Danilo Kocić: Priča iz zavičaja

ЛЕСКОВАЦ, ВЛАСОТИНЦЕ – Ако се добро сећам,  има пет разлога да се пије: долазак госта, садашња и будућа жеђ, добро вино, и било који други разлог“

 Завичај, лето, 19…

У забрђанском оквиру сиромашних младалачких и студентских дана наслушао сам се и мудрих речи обичних, полуписмених сељака, али и, верујте, прелепих прича мојих вршњака. Када смо долазили, а долазили смо стално лети, окупљали смо се испред задружног дома, седели на клупе, или негде другде, и слушали… слушали… слушали… Онда смо и сами причали… причали…причали…

Нека од тих дешавања, згодних прича, прибележио сам. Ту су, па нека се саме покажу, макар у одломцима, у сломњеном, затамњеном огледалу.

Разболео се неки сељак, имао је доста имовине, али су муке биле толико велика да је прозборио: ,,Ова бука, ова музика… кад ће то једном престати…!

Други би сељак казао:

-Чуо сам да се болови ни у шта не рачунају!

Трећи мудрује:

-Док нема хајдука у шуми, нема ни слободе!

Тај сељак, који је често говорио о сељацима, али је готово свима деловао припросто, доприча:

-Давно сам чуо, па сада зборим. Ако хајдук треба да наточи чутурицу воде, никада не сме да прекине млаз воде, јер су гониоци негде близу!

Тада мој школски друг Петар, као да се осмели – а студирао је философију, па су га и звали ,,филозоф” – прозбори, готово нечујно, али довољно филозофски:

-Живот чине заплети између сна и јаве, између чудног и чудесног!

Погледасмо га, а он се охрабри, па дода:

-Ништа није неминовније од немогућег. Требало би увек предвидети – непредвиђено!

Опет ће онај што је говорио други:

-Живот је као пловидба на отвореном мору!

Неки се насмејаше, нису разумели његову поруку, а он дода:

-Био сам у морнарици, знам ћуди морских пространстава!

Тада записах кратку причу које те вечери чух:

-Касна јесен, хладна, досадна киша пада данима. Навратио комшија код комшије. Моли га да пребаце волујским колима његовог болесног оца до града, пет је километара, а овај му одговори:

-Добро је, добро је што је твој отац болан, али не знак ко ће волове да тера!

Када сам дознао за ту причу, у стомак ми се увукао подмукли страх и питање: шта ће бити ако се ја разболим?

У промишљању ме пробуди похабани глас најстаријег међу нама:

-Сви смо ми, друшкани, у теснацу живота! Ми смо, дакле историја. Ха…хм..х..!

Као да је управо та изговорена мисао натерало једног од студената историје да се јави. Био је из скромне, сиромашне породице – отац му је нестао за време рата – волео је историју и био је њоме одушевљен. Хтео је, каже, да промени њен ток.

-Свет историје, то је свет тајни, то је свет нечијег детињства, који нам се полако враћа!

Завлада камерна атмосфера:

-Историја је начин истраживања прошлости, ма каква она била, лепа или сурова. Не могу сви да разумеју њен ход кроз време!

О свом оцу, којег не памти, и којем се ни гроб не зна, говорио је с тугом, која се одсликавала у његовим очима.

-Знам га само са једне бледе, старе фотографије. Очи су откривале празнину. Моје детињство, природно, обележено је његовим нестанком! Мој отац је био млад момак, тек сам се родио када је кренуо у рат, у то велико (не)време!

Једом ми каза, записах:

-Осећам се као да сам пас без завичаја!

И доприча:

-У свим причама о моме оцу много је туге!

Прибележио сам на маргини мог рукописа:

-Тема је много сложенија, тајна је велика!

Уз хладно пиво, комшија, студент књижевности, који се до тог тренутка није чуо, прозбори:

-Другари, чујте! Позивање на угасле успомене и варљива сећања доводи под сумњу нашу садашњост!

Неко се накашља, а он, кога те вечери прозваче ,,писцем”, доприча:

-Магла и дим прекривају сећање, све тоне у празнину која је коначна!

И закључи, цитирајући Достојевског:

-Жена је жена па ма била и калуђерица!

Збуних се, и други се збунише. Нису разумели, хтели су да разумеју.

-Авај, ограничени људски створе, ошинух себе!

Онај сељак који је први заподенуо говор, пре него што нас напусти, настави причу:

-Ко право своје запушти, нек себе криви ако га изгуби!

-Сетих се – груну један ,,судија”, како смо давно прозвали буцмастог другара, који је студирао право, а чија је кућа поред млина, крај реке.

-Зар то није из једног закона Црне Горе?  Сећам се: ,,Закон је за сваког закон, ма како опор био”, ,,Зао обичај, никад тврд, никад законит.”, ,,Ко само речи законски знаде, тај још закона не зна, док му не схвати разум и смисао”, ,,Твоје свето а и моје свето; чувај своје, и моје не дирај.”, ,,Што једном по закону стечеш, тврдо ти је баш и кад би се закон изменио.”

Тада се огласи и други студент права:

-Правда би, како каже један француски писац, морала да буде чиста савест!

На маргини свеске сам записао:

-Била је то сјајна приредба – без улазнице!

Историчар нам се кроз смешак обрати:

-Момци, српски кнез Михаило Обреновић је био спреман да се због своје љубави према Катарини Констатиновић одрекне кнежевања јер је сматрао да ,,лична срећа вреди бар колико један престо.”

Неко из великог друштва поче да негодује, он настави:

-Знате, своју љубав није успео да оствари јер је 1868. године на њега у Кошутњаку извршен атентат. Да ли само из политичких разлога или што су се многи из његове околине противили се женидби са кћерком надарене прве српске списатељице, лепе Анке Констатиновић Обреновић, иначе кнежеве блиске рођаке!

Сви погледасмо историчара, он доприча, као да открива велику тајну, да Михаило није био неки изузетак.

Испијајући последње капи пива, закључи:

-И војвода од Визентала се одрекао британског престола ,,само због љубави” према мис Симсон са којом је дуго и срећно живео, далеко од сваке врсте протокола и заштите!