ЛЕСКОВАЦ – Друштво за српски језик и књижевност Србије прогласило је часопис лесковачких гимназијалаца Ми најбољим средњошколским часописом за школску 2014/2015. годину.
На отварању традиционалног Републичког зимског семинара за професоре српског језика и књижевности председник Друштва Александар Милановић редакцији часописа уручио је награду. Том приликом чланови жирија који су одлучивали о наградама истакли су да часопис Ми квалитетом прилога и модерним дизајном поставља нове стандарде у представљању ученичких постигнућа и школског живота.
КРАЋА ИСТОРИЈА ЧАСОПИСА ,,МИ’“,
Овај број часописа ,,Ми’’ садржајно је нешто другачије конципиран него ранији бројеви: наша школа слави редак јубилеј – 120 година постојања и деловања, а ми, њени ђаци и професори с дужним поштовањем ценимо више од века бивствовање ове просветне установе. И, наравно, кроз часопис лесковачких гимназијалаца ,,Ми’’, желимо, као и увек до сада, да искражемо своја искрена осећања поноса што смо њени ђаци и професори, што настављамо традицију ранијих генерација, што и овом активношћу негујемо дух лесковачке Гимназије ,,Станимир Вељко вић Зеле’’.[1]
Први број појавио се 14. априла 1971. године. ,,Ми’’, ревија лесковачких гимназијалаца, на иницијативу професора српског језика и књижевности Радмила Митровића и Борислава Здравковића. Радмило Митровић је био душа ових активности све до преране смрти. Касније, после неколико бројева, часопис у наслову нема реч ревија, већ часопис. Задржавајући исту графичку опрему и уређивачку концепцију, часопис прераста у гласило лесковачких средњошколаца, а издавач је и даље Гимназија ,,Станимир Вељковић Зеле’’. Круг сарадника шири се: објављују се радови средњошколаца из целе Југославије – Сарајева, Пазина, Штипа и других градова. Затим, како ту увек бива, беспарица чини своје и ова лепа и надасве корисна активност младих – гаси се. Ипак, лесковачки гимназијалци и њихови професори никад се нису мирили са таквим исходом и пре девет година покреће се нова серија часописа лесковчаких гимназијалаца ,,Ми’’. Задржан је његов имиџ: иста насловна страна, формат, садржајно су унете, сходно времену у коме живимо, извесне иновације, али у суштини очуван је основни дух публикације и сачуване њене основне карактеристике од њеног настанка до данас.
Ваља овом приликом, када се о свему овоме говори, истаћи: није нимало случајно да се оваква публикација родила баш у лесковачкој Гимназији. Подсетимо се да је педесетих година овде поникао средњошколски лист ,,Искра’’, па ,,Лесковачки средњошколац’’, који касније постаје гласило омладине Лесковца и мења име у ,,Омладински глас’’. Језгро уредничког и сарадничког састава чинили су лесковачки гимназијалци…
,,Ми’’, уствари, настављамо традицију бројних генерација ученика и професора лесковачке гимназије и негује њен имиџ развијених, не само наставно-педагошких, већ и културних и других активности, у првом реду литерарних дружина и публицистичке активности. Оне су имале одјека и ван школских учионица, на градским и ширим просторима.
Овим бројем Редакција и сарадници часописа ,,Ми’’ дају свој скромни прилог обележавању значајног јубилеја – 120. годишњице лесковачке Гимназије ,,Станимир Вељковић Зеле’’.[2]
Управо је у том свечаном броју објављен занимљив прилог о Звонку Марићу, једином члану Српске академије наука са југа Србије:[3]
Доктор физичких наука Звонко Марић рођен је у Лесковцу 1931. године и син је угледног предратног апотекара Благоја Марића. У Лесковцу је завршио основну школу и гимназију, а након одласка на студије у Београд, у родни град се није више враћао. Заправо, увек када су прилике дозвољавале долазио је у Лесковац, али због ангажмана који је имао ван земље, те су прилике биле веома ретке. У среду и четвртак, 18. и 19. новембра, био је гост града, гост Одбора за организовање сусрета са Лесковчанима света, гост ученика Гимназије на позив директора Зорице Стојковић, као и студената Технолошког факултета.
-Са Лесковцем сам на неки начин био у сталном контакту преко мајке, док је била жива и сестре и брата Пеђе и Тијане, који су у Лесковцу дуже живели од мене, а сада су у Београду. Лесковац од пре рата памтим у три главне и једној споредној варијанти. Споредна варијанта, то је моја баба по оцу која је носила стару ношњу, а у њеном понашању било је елемената остатака од Турака. У главним варијантама памтим предратно време, потом рат и свршетак рата и долазак партизана. У предратном времену град је имао три слоја становништва са којима смо се ступали у контакте грађански – интелигенцију у коме су били лекари, апотекари, адвокати, трговци. Овај слој показивао је велику тешњу да се копира Европа. Рециомо, ми смо као деца у кући морали да учимо француски, потом да свирамо на неком од инструмената и то смо приватно учили јер није било музичке школе. Овај слој становништва умногоме је допринео европизацији града. Када сам доцније посећивао енглеске градиће увидео сам да је лесковачко радничко насеље прављено по угледу на енглеска насеља за рударске раднике.
-Други слој: емигранти у Лесковцу, огромна руска колонија у којој су били, махом, наши професори и наравно слој радничко-сељачки и градске сиротиње. Са свима њима сретао сам се јер сам још као дечак радио у очевој апотеци – присећа се др Звонко Марић.
Рата се добро сећам – каже. – Имао сам десет година, сећам се првих сусрета са немачким тенковима, огромна механизација није била у мом искуству. Немци су ме подсећали на механизоване роботе а не људе. Сећам се и великог броја људи који су се из Македније и са Косова настањивали у Лесковцу. Сећам се свих видова отпора и свих видова колаборације са Немцима. Упечатљиво је сећање када се после полцијског часа на прозоре ставља ћебад или плави папир, а потом отац износи скривени радио апарат и слуша Радио Лондон на српском језику. Незабораван је звук Биг бена, којим се оглашавала ова радио станица. Сећам се времена када је извршена општа мобилизација и Лесковац остао без аутентичне чаршије.
Гимназију и велику матуру, Звонко Марић је завршио 1949. године а 1955. године је дипломирао физику и запослио се у Институту за нуклеарне науке ,,Борис Кидрич’’ у Винчи. Овде је радио до 1971. године када прелази у Институт за физику, где и данас ради.
Докторску тезу радио је под менторством великог физичара Бора у Копенхагену у чувеном институту за теоријску физику. Аге Бор је син Нилса Бора, творца теорије атома.
-После распада ,,немачке физике’’, Мека и Медина светске физике био је Копенхаген. Током боравка на Боровом институту упознао сам сва имена и творце модерне теорије физике, од Хајзенберга, Паулија, Опенхајмера (творца атомске бомбе), Фока, Пајелса, до многих других. Докторски рад бранио сам у Београду, закон није допуштао одбрану у Данској. То је било 1960. године – каже Звонко Марић.
Осим што је професор на Факултету за физику у Београду, др Звонко Марић држи курсеве у Институту за нуклеарну физику ,,Анри Поенкаре’’, а и на многим универзитетима широм света. Предавања држи на енглеском, француском, немачком и руском језику, а са још неколико језика се служи.
Написао је много чланака и студија и објавио их у многим светским часописима за физику у свету из области атомске, нуклеарне, статистичке физике. Објавио је и књигу ,,Огледи о физичкој реалности’’, чији је издавач београдски ,,Нолит’’. Дописни члан САНУ Звонко Марић је од 1985. године, а редовни од 1991.
-Физика данас отворила је многа неслуђена питања о томе како изгледа материјални свет и притом, невероватно много смањила период од открића до промене. На пример, од открића електромагнетских таласа до радиофоније требало је да прође 50 година, од открића нуклеарних својстава до атомске бомбе – десет. Отворен је широк фронт не само фундаменталних истраживања већ и примене. То је од Другог светског рата до данас изменило слику света.
На питање да ли би, да је у прилици, поново студирао физику, Звонко Марић је рекао:
-Испитивање материјалног света који није дат нашим чулима није могућа другачије до експрименталним јединицама. А једини апстрактан и прецизан језик је математика. Врло је могуће да бих, имајући у виду искуство које данас имам, а да сам у прилици да се професионално определим, изабрао математику – рекао нам је на крају разговора први академик са југа Србије Звонко Марић.
%
Професор књижевности Радмило Митровић оставио је дубоке трагове у лесковачкој Гимназији и у културном животу Лесковца.[4]
Генерације садашњих ученика о њему мало знају, али генерације до 1983. године с поносом и данас причају о професору који их је учио књижевности, раду, стваралаштву.
У другој половини 1982/83. године отишао је на неизбежну операцију са које се није вратио. А био је у годинама када је још многим генерацијама могао да преноси знање из књижевности и љубав према лепој речи. Професор Радмило Митровић, као уредник часописа ,,Ми’’, настојао је да у ученицима максимално подстакне њихове стваралачке могућности: литерарне, стручне, па и ликовне.
Резултат тога је петнаест бројева часописа ,,Ми’’. Као заљубљеник позоришта, годинама је био успешан позоришни рецензент локалних гласила.
Био је изузетан познавалац филма и човек који је не само волео већ и успешно радио уметничку фотографију. Објективном је мајсторски бележио детаље из свакодневног живота, бразде које на лицу људи оставља живот.
Велики део слободног времена проводио је у Фото-кино клубу ,,Аца Стојановић’’. Седамдесетих година био је стожер овог клуба.
Ђаци га се сећају као веома обдареног предавача и врсног педагога. Литерати, од којих многи и данас успешно пишу, као сарадника који је знао да подстакне. Културни радници као културног посленика са којим је било задовољство радити и сарађивати. А за колеге био је човек који је своје обавезе и задатке темељно и савесно извршавао.
Такав је био професор Радмило Митровић, уредник часописа ,,Ми’’.
[1] Ми, часопис лесковачких гимназијалаца, Уз јубилеј наше школе, нова серија, бр. 11, 1999, стр. 1. У овом броју објављен је делимичан репринт ранијих издања.
[2] У потпису је писало: Редакција. Њу су сачињавали: Одговорни уредник: Зорица Стојковић, директор, главни уредник: Снежана Николић, професор, редактор: Верица Баторевић-Божовић, а у Редакцијском колегијуму су још били: Зденка Трбовић, Бојана Величковић, Драгана Цакић, Александра Костић, Маја Коцић, Ксенија Штевин, Драган Маринковић, Драган Павловић (ученици), Марија Поповић, професор. Технички уредник: Вили Хубач, уредник илустрација: Живојин Прокоповић, професор, илистратори: Наташа Николић, Драган Павловић (ученици), Коректор: Јасмина Пантовић, професор; Фотографије: Фото Јовић, насловна страна: Гмитар Обрадовић, академски сликар. Примерак бесплатан, тираж: 1.000 примерака. Број носи датум 11. октобар 1999. година.
[3] Верица Баторевић-Божовић, Предавања на свим универзитетима света’’, МИ, нова серија, 1999, бр. 11. (У напомени стоји да је прилог најпре објављен у Нашој речи, 21. новембра 1997).
[4] Верица Баторевић – Божовић, Запис за сећање – Такав је био Радмило Митровић, Ми, нова серија, бр. 1, 1989, стр. 29.
Medija Centar Danilo Kocić 