ВЛАСОТИНЦЕ, БЕОГРАД – Управо је изашао децембарски број часописа „Историја“ у којем је објављено истраживање Историјат српске поделе „до Мораву и преко Мораву“ Саше З. Станковића, писца и професора књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу. Рад се базира на анализи односа између Власотинца и Лесковца на основу текстова објављених у „Лесковачком гласнику“ .
Недељник Лесковачки гласник (1921-1941) најзначајнији је медиј у међуратном периоду за подучје Лесковца и његове најшире околине. У ситуацији када је више од половине становништва неписмено, тираж овог гласила је достизао и до 2000 примерака, што довољно говори о његовом утицају. Основан је као маркетиншка подршка лесковачкој индустрији, па су га зато финансирали индустријалци браћа Илић, потомци чувеног власотиначког богаташа Косте Илића Мумџије. Званични власник био је Тихомир Илић, Костин унук од сина Михајла. Две године након оснивања Илићи препуштају овај недељник Лесковачкој трговачкој омладини, а готово све време уредник је угледни културни делатник Сретен Динић.
Изашло је око 1000 бројева Лесковачког гласника и скоро у сваком броју објављена је барем по једна вест о Власотинaчком срезу, који је обухватао подручје данашњег Власотинца, Грделице и Црне Траве. Анализом тих чланака видимо са каквим проблемима се суочавало становништво, односно какве су биле културне, друштвене, економске, образовне, спортске и друге околности у срезу. Ми за ову прилику бирамо садржаје који би могли бити занимљиви данашњем читаоцу, са посебним освртом на комшијске трзавице између економски надмоћног Лесковцa и традицијалног Власотинца са славном ратничком прошлошћу.
Варошица чувена по својој прошлости
Прилично објективну слику Власотинца до средине 20-их година прошлог века дала су два новинара Лесковачког гласника. Аутор првог текста је уредник Сретен Динић, који је једно време био задужен и за школство у Власотинцу. Он је рођен у Великом Шиљеговцу код Крушевца, а својим радом много је помогао лесковачки крај као народни учитељ, новинар и књижевник. Други чланак написао је Богољуб Горуновић, у то време професор историје у Лесковцу, иначе рођени Власотинчанин. Оба аутора написала су доста афирмативних текстова о Власотинцу, додуше касније када је било више разлога за похвале. У сваком случају у добронамерност и обавештеност ових новинара немамо разлога да сумњамо.
ЋИФТИЗАМ И КУЛТУРА,
Варошица Власотинце чувена је по својој прошлости због величине духа њених предака. Њихови устанци противу Турака кроз цео 19. век остаће као једна сјајна епизода у листовима њихове историје. И данас се спомињу стари људи: „Ја знам кад је горело Власотинце„. Ти исти Власотинчани који су умели да дижу устанке и да умиру на вешалима турским, нису били глуви ни према култури. Они су подигли још онда цркву лепшу од лесковачке, а тако исто и школу. Данашњи Власотинчани који располажу много већим материјалним средствима, који уживају потпуну слободу, тој започетој култури за 40 година нису од ослобођења додали још ни једну циглу, ни једну ћерамиду, ни једну зграду. За опште културне циљеве, нису приновили, већ се још моле Богу у старој цркви, деца уче у старој згради, и суд суди у оној истој згради у којој је била турска стражара. Али зато су подигли све оно друго што доноси личну ренту. Ћивтизам је дакле и њих обузео. А што је најжалосније он их је позавађао толико, да је Лесковачки првостепени суд увек пун и препун предметима њихових парница. Откуд могу такви људи који једни другом тако рећи о глави раде да подижу културу? И кад нешто започну и кад сами увиђају да треба нешто да раде, лична омраза увек се умеша поквари им тај посао. Каква иронија, за њихове славне претке! (Сретен Динић ЛГ бр.45, 1923)
ВЛАСОТИНЦЕ У ПЕРСПЕКТИВИ ЕКОНОМСКИХ ЧИНИЛАЦА
Власотннце има формирану своју колективну душу – она је јака као живи организам и пре је утицала у позитивном смислу, када се је требало борити с Турцима, сада, нажалост, у негативном када се треба борити с незнањем. Многи Власотинчани попримали су елементе новог живота, али су они, ипак, били немоћни да их одрже кад год су долазили у додир с том заједничком душом. Она је одмах изглачавала све неједнакости и увлачила све новине у своју утробу не да их тамо преради, већ да их сасвим угуши. Та заједничка душа има у себи пуно старога, патријахалнога, тако да сада, када је човечанство тако одмакло, она изгледа кон-зервативна и старинска. Само, што је утешно, наш конзерватизам не носи у себи клицу дегенерисања, већ обележје заосталости у културном погледу. Економске прилике, кретане у истој атмосфери, рад истог посла, привезаност за земљу од које се очекује сав приход – све је то утицало да моћ целине буде јака и да не да, да се врши јача промена на власотиначком организму. И све дотле докле год се не изврше промене основнпх економскпх фактора, који условљавају другчији развитак, не може се говоритн ни о каквом прогресу. (, Богољуб Горуновић,ЛГ, бр.51, 1926)
На основу ових чланака изгледа да почетком 20. века разлика између Власотинца и Лесковца није никад била већа у новијој историји. Поред економске снаге Лесковца, који је био један од највећих индустријских центара у новоствореној држави, пада у очи нарочито културни јаз између два суседна места. Од ослобођења од Турака у вароши није изграђен ниједан велики објакат од општег културног или образовног значаја. Стање ће почети да се мења на боље крајем 20-их година, а резултати тих промена биће посебно упадљиви током наредне деценије. Ако се мора одредити пресудна година у којој је Власотинце одлучно кренуло напред, онда је то 1929. година, када је завршен Народни дом, формирана Државна грађанска школа, основан одбор за подизање спомен-чесме борцима за слободу и уступљено је земљиште за изградњу Задружног дома винарско-виноградарске задруге. Док је 18. септембар 1932. године био датум када су се десила у Власотинцу чак три значајна догађаја: освећење споменика палим ратницима (1809-1918), освећење соколске заставе и подрума виноградарске задруге (ЛГ бр.39, 1932). То је био једно од најмасовнијих окупљања грађана Власотинца. Дошло је много људи са свих страна, а међу њима епископ нишки Доситеј и супруга Владе Илића, која је била дародавац соколске заставе. Учествовала су на манифестацији бројна власотиначка, лесковачка и нишка друштва: певачка друштва Његош, Братство и Бранко, соколски музичари из Лесковца, нишки војни музичари… Тако су се у вароши постепено побољшавали услови за живот и новинар Гласника каже да „ко није био у Власотинцу за једну деценију па дошао сад, он је могао само да се изненади„. Подрум виноградарске задруге подстакао је производњу вина, па је и матријална ситуација била боља. Крајем 30-их година коначно је успео да заживи и лист Власина. И резултати СК Власине у другој половини деценије били су најбољи у дотадашњој историји клуба. Из тог перида имамо рекламу за летњу башту „Ваздушна бања„ где су уз јело и пиће могао слушати џез оркестар Мароко. Посебну пажњу заслужује племенити Власотинчанин Гаврило Милошевић, који, иако је припадао средњем сталежу, поклоња свој плац поред купалишта на Власини за изградњу Ловачког дома (ЛГ бр.34, 1936). На територији среза економски напредак осећао се и у Грделици, чија је текстилна фабрика успешно радила, а њен власник Јован Л. Јовановић је поклонио вароши своју заджбину Цркву Светог Јовна на Ивандан 1937. Наравно, било је још доста нерешених животних проблема, поготову у планинском делу среза, нпр. до Црне Траве се и даље стизало планинским стазама. Тада се покреће јавна расправа о изградњи пруге Пирот – Власотинце – Лесковац – Лебане – Туларе – Приштина. Током 1925. и 1926. Лесковачки гласник пише о потреби и економској исплативости пруге. У расправу су укључени бројни интелектуалци, али као што се зна то је само још једна утопија тог времена.
Власотинчани нису људи васпитани у гангстерском духу
Српске поделе имају митске размере и одавно су ушле у колективну свест. Довољно је да једна група Срба стане са једне стране реке, а друга са друге стране и ето поделе на ове и оне. Тако је Јужна Морава као природна граница између Власотинца и Лесковца, постала „узрок„ још једне српске поделе – „до Мораву и преко Мораву„. И када једна подела настане, онда се стално поткрепљује предрасудама које временом постају „докази„ за оно што се тврди. Иако Лесковачки гласник генерално гледано даје објективно слику Власотинца, ипак у неким чланцима предрасуде о Власотинчанима испливају на површину. Случај пребијеног лесковачког трговца Васе Маријановића на власотиначкој пијаци уздрмао је духове. Наиме, једног петка 1936. године претучен је брашнарски трговац, а у Гласнику се тај случај осуђује речима „какви су то људи који су могли да насрну на поштену зараду једног човека„(ЛГ бр.9, 1936). У наредном броју уредник је добио писмо од Александра Поповића, преседника општинске управе у Власотинцу, који објашњава да је лесковачког трговца у ствари претукао неко из лесковачког села. Он тражи заштиту уредника од неких лесковачких „новинара„ који карикирају Власотинце „час као село, час као разбојничко гнездо „ и додаје да „Власотинчани нису људи васпитани у гангстерском духу„. Уредник одговара да се критикује појава, а никако цело место и споредно је што се то десило баш у Власотинцу, јер се такви инциденти могу десити било где. Он подсећа на бројне афирмативне текстове о вароши на Власини и како нема разлога да неко пише „неповољно о Власотинцу, кад је оно предграђе Лесковца„.
И Власотинчани се боље пласирали од Лесковчана
Комшијски односи Власотинчана и Лесковчана пренослили су се и на друге средине, рецимо на Београд. Пошто је број становника престонице у међуратном периоду утростручен, велики број досељеника формирао је разна завичајна удружења у Београду. Тако су Власотинчани имали своје удружење већ 1928. године, а Лесковчани 1933. Узрок томе је чињеница да је планински део Власотинчког среза због тешког живота почето са исељавањем одмах по ослобођењу од Турака. Још почетком 20. века Црнотравци су били предузимачи у Београду, где су неки живели са породицама, нпр. браћа Милентије и Миодраг Поповић, који су после Другог светског рата постали београдска елита. Такође, Влада Илић један од најбогатијих Срба, најмлађи син Косте Мумџије, водио је две текстилне фабрике у Београду, а доста радника довео је из родног Власотинца. Све је то утицало да Власотинчани међу првима имају своје завичајно удружење. У новогодишњем броју Лесковачког гласника за 1933. постоји чланак „Лесковчани у Београду„, у којем неименовни новинар критикује своје земљаке због неорганизованости: „И Власотинчани се боље пласирали од Лесковчана. Њихов један човек бар је успео да буде председник општине у Београду„. Мисли се на Милана Нешића који је од 1930. до 1932. био први човек престонице, а већ 1935. то је успео и Влада Илић. Крајем исте године Лесковчани у Београду су прослављали своју славу, али Власотинчани их нису посетили. Новинар Гласника примећује тај детаљ са славља, чак иде корак даље и предлаже да Власотинчани приђу Лесковчанима, како би заједничко завичајно удружење било јаче (ЛГ, бр.52, 1933). Ова жеља лесковачког новинара никад није реализована.
Бесан пас – председник општине
Једна лесковачака афера из 1933. године доспела је чак до страница београдске Политике, а у њеној позадини опет се види проблем већ помињаних предрасуда. Дошло је до сукоба између председника Општине Лесковац, Михајла Буринчића, и електромашинског инжењера Владе Поповића. Наиме, председник Буринчић са још 4 одборника (један од њих је инжењер Поповић) био је члан електричног Одбора, општинског органа задуженог за решавење проблема снабдевања Лесковца електричном енергијом. Са данашње временске дистанце, нас не занима суштина њиховог сукоба, већ медијски одјек те афере и каквим су се средствима служиле завађене стране. Пошто се сукоб преселио из Општине у чаршију, група око Поповића је организовала митинг против преседника Буринчића на којем се окупило око 2000 људи од 18000 житеља Лесковца. О протесту је изашао чланак у Политици 17.9.1933. што је овај сукоб пренело са локалног на државни ниво. Тако да се у спор укључио начелник Вардарске бановине, којој је тада припадао и Лесковац. Преседник Буринчић је покушао да се освети за овакво стање инжењеру Поповићу тако што је излепио плакате по Лесковцу против Поповића и то баш на дан доласка начелника бановине. Као одговор на плакат изашао је у Лесковачком гласнику (бр.41, 1933) чланак под називом „Бесан пас„. Инжењер Поповић преседника Буринчића детаљно описује као бесног пса у људском облику, чак му име и презиме пише малим словима, а на даље анализира текст плаката и одговара на напад:
У своме плакату мика буринчић је за мене од речи до речи рекао ово: „Влада П. Поповић, из Власотинца, који се нудио општини – Буринчићу за рад, а није примљен, па се у томе нада у смени општинске управе.“ мика буринчић је сматрао, рачунајући да ће то за мене бити отежавајућа околност, да нарочито нагласи како сам ја из Власотинца. Он не зна да ми је тиме учинио услугу. Ја живим у Лесковцу преко 25 година, те су сви моји пријатељи и познаници веровали да сам ја Лесковчанин, а ја сам међутим Власотинчанин. Бити Власотинчанин није ништа ни погрдно, ни ружно. Власотинчани су били и остали устаоци, прегаоци, националисте од увек. Лесковчани нису ни Браћа Илићи, индустријалци, већ Власотинчани. Лесковчанин није ни Миче Бабамилкић, дугогодишњи председник општине, већ „Миче грдилички„, као и многи други. Ако мику буринчића интересује историја Власотинчана, нека је прочита, па ће имати шта да научи и да се Власотинчанима поноси. Но, друга је ствар посреди. Наглашавањем да сам ја Власотинчанин мика буринчић је хтео да постигне други циљ. Он је мислио да ме грађанству и бановинском начелнику представи као „странца“ или као човека који нема права да се меша у питања која интересују нашу варош — Лесковац. Аналогно томе, ни једна добра трећина његових одборника не би имала право да се меша у општинске ствари, јер они такође нису Лесковчани. Е, то ти, михајло буринчићу, неће никад упалити. Ја имам права да се мешам у сва питања и у сваком и у најзабаченијем крају наше Југославије, а ево зашто. Ја сам 1912. године ушао као резервни официр у турски рат, па сам се, издржавши све ратове, демобилисао тек 1920 године. Ја сам сарађивао на изградњи ове државне куће и морам се питати где ћемо на тој кући поставити врата, а где прозоре. А шта си ти за то време радио, михајло Ј. буринчићу? А нарочито, шта си ти радио за време окупације? За то време си ти михајло буринчићу, играо карте са Бугарима код „Солуна“ и код „Београда“, за то време си ти трговао са Немцима, за то си време ти носио венац умрлој бугарској краљици Елеонори и што је најглавније, за то си време ти гласао да се Лесковац присаједини Бугарској. Па си сада ти државотворни председник лесковачке општине, благодарећи 6. јануару (1929) а ја сам антидржавни и немам права да се мешам у општинске ствари? И ако, не дај Боже, сутра затруби труба и позове нас у бој за одбрану ове земље ја ћу као Власотинчанин бити међу првим резервним официрима, а ти ћеш остати да вадиш лекарско уверење како ниси способан ни за службу у позадини. Ради боље илустрације ко си и какав си ти био, износим следећи чланак штампан у своје време у бугарским новинама: „Лесковец и обединението на блгарското племе„
Према наводима из чланка главни Буринчићев аргумент против Поповића је да нема права као рођени Властинчанин да се меша у послове Лесковца. Овај пак замера Буринчићу да је постао власт после Шестојануарске диктатуре 1929. године, дакле није изабран на непосредним изборима (вољом народа), већ је постављен политичком одлуком на место општинског председника. Поповић је уз овај одговор објавио читав текст из бугарских новина за време окупација са именима Лесковчана који су потписали да је Лесковац бугарски град. Свим потписницима су српска имена промењена у бугарска, па тако је Михајло Буринчић потписан као Михаил Буринчев. Овај део чланка је посебно изазвао бурне реакције у јавности, што се види у наредним бројевима Лесковачког гласника. Између осталог један Лесковчанин је доставио објашњење да међу потписницима није никако његов отац већ неки други човек са истим именом. Сам Буринчић је тужио Поповића суду за увреду у чланку. Како се њихов лични спор окончао немамо података, али током следеће године 1934. Буринчић бива смењен са места председника, а потом и осуђен због злоупотребе новца. Што се тиче даље судбине Владе Поповића, њега су са сином у Другом светском рату ухапсили Немци и стрељали у Јајинцима код Београда 1943. Данас о угледу породице Поповић сведочи млин на обали Власине који представља украс Власотинца, а њега је својевремено подигао Гаврило Поповић, Владин деда.
Баук са Росуље
Највише вести о Власотинцу у Лесковачком гласнику односе се на фудбалске теме. Поред текстова о екипи Власине, највише се помиње ВСК (Власотиначки спортски клуб), касније Победник и повремено репрезентација (комбиновани тим) Власотинца.
Током 20-их година мање је информација о Власини, што је наравно повезано са слабим резултатима. Тако у једном чланку сазнајемо да је на челу клуба председник општине Александар С. Поповић, који је најавио ограђивање игралишта у Росуљи, као и да је Власину Управа скопског подсавеза ЈНС неправедно избисала из такмичења (ЛГ, бр.31, 1929). У том периоду клуб се такмичи у оквиру Лесковачке жупе и није озбиљна конкуренција најјачим лесковачким клубовима. Једно време највећи ривал Власине је комшијски ВСК, који ју је 1933. године чак избацио из даљег такмичења. Тек репрезентација Власотинца (окупљана само за пријатељске мечеве) представљала је опасност за клубове из већих вароши, па су и новинари Гласника предлагали да се направи један јак клуб. Када је Власина 1935. играла нерешено са Дубочицом, новинари су то коментарисали као преседан и срамоту за Лесковчане. Ако се на ово додају туче на утакмицама због којих неки клубови нису хтели да долазе у Власотинце, то нам довољно илуструје стање фудбала у Власотинцу до средине 30-их година. Међутим, преласком најбољих играча Победника у редове Власине успеси власотиначког фудбала постали су уобичајени. Коначно, после 11 година, на Духове 1936. Власина постаје првак Лесковачке жупе за сезону 1935/36. То се десило након утакмица 31. маја и 1. јуна 1936. када је побеђена Дубочица (4:1 и 2:1). Тада почиње златни преиод власотиначког фудбала, а Власина је наставила са победама у Пироту против Победе и у Зајечару против Јединства. То јој је омогућло да уђе у Нишко подсавезно такмичање у сезони 1936/37, где су били лесковачки Момчило, крушевачки Обилић, нишки Грађански и Југославија… И била је достојан противник тимовима из већих места о чему сведоче резултати: Обилић – Власина 2:0 (ЛГ, бр.47, 1936), Момчило – Власина 3:0 (ЛГ, бр.49, 1936), Власина – Грађански 3:2 (ЛГ, бр. 51, 1936), Грађански – Власина 1:1 (ЛГ, бр. 10, 1937), Власина – Обилић 2:1 (ЛГ, бр.15, 1937), Југославију – Власина 0: 3 (ЛГ, бр.17, 1937) Власина – Момчило 5:1 (ЛГ, бр.6, 1938)… Тадашњи „Власотиначки баук„, како новинари називају екипу Власине, чинили су: М. Јовановић, Н. Јовановић, Поповић, Цакић, Црнатовић, Живковић, Костић, Милаћко, Шушулић, Билац и Коцановић (ЛГ, бр.49, 1936). По оцени Гласника Поповић и Билац су били најбољи навални играчи Власине. Следеће сезоне 1937/38. задржала се на средини табеле Нишког подсавезног такмичања испред лесковачког Момчила, пиротског Омладинаца и три нишка клуба (Грађански, Синћелић и Југославија). Наредних сезона, све до почетка Другог светског рат, Власина игра у оквиру Лесковачке жупе. На корак од титуле жупског првака била је 25. фебруара 1940. када је у финалу изгубила од лесковачког Јосифа са 2:1. Пласман у финале је последњи већи успех Власине у првих 20 година постојања клуба.
Посебна тема су коментари новинара о утакмицама, нпр. „Власина је од Јединства као првака жупе Зајечар направила пуцкало„, резултат је био 5:2. У другој прилици Власотинчанима је помогло вино – „црњак рђаво утицао„ на екипу Гајрета. Било је и озбиљних критика на суђење и публику у Власотинцу: „Познато нам је под каквим се све околностима одигравају утакмице у Власотинцу. Судија неиспитан и суди како нађе за сходно и наравно да иде у прилог мештану. Аут судија пристрасан до крајности. Публика недисциплиновна и без иоле познавања фудбалских правила за игру, која не зна за добру игру већ за голове па макар од противника био и неки мртав„(ЛГ, бр.8, 1938). Када је после Власине, првак жупе постала Јабланица из Медвеђе 1936/37. године, чиме су по други пут за редом Лесковачани остали без титуле, поднаслов био је: „И ове године сељаци постадоше прваци„(ЛГ, бр.20, 1937). Лошу игру својих фудбалера лесковачки новинари објашњавају тиме што у Лесковцу има доста места за ноћни живот, па младићи занемарују фудбал због провода.
Поред ових општих тема има доста података о приватној историји појединих Власотинчана. Обичај је био у Гласнику да се честитају венчања или објави вест о сахрани угледих грађана. Има и малих огласа, али један због занимљивости обајвљујемо у од речи до речи и без икаквих правописних измена:
МАЛИ ОГЛАСИ
Моја жена Драгиња
Одбегла је од мене 18. ов. м-ца и до данас се није вратила.
Упозоравам свакога да јој у моје име ништа не даје, јер никакве дугове нећу признат.
Димитрије Г. Митровић
с. Горњи Орах ср. Власотиначки
(сада живи у Лесковцу)
Из данашње перспективе можемо рећи да је Лесковачки гласник уз Власину најбољи сведок догађаја између два светска рата за Власотинце са околином. Они се чак лепо допуњују. С једне стране, у Власини је варош главна тема, али је лист излазио само неколико година, а, с друге стране, Гласнику је Власотинце једна од тема, али непрекидно, готово читав међуратни период. Генерално гледано новинари Гласника су посматали Власотинце, како и сами кажу, као предграђе Лесковаца. То је двоструки однос центра према периферији. У афирмативним чланцима осећа се доза братске благонаклоности, док у кртичким понекад исплива на површину потцењивачи однос богаташа према сиротану.
Medija Centar Danilo Kocić 