Ljubiša Dinčić, novinar i pisac iz Leskovca

Dincic Ljubisa 470

ЛЕСКОВАЦ – Љубиша Динчић је један од најбољих лесковачких новинара и публициста, аутор запажених књижевних остварења.

Dincic ljubisa 1 150

ЉУБИША ДИНЧИЋ

I

Љубиша Динчић, новинар, публициста и писац. Рођен је у Лесковцу 1951. године. До сада је објавио књиге – драма Државна тајна, Живео народ и Прељубници, а аутор је великог броја радио драма. Његов позоришни комад ,,Државна тајна’’ игран је на сценама у Новом Саду, Београду, Крушевцу, Куманову и Лесковцу. Аутор је романа Уклето и књиге Бела земља (белези).[1]

Динчић је аутор монографије „Школа поред реке“ написане поводом 100. годишњице ОШ „Светозар Марковић“. Добитник је октобарске награде градова Власотинца и Лесковца за новинарство и драмско стваралаштво.

II

БЕЛА ЗЕМЉА,,Обично се дарују драгоцености. Зато није чудно што је византијски цар Манојло Комнен поклонио Дубочицу Великом жупану Стефану Немањи, А царица Милица, опет, са синовима Стефаном и Вуком, даривала је Поречје руском манастиру Свети Пантелејмон на Атосу. Грци су нам оставили Ашане, Римљани путеве, водоводе и тврђаве, Дарданци конопљу, Турци ћевапе.[2]

%

И пре, а и после, за плодну лесковачку равницу, често се ратовало. Римске легије заменили су крсташи. Турци, аге и бегови, углавном су живели у већим местима, али су будно мотрили на свако село, а нарочито на све што ради ово плодно поље. За земљу су ратовала и многа села међусобно. Људи су гинули свесни да им она живот значи.

%

Свакоме је свој родни завичај леп. Мени је овај најлепши. У то сам се уверио тек онда када сам га упознао. Да би га и други упознали, написао сам ову књигу. Јер никада не би сазнали за рајску лепоту бројних крајолика, села и заселака, цркава и манастира, записа, река и потока, на стотине кладенаца, на хиљаде добрих људи.

Зар да се не исприча прича о туловским мостовима. Село је светски рекордер по броју ћуприја. Ту се из недра Кукавице просипа оловна руда.

Да ли би неко поверовао да у нашем крају постоји извор слане воде. О оним лековитим да и не говоримо. Има их безброј, а оне најпознатије људи зову бањама, зато што лече неке болести које медицина не може.

Постоји село, зове се Велика Сејаница, које има своје локалне ветрове. Даник, топао, стиже са Медитерана, и ноћник, који дува  само ноћу и освежава доносећи хладовину  Чемерника и Острозуба. Зато у овом селу рађају банане, смокве, киви.

Зар би ико поверовао да испред Дрћевца понире река, а појави се опет тек на излазу из села. Дупљанчани (Живковчани) су Јабланицу померали три пута рукама даље од села да им више не би наносила зло кад набуја.

Данас више нико не би поверовао у причу да је некада у лесковачком пољу рађао пиринач, у околини Великог Трњана гајила свилена буба, да је код Рудара постојао рудник злата и ту одмор проводио цар Јустинијан, да село Кутлеш има највећи храст на Балкану, а да су због лековите воде у црквеном дворишту туристичке агенције годинама доводиле госте. Можда је невероватно, али је истинито да су крај Белановца некада живели црни људи пореклом из Африке. Још постоји њихово црначко гробље. Овде су, у нашим селима, у давна времена, живели високи и крупни људи, који су се називали џиновима.

А, да ли би се чуло за лесковачку Свету гору – Јашуњске манастире, подигнуте још 1517. године, или за причу како су животописани. Два златника са ликом Александра Македонског, пронађена код Јарсенова, чувају се у музејима у Бечу и Загребу.

Наши сељаци, којих се многи грађани стиде и гледају са омаловажа вањем, данас су професори универзитета, угледни лекари, уметници. Наш је човек главни дизајнер у Адидасу, а младић из Кутлеша први стручњак НАСЕ…

Али, у нашим селима живи и велики број странаца, Немаца, Руса, Холанђана, Португалаца, Украјинки, којима је овај крај постао ближи од завичаја.

Зашто – бела земља?

Има је свуда наоколо. Од ње су најбоље црепуље, цигле и цреп. Користи ла се као шампон за прање косе, возила до Велеса, и тамо производили тањири. И Хисар је бела земља. Бројна умишта и глиништа, има их у сваком селу – су бела земља. И кад нас авакс посматра с висине, поља пластеника су бела земља. На њој стојимо, поносни родног краја. Зато су настали ови белези.’’

 III

ИСТИНА О СЕЛУ – Људи срећније руке, рођени под срећнијом звездом, одњихани у бољим колевкама, крену светом, обиђу многа знаменита места на овом земаљском шару, запишу своје утиске и од тога направе литературу. Ону, не тако честу, путописну.[3]

Почело је то на овим просторима са Љубом Ненадовићем, његовим Писмима из Италије, наставили су потом Исидора, Раско, Црњански, Десанка и још по неки значајнији српски писац и путописац. …Љубиша Динчић није имао амбицију да уђе у круг поменутих, а ни пара да обиђе она места о којима су они писали и којима су се дивили, и своје дивљење записано понудили читатељству. Пише о селима нашег краја.

И, ево већ неко време, из броја у број Наше речи, читамо његове сјајне, лирски надахнуте, људски топле текстове о селима. О селу се много причало и писало, много се прича и данас, сва је прилика да ће се о селу причати и писати и у времену будућем. Али како, на који начин причати и писати о селу? Брана Ловренски и Милош Тасић су писали о селу у најбољим манирима соцреализма у новинарству и новинама. Жика Лазић и Душан Савковић су о селу писали са увредљи вом иронијом до карикатуралности…

(…) Љубиша Динчић избегава све ове замке, зналачки и професионално. Перо искусног новинара и врсног зналца села, сасвим сигурно и без подрхтавања, исписује сјајне странице о селу у свом и нашем невеселом времену и на овом не баш срећном простору.[4]

Има у тим текстовима изврсних описа природе, чеховљевски интонира них, оригиналних досетки о лубеницама које се сунчају, врцавих дијалога са саговорницима. Уме Љубиша Динчић да разговара о свему што мучи сељака. Нађе за саговорнике и оне који су се тек сада сетили да су са села, да имају њиве и ливаде, воћњаке и винограде, да мотика нема уграђене чипове већ обичну дрвену држалицу и да се њоме веома једностанво рукује, па је се треба прихватити без предрасуда, да би се преживело у овим тешким и мучним временима.

Али Љубиша Динчић не карикира, не подсмева се ничему и никоме, покушава да све разуме и да свему да свој, лични печат казивања. Блесне овде – онде понека саркастична реченица, исплива на тренутак иронија осенчена благом сенком свакидашњице, али све је то са мером, јасно видљивом намером да аутор поштује своје саговорнике и да о њима пише са великом љубављу врхунског професионалца.

Динчић не драматизује своја казивања о селу али и не улепшава. И ту је негде, на средини, заправо тамо где је најчешће истина о селу и сељаци ма. У томе је заправо, највећа вредност ове књиге.

 IV

ПРИЧА – ДОКУМЕНТ СТВАРНОСТИ Приповедање, као чин уметничког казивања, може бити измишљено, игра маште, слободна имагинација, а то значи да прича која се чита може бити занимљивија од стварности. И обрнуто, то може бити верна копија стварности када се кроз читање доживљава као нешто што је препо знатљиво, блиско, али не на начин како је то аутор текста изразио.[5]

(…) Љубиша Динчић, опчињен снагом писане речи и по вокацији човек који је заљубљен у писање, своју велику причу у књизи Бела земља казује полазећи од стварности, документарних и традицијом сачуваних материја ла, са жељом да од тога сачини ,,нову’’ стварност, истиниту, али и лепшу. Он пише књигу за памћење, али и за ново ишчитавање када се то осети, или подсећања ради.

Авантуристички дух Љубише Динчића испољава и као човек и као писац – новинар – пејзажиста, определио га је, пре свега, на упознавање ближе са традицијом и стварношћу свега што битно карактерише и одређује  животне средине, односно насеља у лесковачкој општини.[6]

(…) У исто време, то је књига која има 55 посебних, одвојених прича. Зато се и може читати не само од почетка него и од случајно отворене странице.

(…) У намери да на свој, новинарски, али и поетски начин прикаже стварност рурарне средине лесковчаке општине, писац преплитањем и компоновањем свог приповедања у композицији и структури која је препознатљива од самог почетка, настоји да свој лични ефинитет, ка лирско поетском осећању и доживљају повеже са традицијом, реалношћу и причом својих јунака, која је, такође, врло често оригинална и делује освежавајуће.

 V

ЖИВЕО НАРОДПисање драме није нимало лака ни једноставна физичка и ментална дисциплина, тим пре што је историја човечанства једна крвава драма у континуитету у којој су главни актери углавном преживљавали а мали и убоги статисти страдали као јато комараца опрошено атразином. У тако трајном и ломном времену, чак и судбине појединих народа биле су безначајне, о појединцима да и не говоримо. Синоним за то зло које је узрок свему, а које вековима долази из мрака и хладноће је власт, а све људске судбине су у узрочно – последичној вези управо са том влашћу. Под условом да је ово унапред речено тачно, суштинско питање могло би бити, нису ли сви људски напори узалудни ако је судбина неизбежна и шта може појединац омеђен краткоћом живота и својом немоћи пред том историјском Горгоном. У оваквим ситуацијама немоћни су склапали крила, а храбри појединци, ако не друго, узимали перо у руке и део те историје постављали на литерарни анатомски сто. Тим чином претварали су се у Кафкин кавез који је почињао да јури своју птицу.[7]

Кад је пре неку годину лесковчаки новинар Љубиша Динчић написао своју прву драму ,,Државна тајна’’ знао је добро да је то најтежи књижевни род који најпре подразумева добру дозу талента и нешто више занатског искуства. Тај текст постављен је у лесковачком Народном позоришту и одигран је четрдесет пута што се мерено неким параметрима може сматрати успехом ако се зна да су поједини текстови великих аутора само премијерно извођени и никад више, бар на сцени поменутог позоришта. У то време код Динчића се јавља права књишка амбиција и као резултат тих његових напора имамо и текст друге драме под насловом ,,Живео народ’’.

Кад већ имамо и други драмски текст, сасвим је извесно да се не може заобићи навика поређења у смислу питања има ли напретка у овом духовном предузећу. Могло би се рећи да има у смислу што аутор приликом писања ,,Државне тајне’’ није имао на уму неке принципе Аристотелове поетике у смислу поштовања јединства времена, простора, места и радње. У драми ,,Живео народ’’ ови принципи су у доброј мери заступљени, а ако се томе додају  и добро одмерене и распоређене дидаскалије, напредак је више него очит.

Иначе, сама драма ,,Живео народ’’ је једна снажна метафора о још свежем времену које смо на размеђи двадесетог и двадесет и првог века слуђени преживели, метафора о времену у коме су комунисти отпевали своју последњу националистичку лабудову песму, којом су један народ гурнули у гето и безнађе.

Кроз причу о малом провинцијском циркусу и његовим актерима, испричана је управо прича о нама самима, прича у којој аутор није понудио неку нову наду, а нада нам је данас најпотребнија. Иако су актери драме талог са дна људског живота, појединци међу њима комуницирају лепом књижевним језиком, што на крају не сме да чуди. Међутим, поједини ликови говоре и својим кућним дијалектом, па се то може узети као мана овог текста. А сваки читалац ће моћи да се одреди према овом тексту, тек кад драму као књигу буде имао у рукама.

 VI

УКЛЕТОНајдраматичнији моменат  романескног првенца Љубише Динчића ,,Уклето’’ јесте само проклетство, усудност или дословце насловљена уклетост. У дубини бића сваког његовог лика постоји једна тајна у коју је немогуће проникнути, да се нико не може, без остатка свести на своје видљиве поступке и да се прича о њиховом животу у књижевној стварности овог дела расплиће строго судбински, односно фатално.

Градећи своје дело од неколико међусобно преплетених приповедних и временских равни, аутор то чини издижући их симболично до уклетости породице, поднебља, читавог света.

Овај наоко препознатљив оквир у коме се одвијају све познате равни послужио је аутору да причу обликује лирски, поетски и уметнички вредно исказом древне бременитости поруке да је све морало да се догоди, ако се збило.[8]

VII

„УКЛЕТО“ ЉУБИШЕ ДИНЧИЋАПосле узлета у тајанствене пределе драмског стваралаштва (драме ,,Државна тајна’’ и ,,Живео народ’’) прекаљен за смелије литерарне подухвате Љубиша Динчић, у стваралачком преображају залази својом прозом у један компексан књижевни жанр, роман.[9]

,,Уклето’’ Љубише Динчића је по броју страница на колебљивој граници између дуже приповетке и романа. Насупрот развијеној фабрули, временско – пространој каузалности, имамо модеран тип романеске структуре. Сужава се епска наративност, фабула се редукује, временске и просторне одреднице се релативизују. Тако се постепено, у прозни текст уграђују елементи лирског израза.

Тема романа ,,Уклето’’ је исувише позната (распад породице, проклетство), у књижевности већ толико употребљавана да се опасно приближава граници семантичке ,,испражњености’’. Фабуларно језгро ,,Уклетог’’, премда заплета у чисто класичном смислу баш и нема, твори ,,историја’’ једне од многих породица располућених између патријалхалног менталитета и ,,усуда’’ који долази са новим временом. Градећи своје дело од неколико међусобно преплетених приповедних и временских равни, аутор то чини издижући их симболично до уклетости породице, поднебља, читавог света.

Овај високо препознатљиви оквир у коме се одвијају све поменуте равни послужио је аутору да причу обликује лирски, поетски и уметнички вредно исказом древне бременитости поруке да је све морало да се догоди, ако се збило, наводи у својој рецензији књижевник Саша Хаџи Танчић.

,,Уклето’’ је роман лабаве композиције (руши се временско-просторна узрочност, присутни су хронолошки скокови). Проза је врло близу лирском исказу. Догађаји се описују у дисконтинуитету, онако како се одвијају у самом аутору и његовим јунацима.

(…) Једна од особености овог романа је то што сви ликови говоре језиком којим говори и сам наратор. Индивидуализацију и карактеризацију писац надокнађује њиховим размишљањима и животима који живе и тиме доприноси да читалац може доживети ,,пуноћу’’ литерарне слике која му је предочена.

(…) После свега, очигледно је да Љубиша Динчић није превише инсистирао на формалном перфекционизму, већ успева да једноставно исприча ону стару, увек исту и увек различиту, причу о егзистенцијалној мучнини. Одабирајући да прича о губитницима Љ. Динчић је одабрао надмоћну уметничку позицију и та надмоћност је искоришћена.

Суд о постојању списатељског талента Љубише Динчића никако није у питању; ваља рећи да од овог писца читалац још увек више очекује.

%

Сваке године у исто време, после великих летрњих спарина, река је почињала да тече. Увек у дане Преображења Господњег. Изненада, у песковитом кориту, трапави и стидљиво, бирала је пут по средини кроз олињалу и напуклу тињу, бежеђи од урушених и полеглих обала. Вукла се тромо, ваљала у прашини мрзовољно, са сувим лишћем, и прљава нестајала низ гологлаву падину, кроз тајновите врбаке, иза Петрове воденице. Односила је жгар и сву летњу штроку, којом су је суворечани затрпавали, да је понизе и осрамоте одмах на почетку лета, а после првих киша.[10]

ОДАБРАНЕ ПЕСМЕ

ЉУБИША ДИНЧИЋ

ВИДОВДАН
На Видовдан
Заболела снага
Узјахало камење
Потерало постројене утехе
Сломљених ребара.

Громови ишчекују тренутак смрти
На путу славе
Корак до пакла.

Снагом несанице
Стиже понуда мача
Ветар витла осветом
По дубини душе неверних
Везује голоруке
У славу Господа
Смрт да прославе.

Секире замахују страхом
Гасе задихане петролејке
У гори лелека.

На одорима погинулих
Слављеници грабе воловину
Из утробе ваде грабљивице
Отимају последњи
Залогај отаџбине.

Страх стигао на наплату
Нуди понос на трампу
Комад неокајаног хлеба
Да џелат окуси срамоту победе.

 ГОРА
Подигла се гора
Залутала у орлово грање
Пробудила путеве
окаснелих љиљана.

Небо црвено од стида
Прогања убледели Месец.
Тера зору у сан.

Мирис празнине
У поноћном гају
Слуша дисање ноћи.

Судбина мрака
Пошла на исповедање
Свицима у загрљај.

Ноћник се игра
Пропланком тишине
Путује мирисом
Без корака
Да не пробуди птице.

 

НЕВЕСТА

Уморна јесен
Заводи пијане сватове
Трубе из грања
Најављују вино у трансу
Заслађују мокро оро
До дна потопа.

На свадбеном одору
Украдену невесту
Издаје невиност.
Одлазе голи ждралови
Јаловим путосмером
Глувари застала месечина
У ноћи похлепе
Улицом срама.

Живот пружио прилику
За бежање.

 

НАГОДБА
Пораз бацио живот на коцку
Одузео глас мукобољи
Ужас запросио јаловину
Не даје мирис босиљку.

У утробу троглаве аждаје
Потурили Мару деспотову
Уплакану ранама
За свадбени дар султану.

Силином јатагана
Стефану образ с лица паде.

Јутро се поверило дану
Понудило образ и главу
Гласно ускликнуло
Србију да пробуди.

Уздахнуо шебој после росе
Устале птице из потаје
Моле Господа
Да сиђе из небеске авлије
До алеје Косовских божура.

Изађе из тмине Коле Рашић
Дохвати Сунце
Изнуди опрост Свевишњег
Што ће много крви
Видети преко нишана.

У дану за нагодбу са животом
Звезде су јецале пољем
Угаснуле у камен за нова гробља.

Пробуди Светог Симеона
Кажи му да је мираз враћен
Султанијо Маро
Деспотицо!
У часном крсту осванула.

 САМОВИЛА
У таверни Јадертини
На палуби страха
Млада Српкиња
С пиратима спава.

Кћи официра најамника
Ађутанта пучине славе
Барјактара краља Радослава
Освајача и тамничара

На Јовановим ливадама
Уместо клетве
Изникао пркос.

За празник руковети
Први откос камом
Љубомором прети.

По туђој земљи
Вилин коњиц
Сенком обиграва.

Булеваром поскока
Задах пољубац нуди
Страх море буди
У раљама харфе
Свет полуди.

Радослава Српкиња
Пупољке плете
Подигла туђи барјак
Мртву стражу постројава
Огањ царство дарива
Шаком туђе земље
Светом крвљу залива.

 ИСТИНА
Улицом слободних дрвореда
Заинаћене стране
Отимају плен истини
Деле кукавицама златно ордење.

Груди им бисте победника
Из парка издајника
Састављају аманет
У спомен побијених.

Нуде страху да полуди
На дан утаје поноса
Наређено травама
Да певају оду пакости.

Смеју се у колони поданика
Повијени гласовима ветра
Дозивају убице на славље
Уз ватру која не подноси живот.

Плен пребројава мртве
Заражене болом
У паклу огња тенкови среће
Награђују осветнике бесом.

У страху рукују се каме
Часте именима пораза
Вином из долине презира
Смрт да изненаде.

Живот позива на поделу части
Алејом побијених
Арије устаника певају грабљивице
Гласом таме грешнике зову.

Поглед као слобода
Долази посмртно с оне стране света
Води стрелце у крвави пир
У одбрану голготе

 

ВАРОШ

Успиње се варош уз кањон
Као трогода ждребица
Све до Орловог гнезда
Забада нож у срце Кукавице.

Вода силази низ слапишта
Мази и препире с камењем
Дави у Ђавољем виру
Нејач зове у помоћ.

У грмљавини воде и стења
Покривена свиленом маглом
Крије се кућа Борисова
Божијег витеза
Са демонским мачем.

Виде га неверни
Како трчи уз брег
Да самује у дивљини
На лози купине.

Варош у вучјој јами
Размењује празно време са досадом
Бежи у хладовину
Од исте слике у огледалу.

 

ВИНОВНИЦИ

Викалиштем протиче Племенка
Дрхти Уздух потонулог раја
Гром удара у слепо клепало
Тера облак до ћоравог краја.

Уз дрндало старог крајпуташа
Бригомуком зора закорачи
Ту у тмуши Тошиног Гајдаша
Ноћобдија песмом законачи.

Зрела јесен златну битку бије
Низ падине Росуљских брегова
Ружица се уз Бисерку вије
До чаршијских ага и бегова.

Уз невештих боема тираду
Вино судбу на разговор зове
Док Острозуб заваљен у хладу
У чокоте разврстава снове.

У амбису стара беловина
Росне муке капљу са дрозере
У бачвама бубри медовина
Заноснија од женске невере.

Пакост свади са бесумљем разум
Спокој нуди развод неспокоју
На портама локот слави тулум
Зловила се смести на присоју.
Не да вину да сазри у храсту
Разум му се фарба у црвено
Кроз виноград ластари не расту
Нит потомство ђипа на колено.

Косци српом у покољ кренули
Објавили рат белим радама
Виногради у зору свенули
Зајецали над нашим надама.[11]

[1]Љубиша Динчић новелом или малим романом Уклето, загледан у тајне лесковачке котлине, исписује доказе за једначину по којој се изводе тачне формуле и сразмере непријатељских сила пред којим човек нашег простора нема куд да се склони. Живот је вековима био тежак и уклет, како у Лесковцу, тако и у целој Србији, услед чега ни смрт не успева да стави тачку на патње људи које је тај живот изневерио. Отуда визија бесмртности као последице зле силе која има натприродно порекло и подиже мртве из гробова, ако већ сама природа, заједно са већ уобичајном издајом лепих очекивања од наопаке судбине, није успела да засити глад за смисленим животним расплетима, како би се упокојила душа смртника. (…) Бајковита повест Љубише Динчића игра на карту препознатљивих превредновања повести на крају бурног српског двадесетог века. (…) Код Динчића је видљива тенденција да кроз пример Јефимијевог доба, пуног злодуха српске давнине, ратно Огњеново спасавање и поратно његово страдање, уз три доказна става, изведе једначину на поуку читатеља; и то није лоше, утолико што није афектирано ни претенциозно. Писац је применио средства која одговарају достижном циљу, за који се на сву срећу, мудро определио. (Напомена: Видети опширније о роману Уклето, Филекс, Лесковац 2004, у приказу Драгана Тасића, Формула уклетости у три доказна става, Завичајни круг и српске теме, Филекс 2006)

[2] Љ. Динчић, Бела земља, белези, Филекс, Лесковац 2004. (почетак књиге под насловом Уместо предговора  – Чари Дубочице).

[3] Светолик Станковић, Истина о селу, рецензија, Љ. Динчић, Бела земља објављен, стр. 211.

[4] А прича би могла да почне и овако. Из завичаја, црнотравског Брода, после неких свађа и сукоба, бунише се неки и љутито кренуше низ реку до прве долине. У земљи мекој као душа закопаше ратне секире, па исукаше риљаче и мотике. Место се у почетку зваше Буниброд, по некој Буни, она је, тражећи свој изгубљени брод изгубила живот у Туловској реци, која тада беше велика и плавна. Они горе, који осташе у раљама Чемерника, причали су да доле, у равници, постоји још један Брод – Буниброд. (Бела земља, Буниброд, стр. 50). Ћути Морава и не дозива се са голих висова. Исповедају се немо у кориту тмине, међ врбама, још се учи да корача новим стазама у песку, огрезла у греху својеглавих зулума. Окреће главу, узмиче кротитељу и наставља да дангуби сама у црнини. А кад запени од глади, маштајући да поново удари на стубове оронуле ћуприје који висе у ваздуху, застаје понижено и опет ћути. (Бела земља, Дрћевац, стр. 56). Окружило се Хисарско брдо прилегло од умора ветерничким поречјем и ваздан дрема све до Игришта, пратећи магистралу реке. Ленчари попут мрзовољног шарова, коме ни августовска жега у подне не смета на усијаном пропланку. Гологлаве брегове није страх од Кукавице док се у магли облака крије. Не хају ни за горостасан поглед, који пратећи брине о долини и пази је као пастир своје замишљено и уснуло стадо. Не чује се ни пој Ветернице док прескаче спрудове, играјући се украсним камењем, бежечи далеко од врба по којима се отимају славуји, гласно говорећи поруке несрећних љубавника, које више нема ко да чује. (Бела земља, Горња Бунуша, стр. 60).

[5] Јовица Ђорђевић, Прича – документ стварности (део његове оцене Бела земља објављен у књизи), стр. 209-210.

[6] Љ. Динчић, одломак из приче Барје, на дну Кукавице: ,,Тамо где жедна планина силази у преграђену реку да се напије и нагледа воде, стално бежећи од своје усијане сенке по дану, као ножем пресечена, губи се и престаје од умора горостасна стрмина, газећи ваздан питоме и насмејане вирове. Кукавица повела Црцавац и Калуђерце да се заједно огледају и сликају у уснулом језеру. У том загрљају без речи, бојећи се таласа и ветра, сити дивљине, пошли на први додир и виђење са Барјем. Вођени путем преко заустављене реке, стигоше до дна планине. Ту почиње село, а наставља се, у бехару снегова, оругличким путем ка зениту, нижући брегове у касу кроз маглу и камење. (…) Језеро се довија и досађује, излежава у колевци и одмара на узглављу од бране. Тишину каткад пробуди јато лиски које долазе на купање, а кад им дође време за обедовање, нестану у дубини, па кад се насите, одлете некуд пловећи празним небом.

[7] Станко Миљковић, Сваки кавез јури своју причу, рецензија, Живео народ Љубише Динчића, Наша реч, Лесковац, 2002, стр. 49. Напомена: У књизи је објављена и комедија ,,Прељубници’’ која има само два лица. Параскева Станимировић Перка, супруга обрачунског службеника и Влајко Станимировић Влајче, супруг, рачуновођа. Стоји ауторова напомена: Сви ликови су истинити, само је прича измишљена. Укупно има десет слика.

[8] Саша Хаџи Танчић, рецензија, Уклето, Филекс, Лесковац 2004.

[9] Дејан Ђорђевић, Тематска конвенционалност модерног израза, приказ (Љубиша Динчић, Уклето, Филекс, Лесковац 2004), Помак, бр. 27 – 28, јул – децембар 2004, стр. 37.

[10] Љубиша Динчић, почетак романа Уклето, Филекс, Лесковац 2004, стр. 7. Напомена: Роман је аутор посветио супрузи Љиљани.

[11] ЉУБИША ДИНЧИЋ – Љубиша Динчић, новинар, публициста и писац. Рођен је у Лесковцу 1951. године. До сада је објавио књиге – драме Државна тајна, Живео народ и Прељубници, а аутор је великог броја радио драма. Његов позоришни комад ,,Државна тајна’’ игран је на сценама у Новом Саду, Београду, Крушевцу, Куманову и Лесковцу. Аутор је романа Уклето и књиге Бела земља (белези). Динчић је аутор монографије „Школа поред реке“ написане поводом 100. годишњице ОШ „Светозар Марковић“. Добитник је октобарске награде градова Власотинца и Лесковца за новинарство и драмско стваралаштво. Љубиша Динчић новелом или малим романом (…) УКЛЕТО: Уклето, загледан у тајне лесковачке котлине, исписује доказе за једначину по којој се изводе тачне формуле и сразмере непријатељских сила пред којим човек нашег простора нема куд да се склони. Живот је вековима био тежак и уклет, како у Лесковцу, тако и у целој Србији, услед чега ни смрт не успева да стави тачку на патње људи које је тај живот изневерио. Отуда визија бесмртности као последице зле силе која има натприродно порекло и подиже мртве из гробова, ако већ сама природа, заједно са већ уобичајном издајом лепих очекивања од наопаке судбине, није успела да засити глад за смисленим животним расплетима, како би се упокојила душа смртника. (…) Бајковита повест Љубише Динчића игра на карту препознатљивих превредновања повести на крају бурног српског двадесетог века. (…) Код Динчића је видљива тенденција да кроз пример Јефимијевог доба, пуног злодуха српске давнине, ратно Огњеново спасавање и поратно његово страдање, уз три доказна става, изведе једначину на поуку читатеља; и то није лоше, утолико што није афектирано ни претенциозно. Писац је применио средства која одговарају достижном циљу, за који се на сву срећу, мудро определио. (Драган Тасић, Формула уклетости у три доказна става, Завичајни круг и српске теме, Филекс 2006).

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.