PanoramaPress.016: Vukašin Obradović prebačen u Vranjsku bolnicu

септембар 20, 2017 у 6:36 am | Објављено у Danilo Kocić, Leskovac, Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

Posle štrajka glađu koji je počeo u utorak ujutru, oko 22:30 Vukašin Obradović, vlasnik i glodur „Vranjskih“, kolima Hitne pomoći prebačen je u bolnicu u Vranju.

Obradoviću  je zdravstveno stanje počelo da se pogoršava u kasnim večernjim satima, a odluku da potraži medicinsku pomoć on je doneo posle savetovanja sa prijateljima koji su se okupili u redakciji „Vranjskih“.

Hitna pomoć već je jedanput u toku dana posetila Obradovića, ali je on odbio bio kakvu pomoć, objavljeno je na sajtu Vranjskih, prenosi PanoramaPress.016.

Advertisements

Jašunja: Obnova manastira Sveti Jovan

децембар 16, 2015 у 12:55 pm | Објављено у Leskovac, Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,
НАСТАВЉЕНИ РАДОВИ НА УРЕЂЕЊУ МАНАСТИРА СВЕТОГ ЈОВАНА У ЈАШУЊИ

ЛЕСКОВАЦ – Изградњом потпорног зида од 90 метара, дела ограде и проширењем платоа, завршена је још једна фаза на уређењу комплекса манастира Светог Јована у Јашуњи, за коју су из буџета града издвојена два милиона динара. До 2017. године, када ће бити обележено 500 година постојања ове светиње, планиран је завршетак изградње оградног зида, капије, партерног уређења, као и украшавање комплекса.

Велику заслугу у обнови овог црквеног здања које је деценијама било напуштено, поред града и других донатора има и протосинђел Јоаникије.

– Када сам овде дошао конак и делови манастирских зидова били су пред рушењем. Није било воде и струје, а манастир је више од 50 година био запуштен. У камп-кућици са провео две зиме, али смо благодарећи Богу и Светом Јовану до данас доста тога урадили – каже овај монах.

У 2008. години обезбеђено је 1.000.000 динара за покретање изградње конака манастира Светог Јована у Јашуњи, што је касније финансијски подржао тадашњи владика, а садашњи патријарх господин Иринеј.У 2013.подигнутје потпорни зид са јужне стране конака дужине 70 метара, да би у 2014. била изграђена помоћна зграда са 5 савремено опремљених тоалета и четири помоћне просторије за потребе манастирског живота.

– У последње три године, од како смо преузели одговорност вршења власти у Лесковцу, преко АЛЕР-а смоу изградњу манастирских објеката уложили  6 милиона динара – подсетио је градоначелник Лесковца Горан Цветановић који је посетио овај манастир.

Манастир Светог Јована у селу Јашуња саграђен је 1517. године на темељима, како се верује, 300 година старе светиње – објављено је на званичном градском сајту.

Narodni muzej Leskovac: Mira Ninošević i Veroljub Trajković kustosi godine 2014.

јул 4, 2015 у 5:56 am | Објављено у Leskovac, Uncategorized, Vlasotince | Оставите коментар
Ознаке: ,

Galerija Leskovac Narodni muzej 2

LESKOVAC – Istoričari Narodnog muzeja Mira Ninošević i Veroljub Trajković dobitnici su nagrade kustosa godine za 2014. godinu koju dodeljuje Nacionalni komitet Međunarodnog saveta muzeja sa sedištem u Parizu. Oni su ovo značajno priznanje dobili na predlog muzeja iz Kraljeva i Niša i Instituta za savremenu istoriju, za realizaciju rada i prikazane postavke «Zlatno doba Leskovca 1918-1941. godine«.

Zlatno doba Leskovac Narodni muzej

»Moja koleginica i ja prvi smo dobitnici priznanja kustosa godine izvan Beograda i Novog Sada«, kaže Trajković, koji ne krije zadovoljstvo zbog ovog vrednog priznanja.

»Nagradu shvatam kao priznanje za svoj minuli rad, za godine provedene u ovom poslu«, dodaje.

Mira Ninošević kaže da je srećna što u Srbiji, ipak, neko ceni rad i da je priznanje dodatni izazov za naredne postavke.

Narodni muzej mala 1

»Drago mi je što je izložba Zlatno doba Leskovca pokrenula i mnoge teme i nova pitanja o tom periodu, a posebno mi je zadovoljstvo što smo od beogradskih kolega dobili pohvale i što će ova postavka gostovati u Sloveniji, na poziv naših kolega«, ističe Ninoševićeva i dodadje da je period između dva rata njena omiljena tema.

ninosevic mira narodni muzej

Tim koji pobeđuje se ne menja, pa tako ovo dvoje istoričara i muzejskih savetnika priprema novu izložbu o Prvom svetskom ratu i bugarskoj okupaciji juga Srbije. Planira se i izrada monografije i održavanje velikog naučnog skupa na tu temu.

Trajkovic i Mira Ninosevic

Inače, nedavno otvorena nova stalna postvaka u Narodnom muzeju, čiju su autori takođe i Mira Ninošević i Veroljub Trajković, dobila je drugu nagradu na Salonu arhitekture na osnovu načina izlaganja eksponata kao arhitektonsko-građevinski projekat – javila je agencija JUGpress.

Saša Z. Stanković: Vlasotince i Leskovac u međuratnom periodu

децембар 2, 2014 у 7:23 am | Објављено у Istorija, Leskovac, Saša Stanković, Vlasotince | Оставите коментар

stankovic sasa istorija 1

ВЛАСОТИНЦЕ, БЕОГРАД – Управо је изашао децембарски број часописа „Историја“ у којем је објављено истраживање Историјат српске поделе „до Мораву и преко Мораву“ Саше З. Станковића, писца и професора књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу. Рад се базира на анализи односа између Власотинца и Лесковца на основу текстова објављених у „Лесковачком гласнику“ .

Недељник Лесковачки гласник (1921-1941) најзначајнији је медиј у међуратном периоду за подучје Лесковца и његове најшире околине. У ситуацији када је више од половине становништва неписмено, тираж овог гласила је достизао и до 2000 примерака, што довољно говори о његовом утицају. Основан је као маркетиншка подршка лесковачкој индустрији, па су га зато финансирали индустријалци браћа Илић, потомци  чувеног власотиначког богаташа Косте Илића Мумџије. Званични власник био је Тихомир Илић, Костин унук од сина Михајла. Две године након оснивања Илићи препуштају овај недељник Лесковачкој трговачкој омладини, а готово све време уредник је угледни културни делатник Сретен Динић.

Изашло је око 1000 бројева Лесковачког гласника и скоро у сваком броју објављена је барем по једна вест о Власотинaчком срезу, који је обухватао подручје данашњег Власотинца, Грделице и Црне Траве. Анализом тих чланака видимо са каквим проблемима се суочавало становништво, односно какве су биле културне, друштвене, економске, образовне, спортске и друге околности у срезу. Ми за ову прилику бирамо садржаје који би могли бити занимљиви данашњем читаоцу, са посебним освртом на комшијске трзавице између економски надмоћног Лесковцa и традицијалног Власотинца са славном ратничком прошлошћу.

stankovic sasa o crnotravcima

Варошица чувена по својој прошлости

Прилично објективну слику Власотинца до средине 20-их година прошлог века дала су два новинара Лесковачког гласника. Аутор првог текста је уредник Сретен Динић, који је једно време био задужен и за школство у Власотинцу. Он је рођен у Великом Шиљеговцу код Крушевца, а својим радом много је помогао лесковачки крај као народни учитељ, новинар и књижевник. Други чланак написао је Богољуб Горуновић, у то време професор историје у Лесковцу, иначе рођени Власотинчанин. Оба аутора написала су доста афирмативних текстова о Власотинцу, додуше касније када је било више разлога за похвале. У сваком случају у добронамерност и обавештеност ових новинара немамо разлога да сумњамо.

ЋИФТИЗАМ И КУЛТУРА,  

Варошица Власотинце чувена је по својој прошлости због величине духа њених предака. Њихови устанци противу Турака кроз цео 19. век остаће као једна сјајна епизода у листовима њихове историје. И данас се спомињу стари људи: „Ја знам кад је горело Власотинце„. Ти исти Власотинчани који су умели да дижу устанке и да умиру на вешалима турским, нису били глуви ни према култури. Они су подигли  још онда цркву лепшу од лесковачке, а тако исто и школу. Данашњи Власотинчани који располажу много већим материјалним средствима, који уживају потпуну слободу, тој започетој култури за 40 година нису од ослобођења додали још ни једну циглу, ни једну ћерамиду, ни једну зграду. За опште културне циљеве, нису приновили, већ се још моле Богу у старој цркви, деца уче у старој згради, и суд суди у оној истој згради у којој је била турска стражара. Али зато су подигли све оно друго што доноси личну ренту. Ћивтизам је дакле и њих обузео. А што је најжалосније он их је позавађао толико, да је Лесковачки првостепени суд увек пун и препун предметима њихових парница. Откуд могу такви људи који једни другом тако рећи о глави раде да подижу културу? И кад нешто започну и кад сами увиђају да треба нешто да раде, лична омраза увек се умеша поквари им тај посао. Каква иронија, за њихове славне претке! (Сретен Динић   ЛГ бр.45, 1923)

Vlasotince izmedju dva rata

ВЛАСОТИНЦЕ У ПЕРСПЕКТИВИ ЕКОНОМСКИХ ЧИНИЛАЦА

Власотннце има формирану своју колективну душу – она је јака као живи организам и пре је утицала у позитивном смислу, када се је требало борити с Турцима, сада, нажалост, у негативном када се треба борити с незнањем. Многи Власотинчани попримали су елементе новог живота, али су они, ипак, били немоћни да их одрже кад год су долазили у додир с том заједничком душом. Она је одмах изглачавала све неједнакости и увлачила све новине у своју утробу не да их тамо преради, већ да их сасвим угуши. Та заједничка душа има у себи пуно старога, патријахалнога, тако да сада, када је човечанство тако одмакло, она изгледа кон-зервативна и старинска. Само, што је утешно, наш конзерватизам не носи у себи клицу дегенерисања, већ обележје заосталости у културном погледу. Економске прилике, кретане у истој атмосфери, рад истог посла, привезаност за земљу од које се очекује сав приход – све је то утицало да моћ целине буде јака и да не да, да се врши јача промена на власотиначком организму. И све дотле докле год се не изврше промене основнпх економскпх фактора, који условљавају другчији развитак, не може се говоритн ни о каквом прогресу. (, Богољуб Горуновић,ЛГ, бр.51, 1926)

На основу ових чланака изгледа да почетком 20. века разлика између Власотинца и Лесковца није никад била већа у новијој историји. Поред економске снаге Лесковца, који је био један од највећих индустријских центара у новоствореној држави, пада у очи нарочито културни јаз између два суседна места. Од ослобођења од Турака у вароши није изграђен ниједан велики објакат од општег културног или образовног значаја. Стање ће почети да се мења на боље крајем 20-их година, а резултати тих промена биће посебно упадљиви током наредне деценије. Ако се мора одредити пресудна година у којој је Власотинце одлучно кренуло напред, онда је то 1929. година, када је  завршен Народни дом, формирана Државна грађанска школа, основан одбор за подизање спомен-чесме борцима за слободу и уступљено је земљиште за изградњу Задружног дома винарско-виноградарске задруге. Док је 18. септембар 1932. године био датум када су се десила у Власотинцу чак три значајна  догађаја: освећење споменика палим ратницима (1809-1918), освећење соколске заставе и подрума виноградарске задруге (ЛГ бр.39, 1932). То је био једно од најмасовнијих окупљања грађана Власотинца. Дошло је много људи са свих страна, а међу њима епископ нишки Доситеј и супруга Владе Илића, која је била дародавац соколске заставе. Учествовала су на манифестацији бројна власотиначка, лесковачка и нишка друштва: певачка друштва Његош, Братство и Бранко, соколски музичари из Лесковца, нишки војни музичари…  Тако су се у вароши постепено побољшавали услови за живот и новинар Гласника каже да „ко није био у Власотинцу за једну деценију па дошао сад, он је могао само да се изненади„. Подрум виноградарске задруге подстакао је производњу вина, па је и матријална ситуација била боља. Крајем 30-их година коначно је успео да заживи и лист Власина. И резултати СК Власине у другој половини деценије били су најбољи у дотадашњој историји клуба. Из тог перида имамо рекламу за летњу башту „Ваздушна бања„ где су уз јело и пиће могао слушати џез оркестар Мароко. Посебну пажњу заслужује племенити Власотинчанин Гаврило Милошевић, који, иако је припадао средњем сталежу, поклоња свој плац поред купалишта на Власини за изградњу Ловачког дома (ЛГ бр.34, 1936). На територији среза економски напредак осећао се и у Грделици, чија је текстилна фабрика успешно радила, а њен власник Јован Л. Јовановић је поклонио вароши своју заджбину Цркву Светог Јовна на Ивандан 1937. Наравно, било је још доста нерешених животних проблема, поготову у планинском делу среза, нпр. до Црне Траве се и даље стизало планинским стазама. Тада се покреће јавна расправа о изградњи пруге Пирот – Власотинце – Лесковац – Лебане – Туларе – Приштина. Током 1925. и 1926. Лесковачки гласник пише о потреби и економској исплативости пруге. У расправу су укључени бројни интелектуалци, али као што се зна то је само још једна утопија тог времена.

Власотинчани нису људи васпитани у гангстерском духу

Српске поделе имају митске размере и одавно су ушле у колективну свест. Довољно је да једна група Срба стане са једне стране реке, а  друга са друге стране и ето поделе на ове и оне. Тако је Јужна Морава као природна граница између Власотинца и Лесковца, постала „узрок„ још једне српске поделе – „до Мораву и преко Мораву„. И када једна подела настане, онда се стално поткрепљује  предрасудама које временом постају „докази„ за  оно што се тврди. Иако Лесковачки гласник генерално гледано даје објективно слику Власотинца, ипак у неким чланцима предрасуде о Власотинчанима испливају на површину. Случај пребијеног лесковачког трговца Васе Маријановића на власотиначкој пијаци уздрмао је духове. Наиме, једног петка 1936. године претучен је брашнарски трговац, а у Гласнику  се тај случај осуђује речима „какви су то људи који су могли да насрну на поштену зараду једног човека„(ЛГ бр.9, 1936). У наредном броју уредник је добио писмо од Александра Поповића, преседника општинске управе у Власотинцу, који објашњава да је лесковачког трговца у ствари претукао неко из лесковачког села. Он тражи заштиту уредника од неких лесковачких „новинара„ који карикирају Власотинце „час као село, час као разбојничко гнездо „ и додаје да  „Власотинчани нису људи васпитани у гангстерском духу„. Уредник одговара да се критикује појава, а никако цело место и споредно је што се то десило баш у Власотинцу, јер се такви инциденти могу десити било где. Он подсећа на бројне афирмативне текстове о вароши на Власини и како нема разлога да неко пише „неповољно о Власотинцу, кад је оно  предграђе Лесковца„.

И Власотинчани се боље пласирали од Лесковчана

Комшијски односи Власотинчана и Лесковчана пренослили су се и на друге средине, рецимо на Београд. Пошто је број становника престонице у међуратном периоду утростручен, велики број досељеника формирао је разна завичајна удружења у Београду. Тако су Власотинчани имали своје удружење већ 1928. године, а Лесковчани 1933. Узрок томе је чињеница да је планински део Власотинчког среза због тешког живота почето са исељавањем одмах по ослобођењу од Турака. Још почетком 20. века Црнотравци су били предузимачи у Београду, где су неки живели са породицама, нпр. браћа Милентије и Миодраг Поповић, који су после Другог светског рата постали београдска елита. Такође, Влада Илић један од најбогатијих Срба, најмлађи  син Косте Мумџије, водио је две текстилне фабрике у Београду, а доста радника довео је из родног Власотинца. Све је то утицало да Власотинчани међу првима имају своје завичајно удружење. У новогодишњем броју Лесковачког гласника за 1933. постоји чланак „Лесковчани у Београду„, у којем неименовни новинар критикује своје земљаке због неорганизованости: „И  Власотинчани се боље пласирали од Лесковчана. Њихов један човек бар је успео да буде председник општине у Београду„.  Мисли се на Милана Нешића који је од 1930. до 1932. био први човек престонице, а већ 1935. то је успео и Влада Илић. Крајем исте године Лесковчани у Београду су прослављали своју славу, али Власотинчани их нису посетили. Новинар Гласника примећује тај детаљ са славља, чак иде корак даље и предлаже да Власотинчани приђу Лесковчанима, како би заједничко завичајно удружење било јаче (ЛГ, бр.52, 1933). Ова жеља лесковачког новинара никад није реализована.

Бесан пас – председник општине

Једна лесковачака афера из 1933. године доспела је чак до страница београдске Политике, а у њеној позадини опет се види проблем већ помињаних предрасуда.   Дошло је до сукоба између председника Општине Лесковац, Михајла Буринчића,  и електромашинског инжењера Владе Поповића. Наиме, председник Буринчић са још 4 одборника (један од њих је инжењер Поповић) био је члан електричног Одбора,  општинског органа задуженог за решавење проблема снабдевања Лесковца електричном енергијом. Са данашње временске дистанце, нас не занима суштина њиховог сукоба, већ медијски одјек те афере и каквим су се средствима служиле завађене стране. Пошто се сукоб преселио из Општине у чаршију, група око Поповића је организовала митинг против преседника Буринчића на којем се окупило око 2000 људи од 18000 житеља Лесковца. О протесту је изашао чланак у Политици 17.9.1933. што је овај сукоб пренело са локалног на државни ниво. Тако да се у спор укључио начелник Вардарске бановине, којој је тада припадао и Лесковац. Преседник Буринчић је покушао да се освети за овакво стање инжењеру Поповићу тако што је излепио плакате по Лесковцу против Поповића и то баш на дан доласка начелника бановине. Као одговор на плакат изашао је у Лесковачком гласнику (бр.41, 1933) чланак под називом „Бесан пас„. Инжењер Поповић преседника Буринчића детаљно описује као бесног пса у људском облику, чак му име и презиме пише малим словима, а на даље анализира текст плаката и одговара на напад:

У своме плакату мика буринчић је за мене од речи до речи рекао ово: „Влада П. Поповић, из Власотинца, који се нудио општини – Буринчићу за рад, а није примљен, па се у томе нада у смени општинске управе.“ мика буринчић је сматрао, рачунајући да ће то за мене бити отежавајућа околност, да нарочито нагласи како сам ја из Власотинца. Он не зна да ми је тиме учинио услугу. Ја живим у Лесковцу преко 25 година, те су сви моји пријатељи и познаници веровали да сам ја Лесковчанин, а ја сам међутим Власотинчанин. Бити Власотинчанин није ништа ни погрдно, ни ружно. Власотинчани су били и остали устаоци, прегаоци, националисте од увек. Лесковчани нису ни Браћа Илићи, индустријалци, већ Власотинчани. Лесковчанин није ни Миче Бабамилкић, дугогодишњи председник општине, већ „Миче грдилички„, као и многи други. Ако мику буринчића интересује историја Власотинчана, нека је прочита, па ће имати шта да научи и да се Власотинчанима поноси. Но, друга је ствар посреди. Наглашавањем да сам ја Власотинчанин мика буринчић је хтео да постигне други циљ. Он је мислио да ме грађанству и бановинском начелнику представи као „странца“ или као човека који нема права да се меша у питања која интересују нашу варош — Лесковац. Аналогно томе, ни једна добра трећина његових одборника не би имала право да се меша у општинске ствари, јер они такође нису Лесковчани. Е, то ти, михајло буринчићу, неће никад упалити. Ја имам права да се мешам у сва питања и у сваком и у најзабаченијем крају наше Југославије, а ево зашто. Ја сам 1912. године ушао као резервни официр у турски рат, па сам се, издржавши све ратове, демобилисао тек 1920 године. Ја сам сарађивао на изградњи ове државне куће и морам се питати где ћемо на тој кући поставити врата, а где прозоре. А шта си ти за то време радио, михајло Ј. буринчићу? А нарочито, шта си ти радио за време окупације? За то време си ти михајло буринчићу, играо карте са Бугарима код „Солуна“ и код „Београда“, за то време си ти трговао са Немцима, за то си време ти носио венац умрлој бугарској краљици Елеонори и што је најглавније, за то си време ти гласао да се Лесковац присаједини Бугарској. Па си сада ти државотворни председник лесковачке општине, благодарећи 6. јануару (1929) а ја сам антидржавни и немам права да се мешам у општинске ствари? И ако, не дај Боже, сутра затруби труба и позове нас у бој за одбрану ове земље ја ћу као Власотинчанин бити међу првим резервним официрима, а ти ћеш остати да вадиш лекарско уверење како ниси способан ни за службу у позадини. Ради боље илустрације ко си и какав си ти био, износим следећи чланак штампан у своје време у бугарским новинама: „Лесковец и обединението на блгарското племе„

Према наводима из чланка главни Буринчићев аргумент против Поповића је да нема права као рођени Властинчанин да се меша у послове Лесковца. Овај пак замера Буринчићу да је постао власт после Шестојануарске диктатуре 1929. године, дакле  није изабран на непосредним изборима (вољом народа), већ је постављен политичком одлуком на место општинског председника. Поповић је уз овај одговор објавио читав текст из бугарских новина за време окупација са именима Лесковчана који су потписали да је Лесковац бугарски град. Свим потписницима су српска имена промењена у бугарска, па тако је Михајло Буринчић потписан као Михаил Буринчев. Овај део чланка је посебно изазвао бурне реакције у јавности, што се види у наредним бројевима Лесковачког гласника. Између осталог један Лесковчанин је доставио објашњење да међу потписницима није никако његов отац већ неки други човек са истим именом. Сам Буринчић је тужио Поповића суду за увреду у чланку. Како се њихов лични спор окончао немамо података, али током следеће године 1934. Буринчић бива смењен са места председника, а потом и осуђен због злоупотребе новца. Што се тиче даље судбине Владе Поповића, њега су са сином у Другом светском рату ухапсили Немци и стрељали у Јајинцима код Београда 1943. Данас о угледу породице Поповић сведочи млин на обали Власине који представља украс Власотинца, а њега је својевремено подигао Гаврило Поповић, Владин деда.

Баук са Росуље

Највише вести о Власотинцу у Лесковачком гласнику односе се на фудбалске теме. Поред текстова о екипи Власине, највише се помиње ВСК (Власотиначки спортски клуб), касније Победник и повремено репрезентација (комбиновани тим) Власотинца.

Током 20-их година мање је информација о Власини, што је наравно повезано са слабим резултатима. Тако у једном чланку сазнајемо да је на челу клуба председник општине Александар С. Поповић, који је најавио ограђивање игралишта у Росуљи, као и да је Власину Управа скопског подсавеза ЈНС неправедно избисала из такмичења (ЛГ, бр.31, 1929). У том периоду клуб се такмичи у оквиру Лесковачке жупе и није озбиљна конкуренција најјачим лесковачким клубовима. Једно време највећи ривал Власине је комшијски ВСК, који ју је 1933. године чак избацио из даљег такмичења. Тек репрезентација Власотинца (окупљана само за пријатељске мечеве) представљала је опасност за клубове из већих вароши, па су и новинари Гласника предлагали да се направи један јак клуб. Када је Власина 1935. играла нерешено са Дубочицом, новинари су то коментарисали као преседан и срамоту за Лесковчане. Ако се на ово додају туче на утакмицама због којих неки клубови нису хтели да долазе у Власотинце, то нам довољно илуструје стање фудбала у Власотинцу до средине 30-их година. Међутим, преласком најбољих играча Победника у редове Власине успеси власотиначког фудбала постали су уобичајени. Коначно, после 11 година, на Духове 1936. Власина постаје првак Лесковачке жупе за сезону 1935/36. То се десило након утакмица 31. маја и 1. јуна 1936. када је побеђена Дубочица (4:1 и 2:1). Тада почиње златни преиод власотиначког фудбала, а  Власина је наставила са победама у Пироту против Победе и у Зајечару против Јединства. То јој је омогућло да уђе у Нишко подсавезно такмичање у сезони 1936/37, где су били лесковачки Момчило, крушевачки Обилић, нишки Грађански и Југославија…  И била је достојан противник тимовима из већих места о чему сведоче резултати: Обилић Власина 2:0 (ЛГ, бр.47, 1936),  Момчило – Власина 3:0 (ЛГ, бр.49, 1936), Власина Грађански  3:2 (ЛГ, бр. 51, 1936), Грађански Власина 1:1 (ЛГ, бр. 10, 1937), ВласинаОбилић 2:1 (ЛГ, бр.15, 1937), Југославију – Власина  0: 3 (ЛГ, бр.17, 1937) Власина – Момчило 5:1 (ЛГ, бр.6, 1938)… Тадашњи „Власотиначки баук„, како новинари називају екипу Власине, чинили су: М. Јовановић, Н. Јовановић, Поповић, Цакић, Црнатовић, Живковић, Костић, Милаћко, Шушулић, Билац и Коцановић (ЛГ, бр.49, 1936). По оцени Гласника Поповић и Билац су били најбољи навални играчи Власине. Следеће сезоне 1937/38. задржала се на средини табеле Нишког подсавезног такмичања испред лесковачког Момчила, пиротског Омладинаца и три нишка клуба (Грађански, Синћелић и Југославија). Наредних сезона, све до почетка Другог светског рат, Власина игра у оквиру Лесковачке жупе. На корак од титуле жупског првака била је 25. фебруара 1940. када је у финалу изгубила од лесковачког Јосифа са 2:1. Пласман у финале је последњи већи успех Власине у првих 20 година постојања клуба.

Посебна тема су коментари новинара о утакмицама, нпр. „Власина  је од Јединства као првака жупе Зајечар направила пуцкало„, резултат је био 5:2. У другој прилици Власотинчанима је помогло вино – „црњак рђаво утицао„ на екипу Гајрета. Било је и озбиљних критика на суђење и публику у Власотинцу: „Познато нам је под каквим се све околностима одигравају утакмице у Власотинцу. Судија неиспитан и суди како нађе за сходно и наравно да иде у прилог мештану. Аут судија пристрасан до крајности. Публика недисциплиновна и без иоле познавања фудбалских правила за игру, која не зна за добру игру већ за голове па макар од противника био и неки мртав„(ЛГ, бр.8, 1938). Када је  после Власине, првак жупе постала Јабланица из Медвеђе 1936/37. године, чиме су по други пут за редом Лесковачани остали без титуле, поднаслов био је: „И ове године сељаци постадоше прваци„(ЛГ, бр.20, 1937). Лошу игру својих фудбалера лесковачки новинари објашњавају тиме што у Лесковцу има доста места за ноћни живот, па младићи занемарују фудбал због провода.

Поред ових општих тема има доста података о приватној историји појединих Власотинчана. Обичај је био у Гласнику да се честитају венчања или објави вест о сахрани угледих грађана. Има и малих огласа, али један због занимљивости обајвљујемо у од речи до речи и без икаквих правописних измена:

МАЛИ ОГЛАСИ

Моја жена Драгиња

Одбегла је од мене 18. ов. м-ца и до данас се није вратила.

Упозоравам свакога да јој у моје име ништа не даје, јер никакве дугове нећу признат.

Димитрије Г. Митровић

с. Горњи Орах ср. Власотиначки

(сада живи у Лесковцу)

Из данашње перспективе можемо рећи да је Лесковачки гласник уз Власину најбољи сведок догађаја између два светска рата за Власотинце са околином. Они се чак лепо допуњују. С једне стране, у Власини је варош главна тема, али је лист излазио само неколико година, а, с друге стране, Гласнику је Власотинце једна од тема, али непрекидно, готово читав међуратни период. Генерално гледано новинари Гласника су посматали Власотинце, како и сами кажу, као предграђе Лесковаца. То је двоструки однос центра према периферији. У афирмативним чланцима осећа се доза братске благонаклоности, док у кртичким понекад исплива на површину потцењивачи однос богаташа према сиротану.

OŠ Desanka Maksimović Grdelica: Obnova!

август 21, 2014 у 1:23 pm | Објављено у Leskovac | Оставите коментар
Ознаке: ,

ГРДЕЛИЦА, ЛЕСКОВАЦ – ОШ  Десанка Максимовић у Грделици обишао је градоначелник Лесковца Горан Цветановић. Нагласио је да се град труди да у оквиру редовног одржавања школа, а кроз пројекте које спроводи Агенција за локални економски развој, побољша услове у којима деца уче и похађају настају. Школа у Грделици имала је огроман проблем са дотрајалом столаријом.Промењено је 130 окана, а радови су коштали 3.9 милиона динара. Како је планом предвиђено 4,5 милиона динара остварена је уштеда од 600 хиљада динара.

Током посете Грделици градоначелник је обишао и базен који је од пре неколико дана у функцији. За његову адаптацију и пуштање у рад издвојено је око 500 хиљада динара, углавном захваљујући донаторима и омладини Грделице, која је радила на чишћењу и припреми базена за рад.

Базеном  у Грделици сада газдује Републичка дирекција за имовину, која је граду  уступила објекат на коришћење.

Prof. dr Dušan Janjić – Leskovac: Radoznali intelektualac!

август 21, 2014 у 11:19 am | Објављено у Leskovac | Оставите коментар
Ознаке: ,

Janjic dusan novo

Пише: Данило Коцић, новинар и писац

ЛЕСКОВАЦ –  У студији „Лесковачки писци и њихово доба  I – II“ представљено је богато и разноврсно стваралаштво проф. др Душана Јањића, најобразованијег Лесковчанина нашега доба. Ко је проф. др Душан Јањић?

Janjic Dusa i Stosic casopis 3

ПРОФ. ДР ДУШАН ЈАЊИЋ

 Душан Јањић (Скопље, 3. децембар 1937). Отац Александар (из Лесковца), трговац гвожђем до 1948, после банкарски чиновник, мајка Василија (р. Ђермановић, из Лесковца), домаћица. Основну школу (1952) и гимназију (1956) завршио је у Лесковцу. Дипломирао је на Филолошком факултету(романистика) у Београду (1961) и на Правном факултету у Нишу (1968). Магистарске студије завршио је на Филолошком факултету у Београду (1976), специјалистичке у Паризу на Институту BELC (1979/80); докторирао на Филолошком факултету у Београду (1986).

Професор француског језика и права у Пољопривредној, Трговинској и Економској школи у Лесковцу (1962-1971); директор Економског школског центра у Лесковцу (1971-1975), директор Међуопштинског завода за унапређење васпитања и образовања у Лесковцу (1975-1982); професор француског језика на Вишој трговинско-угоститељској школи у Лесковцу (1983-1984), саветник за стране језике у Просветно-педагошком заводу у Лесковцу (1985-1991); доцент па ванредни професор француског језика на Технолошком факултету у Лесковцу (од 1987), предавао (до 1/3 радног времена) француски језик на Економском и Правном факултету у Нишу; предаје савремену француску књижевност на Филолошком факултету у Приштини (од 1992). Бави се књижевном историјом, преводилаштвом и примењеном лингвистиком. Пише књижевну критику. Објавио пет књига из примењене лингвистике (четири универзитетска уџбеника, 1993-1999, и једну књигу на француском језику, Париз, 1980); око стотину научних и стручних радова и превода; већи број чланак из образовања и правне проблематике и из области филмске уметности. Дао ,,веома важан допринос проучавању југословенско-француских веза’’ (Михајло Павловић). Потврдио се као ,,врло угледан проучавалац француске књижевности и један од најцењенијих стручњака за француско-српске књижевне везе’’ (Радивоје Констатиновић). Објављивао у листовима и часописима: Наше стварање, Освит, Помак, Лесковчанин, Наша реч – Лесковац; потом у часописима Књижевност и језик, Мостови, Свеске, Задужбини ,,Иво Андрић’’, Културном додатку ,,Политике’’ – Београд; Зборнику Матице српске за славистику – Нови Сад; Стремљења – Приштина, Кораци – Крагујевац; Annuaire du BELC – Париз. Заступљен је у: Зборнику Филолошког факултета у Приштини (1996, 1998, 2000), Зборнику просветно-педагошке службе Ниш (1987), Страни језик струке (Београд, 1996), МСЦ: Научни састанак слависта у Вукове дане (Београд – Нови Сад, 1994).[1]

Професор др Душан Јањић је, између осталог, у своју аутобиографију унео следеће податке:[2]

,,Рођен сам 3. децембра 1937. године у Скопљу. Од 1939. године живим у Лесковцу, који је родни град мојих родитеља. Потичем из старе лесковачке породице (моје деде и бабе рођени су у Лесковцу седамдесетих година XIX века. Баба по очевој линији је из породице Димитријевић, са надимком ,,Дињар’’, а преци по мајчиној линији били су Ђермановићи; Деда Милан, погинуо у Првом светском рату, држао је велику кафану на Панађуришту). Отац Александар завршио је Државну трговачку академију у Скопљу и у њему је неколико година радио као чиновник у једној чешкој фирми, да би крајем тридесетих година у Лесковцу отворио трговачку радњу (трговина старим гвожђем). Био је власник и познате кафане ,,Пролеће’’. После рата и национализације, радио је до пензионисања као банкарски службеник. Мајка Василија, била је домаћица. Ожењен сам 1962. Супруга Љиљана, рођена Николић, је из Јагодине; професор је француског језика.

Основну школу (школа ,,Светозар Марковић’’, код реке) и Гимназију завршио сам у Лесковцу. Истицао сам се, између осталог, радом у драмској секцији (поменут сам у Споменици Гимназије поводом 100. година од оснивања). Као ученик био сам одличан или врло добар. Године 1956. уписао сам се на Филолошки факултет у Београду (група за француски језик и књижевност). Као студент учествовао сам на три савезне радне акције. Као апсолвент боравио сам у Француској (јул-октобар 1960). Дипломирао сам фебруара 1961 (средња оцена 9,25). Завршио сам, ванредно, и Правни факултет у Нишу, 1969 (средња оцена 8,88).

Докторирао сам на Филолошком факултету у Београду (докторат књижевних наука) 1986. године. Говорим француски језик; служим се немачким, италијанским, руским, енглеским и шпанским језиком.

 II

Професор Душан А. Јањић припада оном одабраном кругу лесковачких стваралаца који су својим радом у земљи и свету допринели да се снажно чује глас краја о коме, чак и у круговима ,,добрих зналаца’’, провејава одредница ,,што јужније, то тужније’’, или, како не тако давно рече један ,,београдски интелектуалац из круга двојке’’, ,,што ближе Нишу, све лоше пишу’’.

Одличан, а покаткад и врло добар ђак – што у својој аутобиографији не крије – професор Јањић ће најпре на Филошком факултету у Београду, а потом и Правном факултету у Нишу показати не само огроман таленат, него и огромно знање. У Београду је ређао готово све саме – десетка (просечна оцена на студијама 9,25), али је и Нишу био веома, веома добар. Иако је ванредно стидирао, студије права завршава за одличним просеком (8,88).

Магистарски рад Душана А. Јањића ,,Позориште Рожеа Мартела ди Гара’’, који је одбранио 1976. године (142 стране), а потом и докторска дисертација,,Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата’’, одбрањена 1986. године (550 страна), наишле су на изванредан пријем стручне јавности.

%

(…) Поред једне широке слике рецепције југословенских књижевности у Фрацуској, дат је и низ посебних, заокружених слика које се односе на поједине писце или књижевне појаве. Судови о појединим нашим књижевницима, који су подробно коментарисани кад год о томе има места, нису само занимљиви као виђење странца; у случајевима практиковања озбиљне критике и књижевне историје у француској периодици, ти судови су допуна онога што је код нас речено о појединим писцима и делима, богаћење сазнања о њима.[3]

Значајна за наше и стране (пре свега, разуме се, француске проучаваоце и преводиоце дела наших књижевности), ова студија има изузетан значај и за проучавање француске књижевне периодике јер садржи обиље података о настанку, профилу, развоју и политици француских књижевних часописа, не само после Другог светског рата него и раније.[4]

Треба истаћи и одличну студију ,,Андрићево књижевно дело у Француској’’. У њој аутор свестрано и систематично испитује пријем Андрићевог дела од стране француске критике и анализира преводе нашег Нобеловца на фрацуски (преводу ,,Моста на Жепи’’ посветиће и посебан чланак). Крцата подацима, писана лепим стилом, ова студија приказује др Душана Јањића у најбољем светлу, као савесног истраживача и обдареног проучаваоца књижевнос ти’’.[5]

 III

Један други рад, ,,Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији’’ у издању Српске академије наука и уметности, Београд, (1995), 180 страна (заједно са Михаилом Павловићем) – рецензенти: Мирослав Пантић и Нада Ђорђевоћ-Милошевић – изавао је такође веома повољне реакције најстручније јавности. Овај изванредно користан рад резултат је дугог и мукотрпног истраживања не само преведених записа на француски језик, већ и њених помена… Ова библиографија спада у оне приручнике који су неопходни свакој култури, и могли бисмо да пожелимо да у нашој култури таквих буде за свако страно језичко подручје до кога је наша усмена поезија допрла’’.[6]

%

Николај Тимченко, повом ове књиге, у лесковачкој ,,Нашој речи’’ (бр. 21, 2. јун 1995, стр. 9) пише: ,,Библиографски подаци, обрађени у овој књизи сведоче не само о акрибичности састављача и методолошкој зрелости њихових концепција, већ и о богатству француско-српских књижевних и културних веза које сежу дубоко у прошлост. Књига професора Јањића и проф. Павловића се из многих разлога, културних и социолошких, пре свега, може препоручити и широј читалачкој публици, али и онима који могу да осете поезију података, драж наизглед незаинтересоване чињенице која, међутим, говори о томе да су културне везе међу народима – трајне’’.

О угледном лесковачком професору, о његовом делу и књизи Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, САНУ, 1995. године, у више наврата огласио се и такође познати лесковачки проф. др Тихомир Петровић, сада редовни професор на Учитељком факултету у Сомбору:[7]

,,Са смислом за меру, склад и одговорност, уз ослонац на претходне, не мале нити, аутори су прецизно и потпуно пописали јединице објављене у Француској и другим франкофонским земљама. (…) Библиографија о којој је реч, осмишљеном анализом пружа читаоцу дубинска сазнања упућујући на присутво наше књижевности у туђем свету. Она се квалитативно разликује од оних којима су се бавили ранији посленици књижевности попут Николе С. Петровића, Риста Одавића, Павла Павловића и Миодрага Ибровца. Разлика је, пре свега, у другачијем приступу и свеобухватности представљања евидентиране грађе.

(…) Додајмо да су аутори угледни познаваоци француског језика и књижевности и афирмисани градитељи мостова између наше и француске културе.’’

 IV

КЊИЖЕВНИ ПОВОДИ – Књига проф. др Душана Јањића ,,Књижевни поводи’’(Удружење писаца Лесковац 2002) такође није остала без одјека. О њој, рецензент Михаило Павловић, између осталог, пише: ,,…Оно што одликује све чланке у књизи ,,Књижевни поводи’’, то је озбиљан приступ материји, солидна обавештеност у сваком погледу и критички став према делима о којима је реч. Писани с пуно акрибије али, у исто време, са лепим осећањем за књижевни феномен, ови текстови се одликују јасноћом тако да – корисни и за добро упућене стручњаке – представљају занимљиво штиво за свакога ко се интересује за књижевност, домаћу или страну, посебно француску… Рукопис је обогаћен и зналачки написаним био-библиографским додатком…’’

У лесковачком ,,Нашем стварању’’, 1-2, 2003, стр. 153-157, огласио сеДушан Стошић: ,,Критичари који тумаче ову значајну књигу треба најпре да истакну да ће она заузети завидно место у нашој литератури о француским писцима. (…) Душан Јањић је с много талента ушао у суштину француског духа… и сам испољио француску префињеност и стилски шарм… (…) Текстови у књизи буне се и против наслова који би да сугеришу да су писани онако узгред, неким поводом. А реч је о студијама и есејима заснованим на јединственом књижевно-теоријском и методолошком приступу.’’

У ,,Алијанси’’( Лесковац, бр. 10, 2003, стр. 17) Николај Тимченко пише: ,,Бирајући писце из различитих епоха и, што је још важније, различитих поетика и схватања књижевног стваралаштва, проф. Јањић је заправо показао разноврсност и богатство француске књижевности… Проф. Јањић је умео да истакне ту различитост и да наговести како је величина француске књижевности баш у томе да говори у исто време или у кратком временском размаку изнедри такве различитости. Књига садржи обиље података, осврта на литературу о писцима, сопствених судова и дискусија са критичарима чије судове подвргава ревизији или их не прихвата. На тај начин Јањићева књига се у извесном смислу претвара и у педагошку инструкцију млађим колегама који ту могу наћи и подстицај за свој рад и помоћно средство да га што темељитије обаве’’.[8]

%

Аутор Огледа и записа о француским писцима, како стоји у поднаслову књиге ,,Књижевни поводи’’, коју посвећује (супрузи) Љиљани, даје уПредговору објашњење да су ,,сви текстови, сем једног (о Преверу), објављени у лесковачким часописима и листовима (,,Наше стварање’’, ,,Освит’’, ,,Помак’ ,,Лесковчанин’’ и ,,Алијанса’’).

У књизи су прилози поређани овим редом: Есеји Мишела де Монтења, Жан Расин-сликар људских страсти, Српске теме у Балзаковом књижевном делу, Лотреамонов радикалан песнички револт, Рембо или парабола о неминовности песничког краја, Трагична визија света у делима Рожеа Мартена ди Гара, О једном Арагоновом тексту из 1946. године, Песнички универзум Жака Превера; И друга лица Преверове поезије, Херојски хуманизам Антоана де Сент-Егзиперија, Андре Малро – акцијом против ништавила, Andre Malrauh. Une vie.

%

У даљој анализи радова професора Душана Јањића у Помаку, посматраћемо само оне који су изван овог видокруга, а њих није ни мало, и нису ни базначајни. Уосталом, својом присутношћу, занимљивошћу, али и значајем прилога, проф. Јањић је постао један од неколико најпожељнијих сарадника готово свих значајних лесковачких листова и часописа који су се појављивали последњих десетак година – од Нашег стварања, до Освита, Лесковчанина, Помака и Алијансе, у чијем поднаслову стоји више него скромно: ,,Bulletin de l’association Serbie-France de Leskovac’’, где је проф. Јањић, природно, главни и одговорни уредник.

V

ПОЧЕЦИ ИЗУЧАВАЊА ФРАНЦУСКОГ ЈЕЗИКАНа једно занимљиво питање – о почецима изучавања француског језика у Лесковцу – проф. Јањић даје такође занимљив одговор (Алијанса, бр. 15, децембар 2005): ,,Почеци изучавања француског језика у Лесковцу везују се за отварање Гимназије, прве средњошколске просветне установе у лесковачком крају. Гимназија је основана 1879. године, две године после ослобођења од Турака, као непотпуна нижеразредна школа од I до IV разреда. Иако је Лесковац био трећи град по величини у Србији, лесковачка Гимназија постала је потпуна (осморазредна) тек после Првог светског рата! У међувремену, доживела је чак једном да буде укинута (1898-1902); од школске 1912/1913. године је проширена.

У Гимназији се, на почетку, од страних језика изучавао само немачки језик. Новим наставним планом из 1881. године дата је, међутим, могућност да се француски језик изучава факултативно. Нема поузданих података колико су ту могућност користили ученици лесковачке Гимназије. По својој прилици мало. Забележено је да је фрацуски језик од 1890. до 1893. године предаваоДрагослав Игњатовић коме то није била струка. Како то стоји у једном чланку, настава страних језика (дакле и немачког и француског) није била стручна све до пред Први светски рат. Према једном извештају првог директора Гимназије,Михајла Ђуровића, главни циљ наставе страног језика био је ,,изучити језик теоретично као науку ради потпуне употребе језика у читању и разумевању научних и других дела’’, а споредни циљ је био ,,научити да се влада језиком у пракси’’.

У Женској приватној гимназији у Лесковцу (1907-1912) ученице су се опредељивале који ће страни језик учити: немачки или француски. Доминирао је, ипак, немачки. Француски језик је предавала, нестручно, Зорка Јеремић, учитељица.

Да се настава француског језика одвијала и у првој и у другој гимназији 1910. године потврђује један податак: Када је, наиме, те године француски конзул у Скопљу Кулар Деко (Koullard Descos), будући француски посланик на Двору у Београду, посетити Лесковац, ,,обишао је часове наставе у обе гимназије’’ и ,,поклонио седам географских карата у боји из колекције ,,Vidal la blanche’’.

Године 1912, са отварањем V и VI разреда, уведена је обавезна настава француског језика. Наставу је изводио Милош Димитријевић (на једном месту у Споменици Гимназије, 1879-1979. стоји погрешно Урош Димитријевић). Милош Димитријевић је, по свему судећи, био прави професер француског језика у Лесковцу. Завршио је Филозофски факултет у Београду и главни предмет му је био француски језик. Професорски испит полагао је 1913. године. У чланку Радоша Требјешанина ,,Наставници лесковачке Гимназије од 1879-1918. године’’, објављеном у Лесковачком зборнику 1984, Милош Димитријевић је приказан као контроверзна личност, као бунтовник и недисциплинован наставник. Захваљујући пријатељским везама са Митом Ракићем, познатим политичарем, писцем и преводиоцем (превео је Игоове Јаднике) и, зацело, са његовим сином Миланом Ракићем, великим српским песником, избегао је једном, како наводи Требјешанин, да буде строже кажњен. Димитрјевић се, иначе, бавио и књижевним радом, оснивач је Ђачког литерарног друштва ,,Истрајност’’, а био је и активни члан Грађанске касине, најстарије лесковачке културне установе. Када је избио рат прешао је са српском војском Албанију, да би потом био пребачен у Француску где је за време рата ,,организовао курсеве за српске гимназисте избеглице из домовине’’.

Рат је зауставио развој гимназијског образовања, а настао је и мрачан четворогодишњи период у лесковачком школству. У бугарској Гимназији француски језик се није изучавао – био је избачен из наставног плана. Ипак, и у то ратно доба, фрацуски није био сасвим замро. Учио се на приватним часовима. Према Сећањима Прокопија Профировића (необјављени рукопис који се чува у лесковачком Народном музеју) десетак младих људи ишло је на часове фрацуског језика код учитељице Ангелине Пантић.

 VI

ФРАНЦУСКО-СРПСКИ КЛУБ У Лесковцу је између два светска рата постојало Друштво пријатеља Француске, познатије као Француско-српски клуб, или још краће, Француски клуб.[9] Било је то једно од многих предратних друштава која су деловала тада у Лесковцу, културних, просветних, привредних, спортских, хуманитарних. О низу ових друштава и установа напасане су после рата монографије или бар дужи или краћи радови у периодици, а Француски клуб није ,,заслужио’’ ниједан чланак, ни најкраћи осврт на његово постојање и рад. Неоправдано, неправично и незаслужено, јер Друштво пријатеља Француске, односно Француски клуб, оставило је дубоког трага у култури, и уопште, у друштвеном животу предратног Лесковца.

Друштво пријатеља Француске (Societe des Amis de la France) основано је у Лесковцу 1921. године као, може се рећи, огранак једне велике породице друштава пријатеља Француске широм Краљевине СХС, односно Југославије. Тачан датум оснивања нисмо могли да утврдимо: архива Друштва је уништена за време немачке окупације, а ,,Лесковачки гласник’’, значајан сведок минулих времена, у коме су ревносно бележени догађаји из привредног, политичког, културног и спортског живота Лесковца, почео је да излази тек крајем 1921. године; ни потрага у осталој штампи тога времена (београдској, нишкој, врањској, скопској) није дала резултате, а тог периода нема ни у историографским радовима наших аутора о Лесковцу. Једини поуздани податак налази се у једном француском документу из 1940. године у коме стоји само 1921, као година оснивања Друштва.[10]

Друштво пријатеља Француске је, међутим, по свему судећи, имало свогпретходника у Француском клубу, основаном у Лесковцу маја 1919. године. За ову тврдњу нема, додуше, ниједног непосредног доказа, али неки посредни докази постоје. У Лесковцу је, наиме, 28. маја 1934. године свечано обележена 15. годишњица оснивања Друштва пријатеља Француске. Како се друштво под овим називом почело стварати тек од 1920. године, а углавном од 1921 (када је и Друштво у Лесковцу отворено) може се са великом сигурношћу тврдити да је 1919. године основан Француски клуб, вероватно по угледу на француске клубове који су већ постојали у неким српским градовима: Београду, Нишу, Шапцу.

На ово упућује и чињеница да је Друштво пријатеља Француске у Лесковцу у читавој својој историји најчешће називано Француским клубом. Клуб је основан пре свега на иницијативу Лесковчана, француских ђака,[11] али и других грађана, као израз великог пријатељства и захвалности према Француској, највећој и највернијој савезници Србије.

У живом сећању Лесковчана остало је и фрацуско учешће у ослобођању Лесковца. Доказ тог учешћа били су и погинули француски војници – педесетак њих је сахрањено 1918. године на лесковачком Шпитаљском гробљу.[12]

Поред овог општег разлога, на формирање Клуба могао је утицати и један посебан разлог – могућност пословне сарадње са Француском.

 %

Оснивачка скупштина Друштва је одржана у кафани ,,Касина’’[13] (у центру града, у непосредној близини садашњег хотела ,,Београд’’). Избор ,,Касина’’ није био случајан. У то време она је била стециште виђенијих људи Лесковца; у њој је било седиште Грађанске касине, удружења које је имало карактер културног клуба, са малом библитеком, читаоницом (са дневном штампом) и сталним члановима. Било је готово природно да се међу члановима новооснованог Друштва пријатеља Француске нађе и добар део чланова Касине.

Већ у првој години Друштво је имало педесет чланова. Тај податак сам нашао у годишњем извештају Друштва пријатеља Француске из Београда према коме ,,друштво из Пожаревца, Ваљева, Ниша, Лесковца, броји по 50 чланова…’’

Друштво је добило, после краћег заједничког смештаја са Грађанском касином, своје сталне просторије (,,друштвени локал’’ најпре у кући Петра Звиске (налазила се одмах до садашњег Народног музеја). Имало је своју библиотеку (са читаоницом) и, што је најважније, постојала је француска школа.

(…) Школу је водила Милица Грујић (супруга истакнутог наставника Гимназије Тодора Грујића), која је од 1920. до 1921. године била ,,стална хонорарна наставница’’ за ,,француску конверзацију’’ у лесковачкој Гимназији (у Лесковцу је премештена из Прилепа). Оставку на службу дала је 1921. године[14], вероватно да би руководила француском школом. Прва велика акција Друштва била је приређивање помена палим француским војницима сахрањеним на лесковачком гробљу. Помен али и приредба у вечерњим часовима одржани су у недељу, 25. децембра 1921. године, на француски Божић. О овом догађају ,,Лесковачки гласник’’ је, у броју од 10. до 31. децембра, објавио опширан чланак под насловом Манифестација француско-српског пријатељства.[15]

(…) Значај Друштва је био вишеструк. Оно, Друштво, било је, најпре, зачетник уношења европског духа на овим просторима. Основано са циљем да унапређује односе са Француском, да развија и шири вредности француске културе и фрнкофанију, Друштво пријатеља Француске је подстицајно деловало на своје чланове и бројне пријатеље, па и ширу јавност, у рецепцији, прихватању оних вредности и достигнућа француске и европске цивилизације чија је корист за развој нашег друштва и овде била неспорна. Преко разних облика, кроз приредбе, матинеа, соареа, чајанке, концерте, забаве, балове, предавања, курсеве језика, хуманитарне акције, продирао је француски утицај и међу наше грађане и то се огледало у, макар ситним, променама у начину живота, моди, у усвајању и развијању културних потреба грађана.[16]

Делатност Друштва сводила се најчеше на два устаљена облика: матине недељом и соаре средом увече. Иако нема писаних сведочанстава о садржају тих активности, може се на основу неких индиција и усмених казивања савременика (врло ретких додуше) претпоставити како су се те активности одвијале: чланови и пријатељи Друштва састајали су се у назначено време и слушали, уз чај и друга послужења, француске шансоне са грамофонских плоча или стихове француских песника које су рецитовали ученици Гимназије или француске школе; слушали су се радио концерти, такође. Водила се и конзервација о разним темама на француском језику, читала се француска штампа, представљене су понеке нове француске публикације (слало их је редовно Посланство Републике Француске у Београду). У просторијама Друштва и у његовој организацији држала су се каткад предавања. То су бележили лесковачки недељници (,,Лесковачки гласник’’, који је излазио од 1921. до 1941. и ,,Недељне новине’’, штампане од 1933. до 1935. године), али не увек. Тако се, на пример, тек из извештаја Гимназије за школску 1923/24. годину могло видети да је у локалу Француског клуба суплент француског језика Александар Гавриловић одржао предавање о француском песнику Леконту де Лилу, шефу парнасовске песничке школе (вероватно поводом тридесет година од његове смрти).

Издашно помагано од француске државе, Друштво је располагало, између осталог, богатом библиотеком, чији су књижевни фонд користили не само његови чланови, и својом фрацуском школом са курсевима фрацуског језика у току читавог њеног трајања; располагало је простором који је често уступало другим друштвима за неке њихове активности.

За време свог двадесетогодишњег постојања, Друштво је више пута мењало, изнајмљивало, просторије (,,друштвени локал’’, ,,стан’’) у којима је било његово стално седиште, односно управа.[17] У друштвеном локалу налазили су се библиотека, са читаоницом, и француска школа, али то није било правило. Дешавало се, наиме, да библитека буде ван главног седишта, као што је то једно време био случај 1922. године (била је смештена у основну школу код реке – сада школа ,,Светозар Марковић’’) и 1938. када је добила просторије у Тиршовој.

(….) Француска библитека је имала велику репутацију и важила је у једном периоду као најбоље опремљена књижница у граду. Аутор књиге ,,Српски Манчестер’’ Чедомир М. Максимовић, уврстио ју је чак у ред значајних институција у Лесковцу. Према наводу из књиге, имала је петочлану управу.[18]  

У самом ,,друштвеном локалу’’ одржаване су скупштине Друштва: редовне годишње, ванредне и главне изборне. Скпштину су чинили сви чланови, а Друштво је од органа, изабраних на скупштини, имало председника, управни одбор и надзорни одбор. Поред председника, управни одбор су чинили, по правилу, и потпредседник, секретар, благајник, библиотекар и још један број чланова.

%

Како архива Друштва није сачувана, никад се, вероватно, неће сазнати ко је све од Лесковчана био члан ни колики је био њихов број… (…) На челу Друштва налазили су се, као председници, лекари – Жак Кофино, Јово Кашиковић, Душан Радаковић, можда и Спира Николчић, професор Величко Живановић, адвокат Василије Тодоровић, рентијер Александар Чуљковић. На месту председника најдуже су се задржали Величко Живановић и Жак Кофинои њихов удео у раду Друштва је највећи. То се посебно односи на Величка Живановића.

Родом из Ваљева, Величко Живановић је за време Првог светског рата добар део времена провео у Француској, у њеном средишњем делу, Оверњу. У Лесковац је дошао 1919. године и, најпре, као апсолвент постављен за хонорарног наставника француског језика лесковачке Реалке, 8. септембра 1919. године. После три године рада у Лесковцу, премештен је у Алексинац, па у Вршац, да би се крајем 1929. године вратио у Лесковац у коме је провео укупно девет година. Величко Живановић је у два наврата био председник Друштва пријатеља Француске, до одласка у Алексинац, крајем 1922. и по повратку у Лесковац. Врло предузимљив, агилан, он је био spiritus movens Друштва, покретач и организатор многих његових активности. Као први председник, имао је тежак задатак да Друштво у Лесковцу ,,постави на ноге’’ и да успостави добру сарадњу са локалним властима, али и са Посланством Француске у Београду. У приређивању помена палим француским војницима, крајем 1921. године, о чему смо већ напред говорили, преузео је, свакако, најтежу дужност, али ју је веома успешно обавио, показавши своје велике организаторске способности и могућности. У свом првом мандату имао је видну улогу и у организовању посете Лесковцу главног секретара Фрацуске алијансе,Пола Лабеа, професора и песника, великог пријатеља српског народа, а те исте године, 1922. и посету амбасадора (посланика) Републике Француске у Београду, Клемена Симона.

У току свог другог мандата радио је на јачању улоге Друштва, истакао се, између осталог, у приређивању другог Фрацуског дана 1930. године, а поднео је, разуме се, највећи терет у обележавању 15. годишњице оснивања Друштва, односно Фрацуског клуба.

Величко Живановић је био активан не само у Друштву већ и другде, у Народном универзитету, на пример, као члан управе и предавач,[19] и посебно, у самој Гимназији (био је оснивач скутске организације, касније стеговођа Стега извидника и планинки, књижар наставничке књижнице, надзорни наставник у литерарној дружини ,,Вуловић’’, предавач на Ђачком универзитету и др. У Лесковцу је 1934. године објавио Збирку француских и немачких неправилних глагола за ученике свих средњих школа. У сећањима ученика Гимназије запамћен је, како пише Сергије Димитријевић, као један од најбољих професора.[20] Оставио је доиста светао траг у културном животу Лесковца између два светска рата. Као професор београдске Реалке, саставио је Антологију француских лирских песама XIX и XX века за ученике средњих и средњих стручних школа, која је изашла у Београду 1940. године. (…) Овде смо више простора дали професору Живановићу јер је својом културном акцијом задужио Лесковац, а овај му се није одужио ни најкраћим освртом.

О Жаку Конфину, познатом српском писцу и лекару, много се говорило и писало. Посвећено му је више редова и биографских наслова, али интересантно је да се ни у једном од њих не помиње да је више од четири године (1922-1926) био председник Друштва пријатеља Француске у Лесковцу. Запостављена је, уопште француска ,,компонента’’ у његовом животу и делу: боравци у Паризу, дописи из Париза, превођење са француског на српски и, обрнуто, са српског на француски језик. Када је Величко Живановић отишао из Лесковца, тридесетогодошњи Жак Конфино, рођени Лесковчанин, овдашњи лекар, носилац Албанске споменице, угледни грађанин, уз то и одличан зналац француског језика, наметнуо се, чинило се, као најбоља замена бившем председнику.

Прилика да се нови председник јавно представи лесковачкој јавности указала се врло брзо, на самом крају године, 31. децембра 1922. када је Друштво обележило, у хотелу ,,Плуг’’, стогодишњицу рођења Луја Пастера. Прослава је наишла на запажен пријем у грађанству и протекла је у знаку Конфиновог предавања о великом француском научнику, а богат музички програм, који је потом уследио, употпунио је повољан утисак о овој лепој акцији.[21] Био је то сјајан почетак Конфиновог председниковања Друштвом, на чијој консолидацији је радио у читавом свом мандату са променљивим успехом. Ваља истаћи и његов удео у организовању Француског дана у Лесковцу.

%

Када је пак реч о члановима Друштва, пажњу заслужује, пре свих, Сретен Динић, школски надзорник, народни просветитељ, књижевник, дугогодишњи уредник ,,Лесковачког гласника’’. Он је био један од иницијатора оснивања Француског клуба и Друштва пријатеља Француске. Много је урадио на пропагирању Друштва, дакако у листу који је уређивао, и дао је, уопште, велики допринос ширењу вредности француске цивилизације у лесковачкој средини. На светковинама Друштва наступао је, не једном као главни говорник, а учествовао је и у низу акција, хуманитарних и других. Између осталог, предводио је чланове Друштва у посету Друштва пријатеља Француске у Прокупљу.

Био је од велике помоћи свим председницима Друштва. И о Динићу је објављен већи број написа, али, као и код Конфина, у њима, уз један изузетак, нема ниједне речи о његовом ангажовању у Друштву и у француским темама у његовом делу. На то се не осврђе чак ни пословно педантни Драгољуб Трајковић у својој књизи о Динићу.[22]

То је чудно, јер живот и дело Сретена Динића добрано су испуњени француским садржајима. Десетине и десетине текстова у ,,Лесковачком гласнику’’ и ,,Народном просветитељу’’ посветио је Француској, а неки његови књижевни радови садрже француске елементе (на пример, приповетка На левој обали Мезе). Као поклоник француске културе, често се у својим чланцима позивао на њене вредности, уздижући као пример за углед (на пример, о штедњи, о музејима, библитекама). Интересантне су његове успомене из Фрацуске, у којој је боравио за време рата (најдуже у Јури). Неговао је, речју, култ француско-српског пријатељства.[23] Захваљујући добрим делом Сретену Динићу, лесковачко Друштво се издигло изнад клупске затворености и постало позната, особена институција у предратном Лесковцу.

Још доста чланова је вредно помена. Навешћемо овде само именаВладислава Росића, директора Гимназије, преводиоца дела Анатола Франса и Ги де Мопасана на српски језик, и Милицу Младеновић, професора француског језика, чије је предавање о Алфреду де Мисеу на Народном универзитету, фебруара 1934. године, оцењено као изузетан културни догађај. Занимљиво је да су у Друштву посебно активне биле Францускиње – супруге угледних Лесковчана: лекара Велизара Пијаде, Жака Конфина, судије Живојина Дикића, ветеринара Михаила Петровића, адвоката Стојадина Николића.[24]

Може се претпоставиит да су и поједини припадници бројне руске колоније учествовали у раду Друштва, јер је међу руским избеглицама било доста интелектуалаца и људи из виших друштвених слојева, прожетих француском културом и зналаца француског језика. Готово је немогуће да се, рецимо, Анатолиј Красовски, професор Гимназије, чијом заслугом је добрим делом покренут рад Народног универзитета, није интересовао за културне акције Друштва. Поготову што је крајем 1931. године, у сали Гимназије, одржао предавање (са пројекцијама) о француском рокенролу.

Поред свих редовних активности – састанака у друштвеном локалу, повремених предавања, балова, рада библиотеке, курсева француског језика – Друштво је било иницијатор и организатор или учесник у организовању и великих скупова и приредби који су окупљале бројно грађанство Лесковца. О помену из 1921. године палим француским војницима већ смо говорили, а овде ћемо се осврнути још на манифестацију Француски дан. Наиме, 26. марта 1925. године у целој земљи је, на основу одлуке Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одржан Фрацуски дан, у част Француске, као захвалност за помоћ коју је пружила Србији у Првом светском рату, и у спомен на одржавањеСрпског дана у Француској, тачно десет година раније. А 26. марта 1915. у целој Француској је приређен Српски дан. У више од сто хиљада школа, са преко три милиона ђака, говорило се тога дана о храбром српском народу, његовим патњама и величини, а и многи угледни Французи изразили су своје дивљење према Србији која је, како је рекао тада Морис Барес, ,,заузела место међу првим народима’’. Прикупљена је и огромна сума новца, преко милион франака, као помоћ избеглим Србима. Париске новине су сутрадан писале: ,,Никада ниједна земља није примила сличан данак у симпатији и дивљењу.’’ Овакав излив поштовања и пријатељства наишао је на широк одјек у Србији: ,,То је била, писао је Светислав Петровић, једна дирљива, величанствена апотеоза нашег имена: далеко овде на Балкану, ми смо сви дубоко осећали тога дана узбуђење и гордост што припадамо своме племену.’’[25]

Сличан Српски дан организован је у Француској и 25. јуна 1916. године. Лесковачко Друштво пријатеља Француске укључило се у општејугословенску акцију и, по свему судећи, било један од организатора Француског дана у Лесковцу. Ево како је ,,Лесковачки гласник’’ известио о томе како је протекла прослава:

,,У четвртак, 26 ов. м. по свим школама у Лесковцу држана су предавања о заслузи Француза за наше ослобођење. По вароши су продаване значке. А увече код ,,Плуга’’ одржана је свечана конференција у част Француске, на којој је неколико говорника изнело у кратким потезима све заслуге Француске за наше духовно развијање и ослобођење. Конференцијом је руководио председник Фрацуског клуба г. Д-р Конфино који је прилоге сакупљао за споменик захвалности. После конференције била је игранка.’’[26]

Интересантно је да је 1930. године, 14. априла, у Југославији одржан још један Француски дан, а повод су биле катастрофалне поплаве које су крајем марта опустошиле Француску. Француски дан је, наравно, одржан и у Лесковцу и његово приређивање било је веома добро припремљено, чини се чак знатно боље него пет година раније. Образован је Организациони одбор, а Друштво пријатеља Француске дало је видан допринос обележавању тога дана. Манифестација је добила велики публицитет; у ,,Лесковачком гласнику’’ је објављено неколико чланака (Сретена Динића, Величка Живановића и других), а у броју од 12. априла изнет је детаљан програм прославе.

VII

ФРАНЦУСКИ ДАН У ЛЕСКОВЦУ,,Као свуда, тако и у Лесковцу, приређен јеФранцуски дан на врло свечан начин. Одбор за приређивање тога дана растурио је плакате на неколико дана пре тога. И када је освануо понедељак, свим школама одржана су предавања о француском народу и свему ономе што је Француска за нас учинила. После тога у 10 сати формирала се огромна поворка од Гимназије, састављена од свију школа и установа, сокола, скаута, певачких дружина и грађана и прошла кроз целу варош одајући овације Французима. Док се није зауставила код споменика са чијег је постоља у име резервних официра поздравио Француску г. Никола Динић, учитељ и резервни потпуковник… Потом се поворка упутила у Гимназију, у чијој је сали, која је примила велики број елитне публике, одржао предавање о француском учешћу у светском рату и њеној помоћи нашој војсци и целом избеглом народу са време рата, г. Величко Живановић, проф. И тиме се завршила ова свечаност…’’

(…) Може се казати, тако, да је Друштво, заједно са Грађанском касином, играло у извесном смислу улогу Народног универзитета, све до његовог оснивања 1924, односно до првог почетка његовог рада 1928. године. То се и истиче у коментару ,,Лесковачког гласника’’ поводом оснивања Народног универзитета 1924. године: ,,Ми смо овде већ имали Народни унивезитет, само што га нисмо називали тим именом. И ми бисмо могли набројати читаву серију предавања која су наши људи… одржали…’’[27]

У просторијама Друштва, али и у хотелу ,,Круна’’ или ,,Плугу’’, као и у Гимназији, одржавана су повремено предавања о знаменитим француским научницима, писцима, државницима, али и о другим темама, поготово онда када је Друштво уступало своје просторије другим друштвима (Грађанској касини, СКС и другима).[28]

Када је, пак, Народни универзитет почео у пуној мери да функционише, од фебруара 1928. године, најревноснији предавачи на њему били су управо чланови Друштва пријатеља Француске: Сретен Динић, Жак Конфино и Величко Живановић, у првом реду.

Друштво је имало, такође, важну улогу у настојањима да се у Лесковцу оснује Народна књижица са читаоницом. У Лесковцу је, наиме, више установа у друштава имало своје књижице (Лесквачка трговачка омладина, Удружење студента, Грађанска касина, Народни универзитет, Друштво пријатеља Француске и др.), но оне су се, у целини узев, слабо користиле.[29]

У граду се осетила потреба за једном централном градском књижницом, па је крајем августа 1934. године покренута иницијатива за њеним формирањем. Најједностанији пут до ње био је, како је то предлагано у Лесковачком гласнику, обједињавање појединачних књижница, концентрација библиотека на једном месту ,,под фирмом једне опште народне библитеке, као што их има по другим неким варошима а којом би се могло цело грађанство користити… И само онда када се те библиотеке буду прикупиле на једно место и ставиле у дејство, моћиће се видети колико је и за свој интелектуални живот Лесковац дао. А све дотле, докле књига лежи затворена као у гробницама, за њих нико неће знати.[30]

Друштво пријатеља Француске је, са Удружењем студента, било иницијатор да се та идеја претвори у стварност. У његовим просторијама одржани су састанци представника појединих установа и друштава, формиран је, 26. августа 1934. и одбор који је требало да конкретизује решење. Целовито решење тада ипак није нађено, чини се због супротстављених интереса појединих установа. Француска библиотека, која се због свог специфичног карактера тешко и могла замислити као део заједниче градске књижице, остала је и даље у саставу Друштва пријатеља Француске као њен нераздвојни део.

Друштво је прво, и по свему судећи, једино прихватило идеју о концентрацији, укрупњавању културних установа у граду. Била је то замисао Сретена Динића, неуморног покретача идеја, изнета априла 1923. када је, у Лесковачком гласнику, покренуо питање удруживања ,,у једном локалу’’, културних установа.[31]

Друштво је прихватило предлог и практично се интегрисало једно време, нешто више од две године, од 1926. до 1928. са Грађанском касином. Користећи исти простор (у ствари локал Друштва, ове две институције, организоване као клуб, ефикасније су, чини се, деловале, изводећи и заједничке приредбе и акције. Посебног је одјека у граду имала заједничка приредба ,,вечеринка’’, на самом крају 1926. године, одржана у хотелу ,,Плуг’’, која је оцењена као ,,најуспешнија забава ове сезоне, и по садржини и по форми и по стилу’’.[32]

,,Интеграција’’ се развргла крајем 1928. године (Грађанска касина се вратила у просторије кафане ,,Касина’’), али био је то интересантан пример могућности кохабитације, односно заједничког деловања. Овај пример је показао добру вољу, спремност Друштва љубитеља Француске да истражује нове форме деловања у култури.

Запажена је била и хуманитарна делатност Друштва. Оно је прикупљало средства за помоћ сиромашним ученицима, незапосленим радницима, и за друге намене, на пример, за уређење Светоилијског парка. Средства су се, пак, најчешће обезбеђивала организовањем приредби: концерата, забава и балова. ,,Мора се признати – пише Лесковачки гласник – да нико не приређује успелије забаве код нас као што је то случај са забавама које приређује Друштво пријатеља Француске.[33]

Забаве Друштва биле су, уопште, најотменије, најелегантније, и учесвовати на њима представљало је знак престижа. На неким од ових забава присуствовали су као гости и угледни Французи, на пример, познати писац Пол Лабе, потом француски амбасадор, па фрацуски конзул, итд.

(…) Златно доба Друштва било је крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века. У том периоду, али каткад и раније, оно се јављало као незаобилазан, па и доминантан чинилац у културном животу града.

Приликом прославе 50. годишњице ослобођења Лесковца од Турака, одржаној октобра 1927. године, у писаном програму за госте, посетиоце Лесковца, у напомени ,,Шта има да се види у Лесковцу’’ стајало је и име,,Француски клуб’’ при чему су многа друштва и установе изостављени. Било је то необично признање нашем Друштву за његову улогу у културним и друштвеним збивањима у Лесковцу тога времена. Но, по одласку Величка Живановића из Лесковца, 1935. године, рад Друштва почиње полако да замире. Једина акција достојна пажње била је организовање прославе 20. годишњице француске револуције, чему су лесковачке новине посветиле готово целу страну. На свечаности у хотелу ,,Костић’’, одржаној 23. јула 1939. године, узели су учешће француски конзул у Скопљу, г. Гиз и професор универзитета из Скопља Никола Банашевић. Али ни ова приредба Друштва није помогла да оно поврати стару славу. Акције се све више проређују, број чланова опада (према извештају из 1940. године остало их је још само 30, од тога више од половине чланова управног одбора) и Друштво се тихо гаси.

Капитулација Југославије априла 1941. године значила је фактички крај Друштва пријатеља Француске у Лесковцу.

VIII

КЛУБ ЉУБИТЕЉА ФИЛМА – Ово је књига сећања на давно минуло време, на шеседесете и седамдесете године прошлог века, тачније на период од 1967. До 1973. године. почело је септембра 1967. када сам постао председник Клуба љубитеља филма у Лесковцу, клуба чији је циљ био ширење филмске културе, приближавање естетике филма публици, посебно младима, прионуо сам одмах на посао и уложио много труда да мисија ового „удружења грађана“ буде делотворна и, мада напоран, рад у Клубу ми није тешко падао, дакако уз помоћ чланова управе, подстицаја Културно-просветне заједнице и благонаклон однос локалног листа Наша реч.[34]

(…) Једном заљубљенику у филмску уметност, какав сам ја био, са знањима стицаним у београдској „Кинотеци“ за студентских дана, продубљиваним после завршетка студија краткотрајним радом у „Авала филму“ и истрајним праћењем филмске литературе, наше и стране, прохтело се да се да се те 1967. године опроба и као филмски критичар и хроничар. Написао сам, тако, неколико текстова о филму као уметничком феномену, припремао сам редовно концепте, краће или дуже, за предавања која сам држао као и за уводне речи пре дебата о приказаним филмовима, а водио сам и неку врсту дневника о догађајима у Клубу.

Када се Клуб угасио, боље рећи утопио у Кино-клуб, наставио сам неко време да се на овај начин бавим филмом пишући, углавном чланке о аматерској филмској продукцији. А онда је, негде крајем 1973. филмска уметност изишла из сфере мог интересовања. И све је полако пало у дубок заборав.[35]

%

Књига представља избор из ауторових радова посвећених филмској уметности. Текстови су груписани у четири целине, према тематских круговима. Неки су објављени, неки до сада нису. У готово свим текстовима вршене су углавном ситније измене, махом стилског карактера. Једино је чланак„Југословенски аматерски филм“ битније измењен.[36]

IX

ЈЕЗИЧКИ ОГЛЕДИ – Књига „Језички огледи“ је књига о изучавању страних језика, француског језика у првом реду. Састоји се од текстова који су настајали током ауторовог вишегодишњег бављења лингвистиком (примењеном) и лингвометодиком.[37]

Од првих шест текстова посвећених језику струке, односно научно-техничком језику, пет су радови саопштења на научним скуповима које је организовао Технолошки факултет у Лесковцу и штампани су у „Зборнику радова Технилошког факултета“ (од 1990. до 2002) године, а рад „Место граматике у уџбенику страног језика струке“ саопштен је на саветовању наставника страног језика нефилолошких факултета, одржаног 3. и 4. јуна 1995. године у Удружењу универзитетских професора и научника Србије, и публикован је у зборнику „Страни језик струке“ (Београд 1995).

Од написа који се тичу наставе страних језика и превођења, текст „Један вид интерференције у настави страних језика“ објављен је у зборнику„Унапређење васпитања и образовања“ (Градина, Ниш 1987); запис „Почеци изучавања француског језика у Лесковцу“ налази се у „Лесковачком зборнику“(Лесковац, бр. XLVI, 2006); рад „Проблеми превођења са дијалекта“ саопштен је на скупу одржаном у Лесковцу о књижевности на дијалекту и штампан је 2007 у књизи „Књижевност на дијалекту у издању Лесковачког културног центра.

Једини текст у овој књизи који до сада није објављен, Превођење у настави фрацуског језика, јесте извод из ауторовог предавања одржаног 1989. године на саветовању са професорима и наставницима фрацуског језика у организацији Завода за унапређење васпитања и образовања у Лесковцу.

%

Проф. др Душан Јањић је (уз проф. др Тихомира Петровића), ван сваке сумње, најсвестранији и најбољи познавалац књижевног стваралаштва Лесковца нашега доба. Никад наметљив, чак би се рекло превише скроман (поготово ако се има на уму његово свестрано образовање, завршена два факултета, доктор наука, универзитетски професор), увек се оглашавао када је то било важно и то онако како чине прави зналци литературе.

У књизи „Клуб љубитеља филма“, у „Белешкама о писцу“ пише: Душан А. Јањић је романист, компаративист, лингвист, историчар културе и књижевности, преводилац; оснивач је и главни уредник двојезичног часописа„Алијанса“. Аутор је неколико универзитетских уџбеника и приручника, као и једне студије из примењене лингвистике (на фрацуском језику, у коауторству). Поред радова штампаних стручним и научним публикацијама, листовима и часописима, домаћим и страним, објавио је следеће књиге: „Француска библиографија у српској и хрватској периодици“ (1995; заједно са Михајлом Павловићем), „Књижевни поводи“ (огледи и записи о француским писцима (2002), „Француски клуб у Лесковцу, „Позориште Рошеа Мартена ди Гара (2006).[38]

X

У ЕВРОПСКОМ ВИДОКРУГУ – У издању београдске куће „Алтера“ објављена je књига проф. др Душана Јањића „У европском видокругу“ , огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету, коју су препоручили Изабела Констатиновић, Душан Стошић и Радмила Обрадовић.

%

Развитак српске књижевности од њених зачетака до данас у великој мери је плод њених додира и веза са страним књижевностима. Српски народ је одувек био отворен за пријем страних културних вредности и утицаји које је наша књижевност трпела, пре свега од такозваних великих култура, благотворно су деловали на њен развој.

Неспорно је, међутим, да кретање културних тековина није било само једносмерно, јер је и књижевност стварана на нашем тлу знала да пружи свету своје аутентичне вредности. Светао пример је наша народна поезија, која је у XIX веку имала жив одјек у Европи, изазивајући пажњу и таквих великана као што су Гете, Пушкин, Мицкјевич, Ламартин, Ватер Скот. Но, тек после II светског рата присуство српске књижевности у свету постаје видљивије и оно се огледа у бројним преводима дела наших писаца, у књижевнокритичким тумачењима, у студијама научника, махом слависта.[39]

Ова књига представља избор из ауторових радова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првом реду у Француској. Неки од текстова су штампани у периодици, неки се први пут објављују. Они већ штампани доживели су за ову прилику, углавном, веће или мање измене или допуне.

Првих пет текстова (прва и друга скупина) писани су поводом годишњица великих српских и светских писаца. Три чланка из друге скупине потекли су, у ствари, из јавних предавања које је аутор одржао у Народној библиотеци у Лесковцу 1999. године под насловом „Српске теме у делима Гетеа, Пушкина и Балзака“ поводом 250 година од рођења Гетеа, као и 200 година од рођења Пушкина и Балзака.

Два наредна текста су из периода ауторове активности на Филолошком факултету у Приштини и оба се тичу српске народне поезије, односно њених одјека у делима француских аутора. Три чланка из четврте скупине „Француска књижевна критика о савременим српским писцима“ (Булатовићу, Шћепановићу и Кишу) написани су, углавном, на основу грађе коју је аутор прикупио у париским библиотекама приликом студијских боравака у Фрацуској 1979. и 1980. године. Последња три записа односе се на место и улогу француске књижевности у стваралаштву Десанке Максимовић, као и рецепцију њеног дела у Француској.[40]

%

Проф. др Душан Јањић носилац је француског одликовања Витез рада Академских Палми, добитник награде „Златна франкороманистика“, књижевне награде „Николај Тимченко“. Живи и ради у Лесковцу.[41]

 XI

ПРИЛОЗИ ПРОФЕСОРА ЈАЊИЋА У „ПОМАКУ“ – У првом броју листа за књижевност, уметност и културу ,,Помак’’, гласила Удружења писаца Лесковца, који се појавио октобра 1996. године, (међу члановима редакције нема проф. Душана Јањића), наилазимо на веома запажен прилог аутора докторске дисертације ,,Југословенска књижевност у фрацуским књижевним часописима после Другог светског рата’’ (стр. 10) под довољно занимљивим и провокативним насловом: ,,Литерарна периодика и рецепција страних књижевности’’ (уз цртеж Ненада Кражића).

,,Литерарна периодика је веома важна компонента књижевног живота једне земље. Неоспорна је, пре свега, велика улога литерарних часописа и листова у развоју националне књижевности, јер у њима, као специфичним инструментима књижевне праксе, најчешће покрећу нове идеје и оваплоћују уметничке тежње одређених група, па чак и појединаца. Зато су ови с правом називани ,,моторима књижевности’’. Квалитети једне литературе, нова естетска и идеолошка струјања, најделотворније се, доиста, изражавају у књижевној периодици. Књижевни часописи и листови представљају и реалну слику литерарног живота једне епохе. Преко њих се, заправо, најпотпуније и најконкретније могу пратити текућа збивања у књижевности и култури једне земље.

Но, књижевна периодика успоставља и мостове са другим културама средине. У њој добијају места преводи остварења истакнутих писаца других народа, третирају се комперативне теме или се објављују расправе и есеји о значајним страним књижевницима, региструју се појаве и кретања, прикази и осврти, прате се одјеци на које су наишла преведена дела. Више пута се и први сусрет са одређеном страном литературом одвија преко књижевне периодике. Посредством књижевних часописа и листова врши се често утицај једне литературе на другу. Историја српске књижевности пружа обиље таквих примера. Нису ли, рецимо, Српски књижевни гласник или Страни преглед пре II светског рата омогућавали продоре утицаја великих европских књижевности у нас?’’

(…) Установили смо, рецимо, да се наша народна поезија јавља више од 200 пута у француским књижевним листовима и часописима XIX и XX века (преводи појединих песама, расправе, прикази, дуже или краће информације).

Професор Јањић, између осталог, на једном примеру, изводи занимљив закључак: ,,Као илустрацију улоге коју периодика има у рецепцији српске књижевности на франкофонском говорном подручју поменућемо само још податке да је белгијски књижевни лист ,,Le Jorurnal des poetes’’ објавио преводе 35 српских песама и да су у угледном париском часопису ,,Europe’’нашла места песничка и прозна остварења више од 50 наших књижевника.’’

Професор Душан А. Јанић је посветио пажњу новим преводима Андрићевих дела у свету. ,,Један од феномена скорашње (и текуће) рецепције наше књижевниости у свету је и ожувљавање интересова ња за личност и дело Иве Андрића. После 30 и више година од доделе Нобелове награде за књижевност, 1961. године, међународна културна јавност ,,открива’’ нашег великог писца.’’[42]

Одличан зналац француско-српских односа, професор Јањић напомиње да се најчешће преводе Андрићева дела: ,,На Дрини ћуприја’’ и ,,Травничка хроника’’, ,,Песме’’ из 1920. или ,,Знакови поред пута’’. Карактеристичан пример рецепције Андрићевог књижевног опуса у свету за последњих десет година прдставља његово присуство на франкофонском говорном подручју. Чак осам издања Андрићевих дела објављено је до фебруара ове године у Француској и Швајцарској…

(…) Са овим новим издањима, аутор романа На Дрини ћуприја остаје наш далеко најпревођенији писац у Француској.[43]

Колико је професор Јањић виспрен аналитичар, можда ће најбоље показати следећи пример. Анализирајући једну једину реченицу, направио је прилог на готово две стране ,,Помака’’.[44]

У Личном фонду Иве Андрића у Архиву Српске академије наука и уметности, у делу заоставштине, који се односи на пишчеву преписку, налази се (под бројем 2582) писмо Жака Конфина Иви Андрићу. Реч је, у ствари, о позиву на сарадњу, односно о молби да Андрић пошаље прилог за Календар ,,Јежа’’ за 1949. годину. Писмо, упућено 30. јула 1948. године, има следећу садржину: ,,Драги друже, хтео бих да Вас овим подсетим да се редакција Календара ,,Јежа’’ за 1949. завршава крајем августа па Вас молим да то не изгубите из вида, јер је нама много стало да Календар ове године не изађе без Вашег прилога.” Срдачан поздрав, уредник др Жак Конфино’’

Ради се, дакле, о једном веома кратком писму (од једне једине реченице) које у име Уредништва Календара упућује познатом југословенском писцу његов главни уредник. Писмо, боље рећи допис, има, рекло би се, званичан, службени карактер, о чему сведочи и заглавље (утиснуто у левом горњем углу) Савеза удружења новинара ФНРЈ које је, иначе, било издавач Календара.

Из писма се види да је уредништву било ,,много стало’’ да се Анрићев текст нађе на страницама календара, да оно, готово не може замислити ново издање без Андрићевог прилога. Није нам позната предисторија овог писма. Може се претпоставити да је Иво Андрић обећао Конфину, или неком од чланова Уредништва, сарадњу; вероватније је да је дао неки неодређен одговор. То је сигурно протимачено као његов пристанак па, пошто прилог није слао, Конфино га ,,подсећа’’ да ,,не изгуби из вида да се приближава крајњи рок за достављање текста’’.

Андрић на писмо, по свему судећи, није одговорио, или бар нема трага да је то учинио. Нема ни његовог прилога у Календару ,,Јежа’’ за 1949. годину. Поставља се, међутим, питање зашто је Андрићу, писцу трагичног осећања живота, понуђена сарадња у једној хумористичкој публикацији?

Календар је, почев од 1947. године, излазио једном годишње у колекцији хумористичке библиотеке ,,Јежа’’ и до шесдесетих година био је веома популарно издање. Штампан је у тиражу од 40.000 примерака (фантастичном за формат књиге) и имао је до 150 страна. Намењен широком кругу читалаца, с циљем да их забави, био је проткан анегдотама, шалама, вицевима, пародијама, сатиричним освртима на актуелне теме, али су претежни део чинили хумористички текстови домаћих и страних писаца, међу њима и веома угледних. Календар за 1948. годину, штампан крајем 1947. био је испуњен, тако, и прилозима савремених југословенских аутора…

(…) Почетком 1948. године Жак Кофино је именован за уредника Календара за 1949. годину. Он очито није хтео да мења концепцију публикације, али желео је да је обогати новим садржајима, да је учини разноврснијом, да прошири круг аутора. Отуда његова настојања да за сарадњу придобије Иву Андрића, већ тада, уз Крлежу, водећег југословенског писца.

Увршћивањем Андрићевог текста, проценио је Конфино, Календар би добио на тежини и његова уметничка димензија била би у већој мери изражена. Полазио је од тога да је Андрић у разним приликама слао своје прилоге дневним листовима и другим публикацијама.

Жак Конфино је, чини се, познавао Андрићево стваралаштво. Морао је, дакако, у Андрићевим романима и у целини његовог приповедачког дела да препозна трагичну визију људске судбине и пишћев песимистички поглед на свет. Доживео је он Босну Травничке хронике као затворен свет, као пакао у коме царују зло, беда, суровост, у коме је човек препуштен исконским силама, нагонима, патњи. И њему се, зацело, живот у њој учинио као парадигма човекове зле коби. Но, Конфино, писац и хуманиста, морао је у Андрићевим делима да разабере и светле тренутке који се пробијају кроз сумор и тмину, да на где којим страницама осети ведрину и радост треперевог живота. Могао је и у живописном пишчевом причању са радошћу да открије и елементе хумора који се преливају у разним нијансама.

Конфино, хумориста, рачунао је, свакако, на Андрићев текст проткан хумором, на приповетку или бар фрагмент у коме би ведри акценти превагнули над тамним. Имао је, сигурно, у виду и Андрићеву приповетку Прича о везировом слону, објављену неколико месеци раније (у часопису ,,Књижевност, Београд, год II, св. 7-8, 1947), која је, мада снажна студија страха и мржње, била натопљена хумором разних тонова, од благог осмеха, преко ироније до сатире и гротеске. Конфиново обраћање Андрићу није, дакле, било знак непознавања његовог књижевног дела већ, напротив, сазнање о његовој многоликој природи којој ни компонента хумора није била страна.

(…) Да је, пак, Андрић којим случајем послао тражени прилог, нашао би се, ипак, у добром друштву. У Календару ,,Јежа’’ за 1949. годину места су од познатих савремених југословенских писаца добили Бранко Ћопић, Мишко Крањец, Гојко Бановић, а својом причом из лесковачког живота Салон госпа – Булисе придружио им се и Жак Конфино.[45]

Професор Јањић опширно пише о Бранку Миљковићу уз оцену да ,,дело Бранка Миљковића још увек, чини се, није довољно истражено’’.[46]

Везаност Миљковића са француском поезијом је трострука. Он је најпре био плодни преводилац са француског језика. Преводио је стихове великог броја песника (тридесетак). (…) Бранка Миљковића доводе у везу са француском поезијом и бројни прикази, есеји и чланци, које је објављивао у разним нашим листовима и часописима, од 1955. до конца 1960. године. (…) Најважније је, дакако, трећа димензија односа Бранка Миљковића према фрацуским песницима. Реч је о дубљој повезаности нашег песника са корифејима француске модерне поезије, о неспорној блискости њихових поетика и песничких остварења. Та трећа димензија претходи из претходне две, односно у најтешњој је вези са Миљковићевим препевима и књижевнокритичким текстовима.[47]

%

,,Један помен српске народне поезије из 1574. године’’ – назив је опширног текста професора Јањића, који се појавио у 10. броју ,,Помака’’ (јануар-март 1999). Међу првим најновијим сведочанствима о постојању српске народне поезије налази се и једна белешка, помен, из 1574. године из пера једног фрацуског путописца. Реч је о приказу игре и песме девојке из једног српског села у путопису Пјера Лескалопјеа који је прошао кроз Србију на путу за Цариград, марта 1574. године.

(…) Свој пут криз нашу земљу Лескалопје завршава 27. марта када, на путу од Ниша према Софији, у селу Клисурице, недалеко од Беле Паланке у југоисточној Србији, присуствује призору који подробно приказује. После описа женске ношње и напомене о погребном обичају, француски путописац наставља: ,,Неке девојке дођоше да играју пред нама да добију новац и украсише се, као невесте, шеширима опточеним разнобојним перјем које су причврстиле на главу. Играле су по две заједно једна према другој, најзад ритам постаде бржи, па скакаху и удараху ногама у истом такту. Њихови свирачи беху четири њихове другарице које су стајале по две и две и једне другима одговарале истом песмом.’’

(…) Интересантно је да овај помен нашег народног стваралаштва није наишао ни на какав одјек међу проучаваоцима старине српске народне поезије и, посебно, њене рецепције у свету, мада Лескалопјеов путопис није био непознат нашој науци.[48]

Професор Јањић у наредном, 11/12. броју ,,Помака’’ (април-септембар 1999) опширно пише о преводилачком раду Жака Конфина (видети поглавље о том писцу) и у истом броју, у чланку ,,Поводом јубилеја ,,Помака’’, даје осврт на тај лист.

%

Најбољи доказ да се професор Јањић није интересовао само за француске писце и француско-српске односе и литературу је његов чланак под назнаком,,Гете и српска народна поезија’’ (Помак, бр. 13, октобар-децембар 1999), а повод је 250 година од рођења великог немачког песника. Највећа му је заслуга што је, бавећи се нашом народном поезијом, увео српску књижевност у Европу. Године 1775. превео је на немачки, на Хердеров подстицај,Хасанагиницу и, мада није познавао српски језик, остварио је прави преводилачки подвиг. Имајући пред собом, поред италијанског и немачког превода, и изворни текст наше баладе. Гете је осетио њене формалне вредности и препевао је у десетерцу, сасвим се приближивши облику и ритму оригинала. Његов конгенијални превод, ,,чудо од превода’’, по речима Владана Недића [49], широко је одјекнуо у европским књижевним круговима, обезбедивши Хасанагиници заслужену славу, а српској народној поезији продор у свет.[50]

%

Професор Душан Јањић није се пречесто бавио писањем о делима лесковачких стваралаца, али када је то чинио, радио је – професорски; педантно, уз јасне ставове. Такав је случај са ,,Скицом за један портрет’’, на готово три стране ,,Помака’’ (обрадио живот и рад Томислава Н. Цветковића)[51] или о Жаку Конфину и његом преводилаштву,[52] а представио је на занимљив, и привлачан начин Михајла Дојчиновића и његову најновију збирку песама ,,Уштапове шуме’’.[53]

У 15. броју ,,Помака’’ професор Јањић се враћа француској литетарури. Овога пута пише о Балзаку поводом 150. годишњице од његове смрти, али назив чланка понајвише говори о професоровом интересовању: ,,Српске теме у Балзаковом књижевном делу’’

(…) Балзак у два своја романа говори о Србима и Црногорцима: у роману,,Један улазак у живот’’, који се појавио 1842. и у ,,Сељацима’’, делу објављеном 1844. године.[54]

У јавности је са великим интересовањем и занимљивим комантарима (у београдској Политици) примљен прилог професора Јањића о првим преводима поезије Десанке Максимовић на стране језике. У литератури о животу и делу Десанке Макимовић провлачи се годинама, из књиге у књигу, у много књига, погрешан податак о првом преводу њене поезије на неком од страних језика. Тврди се, наиме, да су песме Десанке Макимовић први пут преведене на немачки језик 1924. године. (…) Први превод из песничких дела Десанка Максимовић објављен је, међутим, на француском језику и то, четири године раније, 1920. У париском часопису ,,Revue yougoslave’’, у броју 12 (децембар 1920), на страни 532. налази се превод песме Састанак (на фрацуском ,,Le revoir’’).[55]

%

О Змају и француској књижевности, уз стогодишњицу смрти Јована Јовановића Змаја, Душан Јањић пише опширан приказ уз оцену да је ,,Змај био један од оних наших писаца који су били веома окренути светској књижевности’’, да је ,,веома ценио француску књижевност и да је ,,уз Његоша, Змај најпревођенији песник XIX века’’.[56] Јањић пише о француским славистима и српској књижевности. И то је последњи његов прилог објављен од првог броја Помака, октобра 1996. и у наредних десет година.[57]

%

Лако се може закључити да је професор Јањић, готово из броја у број, разноврсним прилозима, дао изванредан допринос афирмацији не само Помака, него и свог завичаја. Тек би детаљније, свестраније сагледавање писања професора Јањића у лесковачким листовима и часописима – од Нашег стварања, до Освита, Лесковчанина, Помака и недељника Наша реч – дало потпунију, мада, дабоме, само делимичну слику о значају Јањићевог стваралаштва укупној афирмацији Лесковца и Удружења писаца чији је био не само члан, него у једном значајном периоду и веома агилни председник.

 XII

Проф. др Душан Јањић био је један од највреднијих сарадника угледног часописа „Наше стварање. У „Књижевној баштини Лесковца“ Николаја Тимченка[58] помиње и име проф. др Душана Јањића:

„Године 1973. редакција у саставу Томислав Н. Цветковић (главни и одговорни уредник), Миодраг Стефановић, Хранислав Ракић, Жарко Радовановић, Бора Здравковић, Вили Хубач и Душан Јањић припремила је јубиларни број „Нашег стварања“ и тим четворобројем обележила двадесетогодишњицу постојања часописа.[59]

Истовремено, то је био крај мандата ове редакције. Тиме се, заправо, завршила једна фаза у развоју овог лесковачког гласила. У петом броју за ту годину, који носи ознаку септембар-октобар 1973. објавена је на уводом месту белешка „Уз опроштај“ у којој се каже да је часопис добио Октобарску награду града Лесковца, али да овде није реч о награду „већ о људима који су радили у редакцији часописа читаву деценију живота“ и то „без икакве материјалне надокнаде или награде“. Био је то несебичан и заљубљенички рад рад, каже се даље у белешци. Ти људи су се „максимално ангажовали на његовом уређивању“, настојећи да се „не прекине једна лепа традиција и да се не разбије једно велико огледало културног живота и стваралашког чина нашег човека, понајпре човека у провинцији“.[60]


[1] Подаци о проф. др Душану Јањићу преузети из Лексикона писаца просветних радника, Београд, 2005, стр. 114 -115.

[2] Податке из личне аутобиографије, као и његове објављене књиге, за коришћење у писању ове студије, уз изузетну средачност, уступио ми је проф. др Душан Јањић.

[3] Михаило Павловић: Наша књижевност у Француској данас, Душан Јањић: Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата, Мостови, бр. 68, Београд, 1986, стр. 352-357.

[4] Исто; Ова дисертација је цитирана у више наврата у књигама Михаила Павловића, Миливоја Сребра, Стојана Ђорђевића. Веома повољно је оцењена и у рефератима за избор у виша универзитетска звања.

[5] Радивоје Константиновић, Изабела Константиновић, Живорад Ракић (реферат за избор у звање редовног професора за предмет ,,Француска књижевност’’ на Филолошком факултету у Приштини (1998); Андрићево књижевно дело у Француској, Свеске Задужбине Иве Андрића, Београд, 8. октобар 1992, стр. 289-313.

[6] Нада Ђорђевић-Милошевић: Михаило Павловић и Душан Јањић: Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 48-49, 1995.

[7] Прикази су објављени у нишкој Градини, Зборнику Учитељског факултета у Врању, у књизи Књижевни записи Т. Петровића. Краће осврте и белешке: Политика, Радио Београд, ТВ Београд, Књига је представљена и у Француском културном центру у Београду.

[8] Књига је имала афирмативне приказе и у Борби и Нашој речи, а изашао је и осврт у Политици. Промовисана је у Лесковцу, уз примерну пропраћеност у медијима.

[9] Д. Јањић, Лесковачки зборник, бр. XLIII, 2003, стр. 243-257. Напомена: Проф. др Јањић јобјавио је и књигу о Француском клубу у Лесковцу, која је наишла на одличан пријем у јавности.

[10] Annuaire des cercles des Amis de la France, Belgrade, 1840, п. 36. Овај документ се налази у Народној библиотеци Србије.

[11] Према Сергеју Димитријевићу ,,Француско-српски клуб у Лесковцу је основан после Првог светског рата, акцијом лица која су боравила у Француској, посебно оних која су се школовала у њој за време тог рата’’ (Историја Лесковца и околине (1918-1928), Лесковац, 1983, стр. 382. У једној другој напомени, у споменици Гимназије у Лесковцу (Сто година Лесковачке гимназије (1879-1979), Лесковац, 1979, стр. 110-111). С. Димитријевић истиче да се у Француској за време рата школовало више од тридесет Лесковчана.

[12] Лесковачки гласник, 30. јун 1923.

[13] Исто, бр. 11. од 15. маја 1924.

[14] Сергије Димитријевић, Наставници Лесковчаке гимназије од 1918. до окупаци је 1941, Лесковачки зборник, XXII, 1983.

[15] Лесковачки зборник, бр. XLIII, 2003, стр. 246.

[16] Француски културни утицај, доминантан у то време у Србији, осетио се и код нас, па су се на страницама Лесковачког гласника и Недељних новина појављивали, најчешће у наставцима, преводи приповедака, одломака из романа или драмских дела многих француских аутора (Игоа, Мопасана, Ренана, Куртлина, између осталих). Било је и приказа тек изашлих превода дела фрацуских писаца (на пример, Ромена Ролана, Рожеа, Мартена ди Гара, Жана Касуа) или текстови о француским научницима (Пастеру) и државницима (Клемансу, Бријану) и др. У позоришном животу Лесковца, од страних комада најчешће су извођена дела фрацуских аутора (међу осталима, Топаз Марсела Пањола, Лукреција Борџија и Звонар Богородичине цркве у Паризу Виктора Игоа, Дама с камелијама Александра Диме и сина, Мизантроп Молијера, Сирано де Бержерак Едмона Ростана).

[17] После краћег пребивања у ,,Касини’’, Друштво се преселило у кућу Петра Звиске, а три године касније (1924) у зграду у Улици краљице Марије 34, а онда, 1929, у Улицу краља Петра 132 (до Мазнићеве дрогерије). Друштво се најдуже задржало (1931-1939) у ,,стану’’ у Улици учитеља Јосифа бр. 4, ,,на спрату изнад пекаре’’ (С. Димитријевић: Оп. цит). Последње две године његово седиште се налазило, најпре у Тиршовој и, на крају, у Крља Петра, код Споменика.

[18] Библиотека је овако била представљена: ,,Библиотека ,,Пријатеља Француске’’. Председник: др Николчић Спира (приватни лекар окр. физикус у пенз), потпредседница: Тадићка Јелица, секретар: Стојиљковић Душанка, Благајник: Митићка Боса, библиотекар Богдановић Чеда’’. Врло је интересантно да се у списку Чедомира Јоксимовића није нашло и само Друштво пријатеља Француске!!? Није немогуће, међутим, да је овде реч, у ствари, о управи Друштва?! За период 1927-1930, немамо сасвим поуздане податке ко се налазио на челу Друштва.

[19] Од 1930. до 1935. године одржао је девет предавања; четири су била на француске теме (о Жан-Жак Русоу, Валтеру, архитектури старог Париза, карактеристикама Оверња). Интересовале су га и друге области па је говорио и о Петру Кочићу, женским ликовима у нашој народној поезији, Лесковцу и Лесковчанима, културном раду Сретена Динића.

[20] Сто година Лесковачке гимназије, Лесковац, 1979, стр. 135.

[21] Лесковачки гласник, 6. јануар 1923. У наредном броју, на другој страни, појавио се овећи чланак о Лују Пастеру, потписан са Др. Радило се, очито, о скраћеном тексту Конфиновог предавања.

[22] Драгољуб Трајковић, Народни просветитељ и писац Сретен Динић и његово време (1875-1949), Лесковац, Народни музеј 1973.

[23] Француску компоненту у животу и делу Сретена Динића додирну је једино Величко Живановић у споменици чији пун назив гласи: Народни просветитељ – на својој бразди – Споменица на прославу четрдесетегодишњице просветног, културног, књижевног и новинарског рада СРЕТЕНА ДИНИЋА народног просветитеља. Објављена на дан 24. новембра 1935. год. у Лесковцу, Лесковац, Штампарија завод ,,Покрет’’, 1940. На једном месту, у свом чланку посвећеном Динићу, Живановић пише: ,,Радећи за своју земљу у Француској, г. Динић је у исто време заволео Француску, и после повратка у отаџбину, он је у Лесковцу био један од оснивача Друштва пријатеља Француске, чији је веран и одан члан остао до данашњег дана’’. (стр. 27).

[24] Супруга Жака Конфина, Грета, била је, у ствари, Швајцаркиња. Превела је, заједно са Жаком, три његове комедије на француски језик. О њој је Јован Јовановић, у једном сећању на Конфина (објављеном касније у Помаку, бр. 9, 1998, стр. 25-26) оставио кратак запис. Он Грету описује као ,,високу, витку… Тихо се кретала по лесковачким сокацима и радо свраћала у малу просторију клуба ,,Les amis de la France’’, прелиставала француске часописе, ћаскала са другим женама, чланицама овог клуба уз ручни рад’’. Дирљива прича о Мадлени Гуелен, жени Стојадина Николића Главотопа, може се прочитати у књизи Саве Димитријевића ,,Баче поголеме од сокаци’’, Лесковац, 1994. (стр. 101-103);

[25] Навод из Књиге о Француској, Београд 1940.

[26] Лесковачки гласник, бр. 13, 28. март 1925, стр. 3.

[27] Исто, 19. јануар 1924.

[28] У просторијама Друштва одржано је, на пример, 30. јануара 1927. године, у оквиру матинеа (,,у 3 сата’’) ,,за чланове клуба и њихове госте’’ (тј. Француског клуба, одн. Друштва пријатеља Француске) предавање Димитрија Хаџи Митића: ,,Шта се хоће васпитањем да створи­?’’ (Према најави Лесковачког гласника од 29. јануара).

[29] У Лесковачком гласнику од 1. септембра 1934. године стоји: ,,Ретко која установа да нема своју библиотеку, чији се ормани са затвореним књигама чувају у појединим ходницима или кујнама кафанским, којима се нико не може да користи…’’

[30] Концентрација библиотека, Лесковачки гласник, 1. септембар 1934.

[31] Лесковачки гласник, 11. април 1925: ,,Зашто Грађанска касина, Француски клуб и Гундулић да се не удруже у једном локалу, па да имају све удобности. А кесе им нико неће помешати. Зар то није боље него овако ни да се живи ни да се мре, кад су иначе скоро исти људи у свим установама. И најзад, зар то није смешно да једна установа држи један локал, зато да се он једанпут у месец дана отвори, или још доцније.’’ Идеју о концентрацији културних установа у граду Сретен Динић је поновио још неколико пута касније, све до предлога о заједничком Дому културе у Лесковцу.

[32] Одржана су чак три предавања ,,потпуно на висини постављеног задатка’’. Жака Конфина о радијуму, Миликића о систему образовања у Енглеској и судије Пуљевића о кризи брака, Лесковачки гласник, 1. јануар 1927. год.

[33] Лесковачки гласник, 13. фебруар 1932.

[34] Душан А. Јањић, Клуб љубитељ филма (чланици и записи о филму), ауторско издање, Лесковац 2011. 1919-1941“ (2006), „Позориште Рожеа Мартена ди Гара“ (2006). Живи и ради у Лесковцу.

[35] Душан А. Јањић, Клуб љубитеља филма, Уместо предговора, Лесковац 2011. Напомена:Књигу под насловом „Клуб љубитеља филма (чланици и записи о филму) јуна 2011. године у 300 примерака издао у Лесковцу сам аутор, а посветио је супрузи Љиљани.

[36]Душан А. Јањић, Клуб љубитеља филма, Поговор, стр. 89. Напомена: У књизи су објављени следећи прилози: ПРОВО поглавље: О природи филмске уметности, Уметничка позиција филма, У трагању за бићем правог филма; ДРУГО поглавље: Три филмска ствараоца, „Скупљачи перја“ Александра Петровића, „Јутро“ Пурише Ђорђевића, Уметност Ренеа Клера; ТРЕЋЕ поглавље: О аматерском филму, Фестивал континуитета, Високи просек селекције, Југословенски аматерски филм, Кад је Лесковац био метропола аматерског филма; ЧЕТВРТО поглавље: Клуб љубитеља филма у Лесковцу, Први покушаји оснивања, Звездани тренуци клуба, Знаци посустајања и крај.

[37] Душан А. Јањић, Језички огледи (огледи и записи о језику струке, превођењу и настави страних језика), ауторско издање, Лесковац 2012, стр. 93-94. Напомена: Проф. др Душан Јањић, у посвети је записао: Поштованом Данилу Коцићу, писцу и легенди лесковачког новинарства. Срдачно, април 2013. Д. Јањић

[38] Душан А. Јањић, Клуб љубитеља филма, ауторско издање, Лесковац 2011, стр. 97.

[39] Душан Јањић, У Еврпском видокругу, Алтера, Београд 2013. (корице). Напомена: Дела проф. Јањића наведена у књизи „У европском видокругу: Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији (коаутор: Михаило Павловић), 1995; Књижевни поводи – Огледи и записи о француским писцима, 2002; Француски клуб у Лесковцу (1919-1941), 2006; Клуб љубитеља филма – Чланци о филму, 2011; Књижевна преплитања – Огледи и записи о француско-српским књижевним везама, 2011; Језички огледи, 2012.

[40] Д. А. Јањић, О књизи, У еврпском видокругу, 171-172, Алтера Београд 2013.

[41] Душан А. Јањић, У европском видокругу, О писци, 173-174. Напомена – Садржај књиге: Доситеј и Вук у Европи, Доситеј Обрадовић и Европа, Вукова дела у Европи – Покушај поређења рецепције, Српске теме у делима Гетеа, Пушкина и Балзака, Гете и српске народне песме, „Српске песме“ Александра Пушкина, Српске теме у Балзаковом књижевном делу, Народна поезија и историја, Први француски помени српске народне поезије и француска историографија, Француска књижевна критика о савременим српским писцима, Миодраг Булатовић у огледалу француске критике, Непоновљиви успех Бранимира Шћепановића, Прекретница у рецепцији дела Данила Киша, Записи о Десанки Максимовић, Интересовање за француску књижевност, Преводи песама на француски језик, први превод једне песме – контроверзе.

[42] Д. Јањић, Нови преводи Андрићевих дела у свету, Помак, бр. 3/4, април-септембар 1997, стр. 18.

[43] Исто, стр, 18.

[44] Др Душан Јањић, Трагом једног писма: О једном писму Жака Конфина Иви Андрићу, бр. 7/8, април-септембар 1998, стр. 4.

[45] Исто, стр. 4-5.

[46] Др Душан А. Јањић, Бранко Миљковић и фрацуска поезија, Помак, бр. 9, октобар-децембар 1998, стр. 8-9.

[47] Помак бр. 9, октобар-децембар 1998, стр. 8. и 9.

[48] Помак бр. 10, јануар-март 1999, стр. 5.

[49] Професор Владан Недић је аутору ове студије, Д. Коцићу, предавао Народну књижевност и истицао се изванредним познавањем не само наше него и светске литературе.

[50] Опширније видети: Д. Јањић, Гете и српска народна поезија, Помак, бр. 13, октобар-децембар 1999, стр. 4.

[51] Помак, бр.14, јануар-март 2000. године; Видети поглавље о Т. Н. Цветковићу.

[52] Др Душан Јањић, Жак Конфино као преводилац, Помак, бр. 19, јануар-март 2001, стр. 3; Видети опширније поглавље о Жаку Кофину.

[53] Душан Јањић, У знаку светлости и тајанства, Помак 29/30, јануар-јун 2005, стр. 24 -25.

[54] Д. Јањић, Српске теме у Балзаковом књижевном делу, Помак, бр. 15/16, април-септембар 2000, стр. 4-5.

[55] Д. Јањић, Први превод поезије Десанке Максимовић на страном језику, Помак, бр. 20, април-јун 2001, стр. 7.

[56] Д. Јањић, Змај и француска књижевност, Помак, бр. 27/28, јул-децембар 2004, стр. 14-15.

[57] Душан Јањић, Француски слависти и српска књижевност, Помак 31/32, јул-децембар 2005, стр. 3. Напомена: На Изборној скупштини Удружења писаца, крајем јануара 2004. године – читамо у Помаку – за председника Удружења писаца изабран је професор Душан Јањић, који је обављао и дужност одговорног уредника (од броја 25/26, јануар-јун 2004. до броја 31/32, јун-децембар 2005; у том периоду главни уредник Помака била је Верица Баторевић Божовић).

[58] Николај Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, Лесковачки културни центар, Задужбина Николај Тимченко, Лесковац 2007. Напомена: Књига изашла посхумно, а приредио је Предраг Стајић.

[59] Напомена: У фусноти стоји да је часопис три пута обележио годишњице излажења, сматрајући да су у питању јубилеји. Наиме, у двоброју 5-6 за 1968. годину пригодним уводним текстом Хранислава Ракића и библиографијом прилога у часопису од 1953. до 1968. године обележена је петнаестогодишњица излажења. Ракић је урадио и библиографију прилога у часопису поводом обележавања двадесетегодишњице излажења. У Ракићевом чланку из 1968. године у уводом тексту у броју 1-4 за 1973. годину садржани су подаци о двадесет година постојања часописа и они се могу консултовати.

[60] Н. Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, стр. 185-186. Напомена: Наше стварање престало је да излази после броја 1-2 за 1994. годину, непосредно после обележавања четрдесетогодишњице излажења. Није било притисака споља, часопис се, да тако кажемо, истрошио изнута и бар за тренутак изгубио свој разлог за постојање… После паузе од неколико година, тадашњи директор Дома културе Олгица Патровић заложила се за обнову часописа. Успела је да часопис обнови живот 1997. године. за уредника је позвала др Светислава Павићевића, естетичара и социолога културе из Београда, који је припремио четири броја часописа. Тако је година 1997. година поновног рођења часописа Наше стварања (видети стр. 189. Књижевне баштине Лесковца).

Leskovački kulturni centar: Gostuju umetnici iz Bukurešta!

август 21, 2014 у 10:23 am | Објављено у Bukurešt, Leskovac | Оставите коментар
Leskovac centar 1 mala
LESKOVAC – Večeras u 20.00 časova u LKC-u, Koncert mešovitog hora SOUND Choir iz Bukurešta!
Hol Leskovačkog kulturnog centra!
Poštovani sugrađani, dobro došli!
Letnja škola muzike STRINGS 2014
Koncert mešovitog hora SOUND Choir iz Bukurešta, Rumunija
Četvrtak, 21. avgust 2014. u 20.00
Hol Leskovačkog kulturnog centra
Dobro došli! – navode iz LKC.
Лесковачки Културни Центар's photo.

Grdelica: Renoviran bazen

август 21, 2014 у 8:19 am | Објављено у dr Goran Cvetanović, Leskovac | Оставите коментар
Ознаке: , ,

 

LESKOVAC – Povodom početka realizacije ili završetka projekata, gradonačelnik Goran Cvetanović sa saradnicima, posetio je danas tri lokacije: Očišćen i proširen “Grčki kanal“, kod Dobrotina,  plavni vodotok drugog reda,  Osnovnu školu “Desanka Maksimović“ u Grdelici, na kojoj je zamenjena kompletna spoljna stolarija i Grdelički bazen, koji je nakon  čišćenja, uređenja i dobijenih potvrda o ispravnosti vode, spreman da primi kupače.

Kakojavlja R. Leskovac, čišćenje i proširenje “Grčkog kanala“ deo je aktivnosti u okviru ovogodišnjeg Operativnog plana od poplava za vode drugog reda. Korito vodotoka prolazi kroz atare Velike Grabovnice i Dobrotina, kojima, posle velikih kiša stvara i najveće probleme. Radovi su izvođeni na deonici dugoj 8oo metara, od železničke pruge, do uliva u Južnu moravu. Ugovorena vrednost radova je 420 hiljada dinara, a oni su podrazumevali seču drveća i šumskog rastinja, vađenje talognog mulja i podvodnog materijala, proširenje korita reke , čišćenje nanosa i propusta.

Pored Grčkog potoka, u toku je čišćenje korita još nekoliko bujičnih vodotokova na teritoriji grada, kaže načelnik Uprave za privredu i poljoprivredu, Boban Sokolović.

Radi se o preventivi iz Operativnog plana od poplava. U pitanju su četiri lokacije, u tri katastarske opštine: dve u Pečenjevcu i po jedna u Rajnom Polju i Dobrotinu. Ukupna vrednost je oko 2,5 miliona dinara, a sredstva su u kompletnom iznosu obezbeđena iz budžeta grada, kazao je Sokolović.

Radovi na zameni spoljne stolarije u školi “Desanka Maksimović“ u Grdelici, vredni 3 miliona 9oo hiljada dinara, završeni su i u toku je krečenje prostorija, a kako je danas rekla direktorka Ivana Cvetković, ustanova, koju pohađa 83o učenika, biće spremna za novu školsku godinu.

Zahvalila bih se lokalnoj samoupravi na podršci za rešavanje dugogodišnjeg problema škole stare 13o godina i ovo je za nas epohalno ulaganje. Proteklih godina, osim odlivanja toplote, usled nedihtovanja prozora, suočavali smo se i sa pljačkama i štetom koja je tom prilikom nastajala. Sigurna sam da su ove teškoće iza nas, kao i da će grad smoći snage da naredne godine finansira obnovu fasade škole, rekla je Cvetkovićeva.

Direktor Agencije za lokalni ekonomski razvoj, Bojan Tojaga, naglašava  da je zamena stolarije na školi u Grdelici deo Programa unapređenja energetske efikasnosti, koji ove godine, uključuje još četiri objekta: To su, pored ove, još tri škole, kao i Ustanova za odrasla i starija lica, ali smo mi krenuli od onog objekta , gde je delovanje bilo najurgentnije, a to je grdelička osnovna škola. Iako smo se nadali da ćemo određena sredstva dobiti od donatora, to se do sada nije desilo, pa je ceo iznos za vrlo kvalitetnu stolariju domaće izrade, obezbedila lokalna samouprava.

Tojaga kaže i da su danas počeli radovi na instalaciji centralnog grejanja u školi u Manojlovcu, a radove, koji takođe treba da budu završeni do 1. septembra, izvodi Granit inženjering.

Gradonačelnik Cvetanović obišao je u toku dana i adaptirani grdelički bazen, koji je nakon uređenja okolnog prostora, čišćenja i farbanja, spreman da primi kupače. Uporedo sa tim, nadležne  gradske službe protekle dve godine, vodile su pravnu borbu za utvrđivanje vlasništva:

Vi znate da je bazen bio vlasništvo TIG-a i dve godine smo vodili spor da on postane vlasništvo grada. U tome smo uspeli i na prošloj sednici Gradskog veća, bazen predali na gazdovanje i održavanje Mesnoj zajednici Grdelica.

Ovdašnja, ali i omladina iz okolnih mesta, mesec dana radila je na raščišćavanju lokacije, zamenjena je žičana ograda, bazen ofarban. Osim 1oo hiljada dinara, koje je obezbedila gradska vlast, ostatak do pola miliona, koliko je koštalo dovođenje objekta u zadovoljavajuće stanje, obezbedili su donatori, uglavnom meštani koji rade u dijaspori.

Zavod za javno zdravlje je uzorkovao vodu, a rezultati potvrđuju njenu ispravnost, kaže predsednik mesne zajednice doktor Rade Jović, dodajući kako će i nakon završetka sezone kupanja, bazen biti redovno održavan, kako bi se sačuvao za naredno leto. Bazen je otvoren svakodnevno od 11 do 18 sati, a cene ulaznica iznose 1oo dinara za odrasle i 5o dinara za decu.Obraćajući se okupljenim meštanima Grdelice, gradonačelnik Cvetanović je obećao da će problem vodosnabdevanja ove varoši, biti rešen najkasnije za 45 dana.

Vinski bal Vlasotince: Program

август 21, 2014 у 5:06 am | Објављено у Leskovac | Оставите коментар
Ознаке: ,

vinski bal 2014 konferencija 2

VLASOTINCE  – Vinski bal će biti održan 21. i 22. avgusta u Vlasotincu. Na programu je izmedju ostalih i koncert grupe Osvajači, koncert ZVEZDE GRANDA (Katarina Živković i Petar Mitić), izbor za mis Vinskog bala i još mnogo toga. Pogledajte detaljan program u nastavku teksta.

PROGRAM VINSKOG BALA 2014.

Vlasina kupaci brana mala

ČETVRTAK , 21. avgust

16.00 Izbor najboljih vinara i vinogradara

19.00 Defile učesnika – povorka polazi sa platoa ispred zgrade opštine (deca iz predškolske ustanove, članovi folklornih ansambala iz Vlasotinca i Drum dum orkestar)

Bašta hotela Novi Zemun

19.15 nastup dece Predškolske ustanove „Milka Dimanić“

19.45 nastup dečaka na harmonici

20.00 nastup folklornih ansambala iz Vlasotinca

21.30 nastup članova Plesnog kluba Fantasy

Letnja pozornica

22.00 koncert grupe Osvajači

vinski bal lepotice 2013

PETAK, 22.avgust

19.00 Defile učesnika – povorka polazi sa platoa ispred zgrade opštine (članovi folklornih ansambala, berači grožđa i mažoretkinje)

Bašta hotela Novi Zemun

19.15 takmičenje u brzom ispijanju špricera

19.30 nastup folklornih ansambala iz Vlasotinca

Besplatna degustacija vina i tradicionalnih jela

Letnja pozornica

21.00 nastup grupe Harizma

21.15 pozdravna reč predsednika opštine

21.20 prvi izlazak kandidatkinja za izbor za mis Vinskog bala

21.35 nastup grupe Harizma

22.15 drugi izlazak kandidatkinja za izbor za mis Vinskog bala

22.30 proglašenje najboljeg vinara i vinogradara 29.Vinskog bala

22.35 proglašenje mis Vinskog bala 2014.

VATROMET

Koncert ZVEZDA GRANDA(Katarina Živković i Petar Mitić)

Leskovac ostao bez protivgradnih raketa

август 20, 2014 у 9:07 am | Објављено у Leskovac | Оставите коментар

Reka veternica Leskovac mala

LESKOVAC – Grad Leskovac ostao je bez protivgradnih raketa.

Kako strelci upozoravaju, ukoliko se ovih dana ne nabave nove količine, grad ili jake oluje mogu da nanesu trajne štete pre svega poljoprivrednim kulturama – prenosi TVL.

Na teritoriji grada ima 27 protivgradnih stanica. Svega u tri stanice ostale su po dve protivgradne rakete.

Ostale su, po rečima predsednika Udruženja strelaca grada Leskovca Žike Marinkovića, iskorišćene prilikom poslednje oluje koja je naš kraj zadesila u nedelju.

„Možemo samo da čekamo i da se molimo da nas ne ubije grad“ kaže Marinković.

On kaže da nikog od nadležnih organa nije obaveštavao juče i danas o ovoj situaciji i tvrdi da su oni već upoznati sa tim da raketa više nema.

Nadležnost da obezbedi rakete ima Sektor za vanredne situacije.

Strelci imaju problema i sa novčanom naknadom.

Država ih plaća svega 4 hiljade dinara mesečno, a grad, iako je na skupštini usvojeno da ih dotira sa još dodatnih 6 hiljada, do sada nije uplatio ni dinar.

Следећа страна »

Блог на WordPress.com.
Entries и коментари feeds.