ЛЕСКОВАЦ – Проф. др Тихомир Петровић један је од највећоих зналаца српске књижевности. Бавио се и стваралаштвом лесковачких писаца, публициста и књижевних критичара.
ТИХОМИР ПЕТРОВИЋ
I
На званчном сајту Педагошког факултета у Сомбору објављени су следећи подаци о проф. др Тихомиру Петровићу: Тихомир Петровић (Бошњаце код Лесковац, 12. новембар 1949). Отац Боривоје, радник, мајка Радослава, рођена Јовановић, домаћица. Основну школу похађао у родном месту (1956-1964), гимназију у Лесковац (1964-1968), вишу педагошку школу у Нишу (1969-1971). Филолошки факултет Универзитета у Београду похађао као ванредни студент (1972-1976). Магистрирао на Филолошком факултету, на смеру Наука о књижевности са темом „Погледи Велибора Глигорића на књижевност реалистичке оријентације“ (1986). Докторску тезу под називом „Књижевна критика о српској књижевности за децу одбранио на истом факултету (1990).
Наставник је српског језика и књижевности у средњошколском центру „М. Радовановић“ у Тополи (1971-1976); предавач за предмет Култура јавних комуникација на Школи за више образовање радника у трговини и угоститењству у Лесковцу (1976-1992); професор Књижевности на Учитељском факултету у Врању (1992-2003); професор Књижевности и књижевности за децу и Културе говора с реториком на Учитешском факултету у Сомбору.
II
Први књижевни рад је прича „Излет“ објављена у Сусретима (1968). Сарађивао у листовима, часописима и зборницима: Наша реч (од 1976), Просветни преглед (од 1980), Народне новине (1994), Политика (1997-1998), Дневник (1991), Наше стварање (од 1980), Градина (од 1970), Књижевна критика (од 1972), Стремљења (од 1983), Умјетност и дијете (1986-1992), Освит (од 1993), Помак (од 1996), Обележја (1990), Детињсто (1986), Мост (1998), Лесковачки зборник (од 1997), Врањски гласник (1987), Зборник слависта у Вукове дане (од 1990), Зборник Учитељског факултета у Сомбору (1998), Дневник (1998), Борба (1998-2003), Задужбина (2000), Багдала (2000), Савременик (2002), Мостови (2002), Липар (2000), НИН (2003), Сомборске новине (2004).
Заступљен у књигама: Воја Марјановић, Дечја књижевност у књижевној критици, Београд 1998; Воја Марјановић, Књижевност за децу и младе, Књижевна критика, Београд 1998; Драгутин Огњановић, Звезано јато, Књижевност за децу, Београд 1999; Лексикон писаца просветних радника, приредили Миливоје Трнавац и Миодраг Игњатовић, Београд 2001; Чедомир Мирковић, Лов на грешне мисли, Београд 2002.
Пише књижевне критике и кратку прозу.Члан редакција књижевних часописа Освит (1993-1998), Наше стварање (од 1998), Помак (од 1996). Уредник је Учитељског весника (од 1997). Аутор предговора: Д. Тасић, Псето псоглава, песме, Лесковац 2000, С. Савић, Стајање у сенци, Врање 2001; В. Баторевић-Боживић, Живот пишеприче, Лесковац 2001; Љ. Марковић – Јовић, Наивне песме, Београд 2001; Аутор поговора: М. Марковић, Књига за децу и родитеље, Београд 1996; члан Удружења књижевника Србије (од 1993), члан Удружења универзитетских професора и научних радника Србије (од 1997) и члан Задужбине Десанка Максимовић(од 1997).
Награда за најбољи магистарски рад 1986. На Филолошком факултету у Београду; добитник Повеље Културно-просветне заједнице општине Лесковац за књижевни рад (1991); Награда Змајевих дечјих игара из Новог Сада за 2002. годину, Нови Сад, Међународни центар за децу, Змјеве дечје игре.
БИБЛИОГРАФИЈА: Историја српске књижевности за децу (2001), Увод у књижевност (2009), Теорија књижевности за децу (2003), Огледи и критике (2009), Говори и критике (2009), Велибор Глигорићо реализму (1993), Реторика (2003), Увод у књижевност за децу (2011), Срећа се стиче радом (Пословице о раду) (2012).
III
ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ – Српска књижевност за децу имала је и свој дуги ток, и развој, и своје врхунце и падове; стварали су је многи српски писци, и они највећи, и имала је и своје критичаре и теоретичаре. Била је сенка ,,књижевности за одрасле’’, али нико озбиљно није оспоравао њену аутентичност, јер је показивала и своју виталност и своју аутентичност; понекад је посустајала али никада није престајала да постоји још од времена Доситеја. Они најбољи и најозбиљнији критичари, који су пратили њен развој и размишљања о њеним дометима, особеностима и месту у општој књижевној ситуацији знали су да истакну и њене педагошке и њене естетске вредности. Од тих истраживача, којих није мали број, треба, свакако, поменути Милана Шевића, Симу Цуцића, Слободана Ж. Марковића, Милована Данојлића, Драгутина Огњановића, Милана Пражића, Зорицу Турјачанин и др. Ипак, изостало је систематско и свестрано изучавање књижевности за децу, тачније изостала је једна синтетичка књига која би обухватила целину те књижевности, од самих почетака до данашњих дана. Строги судија, чак, може поставити и овакво питање: ,,Како примити чињеницу да је, на данашњем развојном степену књижевноисторијске и критичке мисли, двовековна историја специфичног књижевног жанра измакла књижевној свести? То питање поставио је аутор те колико потребне и тражене синтетичке студије која се пре извесног времена појавила у књижевним излозима и скренула на себе нужну и, рекло би се, незаобилазну пажњу.[1]
Све то на убедљив начин описује и валоризује у својој обимној и свеобухватној Историји српске књижевносит за децу др Тихомир Петровић, професор Учитељског факултета у Врању. Солидно припремљен за овај, слободно се може рећи, пионирски посао историчара једне специфичне области књижевне уметности. Петровић је најпре објавио неколико књига у којима је обрадио нека кључна питања која треба да реши сваки истраживач који се прихватио овог сложеног задатка и међу којима се истиче она под насловом Дете и књижевност – књижевна критика у српској књижевности за децу, а онда приступио синтези свих увида у ову проблематику. Најуочљивија особеност те синтезе су потпуности којом је обухваћена двовековна историја српске књижевности за децу и, нарочито, увек спретна примена више метода чији је циљ свестраност приказивања свих релавантних појава и писаца који чине ову историју.
Петровић с подједнаком компетенцијом примењује и социолошки, и књижевноисторијски и књижевнокритички метод када описује друштвено-економске околности у којима се рађала и егзистирала српска дечја књижевност да би у свакој прилици критички процењивао естетске домете дела и писаца који су писали за децу. Уз све то, Петровић ради потпуности приказа преузима и улогу хроничара који региструје све публикације, пре свега часописе и листове, који су се бавили објављивањем текстова из дечје књижевности, не заборављајући ни овде да критички процењује књижевну и културно-историјску вредност тих публикација. Тако је историчар, хроничар и критичар у истој личности, Петровић симултано пратио и развој књижевности за децу и њене највеће домете.Наравно, полазећи од народне књижевности, у првом реду од бајки и басана, задржавајући се колико је потребно на делатности оних књижевних посленика који су свој рад на књижевности повезивали са својом грађанском и стручном обавезом (поменимо Луку Милованова, Јована Сундечића, Јована Суботића, Ђорђа Нетошевића, Димитрија Нешковића и др), преко Доситејевих текстова посвећених деци, и још много других марљивих посленика на дечјој књижевности из доба романтизма (на пример Бранка Радичевића, Јована Грчића Миленка и др.), Тихомир Петровић долази до првог великог писца за децу, Јована Јовановића Змаја, који је неоспорни врхунац и путоказ у овој врсти српске књижевности. Поклањајући Змају пуно пажње и простора, Петровић критички приказује и Змајеву поезију и његово место, значај и утицај који траје, непомућен и неспоран, и до данас.
,,Својим богатим и разноврсним делом’’ – каже Петровић, Змај је ушао у историју српске књижевности и, како је сразмерно дуго живео, постао цела једна књижевност. У нашој књижевности, дечјој превасходно, мало је примера чистијег, снажнијег и потпунијег песничког генија од њега’’. Змај, констатује Петровић, одсликао је дечји свет ,,у свим његовим облицима, разноврсним значењима и зрачењима, подаривши му уметничку аутономност и рељефност, заденувши га у игру и чаролију’’; тиме је овај велики песник ,,промовисао ново поглавље у националној књижевности’’. Аутор је, сем приказа Змајеве поезије и његовог доприноса српској књижевности, посветио потребан простор оним писцима који су стварали под Змајевим утицајем, ишли, како Петровић каже, његовим трагом. Аутор је даље знао са одмереношћу зналца да истакне и његове најбоље примере дечје књижевности. То су у XIX веку Змај, а у XX веку, наш старији савременик Душан Радовић. Али, он није заобишао ни остале значајне писце, рецимо Нушића као писца првог, и успелог српског романа за децу, ни Ћопића, чија су остварења била не само популарна школска лектира него и предлошци за радо гледане филмове; није заобишао ни Десанку Максимовић, а адекватно је оценио и у потребним размерама приказао опус такозваних писаца за децу као што су Мирослав Антић, Љубивоје Ршумовић, Душко Трифуновић, Милован Данојлић, Драган Лукић и др., не заборављајући ни Вуча и Андрића.
Уопште узев, импонује та Петровићева, рекли бисмо, апсолутна обавештеност и спремност да сваком писцу и појави да места у свом тексту и тиме га препоручи читаочевој пажњи.
И најзад, врхунац дечје поезије XX века је Душан Радовић, творац дела које је сјајно отелотворило нови дечји сензибилитет у поезији коју су многи рецитовали и доживели као прави израз дечје душе и дечјег поимања живота. Треба опет нагласити да Петровић није испустио ниједну релевантну књижевну појаву или иоле значајнијег писца.
Историја српске књижевности Тихомира Петровића је прва у свом жанру код нас али је својим одликама – већ сада се може рећи – незаобилазна.
Наша наука о књижевности добила је још једно добро утемељено и са потпуношћу које импонује остварено научно дело.
IV
Професор Тихомир Петровић, то се лако може уочити читајући оцене Николаја Тимченка и проф. др Душана Јањића, али и других критичара, есејиста, посебно стручњака за најужу Петровићеву област интересовања, поставио изузетно високе научне критеријуме у своме раду и већ сада створио дело неспорне научне поткованости.
Његов најзначајнији и наплоднији период рада је последња децније минулог и године XXI века. У том временско оквиру, професор Петровић објављује и своја најзначајнија дела, којим је, нема никаквога спора, оправдано добио тако ласкаве оцене.
Тај стваралачки замах озбиљног историчара српске књижевности – не само дечије, иако је она у првом видокругу његовог рада – започео је књигом ,,Дете и књижевност – књижевна критика о српској књижевности за децу’’ (1991) – не без разлога помиње је најбољи лесковачки есејист и филозоф Николај Тимченко – који се помно бавио стваралаштвом Тихомира Петровића. Ту је, дабоме, и његова одлична књига ,,Велибор Глигорић у реализму’’ (1993). Мање је знано, и баш то треба нагласти, Петровић је магистарски рад на Филолошком факултету у Београду, управо посветио Глигорићу и његовом делу и тада је оцењено да је реч о ,,најбољем магистарском раду Петровићеве генерације’’.
Аутор књиге ,,Огледа о критици из књижевности и језика’’ (1993),,,Цветника народне књижевности за децу’’ (2000) и ,,Књижевних записа’’(2000) – да поменемо само дела које су и наведена у његовој краткој биографију, у ,,Историји српске књижевности за децу’’, свих ових година, ревносно, готово са једнаком посвећеношћу професорском послу, бавио се и праћењем завичајне, лесковачке литературе, и о томе писао не само у ,,Помаку’’, ,,Нашем стварању’’ и ,,Нашој речи’’, него и гласилима која излазе ,,ван завичајног круга’’. У тим оценама, писаним препознатљивим, јасним језиком, Петровић је снажно подстицао младе, даровите писце, али се, и то треба рећи, није клонио да пише о ,,извештаченој књижевности’’, о делима која не завређују пажњу, па је та анализа његовог гледања на завичајни ,,књижевни круг’’ објављивана на истакнутим местима, на пример, у листу за књижевност ,,Помак’’.
%
Поводом промоције назначајније књиге проф. др Тихомира Петровића, ,,Историје српске књижевности за децу’’, написао сам краћи, информативни прилог, који је објављен у ,,Помаку’’: ,,Тихомир Петровић, редовни професор Учитељског факултета у Врању, који живи и ствара у Лесковцу (1949, Бошњаце, код Лесковца) последњих месеци скренуо је пажњу најстручније, али и шире јавности својим капиталним делом ,,Историја српске књижевности за децу’’ у издању Учитељског факултета у Врању 2001. године.[2]
Недавно је у Лесковцу, у организацији Народне библиотеке и Дома културе организована изузетно успела промоција овог вредног дела. О самој књизи, њеном значају за српску књижевну мисао, опширно, изуетно стручно и нахнуто, говорили су Миодраг Матицки, директор и научни саветник Института за књижевност, проф. др Душан Јањић, професор на Технолошком факултету у Лесковцу и Филолошког факултета у Приштини, проф. др Миодраг Милинковић, професор Учитељскоф факултета у Ужицу и сам аутор.
Професори Матицки, Јањић и Милинковић сложили су се да је ,,Историја српске књижевности за децу’’ проф. др Тихомира Петровића писана изузетно студиозно и да је на продубљен начин представила два века српске литературе. Оцена Петровићевих колега је кристално јасна: овај научник је направио јасну паралелу, односно линију разграничења између главних и споредних токова српске литературе за децу. Наравно, неизбежне су биле навођене Петровићеве оцене о стваралаштву великана дечје литературе почев од Змаја до Десанке Максимовић и савремених аутора.
Чини се да је најделикатнији у оцењивању био проф. др Милинковић, који је констатовао да је ово, заправо, прва права историја српске књижевности за децу и да је утолико њена историјска и свака друга вредност већ сада јасно изражена.
Сам проф. Петровић сматра да је његова ,,Историја српске књижевности за децу’’ један од пионирских подухвата у нас али да је ова обимна, студиозна књига, вели проф. Петровић, писана, разумљиво, ослањајући се на искуство до којег су дошли ранији истраживачи у овој области, додајући да је ,,Историју…’’ писао највише у време када су претили пројектили НАТО, али да се тај огроман труд ипак, коначно, исплатио.
,,Ако се могла поткрасти понека омашка која нас по људској слабости несумњиво прати, онда то, поред осталог, није знак пристрасности или мањкавости субјективне природе (разлози свакако леже и у томе и сваки изговор је слаб), него само потврда чињенице да је – на оваквом послу и неједном овако обрађеном пољу – тешко начинити дело у целини успело у својој замисли, чак и да су на располагању претходне предрадње и опширна истраживања’’ – оцењује професор Тихомир Петровић.
Наравно, овоме обимном и значајном делу, као и сваком другом, најважнији и трајнији суд даће време, али ако је судити по садашњим оценама стручњака, ,,Историја српске књижевности за децу’’ проф. др Тихомира Петровића већ сада заузима значајно место у српској критици, односно књижевној мисли.
V
УМЕЋЕ ГОВОРЕЊА – У обимном, разноврсном, научно утемељеном стваралачком опусу проф. Петровића, нека остварења су природно заузела други план, али како су написана и које поруке шаљу, сигурно заслушују бољу пажњу стручне јавности. Међу тим Петровићевим делима је и ,,Умеће говорења’’ (огледи о реторици са примерима, Учитељско факултет Врање, 2003).
Означена као теорија (по Аристотелу, као способност проналажења свих могућих средстава за убеђивање), реторика подразумева скуп правила, форми и начина говорења, а беседништво праксу у којој се правила примењују, вештину уверавања (Платон) и умешност мишљења (Цицерон).[3]
У књизи проф. др Тихомира Петровића ,,Умеће говрења’’ (огледи о реторици са примерима, Учитељски факултет Врање, 2003), аутор је већ у уводном делу поставио питање: да ли ова област духа припада чистој или примењеној уметности? Следи и одговор: ,,Права се речитост – како би рекао Паскал – руга школској, научној, намештеној’’.
Бесеник увек пред собом, дакле има јасан циљ: свестрано разрадити тему, отворити проблем свеобухватно и понудити чињенице и информације. Говорник изабрану тему представља снагом уверења и доказима који поткрепљују мисао. Уман и способан за самосвојно и образложено презентирање ствари и појава, он излагање заснива на чињеницама и њиховој класификацији, на запажањима и моћи дијалектичког расуђивања. Убеђује слушаоце у истинитост онога о чему је реч, говори са циљем да они учврсте или промене став о конкретној теми.
,,По бјеседи се човек познаје’’ – записао је Вук Стефановић Караџић. Говор је, подсећа професор Петровић, грађевина од језичког материјала. Познавање језика се подразумева, а познавање граматике је азбука за држање говора. За сваку мисао, додаје угледни професор, ваља наћи најпрецизнију реч: бирати изразе који највише одговарају теми и говорној ситуацији, и који у слушаоцу изазивају тачне и јарке представе.
Беседништво је, примећује Петровић, виши ступањ наративног израза и зато ,,говорник нема право на часну осредњост своје беседе’’.
Као беседничка вештина, реторика је настала у Хелади, у старој Грчкој, у IV и V веку пре н.е., епохе владавине народа и неговања јавно изговорених речи. ,,У малој демократској држави где се све врши речју, речистост је у исти мах и мач и штит’’ – пише Милош Ђурић.
Аристотел (384 – 322 п.н.е.), са којим започиње реторика, сматра да је задатак реторике осигурање истине и правде. Хеленски реторичари, посебно браћа Грах (други век п.н.е.) и Цицерон (106-43. н.е.) дали су видан допринос развоју реторике.
Професор Петровић подсећа да и Срби имају дугу традицију усменог беседништва. Оно започиње говорима Стефана Немање (1114 – 1200) на сабору у Расу, у коме се Немања одриче престола пре одласка у Свету Гору и говором његовог сина Саве, приликом помирења браће над моштима њиховог оца у манастиру Студеница. Велики беседник је био и краљ Милутин, а књижевну вредност има његов говор који је одржао поред одра своје мајке. У наше најпознатије црквене беседнике проф. Петровић убраја св. Саву, св. Николаја Велимировића и Јустина Поповића.
Професор Петровић посебну пажњу посвећује језику и стилу. Лингвисти су установили да људи у свету данас говоре са близу шест хиљада матерњих језика од којих је око 1.400 у фази ишчезавања. Језик беседе, као највиши ниво са сценским изразом, тежи одрђеном ефекту. Поетски употребљена реч увек изражава потпуније значење од комуникатовног, уздиже говор изнад линије нормалног говора и делује јаче на слушаоце.
Разлику између језика и стила Мишел Рифатер исказује речима: ,,Језик изриче, а стил истиче! Стил је израз ауторовог ,,ја’’, човеков најинтимнији мисаоно стваралачки део. ,,Добар стил је – каже А. Франс – као зрак сунца (…) који за своју чисту светлост има да захвали унутрашњем јединству седам боја од којих је састављен. ,,Због тога се и с правом каже да је ,,лепа књижевност уметност речи’’.
Човекова је неодољива потреба – примећује проф. Петровић – за говорењем. ,,Реч је неверна мисао. Скоро увек изрази оно што нисмо хтели. Најдрагоценије је у нама оно што остаје неизрециво’’ – каже Андре Жид.
Говорење обухвата начин изговора, озвучење гласова и речи и реченица. Говор беседнички је подигнут и осмишљен, јасно мотивисан, у свим својим одредиштима и обилан по броју обавештења. Обичан говор, међутим, карактерише ужи и једностран избор лексике, поједностављена синтакса реченице и изговор гласа, који се не подудара увек са оним који је стандардом утврђен. Писани говор, разуме се, има своје законитости, па би се могло казати да је ,,писана реч сенка живе речи’’. Понекад излагање из ,,главе’’ ствара утисак да је говорник приступио неспреман, да је предавач неспреман и да импровизује. Цицерон је од говорника очекивао да убеди, да се допадне и да узбуди. Говорников дар је моћно оружје. ,,Све се може речима изменити, брисати из живота и поново вратити у живот’’. (Иво Андрић). Због тога се цени снага изговорене речи. (,,Господар си речи које ниси изговорио, а роб речи које си рекао’’ – арапска пословица).
Мисао и осећање морају да претходе речима а не обратно: ,,Немој дозволити језику да грми ако ти снага шапуће.’’ (Сенека).
Беседа је, вели проф. Петровић, у основи говор припремљен за посебну прилику. Деја Корнези је написао: ,,Усправити се у пуној висини, гледајте слушаоца право у очи и почните да говорите тако самоуверено као да вам је свако од присутних дужан новаца.’’
Беседник мора бити примерено обучен, а сам говор би требало да буде јасан и аналитичан. Употреба цитата је право беседника. ,,Све што је лепо и моја је мисао’’, речи су једног грчког филозофа. Добро је речено, вели проф. Петровић: ,,Грам добрих примера вреди више него килограм добрих речи!’’
У другом делу ове лепо уређене књиге (уредник проф. др Момчило Златановић, рецензент Николај Тимченко), проф. Петровић наводи више примера ,,антологијског беседништва’’ – од Буде и пророка Исаиља, Стевана Немање, Наполеона, Јована Скерлића, Николаја Велимировића и Иве Андрића до Матије Бећковића и других знаменитих људи садашњег доба, али и прохујалих векова.
Тако се ова књига и својим изгледом, и садржајем, али и именом свога аутора, проф. др Тихомира Петровића (1949, Бошњаце, код Лесковца), намеће као занимљиво и драгоцено штиво не само студентима, него и свима онима којима је стало до лепог писања и лепог говорења.
VI
КЊИЖЕВНИ ЗАПИСИ – Професор др Тихомир Петровић објавио је и„Књижевне записе I“ и „Књижевне записе II“ у којима је знатну пажњу посветио и лесковачаким ствараоцима.[4]
У првој књизи „Књижевних записа“објављени су осврти или приказе дела нколико лесковачких писаца: Боре Здравковића, Томислава Н. Цветковића, Данила Коцића, Јована Пејчића и Душана Јањића.
У другој књизи „Књижевних записа“ Петровић пише о у одељку„Лесковачки књижевни круг“ о Драгану Тасићу, Љиљани Јањић, Данилу Коцићу, Станку Миљковићу, Милану Божовићу, Груји Петковићу, Јосифу Стефановићу и Верици Баторовић Божовић.[5]
VII
РЕТОРИКА – Тихомир Петровић објавио је и књигу Реторика, (Учитељски факултет Сомбор 2006) могло бисмо рећи допуњено издање ,,Умећа говорења’’ у којој је, између осталог, у поглавље ,,Одабране беседе’’, унеобеседу Саше Хаџи Танчић приликом уручивања Андрићеве награде, 10. октобра 1991. године у Београду. Беседа је насловљена ,,Ватромети простора’’: ,,Има једно време у животу уметниковом’’,каже Андрић у тексту,,Уметник и његово дело’’, ,,када му се одједном укаже цела права, и тако ограничена, мера наше личности, када му свет дође као оскудан предео или ограђен и затворен врт. То осећање се може јавити у разним временима уметниковог живота, али као што је природно, то обично бива у прелазним периодима, понајчешће на граници зрелих година, када уметникова свест почиње да се оцртава и устаљује, као сума свих искустава, као коначна визија света.’’ Андрић још каже да је то критичан тренутак у кратком уметниковом веку, када сва радост и сав јад живота морају да се преобразе у разумевање за које је човек способан.[6]
Ових зрелих година живота остварила ми се једна велика нада, толико велика да сам мислио да се никад неће испунити. Награђен сам најкњижевнијом и најлепшом од свих награда – Андрићевом наградом.
Па ипак, уза сву радост која ме свег испуњава и указане части да је поделим са вама, у овом часу свако слављеничко расположење затамњено је силином неразумног обрушавања зла на нас и свет у нама, које обезвређује и обесмишљава све што смо као народ постигли и чему тежимо. Обесхрабрени ратом, згранути пред мржњом чију смо потмулост ипак морали предосетити много раније испод крхких површи лажног братства, окружени смо, на жалост, задахом једне заморене државне организације која му се слепо починила. Последњих деценија многе су нам неправде нанесене, како да помогнемо једни другима? Историја нам се суновратила са свом својом трагичношћу, на начин како смо је вековима преживљавали, али и у Андрићевом делу препознавали.
Андрићево стваралачко искуство драгоцено је како за поимање наше судбине на овим ветрометним просторима, тако и за нашу новију књижевност, баш зато што је острашћено историцизмом, без чега нам не може бити сигурнијег разјашњења савремености. Уз сву обазровост која је неопходна када се користе преимућства стварног историјског сазнања, Андрићев поступак стваралачког имагинирања одликују најбоља својства једног у суштини модерног књижевног поступка. Пратећи развој модерне књижевне самосвести, могуће је установити да су се у његовом делу укрстили и сустигли многи значајни стилски и обликовани поступци, по којима нам се указује као претеча. Овом пригодом то посебно издвајамо због тога што још увек има оних који Андрићево дело настоје временски да ограниче на један, додуше, изузетан период књижевности.
Но не само да има оних који га као модерног књижевника негирају, него смо у последње време сведоци нецивилизацијских насртаја на његову личност и споменичка обележја и то оних који су, изгледа, себе препознали у ликовима зле природе и душевне изопачености, које је као поуздан психолог Андрић у свом делу обликовао. Андрићево књижевно дело заслужује највећу пажњу и поштовање. Оно се најбоље само брани као трајна, савремена књижевна тековина.
У отварању наших духовних видика према Европи и свету, Андрићева дела су најпоузданији знакови поред пута.
Доказати се на трагу Андрићеве поетике то је за мене значило и у људском и стваралачком смислу више од једног књижевно естетског идеала. Стога награду која ми је данас уручена примам пре свега као потврду онога што сам следом таквог трага досегао на путу ка стваралачким настојањима да под слојевима свакодневице откривам, попут Андрића, понорне дубине универзума, човекову унутрашњу ствараност у свој њеној сложености, а посебно и сам феномен уметности.“
VIII
ПРОФЕСОР ДУШАН ЈАЊИЋ О Т. ПЕТРОВИЋУ – Стваралаштво једног писца може се посматрати из више углова и на више начина. Оно се, тако, прати кроз осврте, приказе, краће или дуже радове у периодици, у зборницима, кроз критичке студије, монографије. Предмет разматрања може бити читав пишчев опус или само једно дело.[7]
Прилика је да се баци обухватнији поглед на дело писца јесте и обележавање округлих годишњица, животних или радних. Приређују се тада научни или други скупови, а потом се, у зборницима најчешће, објављују радови, односно саопштења са тих скупова. Могући су, дакако, и други поводи и прилике да се сагледа рад једног књижевног ствараоца.
У случају Тихомира Петровића, угледног српског књижевног критичара и историчара, нема неког посебног повода да се нашој културној јавности прикаже његов досадашњи пређени пут у домену науке о књижевности. Округле годишњице и друге стварне прилике, које се махом обележавају на заласку нечије пишћеве каријере, нису још на дневном реду када је у питању Тихомир Петровић. Има времена за њих, јер наш писац је, чини се, тек на пола пута свог стваралачког живота. Једини повод или разлог за појаву ове књиге је жеља Петровићевих поштовалаца, али и њега самог, да се на једном месту, у једној публикацији, обзнани пишчев досадашњи учинак у областима којима се бави.
Начин на који се овде, у овој књизи, врши увид у рад Тихомира Петровића помало је неуобичајен. Не ради се о критичкој студији у којој се продубљено разматрају различити аспекти Петровићевог доприноса нашој науци о књижевности, доприноса који није нимало занемарљив. Наш аутор је, свакако, заслужио и она ће се, сва је прилика, временом наметнути. Није реч ни о простом библиографском прегледу пишчевих радова, брошури у којој су поређани, хронолошки или тематски, сви ауторови до сада објављени радови: монографије, студије, расправе, антологијски избори, хрестоматије, огледи, чланци. Таква брошура, у којој би било обухваћено око 300 библиографских јединица, добродошла је, наравно, али њен велики недостатак је што она ни приближно не даје могућности да се сагледају домети и вредности Петровићеве књижевно историјске, критичке и теоријске научне мисли.
Поступак који је у овој књизи примењен негде је на средини између ова два начина представљања Петровићевог дела, ближи је, ипак, првом него другом. У књизи су, наиме, сабрани радови о Тихомиру Петровићу о његовим до сада објављеним делима. Гама тих радова је широка: од кратких осврта, преко краћих или дужих приказа и чланака, интервјуа, до радова који имају карактер огледа и кратких студија. Овако конципирана књига превазилази, зато, оквире једне проширене резоноване библиографије која се састоји од изабраних карактеристичких коментара и оцена о појединим ауторовим делима; она, напротив, садржи радове у целости, онако како су објављени у периодици, дакле часописима и листовима.
При састављању ове књиге пошло се од уверења да се домети једног изишлог дела могу пратити и сагледавати и кроз одјеке на које је то дело наишло у јавности, кроз његову рецепцију. Књига свих сакупљених радова, дакле не оних бираних или скраћених, даје, чини се, потпуну слику интересовања критици за поједина дела и ауторово стваралаштво у целини. Овакви прегледи пружају могућност за разна закључивања почев од оног о ширини пријема, до тога које су пишчеве књиге изазвале већу пажњу критике а које су имале низак ниво рецепције. Долази се и до сазнања који су се критичари бавили пишћевим делима – дежурни чланкописци или угледна имена науке о књижевности. Или, у којим и каквим публикацијама су се појавиле критике. Најважније је, међутим, то што се из оваквих прегледа могу извлачити закључци, односно судови, о вредностима и домашајима ауторовог укупног дела, о његовом доприносу у областима којима се бавио.
И књига сабраних радова о стваралаштву Тихомира Петровића даје могућност да се потпуније осветли пишчев пређени пут, да се уоче кључне тачке његове научне мисли. Оно што, најпре, пада у очи то је завидан број критичких прилога посвећеним Петровићевим делима. Њих је више одседамдесет и на том броју Петровићу могу позавидети и многи од етабилираних писаца. Када се има у виду да је у питању литература која, за разлику од белетристике, најчешће не наилази на веће занимање и прихватање у јавности, онда посег интересовања за дела писца о коме је реч у овој публикацији мора изазвати достојну пажњу.
Не могу се заобићи ни неки други видови прусуства критичких радова о Тихомиру Петровићу у периодици. Лако се, тако, уочава да су текстови о Петровићевим књигама разасути у бројним часописима и листовима различитих оријентација и физиономија, и то не само из разних крајева Србије већ и из Црне Горе и Републике Српске. Написи су се, природно, појављивали у локалној штампи, али налазили су места и у престоничким листовима; десетак их је, на пример, објављено у Политици, листу са највећом репутацијом у нас. Штампани су, такође, у стручним и специјализованим публикацијама, као и у неким веома угледним часописима какав је, посебно, Књижевна историја. За рецепцију Петровићевих дела од велике важности је и то што су аутори објављених текстова највећим делом неки наши истакнути књижевни историчари, критичари и теоретичари, доказани познаваоци материје која је предмет Петровићевог истраживања.
Велики број написа произилази очито из чињенице да је Тихомир Петровић са својих петнестак дела – монографија, студија, збирки књижевних огледа и критика и других публикација – врло плодан писац. Мада је дијапазон Петровићевих књижевних интересовања вишестран, у средишту његових интересовања налази се књижевност за децу. Дела из ове области највише су скренула пажњу књижевне критике и она су њиховог аутора и афирмисала као једног од најзначајнијих проучавалаца овог сегмента наше књижевности.
Осам Петровићевих студија припадају корпусу књижевне речи за децу и све су оне наишле на повољан пријем код наше критичке мисли. Већ својом првом студијом, Дете и књижевност – критика о српској књижевности за децу, Тихомир Петровић је на велика врата ушао у свет ове у нас недовољно истражене литературе. Подухвативши се посла да истражи критичко просуђување наше дечје књижевности у дијахронијској и синхоронијској равни, он је обухватио и синтетички изложио фазе развоја ове врсте критике и испитао њена обележја и мерила, задржавши се, нарочити, на проблему вредновања уметничких остварења намењених деци и младима. Врло је аргументовано, притом, представио овај вид књижевне критике као посебан литерарни жанр који има своју аутономност, властиту традицију и теоријска начела. У кратким приказима овог Петровићевог дела униосоно је истакнут не само ауторов пионирски подухват у попуњавању крупне празнине у овој области, већ и научни резултат којим се даје значајан допринос бољем познавању и целовитијем сагледавању српске књижевности.
После обимне монографије, уследиле су, у истој области пруочавања, четири омање студије. Књига Народна књижевност за децу код Срба састоји се, у ствари, од уводне студије и избора, цветника, из разних врста народног стваралаштва примереног дечјем узрасту. У једном врло релевантном приказу, под насловом Користан зборник радова за децу, истиче се, посебно, Петровићев поуздан увид у оно најбоље што имамо у народној књижевевности. Анализирајући свестрано Змајев опус, не мимоилазећи притом песникове претходнике и наследнике, аутор указује на Змајеву прекретничку улогу у формирању књижевности за децу као независне литературе чији су највреднији саставци имагинација, игра, осећање за лепо, хумор. Као и ова, и наредна Петровићева књига, Машта и игра, имала је лепе одјеке у критици. Бацајући поглед на српску књижевност на децу XX века, писац студије обраћа посебну пажњу на дело Десанке Максимовић сматрајући га једним од врхунаца ове врсте литературе. С правом је уочено да ова студија афирмише Петровића као критичара и историчара који књижевност за децу посматрају у светлу модерних књижевних стремљења. Аутор Маште и игре враћа се Десанки Максимовић и у монографији Српске песникиње за децу одсликавајући њен портрет дечјег песника заједно са још тридесетак поетеса које су целу своју уметност или један њен део намениле најмлађима. Тумачећи, први до сада, овај сегмент српске литературе за децу, и то у двовековном временском луку, од краја XVIII до краја XX века. Петровић се потврђује, како су то критичари студија приметили, као изузетан познавалац правих вредности дечје књижевности који је сериозном интерпретацијом, надахнуто и са несвакидашњим жаром, дао још један вредан прилог њеном проучавању.
Ова фаза научног рада Тихомира Петровића започета 1996. књигомНародна књижевност за децу код Срба, завршава се 2000. године објављивањем монографије Школски писци у којој је њен аутор дао портрете 30 српских писаца чије је стваралаштво усмерено према младима. Он је, пише у једном приказу, са немалим успехом синтетички дочарао њихов поетски опус и одредио њихово место у развоју наше књижевности.
Школски писци и четири претходне студије представљају, може се рећи, припрему за обимну монографију, фрагменте велике књижевноисторијске студије која ће се појавити 2002. године под насловом Историја српске књижевности за децу и која је, према свим до сада изреченим мишљењима, најбоље Петровићево дело. Оно је привукло и највећу пажњу наших критичара који су у својим написима истицали да је реч о капиталном делу, хвале вредној студији, пионирском пројекту, драгоценој књизи, незаобилазној литератури, значајном и озбиљном доприносу изучавању српске књижевности за децу. Овакве оцене, широко образложене, заслужене су, јер Петровићева Историја је круна његовог досадашњег књижевног и научног рада. На скоро 600 страница књиге, овај неуморни истраживач је дао свеобухватни, целовити приказ наше дечје књижевности, од њених почетака до краја XX века, приказ који својим опсегом, дубином и домашајем импресионира читаоце. У књизи је, уз усмену књижевност, обрађено на стотине аутора којима је дато, по заслузи, више или мање места. Осврти на поједине фазе развоја, критичка сагледавања, релевантни закључци, дају Петровићевом делу неспорну вредност и оправдавају суд о његовом капиталном значају. Без претеривања се може рећи да је писац Историје српске књижевности за децу не само свестрано осветлио двовековни живот и ток овог виталног огранка наше литературе, већ да га је на најбољи начин афирмисао доказујући његову самосвојност и сваковрсну утемељеност.
Историја српске књижевности за децу донела је њеном аутору престижно признање, Змајеву награду, и то је био повод за неколико интервјуа у периодици са лауреатом, Тихомиром Петровићем. У њима је он, између осталог, изложио разлоге и мотиве који су га руководили да се посвети проучавању литерарне речи за децу и младе, оцртао је, укратко, њене карактеристике, а шире је објаснио и своја поетска начела. Наша штампа је уприличила још неке разговоре са Петровићем, али додела Змајеве награде био је повод да се на научним и стручни рад овог ствараоца баци више светлости.
Године 2005. Тихомир Петровић је објавио још једну књигу која се бави литературом за најмлађе Књижевност за децу – теорија, и то је његов нови прилог науци о књижевности. Мада и својим претходним студијама није мимоилазио књижевнотеоријска и естетска питања уметничког стварања за децу, Петровић их у овој књизи подробно и целовито разматра, утемељујући, тако, теорију дечје књижевности као посебну научну дисциплину. Проучавајући својства књижевности за децу, њене теме и облике, ауторТеорије се посебно задржао на особеностима овог вида литературе – на машти и фантастици, феноменима игре и хумора. Ни појава ове књиге није прошла незапажено; у једном осврту на њу истиче се да је то дело које спада у темељне вредности нашег критичарског просуђивања за децу у кругу литерарног бележења свега.
Свестрано и темељно проучавање књижевности за децу није омело Тихомира Петровића да се бави и другим видовима стварања, књижевном критиком у првом реду. Већ прва Петровићева написана студија, Погледи Велибора Глигорића на књижевност реалистичке оријентације, награђена је 1986. као најбољи магистарски рад на Филолошком факултету у Београду (објављена 1993. под насловом Велибор Глигорић о реализму), најавила је његове велике могућности књижевног критичара и есејисте. Огледи и прикази књижевних дела, континуирано објављивање више од две деценије у бројним часописима, зборницима и листовима, оправдавају оцену Николаја Тимченка, изнету поводом јубилеја лесковачког часописа Наше стварање, да јеПетровић данас заузео позицију најмарљивијег и најплоднијег, најкомпетентнијег и најутицајнијег књижевног критичара.
Тихомир Петровић је до сада објавио три књиге избора из свог плодног есејистичког и књижевнокритичког рада: Огледи и критике о књижевности и језику (1994), Књижевни записи (2000) и Књижевни записи II(2003).Све три књиге показују широк распон његовог интересовања. У огледима, посвећеним књижевним и језичким питањима, Петровић се исказао као истанчан зналац области које испитује, при чему теме које су предмет његовог занимаља прелама кроз њему својствен угао гледања. Постојано пратећи и вреднујући нашу савремену књижевну продукцију, аутор Књижевних записа испољава особине савесног и поузданог тумача објављених литерарних дела, поетских, прозних, књижевнокри тичких. Његови прикази су пример како се аналитичким приступом, на лапидаран начин, уочава суштина посматраног дела. Ваља нагласити да ни Петровићеве књиге огледа и књижевних критика нису остале непримећене у нашој периодици.
Трећа шира област интересовања Тихомира Петровића јесте беседништво. Године 2003. објавио је књигу Умеће говорења а две године касније њено допуњено и проширено издање под називом Реторика. У књизи, намењеној првенствено студентима учитељских факултета, Петровић се на прегледан и систематичан начин, бави говором и вештином говорења, сагледавајући теоријске поставке и карактеристике реторике као научне дисциплине и указујући на правила беседништва као примерене реторике.
(…) Не може се, најзад, занемарити ни приређивачка делатност Тихомора Петровића. Приредио је књигу, односно брошуру 110 година Основне школе Радоје Домановић у Бошњацу (издату 1990), хрестоматију Сценске уметности (1996) и Библиографију радова Момчила Златановића. Прва књига добила је, 2003. године, хвале вредан наставак у монографији Основна школа у Бошњацу. О овој монографији, као и о хрестоматији Сценска уметност, изашли су у штампи хвале вредни прикази.
Овај кратак преглед делатности Тихомира Петровића заснован је, у највећој мери на оценама изнесеним у књизи састављеној од текстова посвећених његовом књижевном стваралаштву.
(…) Ова књига, наравно, не може заменити књижевнокритичку студију о писцу Историје књижевности за децу и његових других бројних дела, али она се може схватити и као грађа, увод или припрема, па и подстицај за једну такву студију коју Тихомор Петровић својим досадашњим радом већ заслужује.[8]
[1]Н. Тимченко, Исцрпно о дечјој књижевности, Наше стварање, 1-2/2003, стр. 144; У обимној, зналачки писаној Историји српске књижевности за децу, професор Петровић наводи и име аутора ове студије: ,,По мотивима и изразу, степену допадљивости и снази представљања, поезија Данила Коцића (1949) подудара се са текућом продукцијом. Стих лесковачког писца и новинара прожет је ритмом и звуком, неапелативног израза и изазива код младог читаоца осећање задовољства, стр. 509.
[2]Д. Коцић, Помак, бр. 23/43, стр. 17.
[3]Д. Коцић, Лепота беседништва, Помак, јануар-јун 2004, стр.26.
[4]Проф. др Тихомир Петровић, Књижевни записи I, Удружење писаца Лесковац 2000; „Књижевни записи II“, Удружење писаца Лесковац 2003. Уредник прве књиге био је Томислав Н. Цветковић, а рецензент друге књиге Николај Тимченко.
[5]Напомена: Опширнији приказ дела лесковачких писаца видети у поглављима о самим ауторима. Уз прву књигу „Књижевних записа“ др Петровић даје следећу напомену: Текстови у књизи, поређани проблемско-тематски, представљају избор из радова који су већ објављени у књижевним гласилима, или саопштењима на научно-стручним скуповима. Већина преузетих радова је претрпела извесне измене. Ова књига одсликава један сегмент књижевнокритичке активности. На крају друге књиге „Књижевних записа“ (2002) записано је о аутору: Тихомир Боривоја и Радославе Петровић рођен је 1949. године у Бошњацу код Лесковца. Магистрирао је и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Добио је следеће награде: Награда Филолошкоф факултета у Београду за најбољи магистарски рад, Повеља Културно-просветне заједнице Лесковац, Награда Змајевих дечјих игара. Објавио је следеће књиге: Дете и књижевност, Лесковац 1991, Велибор Глигорић о реализму, Београд 1993, Огледи и критике из књижевности и језика, Београд 1993, Књижевни записи, Лесковац 2000, Историја српске књижевности за децу, Врање 2001. године.
[6]Саша Хаџи Танчић, Ватромети простора, беседа великог писца поводом уручивања Андрићеве награде 10. октобра 1991. године у Београду. Напомена: прилог објављен у Реторици проф. др Тихомира Петровића.
[7]Предговор проф. др Душана Јањића књизи (која би ускоро требало да се појави) у којој се налазе критички осврти на рад проф. др Тихомира Петровића, редовног професора Учитељског факултета у Сомбору.
[8]Проф. др Тихомир Петровић, Наш књижевни тренутак, Помак, Лесковац, бр. 1, октобар-децембар 1996. године. Напомена: Тихомир Петровић био је члан редакције која је припремила први и више потоњих бројава Помака, листа за књижевност, уметност и културу, гласила Удружења писаца Лесковца, чији је плодни сарадник и председник био неколико година (видети опширније поглавље о лесковачкој периодици и листу Помак. НАШ КЊИЖЕВНИ ТРЕНУТАК – Упркос извесним позитивним назнакама, наш друштвени и културни живот у приметној мери карактерише негација репрезентативних вредности, симптоми само разарања и нехај. Психологија интереса и прохтева, трка за стандардом и комодитетом, чежња за новцем по свему највидније је обележје актуелног тренутка. У атмосфери грабежи и доколице, времену које од свих звукова разликује звекет новца, истинске вредности, као производа људских руку и ума, ћушнуте су по страну или дубоко потиснуте у други план. (…) Подређена, подцењена, угрожена на сваки начин, уметност је грубо изневерила девичанску чистоту, свој етички и педагошки смисао. У првом реду књига као опредмећени облик књижевноуметничког стваралаштва, све мање је жива ризница људског духа, извор естетских емоција и сензибилности, а све више производ детерминисан законима понуде и тражње, тржишно исплатива роба која може да обезбеди економичност пословања. (…) Поред угледних и признатих стваралаца, данас се књижевном раду предају анонимни ствараоци – да избегнем термин књижевни уметници – без посебне претходне спреме и уз блажено неразумевање уметничког заната; без дара, наравно. Неталентовани и неинвентивни, многи су од њих, осетивши опојни укус књижевне славе, неуморно састављали и публиковали бледе и малокрвне текстове, збирке стихова или прича и постајали људи од „пера и књиге“. (…) Ретко, готово да нема примера указивања на слабости или мане дела; завладао је дух конформизма и незамерања. Негативна оцена значила је ризик, стављање имена и положаја на коцку (као у доба Лукијана Мушицко: „А ја, тако ми аљине и леба, не смем се у то упуштати.“). Непознат је полемички, панфлетски тон, који води конструктивној, стваралачкој клими и успону саме критичке мисли. Недаровити посленици и писци који нису могли да превазиђу оквире једне локалне културе, с једне стране, с друге стране књижевни тумачи, односно рецензенти не чувајући се пренеглашених закључака, расипништа и неумерености у размишљању, уздизали њихова дела – доносили су остварења без укуса, разводњена и жовијалне дела која су мало имала заједничког са аутентичном уметношћу. И једни други, као пустињски ветар, доносили су и остављали пустош на књижевном пољу.
Medija Centar Danilo Kocić 