њих је сунце пало
и још небо[5]
[1] Наше стварање, 1-2/2004, стр. 11
[2] Димитрије Тасић, Дело – људски завичај Николаја Тимченка, Наше стварање, 4-1/2004-5, стр, 405; Поводом смрти Николаја Тимченка, у ,,Нашем стварању’’, 4-1/2004-5 (главни и одговорни уредник Димитрије Тасић), у рубрици ,,Портрет’’, објављено је више прилога о Николају Тимченко. На почетку те рубрике, главни уредник даје следећу напомену: ,,Сасвим непланирано, и без имало радост, с којом, иначе, обично правимо рубрику ,,Портрети’’, овога пута рубрику посвећујемо Николају Тимченку, књижевнику и филозофу, преминулом пред сам крај године 2004. као најзначајнији књижевни и филозофски критичко-есејистички теоријски стваралац у Лесковцу у минулих пола века, и као реномирано име српске културе, Николај Тимченко је заслужио и много већу пажњу и признања него ли што је представљен у рубрици ,,Портрети’’. Али ово последње он нам за свога живота не би ни случајно дозволио – не само као дугодишњи уредник ,,Нашег стварања’’ (1961-1968; 2002-2004) већ и са своје велике суздржаности о самокритичности, за које се морало имати поштовања. А ако нас Тимченко и у овом тренутку, ,,ослобођен од свих земаљских брига, премда, како је био брижан за ствар овога света, можда однекуд може и да види и да чује’’ (Никола Милошевић) – сигурно нам и сада замера на овом чину. Али ми га вршимо са осећањем дужне службе, не само према Николају Тимченку и његовом делу већ и према српској књижевности и филозофији и култури уопште. На последњој страници свога Дневника, који је годинама водио, под датумом 27. децембар 2004. године, Тимченко је записао: ,,Ево, истиче година, а ,,четворке’’ Нашег стварања још нема.’’ Али, ево ,,четворке’’ у чијем је стварању до последњег свог даха и сам Тимченко учествовао, али која је, нажалост, другачија од наше заједниче замисли – са брзом, овлашном скицом његовог портрета. Рубрику отварамо Тимчековим текстом о Дису, нађеном на његовом радном столу, са оловком која, чини се, још није била ставила тачку на исписани папир. А текстови о Тимченку, који се овде објављују, већином су ауторизоване речи на вечерима сећања на Николаја Тимченка, у Лесковцу и Београду (10. и 22. фебруара 2005. године).
[3] Димитрије Тасић, Дело – људски завичај Николаја Тимченка, Наше стварање, 4-1/2004-5, стр. 405.
[4] Димитрије Тасић, Између бездна и огледала, Наше стварање, 1-2/ 2004, стр. 11.
[5] ДИМИТРИЈЕ ТАСИЋ –Димитрије Тасић, књижевни критичар. Рођен 1938. у Рашкој. Био уредник Студента, главни и одговорни уредник књижевног листа Видици, уредник ТВ емисија Лектира и Културни додатак ТВ Београд, главни и одговорни уредник БИГЗ-а. Уредник часописа Наше стварање. Живи и ради у Београду. У књизи ,,Живот пише приче’’ (Удружење писаца, Лесковац, 2001) позната новинарка Верица Баторевић Божовић је објавила занимљив чланак ,,Професија уредник’’. Ту понајвише дознајемо о животу и раду Димитрија Тасића: ,,Димитрије Тасић је рођен 1938. године у Рашкој, где је његов отац службовао, али су сви његови корени у Лесковцу. По очевој линији потомак је протојереја ставрофора Михајла Тасића, а по мајци, бакалске породице Нисе Јовановића. У Лесковцу је растао и завршио Основну школу ,,Вук Караџић’’. Упоредо са похађањем гимназије у Лесковцу, завршава и Нижу музичку школу. По матурирању 1957. године, уписује у Београду и завршава југословенску и светску књижевност. Истовремено похађа средњу музичку школу у класи чувеног педагога Јеле Кршић. Дипломирао је на клавирском одсеку. (…) Димитрије Тасић, још док је студирао југословенску и светску књижевност, из ,,Струдента’’ прелази у ,,Видике’’, лист за књижевност, уметност и културу и то као главни и одговорни уредник. У ,,Студенту’’ је, наиме, био од 1958. године, а у ,,Видицима’’ од 1963. до 1965. По завршетку студија, следи војска у Загребу, а онда десетогодишњи рад на ТВ Београд, где је уредник емисије ,,ТВ лектира’’ и ,,Културни додатак’’. То је време од 1967. до 1977. године. Потом прелази у БИГЗ где је 22 године године био уредник филозофских издања, а последњих 12 година и главни и одговорни уредник до пензионисања средином прошле (1999) године. (…) Димитрије Тасић дуго и врло успешно уређивао је лесковачко Наше стварање. Напомена: Песме Ноктурно и Даљине објављене у Песмопису Мирослава Миловановића, Лесковац 1977)
Medija Centar Danilo Kocić 