Gimnazija „Stevan Jakovljević“ – Vlasotince: Od 101 maturanta, 63 završilo razred odličnim uspehom

ВЛАСОТИНЦЕ (ПанорамаПресс) – У присуству родитеља и професора  уручене су дипломе матурантима Гимназије „Стеван Јаковљевић“. Ове године од средњошколских клупа опростио се 101 матурант. За Ученика генерације је проглашен Сретен Живковић, ученик 4/4 одељења. У име школе матуранте и њиховве родитеље је поздравио директор Живан Шушулић, који је будућим студентима пожелео пуно успеха током даљег школовања.

„Желим вам да упишете жељене високе школе и факултете. Сигуран сам да ће се многи од вас придружити хиљдама факултетски образованих грађана Србије, који су некада били ученици Гимназије у Власотинцу. Ове године имамо 101 матуранта, од тога је четврти разред њих 63 завршило одличним успехом, а 32 су носиоци Вукове дипломе и других специјалних признања“, истакао је директор Живан Шушулић.

Ђак генерације Сретен  Живковић  је током четворогодишњег школовања освојио више републичких награда из информатике, математике и енглеског језика. За своје успехе пре две године је добио Октобарску награду Општине Власотинце.

“Част ми је што сам био ученик Гимназије јер сам имао прилику да учим оно што највише волим. Због тога сам захвалан професорима и директору школе. Током гимназијских дана доста сам научио о програмирању и планирам да то наставим на студијама. Полагаћу пријемни на више факултета, али информатика је мој  избор “, рекао је Сретен Живковић.

Ове године изабрани су и најбољи ученици за свако одељење. Најбоља ученица у 4/1 одељењу је Катарина Гавриловић, која планира да студира новинарство у Београду. Њена имењакиња Катарина Илић, изабрана је за најбољу ученицу у 4/2 и она ће полагати пријемни испит на Факултету заштите на раду у Нишу. Кристина Ранчић, најбоља је ученица 4/3 разреда а пријемни испит полагаће на Електронском факултету у Нишу – објавио је лсит Власина, а преноси ПанорамаПресс.

Advertisements

Tehnička škola Vlasotince: Učenici generacije Lazar Stanković i Mihajlo Savić

ВЛАСОТИНЦЕ – (PanoramaPress)- Крај школске године је прилика да се сумирају резултати, да се осврне на успехе, да се награде најбољи. У Техничкој школи је приређена свечаност поводом опраштања од матураната. Ове године од  њих 110 са одличним успехом разред је завршило њих 23, док су три ђака носиоци Дипломе „Вук Караџић“.

И ове године изабрани су ученици генерације у четворогодишњим и трогодишњим занимањима. Престижну титулу Ђака генерације ове године понео је Лазар Станковић, архитектонски техничар из Орашја. Он је пре две године освојио треће место на републичком такмичењу из нацртне геометрије, које је одржано у Суботици. Овај талентовани и свестрани матурант планира да упише Грађевински факултет у  Нишу. Ученик генерације међу ђацима који су похађали трогодишње смерове  је Михајло Савић, аутомеханичар  из Крушевице. Он планира да у Техничкој школи заврши неки од четворогодишњих смерова а потом упише вишу машинску школу.

„Михајло Савић припада последњој генерацији аутомеханичара. Од септембра  месеца биће то механичари моторних возила који ће се школовати по дуалном моделу. Они ће у другој и трећој години практичну наставу обављати у једанаест аутосервиса у Власотинцу, уз новчану накнаду као мотивацију за учење кроз рад. У завршном разреду имаће обуку и полагање за возаче Б категорије“,  истакао је Миливоје Ђорђевић, директор Техничке школе.

Власотинце као традиционални крај грађевинара  је једино у Србији добило прилику да од наредне школске године школује нов образовни профил – оператер основних грађевинских радова. Ово занимање обједињује зидара, тесара, армирача, јер су то  најтраженији послови  у Србији и Европи.

У Техничкој школи се надају реализацији пројекта везаног за реконструкцију радионица и формирање тренинг центра за обуку кадрова потребних привреди објавио лист Власина, а преноси ПанорамаПресс.

Danilo Kocić: Moje viđenje studentskih protesta 68.

Било је за тебе то чудно лето. Из дана у дан претопло. Студенти су дигли глас. Да мењају свет! Припремао за студије. Из новина сазнао понешто. Тек када је ОН рекао шта је мислио, развило се коло. Сви су их подржали, хапшења су одложена. За нову смену! Прве ноћи. Друге ноћи. Стоте ноћи!
Још си био млад да разумеш нијансе у истинама. Ниси ни знао да пишеш песме. Ни приче. Романе још мање. Био си рањен, иако те нису премлатили. Само су дојавили да је старији твој школски друг страдао. Стрпан у самицу. Касније су га научили памећу. Заборавио на студије. На светла велеграда. На сан о факултетској дипломи. Једва, много година касније, нашао је ухлебљење. У кафани се запослио, пропио и убрзо – умро! Био си на његовој сахрани. Ниси могао да изговориш ниједну реч.
Слушао си да је судбина јача од људског ината. Да се, наводно, није инатио, још би био жив. Испало је да су се заинатили због неправди. Због слободног гласа. Због права на реч. На мисао! На спокојан сан! На окућницу и дом! Зато си бежао у осаму. Далеко од људи. Од градске време. И подвожњака, посебно од те бољке. Бежао си и од слике полицијског кордона. Од сенилне власти која се претвара у паметне људе. Од успаничених властодржаца који глуме свемоћне. Од оптужби које нико неће моћи да чује.
Хтео си, као и твој страдали друг, да будеш свој. Било ти жао што ниси рођен годину дана раније. Због закашњења 68. годину доживео си преко ТВ. Упамтио си само неколико слика. Наоружане полицајце који пребијају гладне студенте. Обраћање великог вође који подржава захтеве. И козарачко коло као симбол победе моћника! Песимизам те заробио. Ниси могао да мислиш, а мислио си! Ниси могао да спаваш, а спавао си! Ниси могао да разумеш време одрастања. Закорачио си у пунолетство, у неизвесност. И закорачио у живот о коме је ОН одлучивао. Због тога си био на сигурном путу очајања. На стази која је невидљива за твоје рањено око. На обали оне стране реке која није твоја. Живот ти је постао нека врста молитве. Молитве која је доносила нову наду. Молитве која те ослобађала тескобе. И молитве које је могла да те одведе у нигдине.
Ново доба ти је постало мало разумљиво. Приморан си, идеш, али као да су ти очи затворене. Зато ниси видео ни птице, ни реке, ни планине. Зато ниси уочавао промене годишњих доба. Зато ниси разумео оно што ћеш схватити касније. Само си по шумовима препознавао време. Само си по киши препознавао непогоду. И само си по грмљавини открио скривени страх.
О том времену исписао си изгубљени дневник. Уверавао себе да се све може заборавити. Преварила те непоткупљива мисао. Највише и болно твоје старачке године! Мудровање ти није било довољно да разумеш свет.
У апсанама су боравили твоји. Ти си избегао ту замку живота. Ни они ниси били криви. Морали су, јер су били обележени. Пронашли су накнадно њихова имена. Накалемили им оптужницу. Жалбе нису помогле. Касније су причали да су поносни на те дане. Знали су где им је место.
Сада је 68. далеко. У твоме забрану, у твоме непоткупљивом гласу и старачким ногама. Она је била и остала најјачи крик који је требало да пробуди савест. Остаје макар као велика опомена и слика над којом се треба поклонити. И данас. И сутра. И за сва времена!

Крај

Vlasotince: Obeležena 19. godišnjica NATO bombardovanja

VLASOTINCE – Polaganjem venaca na spomenik palim borcima u ratovima devedesetih, pored Vlasine i prijemom porodica poginulih sugrađana, u  Vlasotincu je obeležena 19. godišnjica NATO bombardovanja.

-Prošlo je 19 godina od kada je NATO alijansa sručila svoje bombe na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju, ali gorka sećanja su ostala. Iz vlasotinačkog kraja mobilisano je 1300 naših građana, 20 je ranjeno, šestorica su na žalost, izgubila život. Njih moramo uvek da se sećamo, kao što se sećamo svih žrtava stradalih u ratovima za oslobođenje Srbije kroz istoriju. S druge strane, koliko god to zvučalo teško – život ide dalje i moramo da gledamo u budućnost. Moramo da stvaramo bolje okruženje za sve, posebno za mlade ljude. Samo tako rane mogu delimično da zacele, ali nikada u potpunosti – rekao je predsednik Skupštine opštine Vlasotince Bratislav Petrović.

Cveće su položile delegacije lokalne samouprave, Vojske Srbije, Policijske stanice, porodice poginulih u ratovima devedesetih  kao i predstavnici Udruženja ratnih veterana 1999. godine, Udruženja boraca ratova od 1990. godine, Opštinskog odbora SUBNOR-a, Udruženja potomaka ratnika Srbije 1912-1920. godine Vlasotince,  Ratnih vojnih starešina, Društva za edukaciju Roma i predstavnici osnovnih i srednjih škola.

Komemorativnom skupu prisustvovali su i mnogobrojni građani Vlasotinca, a učenici Gimnazije „Stevan Jakovljević“ izveli su prigodan program.

Pre komemorativnog skupa, predsednik opštine Zoran Todorović primio je porodice poginulih u ratovima devedesetih istakavši da tu bol u srcima vreme nikada ne zaceli.

-Želimo da pošaljemo poruku svima da se ono što smo doživeli pre 19 godina nikada više ne ponovi na našim prostorima, niti igde u svetu. Rat nikome nije doneo dobro. Mi ne smemo nikada da zaboravimo one koji su svoje živote dali braneći svoju otadžbinu – rekao je predsednik vlasotinačke opštine.

Kao i ranijih godina, predstavnicima porodica palih boraca uručena je novčana pomoć, objavila je agenciju Publikum, a prenosi Medija centar.

 

 

Narodni muzej Leskovac: Mira Ninošević i Veroljub Trajković kustosi godine 2014.

Galerija Leskovac Narodni muzej 2

LESKOVAC – Istoričari Narodnog muzeja Mira Ninošević i Veroljub Trajković dobitnici su nagrade kustosa godine za 2014. godinu koju dodeljuje Nacionalni komitet Međunarodnog saveta muzeja sa sedištem u Parizu. Oni su ovo značajno priznanje dobili na predlog muzeja iz Kraljeva i Niša i Instituta za savremenu istoriju, za realizaciju rada i prikazane postavke «Zlatno doba Leskovca 1918-1941. godine«.

Zlatno doba Leskovac Narodni muzej

»Moja koleginica i ja prvi smo dobitnici priznanja kustosa godine izvan Beograda i Novog Sada«, kaže Trajković, koji ne krije zadovoljstvo zbog ovog vrednog priznanja.

»Nagradu shvatam kao priznanje za svoj minuli rad, za godine provedene u ovom poslu«, dodaje.

Mira Ninošević kaže da je srećna što u Srbiji, ipak, neko ceni rad i da je priznanje dodatni izazov za naredne postavke.

Narodni muzej mala 1

»Drago mi je što je izložba Zlatno doba Leskovca pokrenula i mnoge teme i nova pitanja o tom periodu, a posebno mi je zadovoljstvo što smo od beogradskih kolega dobili pohvale i što će ova postavka gostovati u Sloveniji, na poziv naših kolega«, ističe Ninoševićeva i dodadje da je period između dva rata njena omiljena tema.

ninosevic mira narodni muzej

Tim koji pobeđuje se ne menja, pa tako ovo dvoje istoričara i muzejskih savetnika priprema novu izložbu o Prvom svetskom ratu i bugarskoj okupaciji juga Srbije. Planira se i izrada monografije i održavanje velikog naučnog skupa na tu temu.

Trajkovic i Mira Ninosevic

Inače, nedavno otvorena nova stalna postvaka u Narodnom muzeju, čiju su autori takođe i Mira Ninošević i Veroljub Trajković, dobila je drugu nagradu na Salonu arhitekture na osnovu načina izlaganja eksponata kao arhitektonsko-građevinski projekat – javila je agencija JUGpress.

In memoriam: Saša Hadži Tančić – iskreni poštovalac Vlasotinca

Sasa-Hadzi-Tancic fot z.k palanski

ВЛАСОТИНЦЕ – У најновијем броју часописа „Наше Власотинце“, познати писац и професор Власотиначке гимназије Саша З. Станковић објавио је In memoriam о Саши Хаџи Танчићу.

У свету превише је углова, кривуља и квадрата, но под бескрајном сенком вечног господара: круга.

„Црниловића круг“, Саша Хаџи Танчић

Почетком 2014. напустили су нас књижевни великани попут Светлане Велмар Јанковић, Габијела Гарсије Маркеса и Добрице Ћосића, а 15. маја овој групи бесмртника придружио се Саша Хаџи Танчић. За својих 66 година живота и преко 40 година стваралаштва, оставио је богат књижевни опус. Писао је приповетке, романе, поезију, критику и уређивао бројне књижевне часописе. Андрићеву награду, најзначајније признање које може добити приповедач код нас, добио је за збирку приповедака „Звездама повезани„(1991).

Хаџи Танчић је рођен у Лесковцу, а највећи део живота провео у Нишу. Мада је тим градовима посветио своје најбоље године, оставио је трага у култури и других места југа Србије. Као писац и директор бројних културних установа, често је посећивао Власотинце, а као уредник часописа сарађивао је са појединим Власотичанима. Између осталог 2008. године, кад је уређивао часопис „Успење“, понудио је и мени сарадњу. Упознали смо се у Галерији Културног центра, где је Хаџи Танчић говорио о сликарству Ђорђа Васића Вађа. Узео је моје рукописе и рекао да ће ми се јавити ако процени да „моје писаније“ нешто вреди. Тако сам објавио прву књижевну критику и постао пријатељ са једним афирмисаним књижеником. Касније почињем да откривам магију Хаџи Танчићеве прозе, што ме подстакло да пишем приказе његових књига. Најчешће смо се чули телефоном, јер се у позадини пријатељства провлачила његова болест због чега је избегавао путовања. Посебно се обрадовао мојој првој самосталној књизи и са задовољством је  написао рецензију. У разговору је помињао и поздрављао своје старе познанике из Власотинца: Луку Крстића, Зорана Давинића и друге. Нарочито је ценио упорност Србе Такића, а од  мене је тражио да му редовно доставим нове бројеве „Власотиначког зборника“ и „Нашег Власотинца“. Чак је планирао да пише о стваралаштву Ђорђа Јанића, али „човек планира, Бог се смеје“. Када бисмо поменули заједничког пријатеља, Данила Коцића, редовно би говорио да је то „човек са неисцрпном стваралачком енергијом“. Истински је поздрављао напоре Власотинца да из године у годину постаје препознатљиво на културној мапи Србије. У збирци прича „Лепи гробови“ Хаџи Танчић је објавио неколико прича о животу Црнотраваца, међу којима се естетским квалитетима издваја „Навоји“. Инспирацију за ову приповетку добио је читајући етнографски запис самоуког, али не и неуког, етнолога Бранка Димића у „Лесковачком зборнику“. Ја сам му рекао да Димић живи у Власотинцу након чега су успоставили комункацију. У истој књизи је прва приповетка посвећена животу и делу Христифора Црниловића – „Црниловића круг“. Касније је Небојша Илић Илке почео да снима филм о Црниловићу, а ја сам му доставио Хаџи Танчићеву причу. Нажалост, Хаџи Танчић није стигао да погледа филм „Пустоод“, али је у нашем последњем разговору био задовољан што је део пројекта. Хтео је да га лично упознам са Илкетом, међутим, срце је престало да куца.

Одласком Саше Хаџи Танчића ја сам изгубио пријатеља, саговорника и саветодавца, српска књижевност једног од бољих приповедача с краја 20. и с почетка 21. века, а Власотинце човека који га је истински поштовао.

Саша З. Станковић

Saša Z. Stanković: Vlasotince i Leskovac u međuratnom periodu

stankovic sasa istorija 1

ВЛАСОТИНЦЕ, БЕОГРАД – Управо је изашао децембарски број часописа „Историја“ у којем је објављено истраживање Историјат српске поделе „до Мораву и преко Мораву“ Саше З. Станковића, писца и професора књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу. Рад се базира на анализи односа између Власотинца и Лесковца на основу текстова објављених у „Лесковачком гласнику“ .

Недељник Лесковачки гласник (1921-1941) најзначајнији је медиј у међуратном периоду за подучје Лесковца и његове најшире околине. У ситуацији када је више од половине становништва неписмено, тираж овог гласила је достизао и до 2000 примерака, што довољно говори о његовом утицају. Основан је као маркетиншка подршка лесковачкој индустрији, па су га зато финансирали индустријалци браћа Илић, потомци  чувеног власотиначког богаташа Косте Илића Мумџије. Званични власник био је Тихомир Илић, Костин унук од сина Михајла. Две године након оснивања Илићи препуштају овај недељник Лесковачкој трговачкој омладини, а готово све време уредник је угледни културни делатник Сретен Динић.

Изашло је око 1000 бројева Лесковачког гласника и скоро у сваком броју објављена је барем по једна вест о Власотинaчком срезу, који је обухватао подручје данашњег Власотинца, Грделице и Црне Траве. Анализом тих чланака видимо са каквим проблемима се суочавало становништво, односно какве су биле културне, друштвене, економске, образовне, спортске и друге околности у срезу. Ми за ову прилику бирамо садржаје који би могли бити занимљиви данашњем читаоцу, са посебним освртом на комшијске трзавице између економски надмоћног Лесковцa и традицијалног Власотинца са славном ратничком прошлошћу.

stankovic sasa o crnotravcima

Варошица чувена по својој прошлости

Прилично објективну слику Власотинца до средине 20-их година прошлог века дала су два новинара Лесковачког гласника. Аутор првог текста је уредник Сретен Динић, који је једно време био задужен и за школство у Власотинцу. Он је рођен у Великом Шиљеговцу код Крушевца, а својим радом много је помогао лесковачки крај као народни учитељ, новинар и књижевник. Други чланак написао је Богољуб Горуновић, у то време професор историје у Лесковцу, иначе рођени Власотинчанин. Оба аутора написала су доста афирмативних текстова о Власотинцу, додуше касније када је било више разлога за похвале. У сваком случају у добронамерност и обавештеност ових новинара немамо разлога да сумњамо.

ЋИФТИЗАМ И КУЛТУРА,  

Варошица Власотинце чувена је по својој прошлости због величине духа њених предака. Њихови устанци противу Турака кроз цео 19. век остаће као једна сјајна епизода у листовима њихове историје. И данас се спомињу стари људи: „Ја знам кад је горело Власотинце„. Ти исти Власотинчани који су умели да дижу устанке и да умиру на вешалима турским, нису били глуви ни према култури. Они су подигли  још онда цркву лепшу од лесковачке, а тако исто и школу. Данашњи Власотинчани који располажу много већим материјалним средствима, који уживају потпуну слободу, тој започетој култури за 40 година нису од ослобођења додали још ни једну циглу, ни једну ћерамиду, ни једну зграду. За опште културне циљеве, нису приновили, већ се још моле Богу у старој цркви, деца уче у старој згради, и суд суди у оној истој згради у којој је била турска стражара. Али зато су подигли све оно друго што доноси личну ренту. Ћивтизам је дакле и њих обузео. А што је најжалосније он их је позавађао толико, да је Лесковачки првостепени суд увек пун и препун предметима њихових парница. Откуд могу такви људи који једни другом тако рећи о глави раде да подижу културу? И кад нешто започну и кад сами увиђају да треба нешто да раде, лична омраза увек се умеша поквари им тај посао. Каква иронија, за њихове славне претке! (Сретен Динић   ЛГ бр.45, 1923)

Vlasotince izmedju dva rata

ВЛАСОТИНЦЕ У ПЕРСПЕКТИВИ ЕКОНОМСКИХ ЧИНИЛАЦА

Власотннце има формирану своју колективну душу – она је јака као живи организам и пре је утицала у позитивном смислу, када се је требало борити с Турцима, сада, нажалост, у негативном када се треба борити с незнањем. Многи Власотинчани попримали су елементе новог живота, али су они, ипак, били немоћни да их одрже кад год су долазили у додир с том заједничком душом. Она је одмах изглачавала све неједнакости и увлачила све новине у своју утробу не да их тамо преради, већ да их сасвим угуши. Та заједничка душа има у себи пуно старога, патријахалнога, тако да сада, када је човечанство тако одмакло, она изгледа кон-зервативна и старинска. Само, што је утешно, наш конзерватизам не носи у себи клицу дегенерисања, већ обележје заосталости у културном погледу. Економске прилике, кретане у истој атмосфери, рад истог посла, привезаност за земљу од које се очекује сав приход – све је то утицало да моћ целине буде јака и да не да, да се врши јача промена на власотиначком организму. И све дотле докле год се не изврше промене основнпх економскпх фактора, који условљавају другчији развитак, не може се говоритн ни о каквом прогресу. (, Богољуб Горуновић,ЛГ, бр.51, 1926)

На основу ових чланака изгледа да почетком 20. века разлика између Власотинца и Лесковца није никад била већа у новијој историји. Поред економске снаге Лесковца, који је био један од највећих индустријских центара у новоствореној држави, пада у очи нарочито културни јаз између два суседна места. Од ослобођења од Турака у вароши није изграђен ниједан велики објакат од општег културног или образовног значаја. Стање ће почети да се мења на боље крајем 20-их година, а резултати тих промена биће посебно упадљиви током наредне деценије. Ако се мора одредити пресудна година у којој је Власотинце одлучно кренуло напред, онда је то 1929. година, када је  завршен Народни дом, формирана Државна грађанска школа, основан одбор за подизање спомен-чесме борцима за слободу и уступљено је земљиште за изградњу Задружног дома винарско-виноградарске задруге. Док је 18. септембар 1932. године био датум када су се десила у Власотинцу чак три значајна  догађаја: освећење споменика палим ратницима (1809-1918), освећење соколске заставе и подрума виноградарске задруге (ЛГ бр.39, 1932). То је био једно од најмасовнијих окупљања грађана Власотинца. Дошло је много људи са свих страна, а међу њима епископ нишки Доситеј и супруга Владе Илића, која је била дародавац соколске заставе. Учествовала су на манифестацији бројна власотиначка, лесковачка и нишка друштва: певачка друштва Његош, Братство и Бранко, соколски музичари из Лесковца, нишки војни музичари…  Тако су се у вароши постепено побољшавали услови за живот и новинар Гласника каже да „ко није био у Власотинцу за једну деценију па дошао сад, он је могао само да се изненади„. Подрум виноградарске задруге подстакао је производњу вина, па је и матријална ситуација била боља. Крајем 30-их година коначно је успео да заживи и лист Власина. И резултати СК Власине у другој половини деценије били су најбољи у дотадашњој историји клуба. Из тог перида имамо рекламу за летњу башту „Ваздушна бања„ где су уз јело и пиће могао слушати џез оркестар Мароко. Посебну пажњу заслужује племенити Власотинчанин Гаврило Милошевић, који, иако је припадао средњем сталежу, поклоња свој плац поред купалишта на Власини за изградњу Ловачког дома (ЛГ бр.34, 1936). На територији среза економски напредак осећао се и у Грделици, чија је текстилна фабрика успешно радила, а њен власник Јован Л. Јовановић је поклонио вароши своју заджбину Цркву Светог Јовна на Ивандан 1937. Наравно, било је још доста нерешених животних проблема, поготову у планинском делу среза, нпр. до Црне Траве се и даље стизало планинским стазама. Тада се покреће јавна расправа о изградњи пруге Пирот – Власотинце – Лесковац – Лебане – Туларе – Приштина. Током 1925. и 1926. Лесковачки гласник пише о потреби и економској исплативости пруге. У расправу су укључени бројни интелектуалци, али као што се зна то је само још једна утопија тог времена.

Власотинчани нису људи васпитани у гангстерском духу

Српске поделе имају митске размере и одавно су ушле у колективну свест. Довољно је да једна група Срба стане са једне стране реке, а  друга са друге стране и ето поделе на ове и оне. Тако је Јужна Морава као природна граница између Власотинца и Лесковца, постала „узрок„ још једне српске поделе – „до Мораву и преко Мораву„. И када једна подела настане, онда се стално поткрепљује  предрасудама које временом постају „докази„ за  оно што се тврди. Иако Лесковачки гласник генерално гледано даје објективно слику Власотинца, ипак у неким чланцима предрасуде о Власотинчанима испливају на површину. Случај пребијеног лесковачког трговца Васе Маријановића на власотиначкој пијаци уздрмао је духове. Наиме, једног петка 1936. године претучен је брашнарски трговац, а у Гласнику  се тај случај осуђује речима „какви су то људи који су могли да насрну на поштену зараду једног човека„(ЛГ бр.9, 1936). У наредном броју уредник је добио писмо од Александра Поповића, преседника општинске управе у Власотинцу, који објашњава да је лесковачког трговца у ствари претукао неко из лесковачког села. Он тражи заштиту уредника од неких лесковачких „новинара„ који карикирају Власотинце „час као село, час као разбојничко гнездо „ и додаје да  „Власотинчани нису људи васпитани у гангстерском духу„. Уредник одговара да се критикује појава, а никако цело место и споредно је што се то десило баш у Власотинцу, јер се такви инциденти могу десити било где. Он подсећа на бројне афирмативне текстове о вароши на Власини и како нема разлога да неко пише „неповољно о Власотинцу, кад је оно  предграђе Лесковца„.

И Власотинчани се боље пласирали од Лесковчана

Комшијски односи Власотинчана и Лесковчана пренослили су се и на друге средине, рецимо на Београд. Пошто је број становника престонице у међуратном периоду утростручен, велики број досељеника формирао је разна завичајна удружења у Београду. Тако су Власотинчани имали своје удружење већ 1928. године, а Лесковчани 1933. Узрок томе је чињеница да је планински део Власотинчког среза због тешког живота почето са исељавањем одмах по ослобођењу од Турака. Још почетком 20. века Црнотравци су били предузимачи у Београду, где су неки живели са породицама, нпр. браћа Милентије и Миодраг Поповић, који су после Другог светског рата постали београдска елита. Такође, Влада Илић један од најбогатијих Срба, најмлађи  син Косте Мумџије, водио је две текстилне фабрике у Београду, а доста радника довео је из родног Власотинца. Све је то утицало да Власотинчани међу првима имају своје завичајно удружење. У новогодишњем броју Лесковачког гласника за 1933. постоји чланак „Лесковчани у Београду„, у којем неименовни новинар критикује своје земљаке због неорганизованости: „И  Власотинчани се боље пласирали од Лесковчана. Њихов један човек бар је успео да буде председник општине у Београду„.  Мисли се на Милана Нешића који је од 1930. до 1932. био први човек престонице, а већ 1935. то је успео и Влада Илић. Крајем исте године Лесковчани у Београду су прослављали своју славу, али Власотинчани их нису посетили. Новинар Гласника примећује тај детаљ са славља, чак иде корак даље и предлаже да Власотинчани приђу Лесковчанима, како би заједничко завичајно удружење било јаче (ЛГ, бр.52, 1933). Ова жеља лесковачког новинара никад није реализована.

Бесан пас – председник општине

Једна лесковачака афера из 1933. године доспела је чак до страница београдске Политике, а у њеној позадини опет се види проблем већ помињаних предрасуда.   Дошло је до сукоба између председника Општине Лесковац, Михајла Буринчића,  и електромашинског инжењера Владе Поповића. Наиме, председник Буринчић са још 4 одборника (један од њих је инжењер Поповић) био је члан електричног Одбора,  општинског органа задуженог за решавење проблема снабдевања Лесковца електричном енергијом. Са данашње временске дистанце, нас не занима суштина њиховог сукоба, већ медијски одјек те афере и каквим су се средствима служиле завађене стране. Пошто се сукоб преселио из Општине у чаршију, група око Поповића је организовала митинг против преседника Буринчића на којем се окупило око 2000 људи од 18000 житеља Лесковца. О протесту је изашао чланак у Политици 17.9.1933. што је овај сукоб пренело са локалног на државни ниво. Тако да се у спор укључио начелник Вардарске бановине, којој је тада припадао и Лесковац. Преседник Буринчић је покушао да се освети за овакво стање инжењеру Поповићу тако што је излепио плакате по Лесковцу против Поповића и то баш на дан доласка начелника бановине. Као одговор на плакат изашао је у Лесковачком гласнику (бр.41, 1933) чланак под називом „Бесан пас„. Инжењер Поповић преседника Буринчића детаљно описује као бесног пса у људском облику, чак му име и презиме пише малим словима, а на даље анализира текст плаката и одговара на напад:

У своме плакату мика буринчић је за мене од речи до речи рекао ово: „Влада П. Поповић, из Власотинца, који се нудио општини – Буринчићу за рад, а није примљен, па се у томе нада у смени општинске управе.“ мика буринчић је сматрао, рачунајући да ће то за мене бити отежавајућа околност, да нарочито нагласи како сам ја из Власотинца. Он не зна да ми је тиме учинио услугу. Ја живим у Лесковцу преко 25 година, те су сви моји пријатељи и познаници веровали да сам ја Лесковчанин, а ја сам међутим Власотинчанин. Бити Власотинчанин није ништа ни погрдно, ни ружно. Власотинчани су били и остали устаоци, прегаоци, националисте од увек. Лесковчани нису ни Браћа Илићи, индустријалци, већ Власотинчани. Лесковчанин није ни Миче Бабамилкић, дугогодишњи председник општине, већ „Миче грдилички„, као и многи други. Ако мику буринчића интересује историја Власотинчана, нека је прочита, па ће имати шта да научи и да се Власотинчанима поноси. Но, друга је ствар посреди. Наглашавањем да сам ја Власотинчанин мика буринчић је хтео да постигне други циљ. Он је мислио да ме грађанству и бановинском начелнику представи као „странца“ или као човека који нема права да се меша у питања која интересују нашу варош — Лесковац. Аналогно томе, ни једна добра трећина његових одборника не би имала право да се меша у општинске ствари, јер они такође нису Лесковчани. Е, то ти, михајло буринчићу, неће никад упалити. Ја имам права да се мешам у сва питања и у сваком и у најзабаченијем крају наше Југославије, а ево зашто. Ја сам 1912. године ушао као резервни официр у турски рат, па сам се, издржавши све ратове, демобилисао тек 1920 године. Ја сам сарађивао на изградњи ове државне куће и морам се питати где ћемо на тој кући поставити врата, а где прозоре. А шта си ти за то време радио, михајло Ј. буринчићу? А нарочито, шта си ти радио за време окупације? За то време си ти михајло буринчићу, играо карте са Бугарима код „Солуна“ и код „Београда“, за то време си ти трговао са Немцима, за то си време ти носио венац умрлој бугарској краљици Елеонори и што је најглавније, за то си време ти гласао да се Лесковац присаједини Бугарској. Па си сада ти државотворни председник лесковачке општине, благодарећи 6. јануару (1929) а ја сам антидржавни и немам права да се мешам у општинске ствари? И ако, не дај Боже, сутра затруби труба и позове нас у бој за одбрану ове земље ја ћу као Власотинчанин бити међу првим резервним официрима, а ти ћеш остати да вадиш лекарско уверење како ниси способан ни за службу у позадини. Ради боље илустрације ко си и какав си ти био, износим следећи чланак штампан у своје време у бугарским новинама: „Лесковец и обединението на блгарското племе„

Према наводима из чланка главни Буринчићев аргумент против Поповића је да нема права као рођени Властинчанин да се меша у послове Лесковца. Овај пак замера Буринчићу да је постао власт после Шестојануарске диктатуре 1929. године, дакле  није изабран на непосредним изборима (вољом народа), већ је постављен политичком одлуком на место општинског председника. Поповић је уз овај одговор објавио читав текст из бугарских новина за време окупација са именима Лесковчана који су потписали да је Лесковац бугарски град. Свим потписницима су српска имена промењена у бугарска, па тако је Михајло Буринчић потписан као Михаил Буринчев. Овај део чланка је посебно изазвао бурне реакције у јавности, што се види у наредним бројевима Лесковачког гласника. Између осталог један Лесковчанин је доставио објашњење да међу потписницима није никако његов отац већ неки други човек са истим именом. Сам Буринчић је тужио Поповића суду за увреду у чланку. Како се њихов лични спор окончао немамо података, али током следеће године 1934. Буринчић бива смењен са места председника, а потом и осуђен због злоупотребе новца. Што се тиче даље судбине Владе Поповића, њега су са сином у Другом светском рату ухапсили Немци и стрељали у Јајинцима код Београда 1943. Данас о угледу породице Поповић сведочи млин на обали Власине који представља украс Власотинца, а њега је својевремено подигао Гаврило Поповић, Владин деда.

Баук са Росуље

Највише вести о Власотинцу у Лесковачком гласнику односе се на фудбалске теме. Поред текстова о екипи Власине, највише се помиње ВСК (Власотиначки спортски клуб), касније Победник и повремено репрезентација (комбиновани тим) Власотинца.

Током 20-их година мање је информација о Власини, што је наравно повезано са слабим резултатима. Тако у једном чланку сазнајемо да је на челу клуба председник општине Александар С. Поповић, који је најавио ограђивање игралишта у Росуљи, као и да је Власину Управа скопског подсавеза ЈНС неправедно избисала из такмичења (ЛГ, бр.31, 1929). У том периоду клуб се такмичи у оквиру Лесковачке жупе и није озбиљна конкуренција најјачим лесковачким клубовима. Једно време највећи ривал Власине је комшијски ВСК, који ју је 1933. године чак избацио из даљег такмичења. Тек репрезентација Власотинца (окупљана само за пријатељске мечеве) представљала је опасност за клубове из већих вароши, па су и новинари Гласника предлагали да се направи један јак клуб. Када је Власина 1935. играла нерешено са Дубочицом, новинари су то коментарисали као преседан и срамоту за Лесковчане. Ако се на ово додају туче на утакмицама због којих неки клубови нису хтели да долазе у Власотинце, то нам довољно илуструје стање фудбала у Власотинцу до средине 30-их година. Међутим, преласком најбољих играча Победника у редове Власине успеси власотиначког фудбала постали су уобичајени. Коначно, после 11 година, на Духове 1936. Власина постаје првак Лесковачке жупе за сезону 1935/36. То се десило након утакмица 31. маја и 1. јуна 1936. када је побеђена Дубочица (4:1 и 2:1). Тада почиње златни преиод власотиначког фудбала, а  Власина је наставила са победама у Пироту против Победе и у Зајечару против Јединства. То јој је омогућло да уђе у Нишко подсавезно такмичање у сезони 1936/37, где су били лесковачки Момчило, крушевачки Обилић, нишки Грађански и Југославија…  И била је достојан противник тимовима из већих места о чему сведоче резултати: Обилић Власина 2:0 (ЛГ, бр.47, 1936),  Момчило – Власина 3:0 (ЛГ, бр.49, 1936), Власина Грађански  3:2 (ЛГ, бр. 51, 1936), Грађански Власина 1:1 (ЛГ, бр. 10, 1937), ВласинаОбилић 2:1 (ЛГ, бр.15, 1937), Југославију – Власина  0: 3 (ЛГ, бр.17, 1937) Власина – Момчило 5:1 (ЛГ, бр.6, 1938)… Тадашњи „Власотиначки баук„, како новинари називају екипу Власине, чинили су: М. Јовановић, Н. Јовановић, Поповић, Цакић, Црнатовић, Живковић, Костић, Милаћко, Шушулић, Билац и Коцановић (ЛГ, бр.49, 1936). По оцени Гласника Поповић и Билац су били најбољи навални играчи Власине. Следеће сезоне 1937/38. задржала се на средини табеле Нишког подсавезног такмичања испред лесковачког Момчила, пиротског Омладинаца и три нишка клуба (Грађански, Синћелић и Југославија). Наредних сезона, све до почетка Другог светског рат, Власина игра у оквиру Лесковачке жупе. На корак од титуле жупског првака била је 25. фебруара 1940. када је у финалу изгубила од лесковачког Јосифа са 2:1. Пласман у финале је последњи већи успех Власине у првих 20 година постојања клуба.

Посебна тема су коментари новинара о утакмицама, нпр. „Власина  је од Јединства као првака жупе Зајечар направила пуцкало„, резултат је био 5:2. У другој прилици Власотинчанима је помогло вино – „црњак рђаво утицао„ на екипу Гајрета. Било је и озбиљних критика на суђење и публику у Власотинцу: „Познато нам је под каквим се све околностима одигравају утакмице у Власотинцу. Судија неиспитан и суди како нађе за сходно и наравно да иде у прилог мештану. Аут судија пристрасан до крајности. Публика недисциплиновна и без иоле познавања фудбалских правила за игру, која не зна за добру игру већ за голове па макар од противника био и неки мртав„(ЛГ, бр.8, 1938). Када је  после Власине, првак жупе постала Јабланица из Медвеђе 1936/37. године, чиме су по други пут за редом Лесковачани остали без титуле, поднаслов био је: „И ове године сељаци постадоше прваци„(ЛГ, бр.20, 1937). Лошу игру својих фудбалера лесковачки новинари објашњавају тиме што у Лесковцу има доста места за ноћни живот, па младићи занемарују фудбал због провода.

Поред ових општих тема има доста података о приватној историји појединих Власотинчана. Обичај је био у Гласнику да се честитају венчања или објави вест о сахрани угледих грађана. Има и малих огласа, али један због занимљивости обајвљујемо у од речи до речи и без икаквих правописних измена:

МАЛИ ОГЛАСИ

Моја жена Драгиња

Одбегла је од мене 18. ов. м-ца и до данас се није вратила.

Упозоравам свакога да јој у моје име ништа не даје, јер никакве дугове нећу признат.

Димитрије Г. Митровић

с. Горњи Орах ср. Власотиначки

(сада живи у Лесковцу)

Из данашње перспективе можемо рећи да је Лесковачки гласник уз Власину најбољи сведок догађаја између два светска рата за Власотинце са околином. Они се чак лепо допуњују. С једне стране, у Власини је варош главна тема, али је лист излазио само неколико година, а, с друге стране, Гласнику је Власотинце једна од тема, али непрекидно, готово читав међуратни период. Генерално гледано новинари Гласника су посматали Власотинце, како и сами кажу, као предграђе Лесковаца. То је двоструки однос центра према периферији. У афирмативним чланцима осећа се доза братске благонаклоности, док у кртичким понекад исплива на површину потцењивачи однос богаташа према сиротану.