Leskovački pisci – Danilo Kocić: „Dnevnik na raspustu“, pesme za decu

Kocic danilo Dnevnik na raspustu 1

ЛЕСКОВАЦ – Збирка песама за децу „Дневник на распусу“ Данила Коцића појавила се 2002. године у издању Удружења писаца Лесковац, Прес клуба Лесковац и самог аутора. Уредник издања био је проф. др Тихомир Петровић, који је и рецент књиге, а илустрације и насловну страну урадио је Миодраг Величковић, познати лесковачки уметник, добитник бројних награда за свој рад.

Напомена: Комплетну збирку видети овде:

Данило Коцић: Дневник на распусту

 

РЕЦЕНЗИЈА

Pettovic tihomir

Проф: др Тихомир Петровић

Детињство као највиша вредност живота и једина светла тачка у човековој свести све више заокупља пажњу нове наше књижевности као поетски најпривлачније раздобље људског доба. Слободна игра и машта привилегован је мотив, пре свега за децу и младе.[1]

Новинар по животном опредељењу, професор и правник по образовању, а песник („Чудна лађа“) и писац романа („Изабрани живот“ и „Изабрани дани“), Данило Коцић за мотив своје збирке „Дневник на распусту“ узима ђачко доба, деци – читаоцима драгу и блиску тему.

Ма и летимичан поглед на стихове о ђачким јединицама, двојкама, тројкама, четворкама и петицама, о ,,помиловању’’ које тражи јединица, потом на коло песама под насловом ,,Мама коза’’, закључно са темом за сценско извођење ,,Већање’’ – што све, заправо, чини садржину збирке – открива ведрину и ауторов хумористичко – игрив тон (оно што је стајна тачка и полазиште стваралаца готово свих генерација од, рецимо, Змаја, можда и његових претходника, преко А. Вуча, Д. Максимовић, Б. Ћопића и Д. Радовића, све до наших данашњих познатих дечјих песника).

Везујући игру и машту за ђачко – ђачке оцене – и петице и јединице као терет који ђаци носе о врату – Коцић се сасвим приближио дечјем бићу и психологији, његовој замисли и осетљивости.

Заснивајући свој исказ на машти као највишој естетској категорији, стављајући хумор у функцију игре, аутор разиграва читаочеву машту, ритам и дах њихов, доноси му и дарује потско задовољство и чисту естетску забаву.

Певао је, истина, помало конвенционално, старинским звуком, без посебно нових језичких склопова, речи и синтагме; водио ,,љути бој за риму’’ не би ли се одупро наративности која расплињава ритам и било радње – па, ипак, стихови о школском дневнику и учитељевим оценама не оскудевају у свежини, сликовитости, мелодичности и уметничкој лепоти.

Збирка „Дневник на распусту“, по свему, припада модерној поезији за децу и младе. Атрибут модерна поезија долази, у ствари, од растерећења стихова традиционалне дечје тематичке, биља и звериња, и сличних истрошених мотива. Одсуство педагошког практицизма, рефлексивних лирских порука и детаља, који служе одређеном ефекту, другим речима, непокоревању школи која између лепе дечје књижевности и поука ставља знак једнакости, исто тако врлина је ових песама. У својим најбољим примерима, када се аутор приближи рвнотежи између богатства мисли и естетских елемената, остварен је модеран стих, ако не радовићевског, а она тартаљевског типа.

Држећи се поетског правила: не бити упрошћено досетљив, не претерати без разлога, не смејати се сувише гласно, Коцић је, уз неке нужне ограде, сачинио ритамски и мелодијски правилно организоване стихове, лаке и течне стихове достојне праве дечје поезије.

Драмски колаж „Већање“ већма аутора препоручује као уметника врло сигурне руке. Динамични мотив, заплетеност радње, драмским беочузима, лако наглашена акциона усмереност, комични контрасти, психолошка тензија, дијалог, једном речи занимљива садржина хумористичко-театарског потенцијала, окреће малог читаоца позитивним емоцијама, освежава га и релаксира. Чини се, овај текст жанра, узгред буди речено, оскудева књижевност и само позориште за децу као најхуманији и најприроднији вид постојања театра као уметности, уопште, најдирљивија манифестација дечје уметности – показује Коцића као књижевника продуктивне маште и сензибилитета.

У хладној, прецизној оцени, збирку једноставног језика и простог срца „Дневник на распусту“ красе све одлике наше поезије, која не излази из оквира традиционалне поетике дечје литературе у ужем смислу речи.

Неоспорно занимљиве садржине, проткана лепршавим, жарујућим хумором, састављена са одређеном културом и укусом, Коцићева књига песама завређује труд младих као и одраслих читалаца.

[1] Др Тихомир Петровић, Дневник на распусту, рецензија, Удружење писаца општине Лесковац, Лесковац 2002. године. Напомена: Тихомир Петровић (Бошњаце код Лесковац, 12. новембар 1949). Отац Боривоје, радник, мајка Радослава, рођена Јовановић, домаћица. Основну школу похађао у родном месту (1956-1964), гимназију у Лесковац (1964-1968), Вишу педагошку школу у Нишу (1969-1971). Филолошки факултет Универзитета у Београду похађао као ванредни студент (1972 – 1976). Магистрирао на Филолошком факултету, на смеру Наука о књижевности са темом „Погледи Велибора Глигорића на књижевност реалистичке оријентације“ (1986). Докторску тезу под називом „Књижевна критика о српској књижевности за децу“ одбранио на истом факултету (1990).  Радио је као професор Књижевности на Учитељском факултету у Врању (1992 – 2003); професор Књижевности и књижевности за децу и Културе говора с реториком на Учитешском факултету у Сомбору. Добио је награду за најбољи магистарски рад 1986. на Филолошком факултету у Београду.

О АУТОРУ

Kocic Danilo, novinar i pisac malaza studiju

Данило (Благоја и Маре) Коцић рођен је 1949. године у власотиначком селу Дадинцу. Професор је књижевности и дипломирани правник. Стални је дописник Политике из Лесковца. Објавио је збирку песама „Чудна лађа“ и романе „Изабрани живот и изабрана тишина“. Награђиван је на анономним конкурсима за књижевност. Члан је Удружења писаца Лесковца и покретач и главни и одговорни уредник ђачкох новина „Лесковачки дневник“.

Напомена: Биографски подаци о аутору објављени у збирци „Дневник на распусту“, Лесковац 2002. године

ИЗБОР ПЕСАМА

ДНЕВНИК НА РАСПУСТУ

Кренуо дневник стари

Погнуто некуд жури

Жели ваљда и он

Да буде на фискултури

 

Кренуо дневник препун

Понео силно знање

Али му то не треба

Настало безбрижно стање

 

Кренуо дневник уморно

Повио старачка леђа

Нека се мало мучи

Када га оцена вређа

 

Бројио дневник стари

Оцене од један до два

Кад тамо у углу пева

Петица раскошна сва

 

– Ти нећеш мене да видиш

Нећеш да ми се дивиш

А без раскоши моје силне

Ниси у офанзиви!

 

Стари се дневник усправи

Не боле га више леђа

Неће сад да дозволи

Да га петица вређа

 

– Ја се тобом поносим

Са тобом је дивота

Али сада бројим оцене

Због којих ме срамота!

 

Зар ниси једном рекла

Нека се нико не вређа

И теби као и мени

Јединица повија леђа

 

Зар ниси опет рекла

Двојка да се не квари

Због њене наивне финоће

Ни добар ђак не мари

 

– Тако је некада било

Сада је безбрижно стање

Само смо четири и ја

За право, лудо сликање!

 

Добро, може и тројка

Ако је оцена права

Али нека се тиме

Двојка не заварава!

 

Дневнику старом мило

Па се по коси чешка

У његовом раскошном скуту

Само је једна грешка

 

Јединица мала, оштра

У углу се сама свила

Да тог угла не беше

Не би ни она била

 

Гледа дневник стари

Двојку што се скрила

Да мало беше учења

Ни она ту не би била

 

Престао дневник да броји

Оцене редом све

Па ту су моћне петице

И сигурне тројке две

 

Сместиле се и оцене фине

За један од петице мање

Нема никакве преваре

Оне имају знање

 

А онда следи дивота

Прелепа цветна трава

Небројено много петица

Дневник може да спава!

 

ЈЕДИНИЦА КОД ДОКТОРА

Назебла једном јединица

Лемали је несташни ђаци

Мораће да се лечи

Јер није у њиховој фаци

 

Кренула доктору зором

Да се силно жали

Али доктор искусан, сед

За њене бриге не мари

 

Јединица чекала часа два

Да види шта јој фали

Али доктор искусан, сед

За њено здравље не мари

 

Чекала јединица и дана два

Да види шта јој фали

Али доктор искусан, сед

За њене море не мари

 

Чекала једница месеца два

Да види шта јој фали

Али доктор искусан, сед

За њене несташлуке не мари

 

Онда једница реши љутито

Управи да се жали

Што доктор искусан, сед

За њене невоље не мари

 

Примио јединицу затим доктор

Да види шта јој фали

Фолира ли можда здравље

Или за школу не мари

 

– Кажи ми шта те мучи

Да ли те реума стеже

Или је можда кашаљ

Па те за клупу веже

 

Можда си нашла другара

Што по цели дан лута

Па зато не волиш књиге

Да читаш ни два – три минута

 

Мучи ли тебе зима

Или прелепи јесењи дани

Можда си са друштво

По цели дан у кафани

 

Да ли те пролеће мами

Напољу да се појавиш

И онда тада нехајно

На школу да заборавиш

 

Да ли те боли глава

Ил силна зубобоља

Можда је нешто теже

Каква је то невоља

 

Говори тихо, не жури

Писаћу податке редом

А дијагнозу детаљну, праву

Добићеш само средом

 

Јединица лукаво седи

Не зна како да крене

Да ли од првог часа

Или од нове шеме

 

Гледа доктора седог

Његова душа мека

Зар за све невоље

Баш има правог лека?

 

Да ли да каже доктору

Када је постала мета

И да ли за њу, јединицу

Заиста има лека?

 

Много је питања чудних

Што кроз главну крену

А она би само хтела

Да има једну смену

 

Хтела би да се игра

Са ђацима да се шали

А остале школске ствари

Да увек заборави

 

Доктор кад је то чуо

Дијагнозу журно пише

За тебе јединице луда

Лутања нема више!

 

ДВОЈКА ТРАЖИ СРЕЋУ

Нису ме увек волели

Мене, малену двојку

Њима је драже било

Да почну да воле тројку

 

Дуго је тако било

То чудно, потресно стање

Док се нису досетили

Да сам неко знање

 

Ода су увели један

Лакше се сада дише

Поред комшије кеца

Ја нисам рђава више

 

Било је тако кратко

Годину – две дана

Док ја нисам постала

Оцена што има мана

 

Сви су почели да вичу

На мене да се бече

Осталима дају слаткише

А мени ни конфете

 

Ја јесам оцена мала

То је моја туга

Али шта ја ту могу

Када кеца имам за друга

 

Јединица једном ми рече:

– Ти си ми комшика права

Да није тебе овде

Још више би болела глава!

 

Онда ми даље лупну:

– Знам какво си знање

Тек нешто мало боље

Него пусто моје орање!

 

Тада се сложисмо обе

Да нас ђаци не воле

Јер смо она и ја

Из неке ћораве школе

 

Кад стигну ледени дани

Мудрујем понекад сама

Питам се као философ

Која је моја мана?

 

Ако сам оцена добра

Што се крај кеца створих

Да ми из дана у дан

Живот мучи и мори

 

Чујем онда јединицу:

– Од тебе креће знање

Ти ниси тако ружна

Ја сам за лудо лемање!

 

Ја знам да нисам срећна

Нисам ко птице праве

Али нека се не усуђују

Да ме не забораве!

 

И ја сам као птица

Некоме доносим срећу

И мени су као и њој

Палили славску свећу

 

Понекад сам и ја

Била безбрижна мајка

Понекад сам и ја

Била и лепа бајка

 

Понекад је било стање

Не може бити горе

Па су ме брзо, журно

Водили ђаци из школе

 

Тако је некада било

Тако ће дуго бити

И зато све своје мане

Не желим никада крити

 

И ја бих као и кец

Молила школу, знање

Нека увек од мене

Почне радосно бројање!

 

КРЕЗУБИ ТРАМВАЈ

Не зна шта би од умора

Заспао би покрај реке

Али како када мора

Да одвезе плачно дете!

 

Не зна шта би од умора

Заспао би покрај парка

Ало како када мора

Чека њега нова барка

 

Заспао би усред вреве

Заспао би усред дана

Заспао би усред ноћи

Али неће никад моћи

 

Крезуби је стари трамвај

Руке су му повијене

И да спава усред дана

И да спава усред ноћи

И да спава кад пожели

Њега умор неће проћи!

Постави коментар

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.