Саша З. Станковић: Влада Илић, Власотинчанин на челу Београда

Image

ВЛАСОТИНЦЕ – У управо изашлом четвртом броју часописа Наше Власотинце, у издању Народне библиотеке „Десанка Максимовић“, објављен је одломак из студије која је у припреми „Влада Илић – Власотинчанин на челу Београда“ , писца и професора из Власотинца Саше З. Станковића.

Image

Саша З. Станковић

ВЛАДА ИЛИЋ – ВЛАСОТИНЧАНИН НА ЧЕЛУ БЕОГРАДА

(Одломак из књиге у припреми)

Владимир (Влада) Илић, најмлађи син Косте Мумџије, родио се, по старом календару, 6.9.1882. године у Власотинцу, односно, по новом календару 19.9.1882. Школовање је почео у родном месту код знаменитог власотиначког учитеља Петра Спирића. Први је лесковачки индустријалац са завршеним текстилним факултетом, а још  је и говорио енглески, француски и немачки језик.

Влада Илић се оженио Олгом Јовановић, наследницом чувеног војвођанског велепоседника Лазара Дунђерског. Иначе, Олгина тетка била је прелепa Ленкa Дунђерски, чију је лепоту поетски овековечио Лаза Костић, нарочито, у песми Santa Maria della Salute. Венчани кум Владе и Олге био је лично краљ Александар I  Карађорђевић.

Након повратка са школовања, пред крај Костиног живота, Влада је овлашћен да се потписује у очево име. То се види на уговору из 1905. године када су Илићи увели најсавременију енглеску технологију у производњи текстила. Као најобразованијег у породици, отац га је послао да води пословање концерна у престоници. Да је то био добар потез, показаће године које следе, јер је испољио све способности једног индустријалца европског формата. Јула 1922. на конференцији индустријалаца на Бледу, Влада Илић је један од оснивача Централног савеза индустријалаца Краљевине СХС. Тада је донета и заједничка резолуција, упркос отпору Словенаца. Већ наредне године на Бледу, Влада Илић је проглашен за привредника године 1923.

Светска криза 1929. године, изазвана крахом берзe у САД, погодила је 1931. и Краљевину Југославију. Последице кризе концерн Илића делимично ублажава кредитом Народне банке. Након смрти Сотира Илића (1935), Влада ступа на чело управног одбора концерна. Уочи рата 1939. године, остварује велики пословни успех снабдевајући војску, чиме враћа индустријску империју Илића на позиције пре кризе.

Посебно поглавље у животу Владе Илића је његова љубав према коњима. Историја коњичког спорта у Срба незамислива је без његовог имена. Прва трка под називом Српски дерби трчала се 1909. године, а победничко грло Вијор било је власништво Владе Илића. Почетком 1914. Београдски хиподром код Цареве ћуприје настао је на земљишту Дунавског кола јахача „Кнез Михајло„. На челу те  организације били су Влада Илић, Дарко Рибникар, браћа Дунђерски… Они су, између осталог, руководили Хиподромом. На Ивањдан1914, скоро пред  сам почетак Првог светског рата,десио се први тркачки дан. Године 1921.  Дунавско коло јахача „Кнез Михајло„ наставља са организацијом трка. Илићева расна грла, ергелеВласина у Хајдучици, забележила су 300 победа у међуратном периоду.Ждребац Весник је у „Дербију„ 1935. године поставио рекорд стазе на  2.400 метара (2:34), који није оборен све до 1982. године, а сјајна омица Лагуна је 1941. освојила триплу круну. Када је угинула кобила Лагуна, Владина мезимица, сахрањена је уз све почасти као да је људско биће. По неким изворима Влада је дао Енглезима за пастува Ројала толико новца да је за ту суму могао купити 1000 најбољих расних крава. Иако је власник ергелеВласина након Другог светског рата анатемисан као класни непријатељњему одузет коњ Јадран II, одгојен у Хајдучици, освојио је триплу круну 1948. као власништво ергеле Вуковар. Све до краја 20. века заслуге Владе Илића за коњички спорт су биле прећуткиване. Хиподром њему у част данас одржава трку на 1.300 метара.

Image

Оно по чему ће Влада Илић бити трајно упамћен је период који је провео на челу Београда, од 10. 1. 1935. до 13. 9.1939. године. Поред очигледних менаџерских способности које је Влада поседовао, као човек који је годинама успешно водио бројна предузећа, његово дугогодишње пријатељство са кнезом Павлом Карађорђевићем било му је од несумљиве помоћи да постане први градоначелник Београда. Неки извори наводе како је Влада финансијски помагао кнезу Павлу, док овај још није био на челу државе, што је допринело јачању њиховог пријатељства. Убиством краља Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. године, кнез Павле ће практично постати први човек Краљевине Југославије, пошто је Александров син Петар био малолетан. Само пар месеци након овог судбоносног догађаја, Влада Илић постаје председник Општине Београд.

 Успеси Владе Илића, као првог човека престонице, остаће златним словима забележени у историји Београда. На почетку његовог мандата отворен је мост преко Дунава, који је понео име Краљ Петар II, а спајао јеБеоград и Панчево. На Петровдан 1936. основао је Зоолошки врт, на земљишту које је поклонио граду. Приликом отварања врта Влада Илић рекао је да Београду оставља отворену књигу, да из ње учи и да ће судбина врта зависити од разумевања Београђана.

Шестог јуна 1937. у 10 часова постављен је и освећен камен темељац највећег павиљона Сајмишта. По завршеном богослужењу један одсвештеника прочитао је повељу исписану на пергаменту у којој се каже да Београдско сајмиште подиже 1937. године за време владавине Њ. В.  Краља Петра II и Поглавара српске православне цркве Њ. Св. Патријарха Варнаве, на месту које је Општина града Београда  поклонила „Друштву за приређивање сајма и изложби„ у Београду за време пресредседниковања г. Владе Илића. Први Сајам је организован већ на јесен, а на њему су поред 15 европских држава  учествовале Сједињене Америчке Државе и Јапан. Други јесењи сајам од 10.9.1938. године биће упамћен, јер тада се први пут на Балкану појавила телевизија на штанду Филипса. Oдржан је и Сајам аутомобила где су излагали МерцедесШкодаОпел… Политика је објавила специјални додатак са текстом Владе Илића Београдски сајам почиње да посредује између Европе и Балкана, где пише и следеће: С временом Београдски сајам постаће центар за целокупну балканску привреду. (…) Он за то има много више услова него ма који други, јер лежи на важном саобраћајном чвору. Сајмови су били прилика за успостављање пословних познастава. Постоје подаци да је Влада Илић намеравао купити лиценцу од Хенрија Форда за склапање аутомобила од готових делова. Преговоре је омео почетак Другог светског рата. Дакле, Сајмиште је било симбол економског успона Београда у међуратном периоду и зачетак Новог Београда. Нажалост, у току Другог светског рата тај објекат је био озлоглашени нацистички концентациони логор.

Влада Илић је био један од потписника повеље за обнову изградње Храма Светога Саве из 1939. године, када је, коначно, после неколико деценија ишчекивања, положен камен темаљац за ову раскошну богомољу. Реформисао је градску општину, побољшао финансијску дисциплину и омогућио изградњу нових путева, тргова и паркова (Ташмајданског и Карађорђевог). Увео је по први пут трамвајску линију Београд – Земун. Подигао је стару зграду ВМА. За време његовог мандата снижена је цена електричне енергије, што је побољшало наплату рачуна и олакшало пословање занатлијама. Још 1923. године отворена је ОШ „Штофара Илић„ на Карабурми, од 1931. добила је име по Јовану Цвијићу како се и данас зове. По угледу на немачке индустријалце, Илић је у непосредној близини фабрике градио станове за раднике, школе и забавишта за њихову децу, а увођењем лекарске неге, побољшао је здравствено стање својих радника. Занимљиво је рећи да је својим радницама, које су биле пред удајом поклањао „девојачку спрему„. Од многобројних положаја које је заузимао, треба истаћи да је био дугогодишњи преседник Београдске индустријске коморе и Централне коморе Југославије. На Спасовдан 1939. армијски генерал Милан Недић, у име краља Петра II Карађорђевића, уручио је највише ратно одличје Влади Илићу – Карађорђеву звезду са мачевима. За свој рад одликован је и Орденом Светог Саве.

 У бурним годинама пред Други светски рат Владино име се помиње у пресудним тренуцима опстанка нације. Кнез Павле се саветовао са њим око свих важних политичких одлука. Крајем 1938. немачки посланик у Београду, фон Виктор Херен, Илића је предлагао за преседника Владе. Овај предлог је последица Илићевих пословних веза са Немачком, које датирају од почетка 20. века. Он је користио немачку технологију у производњи, а не треба заборавити да се тамо и школовао. С друге стране и сарадња са Енглезима је била интезивна, и то како у индустрији, тако и у коњичком спорту. Вероватно, Илић није имао премијерских амбиција, јер са својим угледом у иностранству, успесима у вођењу престонице и пријатељством са Карађорђевићима, то је могао постати. Тако ће 5.2.1939. године, после вишемесечних политичких превирања, Драгиша Цветковић коначно бити преседник Владе.

Немачки напад на Пољску 1.9.1939. означио је почетак Другог светског рата. Први званични проглас, у којем се види став власти Краљевине Југославије према новонасталој ситуацији, издао је председник београдске општине г. Влада Илић у част рођендана Њ. В. Краља Петра II у коме се на крају прогласа каже: На дан 6. септембра ове године неће бити уобичајена ревија и парада трупа на Бањици, нити забава у београдском Официрском дому. Одржаће се тога дана само благодарење у богомољама! Опасност је близу и национални празник се обележава скромно. Већ 13.9.1939. Влада Илић се повлачи са места првог човека Београда, вероватно, свестан чињенице да су земљи у рату потребнији генерали од индустријалаца.

За време окупације Влада Илић остаје у Београду, иако му је било обезбеђено место у авиону којим су Карађорђевићи и чланови Владе напуштали земљу. Влада Илић и др Александар Белић, преседник Српске Краљевске академије наука, молили су генерала Милана Недића да прихвати место премијера у поробљеној Србији и да покуша спасити народ колико је то било могуће у годинама страдања. Током рата Илић је радио за Недићеву војску, а неки четнички извори указују да их није финансијски помагао. Влада Илић је један од многобројних потписника Апела српском народу, објављеном у листу Ново време 13.8.1941. године. Ту су представници српске елите позвали народ на лојалност окупационим властима и да не подржавају комунисте. Овај потпис није пресудан разлог зашто су комунисти по ослобођењу прогањали Илића, јер и други су потписали, па су после рата слободно живели и деловали, рецимо, др Александар Белић, писац Вељко Петровић…

Комунистичке власти су одмах по ослобођењу Београда почеле хапшења оних, који су, по њиховом мишљењу, били државни непријатељи. Крајем 1944. у затвору у Ђушиној улици нашли су се позната глумица Жанка Стокић, књижевник Глигорије Божовић, директор Канцеларије Српске патријаршије Ристо Грђић, Влада Илић и многи други Београђани. Илић је осуђен, а још није дошло ни до формалног краја рата,  пресудом Команде града Београда од 26.3.1945. године, решењем под ознаком 333/44, да би5.4.1945. и Виши војни суд донео пресуду која носи ознаку 237/45. У обе пресуде као главна кривица Влади Илићу је наведена да су његове текстилне фабрике радиле током рата и на тај начин јачале ратни потенцијал окупатора, а глави разлог је била намера нових власти да конфискују целокупну његову имовину. То је урађено за мање од две године на суђењу,17. јануара1947. године пред Среским судом за Реон Град Београда, који је донео пресуду решењем под ознаком 153/42-02 и чиме је целокупна његова имовина конфискована. Осуђен је на 10 година робије и тако је наредних скоро 7 година Илић провео у затвору у Сремској Митровици, где су му бивши радници доносили пакете. По казивању Јованке Лалић, унуке Владине сестре Јевросиме, од погубљења, бившег градоначелника Београда, спасио је лично Винстон Черчил, који је интервенисао код Јосипа Броза Тита. Пред крај 1951. године Илић је пуштен на слободу, али убрзо доживљава шлог и умире у мансарди свог рођака, 3.7.1952. Сахрану му организују некадашњи радници. Супруга Олга је те године преживела понижења продавајући накит, али и захваљујући сељацима, који су јој поклањали храну на пијаци када би је препознали. Од новца узетог од продаје једног француског прстена, она је живела 3 године, како је наводи Мира Мојсиловић, праунука Владиног брата Михајла. Олга је преминула 1959. године. Тако су некад најбогатији Србин и његова супруга, наследница најбогатијег Војвођанина, завршили у крајњој беди и понижењу. Деце нису имали.

Ilic Vlasotince 1

Влада Илић и Власотинце

Влада Илић је још у детињству напустио Власотинце. Поуздано се зна да је у родном месту учио основну школу и да је несебично ценио учитеља Петра Спирића. Касније је, у знак захвалности, на Спирићево име уплатио донацију за Народни дом, чиме је учитељ уписан на мермерној плочи као један од дародаваца овог објекта (1930).

Премештањем производње из Козара у прву фабрику штофа у Лесковцу (1895), млађи чланови породице Илић су почели да се селе у оближњи град. Потом Влада као најмлађи наставља школовање у иностранству, а по завршетку студија прелази у Београд, где је управљао фабриком штофа у Карабурми (1906). Влада Илић је ретко долазио у Власотинце, али помоћ је често слао. За Ускрс је давао по 45 одела за сиромашне основце Власотинца. На Илићеву иницијативу његова је ташта послала вагон првокласне пшенице Црвеном крсту у Власотинцу чиме је помогнуто 320 сиромашних породица (1929). На освештењу заставе певачке дружине Његош у име Владе Илића био је Сотир са супругом Ганом (1925). Музеј у Власотинцу чува фотографију и ленту, али застава је изгубљена. Супруга Олга била је дародавац соколске заставе, а сам Влада помагао је рад Соколског друштва на чему му је у Лесковачком гласнику захвалност исказао соколски старешина др Радул Велашевић (1932). Кад су радови око Народног дома застали, делегација Власотичана је ишла код Владе Илића да тражи помоћ, а он је упутио прекор власотиначким богаташима што су мало дали и сам обећао да ће дати највише. На крају браћа Илићи су били највећи донатори Народног дома, а од једне донације завршени су комплетно унутрашњи радови у великој сали.

Захваљујући Влади Илићу за Власотинце се чуло широм тадашње Краљевине Југославије. Број Власотинчана у престоници се стално увећавао, а многи су били Илићеви радници, па је зато на иницијативу Владе основано Удружење Власотинчана у Београду 1928. године. И кроз коњички спорт Влада је промовисао Власотинце, чувена ергела у Хајдучици названа јеВласина, а један од трофејних коња звао се Стреља, по чувеном власотиначком јунаку из Првог српског устанка.

Данас у Власотинцу од трагова старе фамилије Мумџија може се видети споменик Кости Илићу Мумџији на власотиначком гробљу, рушевине хидроцентрале у Манастиришту, неколико локала у Немањиној улици и кућа за коју потомци из Београда тврде да је некад била у власништву њихових предака.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.