Danilo Kocić: Studija „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ (I – II)

ЛЕСКОВАЦ – Данас је званично објављена моја двотомна студија „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (више од 1.350 страница великог формата) у издању Народне библиотеке из Власотинца, Удружења писаца града Лесковца, Издавачке куће Филекс и самог аутора. Промоција књиге биће ускоро у Лесковцу и Власотинцу. Хвала свима који су ми помогли да напишем ово, по моме суду, вредно дело за историју лесковачке књижевности и публицистике.

Обе студије у PDF:

Данило Коцић: „Лесковачки писци – трагови и трагања“, I том

Данило Коцић: „Лесковачки писци – трагови и тргања“, II том 

УМЕСТО УВОДНИКА

УМЕСТО УВОДА – Одавно је постојала потреба да се о лесковачком стваралаштву XX века напише прегледна и садржајна историја књижевности и публицистике. Иако је било довољно образовних, мудрих, вредних Лесковчана, који су то до сада могли да учине, из вероватно бројним, мени непознатих разлога, није урађено.

Делимично, и то само у неколико наврата, о историји лесковачке књижевности прибележени су подаци у избору појединих радова, најчешће песама, какав је случај са ,,Песмописом’’, најобухватнијом песничком збирком лесковачких стваралаца.

Најбољу, најцеловитију анализу лесковачке књижевности написао је  Драгољуб Трајковић, правник и засигурно један од најобразованијих Лесковчана минулог века. Његов ,,Преглед лесковачког књижевног ствалашатва’’ је незаобилазна литература за било коју озбиљнију анализу. Због тога се појава овог дела 1973. године, као посебне едиције ,,Нашег стварања’’ (уредник Томислав Н. Цветковић), може сматрати изузетним догађајем, јер је реч о студији која иде у ред најбољих, највреднијих остварења, која су настала у Лесковцу.

Верујем да у време појаве ,,Прегледа лесковачког књижевног стваралаштва’’ ни аутор, ни уредник тог посебног издања ,,Нашег стварања’’, нису ни били свесни његовог значаја. Наш савременик, проф. др Душан Јањић, полиглота, зналац и наше и светске, посебно француске литературе, говорећи о другом, такође свестрано образованом књижевнику Николају Тимченку, приупитао се, да парафразирам, како и сам не зна зашто је највећи лесковачки филозоф и есејиста своје прилоге у ,,Помаку’’ називао ,,малим есејима’’ када су они ,,најмање мали’’. Пред таквом упитаношћу био сам и ја док сам се сусретао са делима појединих лесковачких стваралаца. Једино објашњење, па и можда једини прави одговор, дао је давно неки мудрац који је за другог мудраца рекао како ,,само они имају права да буду – скромни’’. У томе се и крије одговор на нека од питања која се намећу када се са уважавањем говори о људима који су оставили неизбрисив траг у лесковачкој прошлости.

Ова моја књига рађала се из протеста, али уз много наде; рађала се јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе, па и недовољног знања у писању овако обимних дела, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другим временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макад узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају, каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.

Књига је писана и са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература. Бити сам, одвојен од свакодневне галаме, од људи, некима се може учинити највећом казном. Али бити сам, и то поклоњено време даривати неком другом животу, била је моја највеће снага која ме је и нагнала да истрајем у овом послу. Писање – давно сам чуо и прибележио – писање је дело усамњених људи. Самоћа се дружи са надом да ће тај тренутак бити наше једино – вечито трајање!

Књига „Лесковачки писци – трагови и трагања“ није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник. Ако човек жели да буде довољно искрен и ако жели да буде део оваквог пројекта, природно је што је своје савезнике морао да тражи у књигама које су створене пре десет, двадесет, па и стотину година. И не само у књигама, и не само у периодици, и не само у затуреним белешкама. Дабоме, највише тамо, али за овакву врсту подухвата потребно је све то и много више од тога. Оно најважније – уз свакодневни, упорни, систематски рад – остаје ипак тајна сваког аутора. То је та шифра која може да доведе до успеха. Тај део стваралачког чина је – само мој! Трагање, одабир литературе, процена вредности сваког податка, критички осврт на време, људе и догађаје, дело су којим се сваки аутор књиге може без остатка да прикаже свима – и добронамернима и осталима. Ти остали су, знам из властитог искуства, драгоценији, важнији саговорници, јер ионако аутор верује – ма колико био самокритичан и склон реалности – да је написао добру књигу. Јер, да није тако, оне не би ни настајале!

У писању оваквих књига – и то свакако треба казати – није довољна само ауторова жеља, па ни обимна литература (али су то, свакако, предуслови без којих се тај наум не може остварити) нужна је и нека врста интелектуалне дрскости да се на све изазове који се намећу дају одговори ,,отворених очију’’. Дабоме да је и то само део, али важан део, посла, а све остало је – мукотрпно истрајавање.

Могао бих да закључим, не без лажне скромности, да сам део овог пројекта највећма успешно остварио, али се надам да ћу уз отворену, стручну критику, понешто од пропуштеног исправити у наредном, другом издању, и тако омогућити још потпунији увид у књижевно стваралаштво Лесковца у веку који је за нама, али и на почетку новог доба.

Данило Коцић

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Данило (од оца Благоја и мајке Маре) Коцић рођен је 4. септембра 1949. године у селу Дадинцу (Власотинце). Професор књижевности и дипломирани правник.

Као стипендиста Косова и Метохије био је професор српског језика и Устава СФРЈ у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток) и Гимназији ,,Стеван Јаковљевић’’ (Власотинце). Од 1976. до 1978. године радио је као новинар и уредник у приштинскм листу „Јединство“, а од 1978. до 2007. године радио је као новинар – дописник ,,Политике’’ из Лесковца. Оснивач је и главни и одговорни уредник електронских новина Медија центар Лесковац.

Објавио је збирке песама ,,Чудна лађа’’, ,,Дневник на распусту’’, ,,Говор камена’’и „Песма жени“. Аутор је романа ,,Изабрани живот’’, ,,Изабрана тишина’’ и ,,Изабрани дани’’.

Коцић је један од оснивача Удружења писаца Лесковца и дугогодишњи сарадник листа „Помак“.

 

ЛЕСКОВАЧКИ ПИСЦИ – ТРАГОВИ И ТРАГАЊА

 Рецензија: Дејан Ђорђевић, проф.

 Студија ,,Лесковачки писци – трагови и трагања, I – II“ аутора Данила Коцића има неколико тематски издвојених делова: Кратка историја Лесковца, Лесковачка међуратна књижевност, Лесковачка књижевност после Другог светског рата, Заједничке збирке лесковачких писаца, Публицисти и историчари, Књижевна критика, Регистар имена, Литература и Садржај.

На почетку ваља истаћи да на овом пољу није пуно тога урађено. Једини хронолошки запис о прошлим временима и људима који су стварали у Лесковцу дао је Драгољуб Трајковић у књизи ,,Преглед лесковачког књижевног стваралаштва’’ о којој више и подробније говори и сам аутор студије ,,Лесковачки писци и њихово доба’’.

Студија Данила Коцића ,,Лесковачки писци – трагови и трагања’’ има своје значење и свој смисао. Да би се схватила како треба, њу ваља читати као причу, идући од почетка до краја. Поједини делови могу се посматрати самостално, издвојени из целине, али се тек у односу према другима деловима могу разумети као делови истог мозаика и тако сагледати на местима која им припадају.

То је прича о ,,великим’’ и ,,малим’’ писцима у нади да Коцић потврђује већ изречену тезу Јована Скерлића: да су велики писци универзални и ванвременски, а да мали писци изразитије бележе време у коме живе. Зато аутор с правом у своју књигу уноси скоро такве одреднице, ,,велики’’ и ,,мали’’ са намером да адекватно забележи време, а то је крај XIX, XX и почетак XXI века.

Иако је књига у већој мери писана на основу литературе (онога што је забележено о самим ствараоцима и њиховим делима), чини нам се да на интересантан начин решава одређене дилеме лесковачке књижевности XX века и доноси свеже и драгоцене закључке.

Писање студије ,,Лесковачки писци – трагови и трагања’’ је у методолошком погледу деликатно, али и веома занимљиво, због перспективе из које треба сагледати време и простор о коме се пише, а пример је већи део књиге који говори о савременој књижевности.

Савремена књижевност спада у живу историју књижевности која се такорећи одвија пред нашим очима и зато јој је врло тешко одредити координате. Она је флуидна, стално у покрету, и све оно што се каже може бити оповргнуто већ сутрадан новим делом или неком другом појавом у књижевном животу. Међутим, аутор студије ,,Лесковачки писци – трагови и трагања’’, свестан да се упушта у ризик писања о савременој књижевности, ипак даје своје гледање на ствари и појаве. Уз све временске претње и превиде, мислим да је добро што је то написао, што је унео у књигу.

У посебном делу књиге, Данило Коцић, професор књижевности, правник и новинар, даје преглед остварења из области публицистике и историографије, са освртом на поједине ауторе и записе о њима и њиховим делима. На први поглед, овај део некако као да излази из контекста а опет, и садржајно и стилски, улази у оквире књиге.

Не желећи да по сваку цену анализирам и тумачим сваки део студије ,,Лесковачки писци – трагови и трагања’’ – а и сама природа садржаја то не допушта –  јер ће то бити задатак оних који ће се служити овом литературом, и оних који прате дешавања на пољу књижевности, закључујем следеће: Ова студија пример је систематизованог знања о једној књижевности. Он је методолошки тако конципиран да може да послужи ученицима, студентима књижевности, а и сваком другом интересенту за књижевно-историјске и документарне вредности које ће овом појавом засигурно изазвати научно и књижевно интересовање и ван Лесковца.

Због свега реченог, топло препоручујем студију ,,Лесковачки писци – трагови и трагања“ аутора Данила Коцића, професора, правника, новинара, романописца, приповедача, песника и публицисте.[1]

[1]Дејан Ђорђевић рођен је 2. јануара 1970. године у Великој Сејаници. Гимназију „Станимир Вељковић-Зеле“ завршио у Лесковцу, а Филолошки факултет у Скопљу. Од 1988/89. радио је као новинар листа Пете војне области „Наша војска“  у Загребу, дописник локалног недељника „Наша реч“ и као уредник лесковачких новина „Тачка“. Песме, есеје и приказе објављивао у листовима и часописима: Повеља, Кораци, Књижевне новине, Књижевни лист, Градина, Песничке новине, Домети, Летопис Матице српске, Одговор, Ријеч, Наша зора, Наш траг,Аванград, Ошишани јеж, Губер,  Наше стварање, Помак, Глубочица међу обалама, Вечерње новости (Културни додатак), Васиона, Власина… и у више електронских часописа: Носорог, Књигомат, Књижевност.орг, Етна, Шипак, Радио Горњи град …. Награде и признања: Сатирична позорница „ЖИКИШОН“ (2011); Клуб умјетничких душа, Мркоњић-Град; Девети међународни сусрет писаца, Плевен, (Бугарска) 2013. године. Поезија и есеји Дејана Ђорђевића превођени су на енглески, француски, грчки, руски, бугарски и македонски језик. Збирке песама.: Јесам и нисам (Филекс, Лесковац, 2007), Не/пристајање (Филекс, Лесковац, 2008) и Будим се да бих те волео (Филекс, Лесковац, 2014). Уредник у издавачкој кући „ФИЛЕКС“ и у часопису „УСПЕЊА“ у Лесковцу. Живи у Грделици.