БЕОГРАД, ЛЕСКОВАЦ – У новом броју „Српског књижевног листа“ објављен је приказ постхумне збирке прича „Бог их погледао„ Саше Хаџи Танчића у издању београдске Издавачке куће „Танеси“. Аутор приказа је Саша З. Станковић, професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу. Иначе, Станковић се годинама бави Хаџи Танчићевим стваралаштвом и његове критике су публиковане у бројним штаманим и електронским медијима.
ПОСЛЕДЊА НОСТАЛГИЈА ПЕСНИКА СТАРОГ ЛЕСКОВЦA
Јер кад једном будем Горе , мислим , моје дело подсећаће на то у каквим сам се духовним сферама већ налазио. (Саша Хаџи Танчић: Слово на додели „Вељкове голубице“, 6. децембар 2013).
Овог пролећа напустили су нас књижевни великани попут Габијела Гарсије Маркеса, Добрице Ћосића и Светлане Велмар Јанковић, а овом друштву бесмртника придружио се и Саша Хаџи Танчић, један од најбољих савремених српских приповедача. Последњих месеци живота Хаџи Танчић је исписивао књигу о старом Лесковцу и с правом су се његови пријатељи питали да ли је стигао да оствари замисао. Божијим промислом средином лета збирка приповедака „Бог их погледао“ угледала је светлост дана.
Радња збирке је локализована у Лесковац са ближом околином: Вучје, Накривањ и слично. Време није у свим причама јасно одређено, али углавном је то прва половина 20. века. На овај начин Хаџи Танчић се враћа родном граду, којем је био веран колико и Нишу. Као што је Бора Станковић песник старог Врања, а Стеван Сремац старог Ниша, тако је Саша Хаџи Танчић песник старог Лесковца. У једној својој збирци и истоименој причи он је шеретски рекао да је Кафкин син, а сада би се могло рећи да је Станковићев син. Оба писца користе дијалекат као средство карактеризације ликова. Такође, обојица пишу поетску прозу у којој се одступа од стандардне синтаксе како би се постигла лиричност реченице. Портрети људи са маргине у „Божијим људима“ имају своје „сроднике“ у неким ликовима збирке „Бог их погледао“. Поједини Хаџи Танчићеви ликови су божјаци, помало подсећају на јуродиве („луди Христа ради“), као Иња и Станче, али и они што то нису од Бога су обележени. Даница Минић се убила због кривих ногу, Алекса калемар је посматрао жене као воћке, Танасију жена одлаже смрт, Полина се удала за брата… Иза сваког портрета стоји чаршијска прича. Постоји друга група ликова које писац слика са дубоком емпатијом, као што је нана Добра која је толико усамљена да су јој мишићи пријатељи, као и болесна Смиљана што сакупља лутке кад јој Бог не даде децу. Сва та атмосфера гробља и људи без потомства подсећа помало на „Кронику паланачког гробља“ Исидоре Секулића, а нарочито на „Госпа Нолу“. Посебну групу чине ликови мајки које су забринуте или разочаране у децу („Громада момак“, „Није човек“, „Даће Бог…“) Својом лепотом издваја се потресна исповест усамљене старице у причи „Пријава“ којој је умро син, а полиција је не штити од лопова. Њене речи могле би бити мото читаве књиге: „Кад се судбина једном заплете, тешко је одмрсити“. У причи „На бунару“ бунарска вода је симбол минулог времена, а свака препуна кофа је по једно тешко сећање старице. Српска књижевност иначе има доста упечатљивих женских ликова, а Хаџи Танчић овим причама доприноси да галерија буде богатија.
Бог и смрт преплићу се и прожимају кроз целокупно Хаџи Танчићево стваралаштво, нпр. збирке „Звездама повезани“ или „Лепи гробови“, али ни у једној ранијој књизи та веза није толико јака као у „Бог их погледао“. Скоро да не постоји прича у којој се не помиње реч Бог, а ликови, ако већ нису умрли, онда мисле о смрти. Писац негује својеврсну теодицеју јер овде нема ни говора о побуни против Господа, напротив, неки ликови се мире са свим што их је снашло речима: „Бог дао, Бог узима…“
Кратке прозе или боље речано лирске минијатуре су оно по чему је Саша Хаџи Танчић познат, а оне нису изостале ни у овој књизи. У оним најбољим има поетизације смрти и смелих покушаја да се о морбидним темама говори на лирски начин, нпр. болесни син греје мајчин гроб како би јој вратио топлину коју је добио од ње у детињству („Толина“). „Насрт“ је најкраћа и препуна симболике: „С постеље од смећа, на крају друма, пред зору, осе насрнуле. Најездиле. С просјака однесе их ветар“. Кратке приче „Лежао ту“ и „Писање по даху“ достојне су сваке антологије.
Круг као лајтмотив прозе Хаџи Танчића нашао је своје место и у последњим причама ове књиге „Точак“ и „Коло“. Ова друга говори о суштинском односу писца према језику, завичају и традицији. Главни лик одбија да се одрекне дијалекта: „Није говор врећа: спузнeш је с рамена и прихватиш другу„. Стриц тера дечака да игра коло и када му није ни до чега: „Заиграј да се не затре„. Језик и коло су део традиције која мора да се негује да се не би изгубио национални, али и локални идентитет, који је нарочито угрожен и централизацијом и глобализацијом. Саша Хаџи Танчић у својим делима дозирано је користио лесковачки говор, баш зато што је био противник његове вулгаризације. И када би га употребио, њиме би најчешће изражавао најдубље мудрости која су настале као плод мукотрпног живота јужњака. Клонио би се површног хумора којим се деградирају језик и људи који га користе.
Саша Хаџи Танчић је кренуо на свој књижевни пут пре четрдесетак година баш са темама из завичаја. На том путу правио је бројне излете чак и до Русије („Небеска губернија“), али на крају се вратио одакле је кренуо обогаћен стваралачким искуством. Божијом вољом ипак је успео да уобличи, или боље речено заокружи, приповедачки опус. У причама ове књиге осећа се нека блага носталгија коју један од ликова овако објашњава: „Сете ме на стара времена, када смо били ближи једни другима„. Саша Хаџи Танчић се од нас физички удаљио, али збирком приповедака „Бог их погледао“ никад није био ближи поднебљу и људима од којих је потекао. Одужио је свој дуг према завичају, а уједно задужио српску књижевност.
Саша З. Станковић
Medija Centar Danilo Kocić 