Rate this:

ЛЕСКОВАЦ. – У свечаном четвороброју Нашег стварања 4/2003, у одредници ,,Белешке о ауторима’’, уз име Саве Димитријевића стоји: Сава Димитријевић, књижевник. Рођен 1938. у Лесковцу. Књиге прозе: Свеће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камењ на памет и Подсисарчани. ТВ драме: Господин Клео и Мој ујак чудо од детета; позоришна драма: Верглаши и драмски текст у рукопису: Ће се жени Мика Дуз. Живи у Лесковцу. И он, Сава Димитријевић, мој колега, дугогодишњи новинар Радио Лесковца, сматра да ова одредница довољно казују о њему! Да му поверујемо. Уз широки осмех, и неку врсту само њему разумљиве журбе, на моје питање о његовом животу и раду, каже: ,,О томе све најбоље зна Тома!’’ [1]

[1] Сава Димитријевић мисли на Томислава Н. Цветковића, који је о њему доста писао и, за разлику од већине лесковачких писаца, који су крајње немарни, води педантну евиденцију, има богату документацију и библиотеку.

ОПШИРНО: Сава Димитријевић, познати новинар и књижевник из Лесковца

Sava Dimitrijević, književnik i novinar: „Leskovački drveni tamvaj“

LESKOVAC – Iz štampe je, u izdanju leskovačkog nedeljnika Nova Naša reč, izašla knjiga Save Dimitrijevića “Leskovački drveni tramvaj”. Stari Leskovac, njegovi sokaci i ljudske sudbine, navike i mentaliteti u njima. Život na sokacima, u starim kućama i baščama. I čaršija u Starom Leskovcu koja odslikava ne samo ono što prati život i rad velikog broja zanatskih i trgovačkih radnji nego i ukupni život u Leskovcu.
To je predmet knjige ,,Leskovački drveni tramvaj” koja, gotovo hronološki, piše o ljudima koji su postojali i još žive u sećanjima njihovih potomaka i potomaka njihovih prijatelja i poznanika. I to – njihovim autentičnim jezikom i načinom mišljenja o onome što pripada i njihovim životima i Leskovcu, u kome su doživeli svoje sudbine i proživeli svoj vek..

Knjiga Leskovački drveni tramvaj je u prodaji u knjižari STOŠIĆ na Širokoj čaršiji.
Čaršija je bila najbolji pokazatelj kako se živi u gradu, kako se zanatlije i trgovci prilagođavaju novim zahtevima i domaćeg i stranog tržišta od čega je zavisila egzistencija Leskočana, ali i ukupan razvoj grada.
Knjiga Leskovački drveni tramvaj, gotovo faktografski, beleži i odslikava ono što se dešavalo u čaršiji i prati život i rad zanatlija i trgovaca i njihovih porodica u Starom Leskovcu.
Poseban značaj ove knjige je u tome što hronološki opisuje i život porodica u svim ulicama koje se i s jedne i s druge strne slivaju u Glavnu čaršiju.
Knjiga LESKOVAČKI TRAMVAJ odslikava dešavanja u čaršiji STAROG Leskovca život. ČARŠIJA U STAROM LESKOVCU BILA JE ŽILA KUCAVICA SVEGA ONOGA ŠTO SE U STAROM LESKOVCU DEŠAVALO – U NjOJ SE PRELAMAO SVE ONO ŠTO SE U STAROM LESKOVCU DOGAĐALO – OD IMANjA do nemanja, i kad se imalo i kad se nemalo. Kad se imalo broj zanatskih radnji se povećavao, u vreme krize – broj zanatlija se smanjivao.
Trgovački duh starog Leskovca, kroz nju su sve tehnološke novine pratile potrebe tržišta, u njoj se videlo koji su zahtevi novog tržišta – sve ono što se u svetu nosilo i što je svetu trebalo – u njoj se ogledalo. Kada su pojedini zanati počeli da se gase – značilo je da potrebe za tim na tržišti nema.

Knjigu možete kupiti u redakciji Nove Naše reči, telefoni 016/214796 i 063/8549104, i u Knjižari “Stošić” pored Leskovačkog kulturnog centra – prenosi JUpress.com.

Sava Dimitrijević, pisac: O fejzbuku i politici

LESKOVAC – Da li je moguće da uvek kada otvorimo i listamo ovu stranicu – moramo da čitamo i razgovaramo – samo ili uglavnom – o politici!?! Da li je moguće da ni o čemu drugom ne umemo ili nećemo da razmišljamo? Da li je moguće da nas samo to interesuje? – pprenosi JUGpress.
Da li je moguće da ovde, na ovom mestu – najčešće čitamo pa i sami učestvujemo u tome – ko koga i koliko mrzi – uz vređanje, psovanje i ozgovaranje vrlo ružnih reči… Ljudi koji se ne poznaju – vređaju jedni druge! A da se sretnu na ulici – mogu postati i prijatelji ne znajući da su to oni isti koji se vređaju i psuju na fejsbuku – zato što ne misle isto ni – isto o – istom!…
Pa jesmo li mi, i ako jesmo – zašto ne bismo bili I – crveni, žuti, plavi, zeleni, modri, ljubičasti i, ako hoćete i –nikakvi! Pa šta ako i jesmo odnosno i nismo svi u istoj boji ali smo – u istom životu, teškoćama i problemima – deca bez posla, bez plate, da zbog toga ne mogu ni da se žene ni udaju, oni sa malim penzijama dozvoljavajući da nam i to malo zakidaju ,, naši omiljeni” od kojih zavisimo. Da li zbog toga moramo da mrzimo jedni ruge ili su nas na to naterali oni koji nas vode u ,svetlu” budućnost i mi im verujemo zaboravljajući da nam svakoga meseca kradu deo penzije ..I zbog kojih se – mrzimo između sebe, umesto da razumemo jedni druge i da se, ako se ne volimo – bar poštujemo kao ljudi! Bar toliko možemo!
Mi kao da ne vidimo da ONI ne pričaju o nama, nego mi pričamo o NjIMA i samo o njima. A oni, i ako i kada pričaju o NAMA to rade – ODOZGO – kao u Nušićevoj Vlasti! I što su više gore – sve nas manje vide! Od visokih položaja, plata, putovanja po svetu sa valutnim dnevnicama … Mi smo – njihova ,,briga”! A u suštini – što su duže na vlasti sve ih je manje briga za nas i kako živimo… Ali, mi – to kao da i ne primećujemo! Jer smo toliko nebitni i Nušićevski sitni da od njihove velike senke u kojoj živimo ne možemo da vidimo kako možemo i lepše da živimo – bez njih!
Da li je moguće da smo toliko nemoćni da iz NjIHOVE senke i moći koju im dajemo – ne možemo da izađemo! Ili nećemo!
Zar zaista ne vidimo da ćemo – ako im oduzmemo moću koju im dajemo –onda mi biti – gore, a oni dole – u našim senkama!
Jer, mi smo ti koji im dozvoljavamo da nad nama sve više raste i širi se senka njihove moći i uticaja nad našim životim, jedinim koje imamo!
Pa, izađimo iz te senke i pogledajmo i videćemo – kako je dan lep i sunčan i kažimo – pa to je ono što i nama pripada, a ne samo onima kojima smo dali moć, u čijim senkama živimo a oni putuju po svetu, menjaju avione i pravce putovanja uz valutne dnevnice i kad se vrate – pričaju nam kako idemo ispred svih, da niko ne može da nas stigne u razvoju, kako će dovesti strane investitore koji će sa našim parama izgraditi fabrike koje će zapošljavati naše radnike a oni – gazdovati!…
Da li je moguće da to ne vidimo ili nećemo da vidimo i znamo ..
I da li je moguće da ne vidimo da – što se više između sebe svađamo i mrzimo – oni moćniji, zadovoljniji, sigurniji na vlasti i bezbrižniji …Jer, oni to i žele – da im moć koju im dajemo raste – na našim međusobnim mržnjama i svađama …
Da li je moguće da se ceo naš žicvot sveo na politiku, a da ono što život čini lepim – političari uzimaju za sebe.
Da li je moguće da na ovim stranicama svi pričaju uglavnom ako ne i – samo po politici! Da se, uz neskrivenu mržnju i netrpeljivost između sebe vređaju iako se lično ne poznaju, izgovaraju psovke i ružne reči, pa su čak i žene podlegle tome .. A ne priča se o ljubavi i književnosti, pozorištu i filmu, slikarstvu …
Da li je moguće da nas je politika toliko sludela da od nje ne vidimo ni kako živimo! I da mi nemamo snage da izađemo iz nje i da kažemo: pa čekaj, valjda postoji i nešto drugo u životu …
Umesto toga na stranicama fejsbuka čitamo – ko koga mrzi, ko je za koga, ko protiv koga, da li će pobediti ovaj ili onaj…i navijama uz psovke i vređanje!
I da li je koguće da ne vidimo da je unapred pobedila politika i da mi – unapred gubimo, da smo večiti gubitnici, da nam je politika toliko zaokupila život da mi zapravo u životu nemamo ništa drugo osim te politike.
U toj zaslepljenosti politikom – sve ono što je lepo u životu – prolazi pored nas. A treba samo ruku da pružimo, da se osvrnemo, da izađemo iz politike – i videćmo da je život i nešto drugo, a ne samo politika!
I da li je moguće da nam se ceo naš život sveo na politiku, a da ono što život čini lepim – političari uzimaju za sebe.
I da li je moguće da dozvoljamo sebi da uvek gubimo – mi, a dobijaju oni – politika i političari! .
S poštovanjem
Sava Dimitrijević

Sava Dimitrijević, novinar i pisac: Bače pogoleme od sokaci

ЛЕСКОВАЦ – У свечаном четвороброју Нашег стварања 4/2003, у одредници ,,Белешке о ауторима’’, уз име Саве Димитријевића стоји: Сава Димитријевић, књижевник. Рођен 1938. у Лесковцу. Књиге прозе: Свеће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камењ на памет и Подсисарчани. ТВ драме: Господин Клео и Мој ујак чудо од детета; позоришна драма: Верглаши и драмски текст у рукопису: Ће се жени Мика Дуз. Живи у Лесковцу. Напомена: Опширније о С. Димитријевићу видету студију Д.Коцића „Лесковачки писци – трагови и траагања“, Лесковац 2015

Опширније о раду Саве Димитријевиће видети о в д е:

Данило Коцић: Сава Димитријевић, живот и дело (Лесковачки писци – трагови и трагања) 

 

БАЧЕ ПОГОЛЕМЕ ОД СОКАЦИ – Један од  најпознатијих и најбољих писаца Сава Димитријевић, дугогодишњи новинар и уредник Радио Лесковца, у књизи под занимљивим насловом ,,Баче поголеме од сокаци’’ (људи и сокаци старог Лесковца), записао је много занимљивих згода и незгода. Писао је језиком препознатљивим за југ Србије, односно лесковачки крај, а по властитом признању, све његове приче су – истините!

Из те занимљиве књиге, која је можда и понајбоље дело Саве Димитријевића, издвајамо неколико прича:

%

У Владу Дераклију, кројача, заљуби се нека девојка. Влада леп, па га нема колко је леп, ал не воли онуј девојку и џабе што она толко облиће око њега. Да би га придобила – девојка му даде црвену јабуку. И како изеде онуј јабуку, Влада се разболе и које све не чинише да оздрави, ал ништа, не може да остане жив – и умре!

%

На вашар, на Панађуриште куде станицу савере се бели свет. Од воловска кола, таљиге и шпедитери и купови од паприка, парадајзи, краставице, лубенице и кое ти не воће и кое ти не све – не може се прође, а од мириси од пљескавице, ћевапи, кобасице, ражњићи, вешалице и све што може на цкару да се пече – не може се издражи. Куде Дедићеву ливницу рингишпили, точкови зашвајсовани на дугче металне мотке закачене за гвоздени стуб да се вртив у круг и да ги ники не украде. Пролећни и јесењи вашар кд је на Панађуриште се собере и цел белосветски свет – ситничари с ,,нирнберај“, ситни и крупни лопови, џепароши, сецикесе, преваранти, џандари, гатарице и врачарице.

,,Срећно па нећке

За мушко за женско

За младо за старо

Срећа те гледа

Ђаво ти неда

Врачарица гатарица све погађа, све казуе: колко ће година живиш, колко ће прођеш у живот.

Та, кое, да ти причам:

Имаш двојицу душмани – један плави, други црномањас. Један ти улази муштерија, други ти излази! Тури неки динар на белег! Све ти има казуем!

%

Благоје воли да попије и тој – из врчву. А по села к’д иде с’с Славка Шаторче да продава ситнице и другу робу – пијев ракију из црепуљу. За тој по кафане и казујев да је Благоја Вашарски с’с другари пет женски мираза попија. К’д га мајка Цвета, жена Загорка и деца викав да иде дома пијан и к’д улегне у кућу – све је весело. Нема тепање, нема викање и јурење, нити па бегање и криење по комшилук. Сви су дома и све је по ред – тон-баритон, тон-баритон, све пет ћерке певав песме које гим Благоје каже, а највише је волеја ,,Шано, душ, Шано’’.

Кд се на Благоју роди прва ћерка, Брана, баба Цвета сви прозори на кућу отвори – да чујев комшије што се родило девојче. А к’д и пето девојче Вида роди – комшије и другари му, по кафане, казуев:

– Леле! На Благоју ће зетови заши да изедев! Пето женско се родило!’’

А Благоје Башарски отиде у циганску малу, викну банду и доведе музиканти на други брег и казује гим:

– Свирите, бре! Нек се чуе и нек се знае да је Благоја Вашарски добија и пето девојче!

И свири циганска банда на други брег, трубе ће се распрштив од дување и гочеви ицепив од ударање с тупани. И не смо комшије и чаршије куде Славују и Зајци, него све до Споменик се чује како се Благоје весели за пето девојче.

И живе 85 године, ал’ му ни ‘едн уши не изеде, него му ћерке волив и чував!

%

Милан Мазнић воли да попије, а највише се весели у хотелу ,,Круна’’. Цигани к’д чујев да је у кафану – саберев се и цело Подворце иде да гледа како се Милан весели. Из Подворце је и музика с’с трубача Шефкета.

– Марсељезу! Марсељезу ми свирајте! – казује Милан.

Шефкет и цела музика свирив му ,,Марсељезу“ и било коју песму оће да чује.

Милан је највише у друштву Душана Чолака, касапина, у дрвену касапницу над реку куде мос’. И ‘едев они и пијев и на Милана се пријела џигерица од теле.

– За тебе, Милане, ако треба и теле ћу да закољем! – казује Душан Чолак.

И т’кој и направи – доведе теле, заклаше га куде реку, извадише из теле џигерицу и онакој још врућу испекоше гу на цкару куде ноћне ћевапџије.

У поноћ Милан и Душан Чолак отидев с’с фијакер у Светоилијску цркву. Милан улегне у дзвонару и повуче конопац и зазвони дзвонара у поноћ, д’ змни дзвонара и од силно звонење град се пробуди и узбуни. Јер, дзвонара к’д дзвони у тој доба и у било кое доба к’д неје време за тој – тој је или узбуна или мобилизација. Ујутру, Милана викнев у општину и он плати казну што је у нић к’д му не’е време звонија дзвонару Светоилијску.

Милан млого време проводи по кафане – ако га дом не испрати музика, ондак га пијаног донесе неки од пандури. У кафани му се пријатељи и други гости обраћају за лекарску помоћ.

– Докторе! – казуе му еднпут ники кафански гост – млого кашљам, начесто сам заневаљаја, назеб ники може бити!

– Добро је к’д кашљаш! – казује му Милан.

– Како добро, докторе! К’д ме уфати кашаљ не могу до ваздух да дођем!

– Е, с’г ће видиш за које је боље да кашљаш него да не кашљаш! – казује Милан и наручује да дође фијакер. Седоше у фијакер и отидоше на Светоилијско гробље. На гробље искочише из фијакер и Милан казује:

-Јованееее! Јоване, кашљаш ли, бре, како си!

Ал, из гробље – ништа се не чује.

– Живадине! – вика Милан – кашљаш ли, Живадине, како си, бре, Живадине!

Из гробље – па се ништа не чује.

– Ете – казује Милан на онога што је пошја с њега из кафану – ете, чујеш нешто, јавља ли се ники, жали ли се ники на кашљање, чу ли се Јован, јавља ли се Живадин!

– Не чујем ништа! – казује он’ј човек – не чујем ништа и ники се не јавља!

– Ееее! – вика Милан Мазнић – и не мож ги чујеш – они не кашљав и нема ги више. А ти кашљаш и туј си. Добро је. С’м ти кашљај и ништа се не секирај!

%

Тома Ципулка к’д се напије цели штосеви паре од иљадо и две иљаде фрља у шпорет. У јесен закла свињу, направи вешаљке и спржу и викну Бошка Јаћимовога, Леку берберина Каракеју, а њи се нагњете и Мика Каракеја. На астал све што од свињу може да буде – изнесе се. Жена на Тому Ципулку донесе бокал од три четири кила вино, ладно, дирек из бчву у подрум, пени се. Она донесе – они попише. Савка донесе и други болак – они га попише, побрго него он’ј први. Бошко Јаћимов и Лека Какакеја – суви бурићи. Све што се изнесе на астал, а нее вода, они одма попиев. Тома Ципулка казуе:

– Савке, донеси други бокал!

– То је трећи! – казује Савка.

– Добро, Савке, донеси трећи бокал!

Савка стоји пред врата, а Бошко Јаћимов казуе:

– А, не, не, Савке, немој да доноисиш, више не можемо!

А Тома Ципулка диже руку па акну у астал – све се чаше окренуше наопачке.

– Па, добро, бе – вика Тома Ципулка – кој је овдена наређује и господари, мајку му! Савке – донеси! Ја сам газда!

У собу – зорт. Седиш туј и нема мрдање док Тома не каже да се иде. И т’кој – до пладне ‘едење и пиење!

%

У Поп Стевин сокак с’мо Кевче Пикљаче имала фини граматички говор. Она никад не казуе: ,,Жико!’’ Него: ,,Господ Жииико!’’ А увече има да искочи на сокак и децу учив како да се држив к’д шетав с’ младићи или играв.

– Ако играте – то морате ооооовааако, па ооооваааако!

И кад прекара деведесету годину, Кевче Пикљавче, обуче старинску српску ношњу – на њума пинђурица, либаде, фес, тепелук, сат и ланац. Иде код рођаци у гости, а куде Жику Брку к’д отидне поседи и по неколико д’на. Стално накашљује и на Дару, Жикину жену казуе:

– Ете, снајке, идем, кашљам и викам – и до године!

%

У већ поменутој књизи Саве Димитријевића ,,Баче поголеме од сокаци’’, записано је да је Цилко гајдарџија ишао на задушницу у Шпитаљско гробље; жене су давале да једе и пије, а кад се Цилко напије, иде по гробљу и свира у гајде.

– Овој неје место за свирку! Што си дошја на гробље сс гајде! – вика по њега Васка Шпитаљска и истера га из гробља.

Цилко излази на улицу и пева:

– Сади баба жуте тикве – џивли, џивли!

%

Ту, у тој књизи, записано је за Тодора Инајета да кад се напије иде по сокаци и вика:

– Ја кадија, ја спаија – Бау! Бау!

%

За лесковачко насеље Подворце дознасмо да је прво то била бара и у туј бару, у он’ј век за овај век и за навек дођоше Цигани. Направише кованице, излепише ги с’ кал и туј остадоше.

Џеља Демировић, трубач – прибележио је Димитријевић – дође куде кума Ване Шушпулу.

– Куме, Ване, ће ми даш нику пару на зајам! Еве ћу ти оставим трубу у реим!

– Ћути дам, куме Џемо! – казуе Ване и да паре на Џељу.

Идев д’ни – нема га Џеља. Дође субота, он погодија свирење на неку свадбу, ал – труба му у реим куд Ване.

– Куме! – казује Џеља – да ми даш трубу да одсвирам свадбу. К’д узмем паре – ћу врнем дуг!

Прође недеља – на свадбу се вeћ и заборавило. Ал – Џеља не врћа ни дуг ни трубу. К’д потрошија паре, дође куде Шушпулу.

– Куме! – казује – еве, ја дођо – да ми даш неку пару на зајам, а ја да ти оставим трубу у реим!

Ване па да паре и узме трубу у реим, а Џеља к’о и први пут и к’о и увек – узме паре, а на дуг заборави.

И роди се унук на Џељу. Од играње и певање се не станује. Дође Џеља куде Ване Шушпулу.

– Куме! – казује Ване – ете, родило ми се унуче, па да га крстиш како је ред!

– Оћу! – казује Ване – Jа га крстим: Лжов.

– Ауууу! – завикали Цигани.

– Како, б’е, куме Ване дете да се вика: Лжов!

– Е, па – рекја Ване – његов деда Џеља млого лже и нек буде на деду – Лжов!

Ал, Цигани не послушаше кума Ване. На унука дадоше име Ђорђе, а од кума Ване му остаде надимак – Лжов. И тој и остаде – Ђорђе – Лжов, да од кума не остаде урок!

II

КАКО ЈЕ ПОРАСЈА ЉУБА ГАРДА – Такво је време било. Неси могја ни да порастеш док ти мајка и татко не кажев да си порасја. И од како се човек роди пола живот ти изедев татко и мајка, а другу половину – жена и деца! Увек мора други да слушаш. Док си дете – мора да слушаш татка и мајку, а они те с’с стринке, тетке, бабе и деде задзрћав – гледав те на куга личиш. Па на куга си по нарав и на куга ли ће испаднеш кад пораснеш. Па исти си чича Софроније што је изгледаја, а тај Софроније је бија – ко да су га кроз цевку од казан за ракију протињали. Стринке па казујев да имаш котлајасте ноге на деду кој, к’д се напије, слази у бунар дибок дванаест метра – едва га после с’с дебели конопци на чекрк извадив напоље, а он, к’д га пребацив преко сантрач и турив на земљу вика: „Млого ми врућина па сам слегја у бунар мало да се оладим.“

Ел, па, недај Боже, да имаш нараф на прадеду Милисава куга су од милос’ викали – Тате липса коњ! Он је, кол’ко се у фамилију и шире памти – бија зликовац. А ти какав си и како изгледаш – има да га надмашиш! А кад пораснеш – пратив те у школу! Там па мора да слушаш учитеља. Ако га не слушаш тепа те с’с шибљинку, па те тури да клечиш на камењчики, ел на зрна од мумуруз и гра! И т-мн искочиш из школу и почнеш да наликујеш на самога себе – пратив те у војску. Там слушаш каплара, поднаредника, наредника и све такој до бригадног и дивизијског ђенерала. Сви ти наређујев и ти – сви слушаш! Лези, дик се, пушка к нози, пушка на готовс, па разне дневне и ноћне узбуне, трчи, стани, пери ноге, сечи нокти и на руке и на ноге, крпи блузу и гаће, пази да не изгубиш иглу и конац из шајкачу! Ако не послушаш ел па нешто погрешиш – тепа те каплар, тепа те наредник, поручник, сви те тепав – за оној што неси направија – да га не направиш, али и за оној што си направија, ал неси га добро урадеја.
А и да нема за које друго – тепав те – памет да набереш! И тој се некако заврши, пуштив те из војску, туриш онај зелени дрвени војнички с’ндк на раме, све ти руке и грбину искида док га донесеш дома! К’д дођеш из војску, помислиш – готово је – прође и војска! С’г с’м свој човек! К’д оно – ‘ајде ће те женив! Ал, и туј мора татка и мајку, тетке и стринке, ујне и ујке да слушаш – с коју да се ожениш! Нађев ти девојку, ти гим викаш – нећу њума, волим другу, а они се искидав од смејање и не те ни слушав кое гим ти причаш, него си терав по њино и викав ти: Pа кое ву фали – млада је! А младо се и меси и кроји – ко тесто и штоф! Како га омесиш т’кој ће си га ‘едеш и како га скројиш – т’кој ће си га сашијеш и носиш! Па, мајка удари у кукњаву, слузе оволке, крокодилске – ми смо вићем стари, вика. Нема кој да не послуша, ни воду да ни принесе да пинемо! И ти, које ћеш – ожениш се с’ коју ти они кажев! И дођев деца и ондак слушаш и жену и децу! Жена ти стално нешто прича и уњка – дању уз астал док ручате, а ноћом, што је и најгоре – теби се спије, а она се увива око тебе, дува ти у шију и уши, наплакује, уздише – те ОВОЈ ТРЕБА, па ОВОЈ ћемо ОВАКОЈ, а ОНОЈ – ОНАКОЈ! И ти, ко’е ћеш – како она каже – т’кој и буде! А деца – она ти па викав да си остареја и заостаја, да те време прегазило, да ништа не знаш и које ћеш – слушаш и децу! После те па стигнев године – ни не приметиш к’д остариш. Дође болес’ од овој и од оној. Не мож’ се савијеш. Ако се па савијеш не мож’ се усправиш. Овој ти се укочило, оној откачило, овој попуштило, оној уцврстило, шија ти дошла ко увртена, па не можеш главу да обрнеш на ‘едну страну, него мора цел’ да се обрнеш и све у ‘едн глед-ц да гледаш! Све ти се убакнуло у памет и помело у главу – не можеш да се сетиш ни које си теја да кажеш ни које си пре тој казаја – памет ти се аметом батисаја! И које ћеш – отиднеш куде доктори па и њи мораш да слушаш – овој да ‘едеш, оној немој да ‘едеш, а овој па немој да пијеш, немој ладно, избегавај врућо, немој никако слано, немој љуто, не једи кисело, а нарочито се варкај од благо да не добијеш шићер! И све такој, цел’ век смо никога слушаш! И куде и у које отидоше све теј године – у нигде и ништа! И човеку почне да му се чини да му је млого – и овој мало што је проживеја![2]

III

ЉУДИ И СОКАЦИ СТАРОГ ЛЕСКОВЦА  –  Одма до Цркву према Широку чаршију били су – Кокошчини. Горча Кокошчин је бија кантарџија на вагу код Влајчићеви на Житни пијац, жена му Зојка, деца гим Љубомир, звани Бојча, шнајдер и Мика, шустер. Љубомир – Бојча, жена му Загорка, ћерка гим Лепша. До Кокошчини – пекара – Спаса симиџија, жена му Драга, ћерка гим Перса. Тај фурња је била на Гложански и Спаса гу је држаја под кирију. Па Гложански – Коста Гложански и жена му Стана, ћерка гим Љубица Гложанска је погинула у бомбардовање у подрум преко пут у кућу на Профира Поповића. Љубица Гложанска је имала два сина – један је Лемби, други је бија професор и две ћерке – Добрилу, удала се у Крушевац, и ћерку Веру. Тај Вера је за мајку много туговала и кад види људи она бега! Кд прођеш – она тури шал на очи и преко очи – од тугу за мајку се пореметила! И стане на прозор, стисне песнице и песнице тури под браду и није давала да ву се видив очи! И њу је нашо поштар – мртву гу нашо у кућу. На ћош код Широку Чаршију – МУМЏИСКИ. Били су браћа Илић – Мика, Миле, Сотир и Петар. Преко пут Мумџици – дућан на Ерића – продаваја оружје, муницију и барут. До Ерића – пекара на Афенди Кражића, па грнчарска радња, онда тишљерница па Покретово сокаче (и с’г га има). Преко пут – Даскалови. Дина Даскалова – такој гу викали јер ву је отац бија учитељ – даскал. До Даскалови – симиџиска радња, Коце Симиџија и жена му Љуба. Преко пут цркву – кућа на попа Профира Поповића. Профир је имао четири сина и свима је посебно поделио земљу. Његов син Јанаћ Поповић Профиров наследио је 20 дулума земљу. Мика Буринчић, што беше преседник општине је унук на попа Профира. Јанаћ Поповић, жена му Костадина од Шмикићеви на Нишку улицу, деца гим Живојин и Лепосава. Живојин, жена му Нада. Лепосава се удаде за Лазу Кражића.

– И мој отац Јанаћ Поповић је засукао рукави и три дућана је радео, каже Лепосава. Ед’н дућан имао је – на ћуприју и туј су се правили селски јелеци. Па је имао мануфактурну радњу где је била ћевапџијница на Мрцу ћевапџију – огроман дућан под називом ЈАНАЋ ПОПОВИЋ – мануфактурна радња, а трећа радња је била – извозник за стоку – Јанаћ је стоку за Аустрију терао.

– И кад је било бомбардовање 6. септембра 1944. године бомба је пала на крај наше куће – у четврту собу и скрозирала у подрум, а овамо су остале целе собе! А наша кућа је сматрана као за – најчвршћа кућа. И када је требало да буде бомбардовање мој брат Жика отидне куде мајку и каже: „Ајде мамо доле у подрум!“

А она рекла: „Не сине, каже, нек ВАС Бог сачува! А ја ћу овде!“

И бомба исече кућу до сам кревет на кој је била моја мајка. И моја мајка Констандина остане жива, а мој брат Жика и снаја Нада погинев. И ту у наш подрум су били триес душе – цео комшилук се сакрио у наш подрум. И од тија триес душе само су погинули мој брат, моја снаја и погинула је и Љубица Гложанска, њен муж је Јоца Јовановић, опанчар. Само они троје погинев у наш подрум, а овија сви останев живи. Остали су и басамаци. Остале су и паре и злато што су били под басамаци и дошо Биџа и све собрао. А тај Биџа је био наш комшија преко пут у сокаче. И плекани бурићи што смо имали, а тој су бурићи јер је мој брат Жика радео са зејтин – па ел ги тај Биџа вуко ноћу, и вуко Биџа бурићи, вуко .. И рекоше ми комшије: Божее, рече, Савке – Биџа одвуче бурићи … Море, реко, брат ми је отишо, отишла и снаа па нек иду и бурићи…

Кад на мене после притреба једно буре отидо код Биџу и реко: „Тане, бре, молим те – дај ми едно буре, треба ми! … Кад он поче да вика: „Ти си шашава…“ и поче да ме псује! А ја сагну главу и побего…

Када већ да умре Констандина Профирова је говорила да је после смрти сина Жике и снаје Наде – греота што она сама своју душу мучи. И онда је хтела да ву се испржив мекице. И испржише ву мекице. И кад је хтела да поврати душу – стомак није хтео и умре за десет дана. И тако је умрела – она је своју душу сама отерала!

Кад је било бомбарадовање, ја сам се већ била удала за Лазу Кражића. И ми смо се нагурали у подрум на Душана Дочића. У подрум је била и Соња, жена на Душана Дочића и њихове две ћерке – Мила и Лела. Па је била јетрва на Соњу коју смо сви звали Снајка Наталија и њена ћерка Добрила. И какав случај – кад изађемо из подрум које видим – мој муж Лаза сав у крв и вади рањеници из подрум од Тонкићеву палату (касније хотел Дубочица). У подрум је Угљеша Давидовић тешко рањен, а сестрић од тог Угљеше – Јовица, диван је то био дечко – он је био ударен у тил! И кад су изашли из подрума тај дечко Јовица је мојега мужа Лазу, док га је Лаза износија из подрум – све укрвавија и каже му: „Деда Лазо, немој да се секираш, кад оздравим ја ћу кошуљу да ти купим!“

А пре бомбардовања донео нам је грамофон за успомену- као да га је терало нешто, а имао је 14 година кад је било бомбардовање!

Мој муж Лаза га је из Тонкићев подрум рањенога изнеја. После су Угљеша и њигова породица побегли у Бобиште и тамо је то сирото дете, тај дечко Јовица – умро!

 

[1] У свечаном четвороброју Нашег стварања 4/2003, у одредници ,,Белешке о ауторима’’, уз име Саве Димитријевића стоји: Сава Димитријевић, књижевник. Рођен 1938. у Лесковцу. Књиге прозе: Свеће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камењ на памет и Подсисарчани. ТВ драме: Господин Клео и Мој ујак чудо од детета; позоришна драма: Верглаши и драмски текст у рукопису: Ће се жени Мика Дуз. Живи у Лесковцу. Напомена: Опширније о С. Димитријевићу видету студију Д.Коцића „Лесковачки писци – трагови и траагања“, Лесковац 2015.

[2] Напомена: Прича објављена у Новој нашој речи, јануара 2016.

Goran Cvetanović, gradonačelnik Leskovca: Građani imaju poslednju reč

LESKOVAC – Pretpraznički dvobroj Nove Naše reči izašao je na 40 strana sa brojnim autorskim tekstovima, intervjuima, pričama o ljudima i događajima. U novogodišnjem intervjuu gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović odgovara na brojna aktuelna pitanja: koji događaji su obeležili prošlu godinu, da li ima viška zaposlenih i kako će se taj problem rešavati, da li Beograd vidi potrebe gradova u unutrašnjosti, zašto kolektor za prečišćavanje otpadnih voda mora ponovo da se gradi, o korupciji u zapošljavanju, političkoj konkurenciji, predstojećim izborima i mogućim koalicionim partnerima. On poručuje građanima Leskovca da u 2016. godini na izborima izaberu pravu opciju koja će ih zastupati kako to čini sadašnja lokalna vlast, ili još bolje i kvalitetnije.

Nova Naša reč donosi intervju sa ambasadorom SAD Majklom Kirbijem, koji ovih dana odlazi sa te pozicije. On naglašava da treba više govoriti o ekonomiji, komentariše političku i bezbedonosnu situaciju na jugu Srbije, izbegličku krizu i druge aktuelne teme.

Tekstom o nekadašnjem profesoru sociologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Mihajlu Pešiću Nova Naša reč od ovog broja počinje obajvljivanje ospežne serije tekstova o našim ljudima u beogradskoj ili nekoj drugoj dijaspori. Od ovih tekstova na kraju dvogodišnjeg ciklusa planirano je objavljivanje knjige, piše Nova Naša reč.

Za novogodišnji dvoborj Nove Naše reči govori Ljiljana Milenković Slavujka, jedna od petoro dece Dragija Slavuja. Ističe da joj je veoma drago što će se snimati film o njenim precima i vremenu u kome su oni živeli. Iako je atorima i finansijerima projekta „Slavujevo doba“ veoma zahvalna, ona se pita zašto je niko od autora nije kontaktirao, niti je ko pozvao na projekciju dokumentarnog filma, koji nije imala priliku ni da vidi. Komentarišući polemiku o tom dobu, Ljiljana kaže da je to ipak bilo „zlatno doba“ i najbolji dani Leskovca.

O našim sugrađanima i o nama u prazničnom broju piše novinar i pisac Sava Dimitrijević. On piše o jednom starom, zaboravljenom zanimanju, oštračima noževa, i ljudima koji su se time bavili i sa nostalgijom se priseća nekih davnih vremena kada se živelo skromnije, ali sa punim srcem.

Za Novu Našu reč govori Nikola Pavković, lider zrenjaninskog pop-pank benda „Oružjem protiv otmičara“ o slavi, vraćanju na scenu, snalaženju i nesnalaženju u karijeri.

Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“ postoji već 20 godina. Marko Stojanović, predavač, za Novu Našu reč govori povodom ovog jubijleja.

Na kraju 2015. rezullate svog rada sumirali su mnogi: inspekcijske službe sa područja Jablaničkog okruga, leskovačka Opšta bolnica, Regonalna privredna komora, Zavod za javno zdravlje, što prenosi Nova Naša reč.

Nova Naša reč donosi izveštaj sa poslednje sednice Skupštine grada, na kojoj je usvojen budžet za 2016, kao i sa poslednjeg Gradskog veća, na kome je, između ostalog, bilo reči o inicijativama za formiranje
gradskih opština Grdelica i Vučje.

Iz stranačkog života Nova Naša reč piše o poseti lidera DS-a Bojana Pajtića Leskovcu i tribini koju je održao, o tome kako radi
Kancelarija za naredone poslanike SNS-a, i prati ostale stranačke aktivnosti.

I ovaj praznični dvobroj sadrži redovne rubrike, feljton, sport i ostalo – saopštava redakcija.

Leskovački pisci: Sava Dimitrijević, život i delo poznatog novinara

 ЛЕСКОВАЦ – Сава Димитријевић припада оној генерацији лесковачких писаца и новинара који се с правом убрају у рад најбољих познавалаца менталитета „српског Манчестера“. Његово богато и разноврсно дело опширно је представљено у студијама Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и Панорами лесковачког песништва. Све три књиге појавиле су се ове, 2015. године.

Опширније видети – о в д е

Данило Коцић: Сава Димитријевић, живот и дело

 САВА ДИМИТРИЈЕВИЋ

 I

Усвечаном четвороброју Нашег стварања 4/2003, у одредници ,,Белешке о ауторима’’, уз име Саве Димитријевића стоји: Сава Димитријевић, књижевник. Рођен 1938. у Лесковцу. Књиге прозе: Свеће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камењ на памет и Подсисарчани. ТВ драме: Господин Клео и Мој ујак чудо од детета; позоришна драма: Верглаши и драмски текст у рукопису: Ће се жени Мика Дуз. Живи у Лесковцу. И он, Сава Димитријевић, мој колега, дугогодишњи новинар Радио Лесковца, сматра да ова одредница довољно казују о њему! Да му поверујемо. Уз широки осмех, и неку врсту само њему разумљиве журбе, на једно моје питање о његовом животу и раду, каже: ,,О томе све најбоље зна Тома!’’ [1]

Лако ме је убедио, јер знамо да је – тако! У том, дакле, свечаном броју (насловна страна је видно обележена крупним бројевима 1953-2003) Сава Димитријевић се нашао у добром друштву најбољих лесковачких, али и познатијих српских писаца чији су се радови ранијих година нашли у Нашем стварању, па су се, по избору главног и одговорног уредника Димитрија Тасића, били део новог одабира. Свечани број Нашег стварања – поводом пола века излажења – штампан је на више од 270 страна, а ,,Изабране странице’’, односно прилози из ранијих бројевима, заузели су – 121 страну!

II

ЛЕСКОВАЧКИ ФЕЛИНИ – Литерарна појава Саве Димитријевића, половином педесетих година, у листу ,,Наша реч’’, и у тек покренутом часопису ,,Наше стварање’’(1953) значила је литерарно суочење са једним даровитим учеником лесковачке Гимназије[2].

Поред првих песама у листу ,,Наша реч’’, часопис ,,Наше стварање’’ 1957. године, из броја у број, објавио је три приче Саве Димитријевића: ,,Дводинарка’’, ,,Наш пољар’’ и ,,Црвено и плаво небо’’. Од те 1957. године, до данас, Сава Димтријевић исписује свој не мали стваралачки опус писца хроничара, публицисте, репортера, драматичара.

За све оне који су слушали бројне радио репортаже, репортерске записе, незаборавну серију ,,Породица Недељковић’’, читали Савине приче, гледали позоришну представу на његов текст ,,Вреглаши’’ на сцени Народног позоришта Лесковац – ваља рећи: да је Сава аутор више радио драма (емитованих преко Радио Београда, Радио Загреба, Радио Пуле, Радио Лесковца; да му је Телевизија Загреб емитовала два драмска текста: ,,Мој ујак чудо од детета’’ и ,,Госпдин Клеон’’, да је новинар испрва ,,Наше речи’’, па Радио Пуле, а сада Радио Лесковца, да је више прича објавио у ,,Нашој речи’’, ,,Нашем стварању’’, ,,Политици’’, ,,Освиту’’ и ,,Помаку’’.

Године 1990. у новопокренутој едицији ,,Наше речи’’ – Документарна проза, књига I, објављена је књига ,,Свеће у снегу’’ – људи и сокаци старог Лесковца, књига коју сам препоручио издавачима надахнуто:

,,…Ово је књига медаљон – у правом, и преносном смислу; чуваће се истрајно, а читаће се страсно. Ово је књига сановник – толико је у њој нежних, дирљивих, лирских, изаплотних, ноћобдијских снатрења, чежњи и надања… Овакву књигу могао је да испише само песник, сањар и снохватица… Ово је књига која се пише једном, а листа увек при помену Лесковца и духовитих Лесковчана.’’

У оквиру поменуте едиције – ,,Наша реч’’ објављује (1994) и другу књигу Саве Димтријевића ,,Баче поголеме од сокаци’’ , а те исте године, Удружење писаца општине Лесковац, објављује му трећу књигу ,,Подсисарчани’’ са поднасловом као и код две претходне књиге: ,,Људи и сокаци старог Лесковца’’.  Годинама већ, ,,Наша реч’’, из броја у број, објављује надахнуте текстове Саве Димтријевића под насловом: ,,Из старог Лесковца’’, текстове неуморног трагача, неодољивог заговорника, оданог штитника и брижног чувара свега типичног за Лесковац и Лесковчане.

Сава Димитријевић је један од значајних писаца чија је претежна преокупација, нарочито последњих година, Лесковац и Лесковчани. Наравно, пре тога не заборављамо знамените Лесковчане који су своја најбоља дела исписивали ,,на лесковачком’’: Сима Бунић, лучоноша Српског позоришта (,,Дочек краља Милана у Лесковцу’’), др Жак Конфино (,,Мој Јоцко’’, ,,Моји општинари’’), Наталија Арсеновић-Драгомировић (,,Лесковчанин у Паризу’’), Сретен Динић (,,Наша работа’’), Драгољуб Трајковић (,,Ладовинке и фотељке’’), Добривоје Каписазовић (,,Лесковачке чарламе и заврзламе’’), Брана Митровић (,,Искрице из Дубочице’’)…

Међутим, у односу на предратне завичајне писце Лесковчане – Сава је нешто особено; особеност његовог дела огледа се у задивљујућој хроничарској знатижељи и упорном настојању да осветли разгранавање ,,стабла’’ Лесковчана – успех појединих породица и или суноврат других, те увећавање града и угледа његовог по ослобођењу од Турака.

Обићи бројне улице и сокаке, разговарати са стотине Лесковчана, може само стваралац који осећа неизмерну љубав према своме граду и суграђанима и има одговоран однос према задатку који је себи поставио. Као заговорник Сава уме да доведе саговорника у ситуацију да исприча баш оно што је карактеристично за саговорника и његову породицу, као и за комшијске односе и градске ујдурме. Све књиге Саве Димтријевића писане су на лесковачком, и прича тече лако и лакореко, забавно и заводљиво у маниру осведоченог приповедача.

%

Сава Димитријевић, као и остали савремени завичајни писци Лесковчани: Слободан Костић Коста, Раде Јовић, Ненад Кражић, Гордана Томић Радојевић – показују својим остварењима да је изражавање у дијалекту и могуће, и да изазива знатижељу и у срединама у којима се не говори ,,по лесковчаки’’.

Стрпљив саговорник, а издашан приповедач, Сава је литерарним умећем допринео да казивања саговорника буду живописна, занимљива и узбудљива. Он на суптилан начин одсликава дух старог Лесковца, ,,српског Манчестера’’, нарави и менталитет доброћудних Лесковчана, шароликост чувене лесковачке чаршије, милозвучност лесковачког говора којим се Лесковчани служе и данас, и овде, и свуда где се нађу.

,,У Лесковац кад дођеш – ил’ ће идеш од реку, ел’ према реку, а десно и лево су север и југ…’’

%

Ваља поменути да лесковачки говор има своју граматику (аутор Јован Јоца С. Михајловић), и свој ,,Речник лесковачког говора’’ (аутор, професор Брана Митровић). Зашто не рећи и то да су књиге Саве Димитријевића спомење на стари Лесковац, кога више нема (у стварности), али га има у памћењу преживелих и потомака им, прерастајући тако у Незаборав! Моје казивање о писцу Сави Димитријевићу, и његовом делу насловио сам: ,,Сава Димитријевић – лесковачки Фелини’’. Приклонио сам се напису ,,Мој приватни Фелини’’ извесног Жарка А. Спасића, објављеног у ,,Нашој речи’’ 20. септембра 1995. године, коме Сава, у посвети, поручује: ,,На Жарка Спасића што у Београд живи, а на Лесковац стално мисли и сања пљескавице, ћевапи и кои ти незервативи на цкару.’’[3]

 III

БАЧЕ ПОГОЛЕМЕ ОД СОКАЦИ – Један од најпознатијих и најбољих лесковачких писаца Сава Димитријевић, дугогодишњи новинар и уредник Радио Лесковца, у књизи под занимљивим насловом ,,Баче поголеме од сокаци’’ (људи и сокаци старог Лесковца, Наша реч, уредник Михајло Дедић), записао је много занимљивих згода и незгода. Писао је језиком препознатљивим за југ Србије, односно лесковачки крај, а по властитом признању, све његове приче су – истините. Из те занимљиве књиге, која је можда и понајбоље дело Саве Димитријевића, издвајамо неколико прича које приказују дух старог, непоновљивог Лесковца и његове људе спремне на шалу, досетке и дружења.

%

Милан Мазнић воли да попије, а највише се весели у хотелу ,,Круна’’. Цигани кд чујев да је у кафану – саберев се и цело Подворце иде да гледа како се Милан весели. Из Подворце је и музика сс трубача Шефкета.

-Марсељезу! Марсељезу ми свирајте! – казује Милан.

Шефкет и цела музика свирив му ,,Марсељезу’’ и било коју песму оће да чује. Милан је највише у друштву Душана Чолака, касапина, у дрвену касапницу над реку куде мос. И едев они и пијев и на Милана се пријела џигерица од теле.

-За тебе, Милане, ако треба и теле ћу да закољем! – казује Душан Чолак.

И ткој и направи – доведе теле, заклаше га куде реку, извадише из теле џигерицу и онакој још врућу испекоше гу на цкару куде ноћне ћевапџије.

У поноћ Милан и Душан Чолак отидев сс фијакер у Светоилијску цркву. Милан улегне у дзвонару и повуче конопац и зазвони дзвонара у поноћ, дзмни дзвонара и од силно звонење град се пробуди и узбуни. Јер, дзвонара кд дзвони у тој доба и у било кое доба кд неје време за тој – тој је или узбуна или мобилизација. Ујутру, Милана викнев у општину и он плати казну што је у нић кд му нее време звонија дзвонару Светоилијску.

Милан млого време проводи по кафане – ако га дом не испрати музика, ондак га пијаног донесе неки од пандури. У кафани му се пријатељи и други гости обраћају за лекарску помоћ.

-Докторе! – казуе му еднпут ники кафански гост – млого кашљам, начесто сам заневаљаја, назеб ники може бити!

-Добро је кд кашљаш! – казује му Милан.

-Како добро, докторе! Кд ме уфати кашаљ не могу до ваздух да дођем!

-Е, сг ће видиш за које је боље да кашљаш него да не кашљаш! – казује Милан и наручује да дође фијакер. Седоше у фијакер и отидоше на Светоилијско гробље. На гробље искочише из фијакер и Милан казује:

-Јованееее! Јоване, кашљаш ли, бре, како си!

Ал, из гробље – ништа се не чује.

-Живадине! – вика Милан – кашљаш ли, Живадине, како си, бре, Живадине!

Из гробље – па се ништа не чује.

-Ете – казје Милан на онога што је пошја с њега из кафану – ете, чујеш нешто, јавља ли се ники, жали ли се ники на кашљање, чу ли се Јован, јавља ли се Живадин!

-Не чујем ништа! – казује онј човек – не чујем ништа и ники се не јавља!

-Ееее! – вика Милан Мазнић – и не мож ги чујеш – они не кашљав и нема ги више. А ти кашљаш и туј си. Добро је. См ти кашљај и ништа се не секирај!

 

%

Тома Ципулка кд се напије цели штосеви паре од иљадо и две иљаде фрља у шпорет. У јесен закла свињу, направи вешаљке и спржу и викну Бошка Јаћимовога, Леку берберина Каракеју, а њи се нагњете и Мика Каракеја. На астал све што од свињу може да буде – изнесе се. Жена на Тому Ципулку донесе бокал од три четири кила вино – ладно, дирек из бчву у подрум, пени се. Она донесе – они попише. Савка донесе и други болак – они га попише, побрго него онј први. Бошко Јаћимов и Лека Какакеја – суви бурићи. Све што се изнесе на астал, а нее вода – они одма попиев. Тома Ципулка казуе:

-Савке, донеси други бокал!

-То је трећи! – казује Савка.

-Добро, Савке, донеси трећи бокал!

Савка стоји пред врата, а Бошко Јаћимов казуе:

-А, не, не, Савке, немој да доносиш, више не можемо!

А Тома Ципулка диже руку па акну у астал – све се чаше окренуше наопачке.

-Па, добро, бе – вика Тома Ципулка – кој је овдена наређује и господари, мајку му! Савке – донеси! Ја сам газда.

У собу – зорт. Седиш туј и нема мрдање док Тома не каже да се иде. И ткој – до пладне едење и пиење!

%

Сава Димитријевић, тај виспрени лесковачки новинар, приповедач и песник, записа: ,,Оној што је имало да буде – дође и беше!’’[4]

IV

СТАРИ ЛЕСКОВАЦ САВЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА – Чије фамилије нема у хроничарским записима Саве Димитријевића, тај ће тешко доказати да је Лесковчанин. Тако некако говоре у Лесковцу. А како и не кад Сава Димитијевић већ деценијама марљиво и предано бележи приче о људима и сокацима старог Лесковца, добронамерно завирујући преко плота у комшијске баче.[5]

Како у првој књизи своје трилогије обједињене речитим поднасловом „Људи и сокаци старог Лесковца“, „Свеће у снегу“, сам аутор каже, то је само покушај да се о људима који су постојали и још живе исприча понешто, и то њиховим аутентичним језиком и начином мишљења, о нечему што припада и њиховим животима и Лесковцу (стр. 7). Не претендује он да своје записе назове ни студијом, ни хроником, ни реконструкцијом живота. Једноставно, то је – прича! Истинита. Прича којој верујемо. Прича чији су ликови прави људи, који су ходали или још ходају улицама Лесковца. Оно што посебно привлачи пажњу јесте чињеница да су ову хроничарски записи (у недостатку боље терминологије, а за потребе ове анализе, жанровски ћу их тако одредити) писани, како рече писац, њиховим аутентичним језиком. Свака реченица потврда је лепоте и непоновљивости лесковачког дијалекта.

(…) Наслов друге књиге „Баче поголеме од сокаци“ могао би да буде заједнички наслов читаве трилогије. Пробамо ли ову синтагму да „преведемо“ на књижевни језик, видећемо колико губи на значењу, које јој управо даје дијалекат: „Баште веће од улица“.

(…) Књига која затвара трилогију носи једноставан наслов, сасвим другачији од претходна два: „Подисарчани“. Већ на самом почетку јасно је одређена и (опет просторно) омеђена тема прича које је чине. Реч је о фамилијама које живе у сокацима подно Хисара, брда чија је историја нераскидиво везана за судбину града.

(…) Време тече, догађаји се полако одмотавају са непрегледног клупка званог живот. Лесковац се мења и опет остаје исти. Лесковчани се сећају, заборављају, домаштавају, препричавају. Сава Димитријевић слуша, записује, исправља, дорађује. И има права на то. Јер и он је један од њих.

 

%

Четири године после тога, 1957, Сава Димтријевић, у 21. години, пише причу коју Димитрије Тасић, главни уредник, објављује и у – свечаном броју 2003. године.

%

Зашто је Димитријевићева прича привукла пажњу главног уредника Нашег стварања? Најбоље би било да прочитамо Савину ,,Дводинарку’’:

,,Дечак није помислио да је ово десети дан откако (овамо) продавац долази. Он је само обратио пажњу на његове велике бркове и закључио да би од њих испало прилично гнездо за неку птицу. Онда је нешто лупнуло, али се дечак није покренуо. Знао је да се то мајка пресвлачи и да ово сигурно шкрипе врата шифоњера. Затим се навалио на ограду и опет погледао у његове бркове.

-Што не идеш негде? – рекао је продавац бомбона.

-Нећу!

-А што? Видиш да је време лепо…Твоји другови се сигурно играју…

Али дечак није одговорио; само је напућио усне и пљунуо на једног мрава.

-Иди негде – рекао је опет продавац.

-А зашто?

Очи човека одједном су се збуниле.

-Зашто! – рекао је он

-Да, зашто! – поновио је и дечак кога је ово занимало.

Онда му се учинило да је мама отворила прозор. То је помислио зато што је продавац погледао у том правцу. Само није могао да разуме зашто су његове очи одједном тако засветлеле.

Затим су обојица погледали у небо.’’

V

Иако је Димитријевић највише познат као приповедач и зналац лесковачког говора, писао је и песме међу којима издвајамо песму: „Прва ноћ, друга ноћ… жена“.

Ти си као радост, као јутро, као река, као срећа

Кад помислим да ниси, да те нема:

Враћаш се у мене као ватра

Прво мала, а после све јача, све већа!

 

Па кад те већ има

Кад ватра из усне пређе у вене

Нема више земље, нема више неба

И нема до тебе ни једне жене!

 

И све се пред тобом у пламен претвара

И у грчу губи

Па смо онда једно, па смо онда исто

Као обала кад обалу бљеском сунце љуби!

 

 

[1] Сава Димитријевић мисли на Томислава Н. Цветковића, који је о њему доста писао и, за разлику од већине лесковачких писаца, који су крајње немарни, води педантну евиденцију, има богату документацију и библиотеку, а Димитријевићу је неколико година био – директор у Радио Лесковцу, где је он новинар од оснивања те станице, уредник Дневника и, накратко, главни и одговорни уредник и директор.

[2] Томислав Н. Цветковић, Сава Димитријевић – лесковачки Фелини, Помак, бр. 21/22, јули-децембар 2001, стр. 20.

[3]У чувеном Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва Д. Трајковића помиње се и С. Димитријевић: ,,Поред раније поменутих песника и приповедача, у Нашем стварању су објавили своје песме: Никола Цветковић, Првољуб Пејатовић, Димитрије Тасић и још неки који нису издали посебне збирке, а од приповедача Сава Димитријевић и други. Сава је недавно написао и драму ,,Верглаши’’ која је прошле године приказана у лесковачком Народном позоришту, Преглед…стр. 123.

[4] О раду Саве Димитријевића писао сам у Политици, аали и другим листивима и часописма и притом посебну пажњу посветио његовом познавању лесковaчког дијалекта и уметничким вредностима његовим дела, која су својеврсна хроника старог Лесковца.

[5] Милена Стојановић, Поглед из баче на сокак – Стари Лесковац Саве Димитријевића, Наше стварање, 3 – 4, 2008, стр. 117. Напомена: „Уз Исар време се плк троши…“ (Сава Димитријевић: „Подисарчани“). Напомена: У Нашем стварању, бр 3-4/2008. о Сави Димитријевићу дата је следа белешка: Сава Димитријевић, песник, приповедач, драмски писац. Рођен је 1938. године. Књиге прозе: Свееће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камен на памет, Подисарчани; ТВ-драме: Господин Клео, Мој ујак чудо од детета; позоришне драме: Ће се жени Мика Дуз (у рукопису). Живи у Лесковцу.

Danilo Kocić: „Leskovački pisci – tragovi i traganja“ – Sava Dimitrijević, novinar i književnik

ЛЕСКОВАЦ – Сава Димитријевић је један од најпознатијих и најплоднијих лесковачких писаца и новинара. Објавио је више запажених књига, а препознатљив је и по афирмацији „лесковачког говора“.

У студији „Лесковачки писци – трагови и трага“ и „Лесковачки песници -трагови и трагања (Панорама лесковачког песништва 1944 – 2014)“ представљено је богато стваралаштво овог новинара, драмског писца, приповедача и песника.

I

У свечаном четвороброју Нашег стварања 4/2003, у одредници ,,Белешке о ауторима’’, уз име Саве Димитријевића стоји: Сава Димитријевић, књижевник. Рођен 1938. у Лесковцу. Књиге прозе: Свеће у снегу, Баче поголеме од сокаци, Камењ на памет и Подсисарчани. ТВ драме: Господин Клео и Мој ујак чудо од детета; позоришна драма: Верглаши и драмски текст у рукопису: Ће се жени Мика Дуз. Живи у Лесковцу.

И он, Сава Димитријевић, мој колега, дугогодишњи новинар Радио Лесковца, сматра да ова одредница довољно казују о њему! Да му поверујемо. Уз широки осмех, и неку врсту само њему разумљиве журбе, на једно моје питање о његовом животу и раду, каже: ,,О томе све најбоље зна Тома!’’ [1]

Лако ме је убедио, јер знамо да је – тако!

У том, дакле, свечаном броју (насловна страна је видно обележена крупним бројевима 1953-2003) Сава Димитријевић се нашао у добром друштву најбољих лесковачких, али и познатијих српских писаца чији су се радови ранијих година нашли у Нашем стварању, па су се, по избору главног и одговорног уредника Димитрија Тасића, били део новог одабира. Свечани број Нашег стварања – поводом пола века излажења – штампан је на више од 270 страна, а ,,Изабране странице’’, односно прилози из ранијих бројевима, заузели су – 121 страну!

II

ЛЕСКОВАЧКИ ФЕЛИНИ – Литерарна појава Саве Димитријевића, половином педесетих година, у листу ,,Наша реч’’, и у тек покренутом часопису ,,Наше стварање’’(1953) значила је литерарно суочење са једним даровитим учеником лесковачке Гимназије[2].

Поред првих песама у листу ,,Наша реч’’, часопис ,,Наше стварање’’ 1957. године, из броја у број, објавио је три приче Саве Димитријевића: ,,Дводинарка’’, ,,Наш пољар’’ и ,,Црвено и плаво небо’’. Од те 1957. године, до данас, Сава Димтријевић исписује свој не мали стваралачки опус писца хроничара, публицисте, репортера, драматичара.

За све оне који су слушали бројне радио репортаже, репортерске записе, незаборавну серију ,,Породица Недељковић’’, читали Савине приче, гледали позоришну представу на његов текст ,,Вреглаши’’ на сцени Народног позоришта Лесковац – ваља рећи: да је Сава аутор више радио драма (емитованих преко Радио Београда, Радио Загреба, Радио Пуле, Радио Лесковца; да му је Телевизија Загреб емитовала два драмска текста: ,,Мој ујак чудо од детета’’ и ,,Госпдин Клеон’’, да је новинар испрва ,,Наше речи’’, па Радио Пуле, а сада Радио Лесковца, да је више прича објавио у ,,Нашој речи’’, ,,Нашем стварању’’, ,,Политици’’, ,,Освиту’’ и ,,Помаку’’.

Године 1990. у новопокренутој едицији ,,Наше речи’’ – Документарна проза, књига I, објављена је књига ,,Свеће у снегу’’ – људи и сокаци старог Лесковца, књига коју сам препоручио издавачима надахнуто:

,,…Ово је књига медаљон – у правом, и преносном смислу; чуваће се истрајно, а читаће се страсно. Ово је књига сановник – толико је у њој нежних, дирљивих, лирских, изаплотних, ноћобдијских снатрења, чежњи и надања… Овакву књигу могао је да испише само песник, сањар и снохватица… Ово је књига која се пише једном, а листа увек при помену Лесковца и духовитих Лесковчана.’’

У оквиру поменуте едиције – ,,Наша реч’’ објављује (1994) и другу књигу Саве Димтријевића ,,Баче поголеме од сокаци’’ , а те исте године, Удружење писаца општине Лесковац, објављује му трећу књигу ,,Подсисарчани’’ са поднасловом као и код две претходне књиге: ,,Људи и сокаци старог Лесковца’’.  Годинама већ, ,,Наша реч’’, из броја у број, објављује надахнуте текстове Саве Димтријевића под насловом: ,,Из старог Лесковца’’, текстове неуморног трагача, неодољивог заговорника, оданог штитника и брижног чувара свега типичног за Лесковац и Лесковчане.

Сава Димитријевић је један од значајних писаца чија је претежна преокупација, нарочито последњих година, Лесковац и Лесковчани. Наравно, пре тога не заборављамо знамените Лесковчане који су своја најбоља дела исписивали ,,на лесковачком’’: Сима Бунић, лучоноша Српског позоришта (,,Дочек краља Милана у Лесковцу’’), др Жак Конфино (,,Мој Јоцко’’, ,,Моји општинари’’), Наталија Арсеновић-Драгомировић (,,Лесковчанин у Паризу’’), Сретен Динић (,,Наша работа’’), Драгољуб Трајковић (,,Ладовинке и фотељке’’), Добривоје Каписазовић (,,Лесковачке чарламе и заврзламе’’), Брана Митровић (,,Искрице из Дубочице’’)…

Међутим, у односу на предратне завичајне писце Лесковчане – Сава је нешто особено; особеност његовог дела огледа се у задивљујућој хроничарској знатижељи и упорном настојању да осветли разгранавање ,,стабла’’ Лесковчана – успех појединих породица и или суноврат других, те увећавање града и угледа његовог по ослобођењу од Турака.

Обићи бројне улице и сокаке, разговарати са стотине Лесковчана, може само стваралац који осећа неизмерну љубав према своме граду и суграђанима и има одговоран однос према задатку који је себи поставио. Као заговорник Сава уме да доведе саговорника у ситуацију да исприча баш оно што је карактеристично за саговорника и његову породицу, као и за комшијске односе и градске ујдурме. Све књиге Саве Димтријевића писане су на лесковачком, и прича тече лако и лакореко, забавно и заводљиво у маниру осведоченог приповедача.

Сава Димитријевић, као и остали савремени завичајни писци Лесковчани: Слободан Костић Коста, Раде Јовић, Ненад Кражић, Гордана Томић Радојевић – показују својим остварењима да је изражавање у дијалекту и могуће, и да изазива знатижељу и у срединама у којима се не говори ,,по лесковчаки’’.

Стрпљив саговорник, а издашан приповедач, Сава је литерарним умећем допринео да казивања саговорника буду живописна, занимљива и узбудљива. Он на суптилан начин одсликава дух старог Лесковца, ,,српског Манчестера’’, нарави и менталитет доброћудних Лесковчана, шароликост чувене лесковачке чаршије, милозвучност лесковачког говора којим се Лесковчани служе и данас, и овде, и свуда где се нађу.

,,У Лесковац кад дођеш – ил’ ће идеш од реку, ел’ према реку, а десно и лево су север и југ…’’

Ваља поменути да лесковачки говор има своју граматику (аутор Јован Јоца С. Михајловић), и свој ,,Речник лесковачког говора’’ (аутор, професор Брана Митровић). Зашто не рећи и то да су књиге Саве Димитријевића спомење на стари Лесковац, кога више нема (у стварности), али га има у памћењу преживелих и потомака им, прерастајући тако у Незаборав! Моје казивање о писцу Сави Димитријевићу, и његовом делу насловио сам: ,,Сава Димитријевић – лесковачки Фелини’’. Приклонио сам се напису ,,Мој приватни Фелини’’ извесног Жарка А. Спасића, објављеног у ,,Нашој речи’’ 20. септембра 1995. године, коме Сава, у посвети, поручује:

,,На Жарка Спасића што у Београд живи, а на Лесковац стално мисли и сања пљескавице, ћевапи и кои ти незервативи на цкару.’’[3]

%

Иако је Димитријевић највише познат као приповедач и зналац лесковачког говора, писао је и песме међу којима издвајамо песму: „Прва ноћ, друга ноћ… жена“.

Ти си као радост, као јутро, као река, као срећа

Кад помислим да ниси, да те нема:

Враћаш се у мене као ватра

Прво мала, а после све јача, све већа!

 

Па кад те већ има

Кад ватра из усне пређе у вене

Нема више земље, нема више неба

И нема до тебе ни једне жене!

 

И све се пред тобом у пламен претвара

И у грчу губи

Па смо онда једно, па смо онда исто

Као обала кад обалу бљеском сунце љуби!

%

Четири године после тога, 1957, Сава Димтријевић, у 21. години, пише причу коју Димитрије Тасић, главни уредник, објављује и у – свечаном броју 2003. године.

%

Зашто је Димитријевићева прича привукла пажњу главног уредника Нашег стварања? Најбоље би било да прочитамо Савину ,,Дводинарку’’:

,,Дечак није помислио да је ово десети дан откако (овамо) продавац долази. Он је само обратио пажњу на његове велике бркове и закључио да би од њих испало прилично гнездо за неку птицу. Онда је нешто лупнуло, али се дечак није покренуо. Знао је да се то мајка пресвлачи и да ово сигурно шкрипе врата шифоњера. Затим се навалио на ограду и опет погледао у његове бркове.

-Што не идеш негде? – рекао је продавац бомбона.

-Нећу!

-А што? Видиш да је време лепо…Твоји другови се сигурно играју…

Али дечак није одговорио; само је напућио усне и пљунуо на једног мрава.

-Иди негде – рекао је опет продавац.

-А зашто?

Очи човека одједном су се збуниле.

-Зашто! – рекао је он

-Да, зашто! – поновио је и дечак кога је ово занимало.

Онда му се учинило да је мама отворила прозор. То је помислио зато што је продавац погледао у том правцу. Само није могао да разуме зашто су његове очи одједном тако засветлеле.

Затим су обојица погледали у небо.’’

III

ХУМОР У ДЕЛИМА САВЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА – Један од најпознатијих и најбољих лесковачких писаца Сава Димитријевић, дугогодишњи новинар и уредник Радио Лесковца, у књизи под занимљивим насловом ,,Баче поголеме од сокаци’’ (људи и сокаци старог Лесковца, Наша реч, уредник Михајло Дедић), записао је много занимљивих згода и незгода. Писао је језиком препознатљивим за југ Србије, односно лесковачки крај, а по властитом признању, све његове приче су – истините. Из те занимљиве књиге, која је можда и понајбоље дело Саве Димитријевића, издвајамо неколико прича:

%

У Владу Дераклију, кројача, заљуби се нека девојка. Влада леп, па га нема колко је леп, ал не воли онуј девојку и џабе што она толко облиће око њега. Да би га придобила – девојка му даде црвену јабуку. И како изеде онуј јабуку, Влада се разболе и које све не чинише да оздрави, ал ништа, не може да остане жив – и умре.

На вашар, на Панађуриште куде станицу сабере се бели свет. Од воловска кола, таљиге и шпедитери и купови од паприка, парадајзи, краставице, лубенице и кое ти не вође и кое ти не све – не може се прође, а од мириси од пљескавице, ћевапи, кобасице, ражњићи, вешалице и све што може на цкару да се пече – не може се издражи. Куде Дедићеву ливницу рингишпили, точкови зашвајјсовани на дугаче металне мотке закачене за гвоздени стуб да се вртив у круг и да ги ники не украде. Па циркуси се мики маузи и разноразни циркусанти – све се тој врти и трешти. Пролећни и јесењи вашар кд је на Панађуриште се собере и цел белосветски свет – ситничари с ,,нирнберај’’, ситни и крупни лопови, џепароши, сецикесе, преваранти, џандари, гатарице и врачарице.

,,Срећно па нећке

За мушко за женско

За младо за старо

Срећа те гледа

Ђаво ти неда

Врачарица гатарица све погађа, све казуе: колко ће година живиш, колко ће прођеш у живот.

Та, кое, да ти причам:

Имаш двојицу душмани. Један плави, други црномањас. Један ти улази муштерија, други ти излази! Тури неки динар на белег! Све ти има казуем!

%

Благоје воли да попије и тој – из врчву. А по села кд иде сс Славка Шаторче да продава ситнице и другу робу – пијев ракију из црепуљу. За тој по кафане и казујев да је Благоја Вашарски сс другари пет женски мираза попија. Кд га мајка Цвета, жена Загорка и деца викав да иде дома пијан и кд улегне у кућу – све је весело. Нема тепање, нема викање и јурење, нити па бегање и криење по комшилук. Сви су дома и све је по ред – тон – баритон , тон – баритон све пет ћерке певав песме које гим Благоје каже, а највише је волеја ,,Шано, душо, Шано’’.

Кд се на Благоју роди прва ћерка, Брана, баба Цвета сви прозори на кућу отвори – да  чујев комшије што се родило девојче. А кд се и пето девојче, Вида, роди – комшије и другари му, по кафане, казуев:

-Леле! На Благоју ће зетови уши да изедев! – пето женско се родило!’’

А Благоје Башарски отиде у циганску малу, викну банду и доведе музиканти на други брег и казује гим:

-Свирите, бре! – нек се чуе и нек се знае да је Благоја Вашарски добија и пето девојче!

И свири циганска банда на други брег, трубе ће се распрштив од дување и гочеви ицепив од ударање с тупани. И не смо комшије и чаршије куде Славују и Зајци, него све до Споменик се чује како се Благоје весели за пето девојче.

И живе 85 године, ал му ни едн уши не изеде, него му ћерке волив и чував!

%

Милан Мазнић воли да попије, а највише се весели у хотелу ,,Круна’’. Цигани кд чујев да је у кафану – саберев се и цело Подворце иде да гледа како се Милан весели. Из Подворце је и музика сс трубача Шефкета.

-Марсељезу! Марсељезу ми свирајте! – казује Милан.

Шефкет и цела музика свирив му ,,Марсељезу’’ и било коју песму оће да чује. Милан је највише у друштву Душана Чолака, касапина, у дрвену касапницу над реку куде мос. И едев они и пијев и на Милана се пријела џигерица од теле.

-За тебе, Милане, ако треба и теле ћу да закољем! – казује Душан Чолак.

И ткој и направи – доведе теле, заклаше га куде реку, извадише из теле џигерицу и онакој још врућу испекоше гу на цкару куде ноћне ћевапџије.

У поноћ Милан и Душан Чолак отидев сс фијакер у Светоилијску цркву. Милан улегне у дзвонару и повуче конопац и зазвони дзвонара у поноћ, дзмни дзвонара и од силно звонење град се пробуди и узбуни. Јер, дзвонара кд дзвони у тој доба и у било кое доба кд неје време за тој – тој је или узбуна или мобилизација. Ујутру, Милана викнев у општину и он плати казну што је у нић кд му нее време звонија дзвонару Светоилијску.

Милан млого време проводи по кафане – ако га дом не испрати музика, ондак га пијаног донесе неки од пандури. У кафани му се пријатељи и други гости обраћају за лекарску помоћ.

-Докторе! – казуе му еднпут ники кафански гост – млого кашљам, начесто сам заневаљаја, назеб ники може бити!

-Добро је кд кашљаш! – казује му Милан.

-Како добро, докторе! Кд ме уфати кашаљ не могу до ваздух да дођем!

-Е, сг ће видиш за које је боље да кашљаш него да не кашљаш! – казује Милан и наручује да дође фијакер. Седоше у фијакер и отидоше на Светоилијско гробље. На гробље искочише из фијакер и Милан казује:

-Јованееее! Јоване, кашљаш ли, бре, како си!

Ал, из гробље – ништа се не чује.

-Живадине! – вика Милан – кашљаш ли, Живадине, како си, бре, Живадине!

Из гробље – па се ништа не чује.

-Ете – казје Милан на онога што је пошја с њега из кафану – ете, чујеш нешто, јавља ли се ники, жали ли се ники на кашљање, чу ли се Јован, јавља ли се Живадин!

-Не чујем ништа! – казује онј човек – не чујем ништа и ники се не јавља!

-Ееее! – вика Милан Мазнић – и не мож ги чујеш – они не кашљав и нема ги више. А ти кашљаш и туј си. Добро је. См ти кашљај и ништа се не секирај!

%

Тома Ципулка кд се напије цели штосеви паре од иљадо и две иљаде фрља у шпорет. У јесен закла свињу, направи вешаљке и спржу и викну Бошка Јаћимовога, Леку берберина Каракеју, а њи се нагњете и Мика Каракеја. На астал све што од свињу може да буде – изнесе се. Жена на Тому Ципулку донесе бокал од три четири кила вино – ладно, дирек из бчву у подрум, пени се. Она донесе – они попише. Савка донесе и други болак – они га попише, побрго него онј први. Бошко Јаћимов и Лека Какакеја – суви бурићи. Све што се изнесе на астал, а нее вода – они одма попиев. Тома Ципулка казуе:

-Савке, донеси други бокал!

-То је трећи! – казује Савка.

-Добро, Савке, донеси трећи бокал!

Савка стоји пред врата, а Бошко Јаћимов казуе:

-А, не, не, Савке, немој да доносиш, више не можемо!

А Тома Ципулка диже руку па акну у астал – све се чаше окренуше наопачке.

-Па, добро, бе – вика Тома Ципулка – кој је овдена наређује и господари, мајку му! Савке – донеси! Ја сам газда.

У собу – зорт. Седиш туј и нема мрдање док Тома не каже да се иде. И ткој – до пладне едење и пиење!

%

Сава Димитријевић, тај виспрени лесковачки новинар, приповедач и песник, записа: ,,Оној што је имало да буде – дође и беше!’’

У Поп Стевин сокак смо Кевче Пикљаче имала фини граматички говор. Она никад не казуе: ,,Жико!’’. Него: ,,Господ Жииико!’’ А увече има да искочи на сокак и децу учив како да се држив кд шетав с младићи или играв.

-Ако играте – то морате ооооовааако, па ооооваааако!

И кад прекара деведесету годину, Кевче Пикљавче, обуче старинску српску ношњу – на њума пинђурица, либаде, фес, тепелук, сат и ланац. Иде код рођаци у гости, а куде Жику Брку кд отидне поседи и по неколико дна. Стално накашљује и на Дару, Жикину жену казуе:

-Ете, снајке, идем, кашљам и викам – и до године!

%

Кд Коле Кука седне с другари у Дорину кафану, ел у кафану на Владу Шатора и Влајка Дунију – ники не сме да шукне! И блек музика мора да буде!… Куде њега се вино не пије из килаш него см из балони и у шашу обавезно по кришка од јабуку – да на вино извуче киселину.

Коле Кука, Циле Џоџа и другари гим кочијаши, матрапази и фијакерис ти узев блек музику и отиднев куде Циле Џоџу у Кајсин сокак. Музика не престаје. Небо се кида од трубе и ударање у гоч.

-Милке! – вика Циле Џоџа на жену си – испрегни коња и одведи га у шталу!

Милка испрегне коња ис фијакер, одведе га у шталу и да му да еде. Циле, Коле Кука, Алекса Ћелаш, Влајко Дунија, Влада Шатор и другари гим ударив на мезе и ракију.

-Милке – казуе Циле Џоџа кд му се жена врне из шталу – сг да испржиш едно четерес – педесет јајца – да едемо ко људи!

…Милка јајца не пржи у тигањ, него узне тепсију и крши јајца, а она падав, падав у тепсију. А тепсија – колко астал широк – толко и она зафаћа.

%

У много верзија, у бројним причама, па и књигама, описан је део живота фамилије Мите Бурета. Једну од верзија прибележио је и Сава Димитријевић.

На Св. Илију, на сабор куде Светоилијску цркву, слеже се народ. Кабезе и кликери, крушке чеклике, диње и лубенице.

На сабор и Мита Горчић, ћевапчија. Ради цкара – ћевапи, пљескавице и кобасице. Еде се више него што може да се изеде и пије се колко кој може да попије. Мита казује да може буре пива да попије.

Другари му викав да не може. Притисла врућина. Упекло. А Мита пије, пије – и попи пиво, а празно буре пушти низ Светилијски пут. И стркаља се буре, отиде низ пут, а на Миту остаде надимак – Мита Буре![4]

 

САВА ДИМИТРИЈЕВИЋ: Изабране песме

ДИВЉА РУЖА

 

Доћи ћу босих ногу табана недозрелих

До жбуна у коме бујаш

Да ти ноктима засечем кору зелену

И усне вреле да ти положим на рану

Сву бујност и мирисавост да испијем твоју

Дивља ружо

 

Да ти корење уплетено откријем прстима

И ноктима да га засечем

И усне вреле да ти положим на рану

Сву дивљину да ти испијем за тренутак

Дивља ружо

 

Да ти груди зелене обнажим на сунцу

И усну врелу да ти положим на трње

Сву отпорност да ти кроз њега исишем

Дивља рушо

 

Јер бујност бих волео да будем

Да зрацима Сунца ухватим корење

И клијање бих да постане лудо

Да снагу земље одједном исишем

Дивља ружо

 

ОЧИ ТВОЈЕ МЕ ГЛЕДАЈУ

 

Сањам ли –

Очи твоје ме гледају

 

Очи твоје ме гледају

А мене у речима нема

Мисли не могу да ме нађу

Изгубио сам се у твом погледу

 

Очи твоје ме гледају

Руке да испружим не би те нашла

И да кажем оно што осећам

Глас мој до тебе не би стигао

 

Очи твоје ме гледају –

Нестаје све што ниси ти

И све је ту, а ничега нема –

Очи твоје када ме гледају

 

Очи твоје када ме гледају –

Ја долазим из сна,

А ти се враћаш у бајку

 

Сањам ли –

Очи твоје ме гледају.

 

У ПЕТАК У ПЕТ

 

На овом углу овде одакле почињу мисли од

тебе и до тебе

Може бити подне, може бити вече, а могу да

падају и кише

Ал један ћечовек ипак дуго да стоји на њему

и да пита себе

Да ли те у петак у пет заиста никада неће бити

више.

 

Ова улица овде може псотати уточиште и

пружити наду

Свим бродовима који не могу да нађу своје

луке.

Ал нема тог угла у овом граду

На којем ме у петак у пет за тобом неће

заболети рука.

 

У петак у пет враћају се сви прошли дани, а

тебе нема више.

И знам да све што је било опет иде од тебе

и до тебе

Само никако не могу да смирим у рукама себе

Јер знам да ће у петак у пет увек да падају

наше кише.

 

ТОЛИКО ТЕ ИМА У СРЦУ

 

Ако је живот само један тренутак у времену

Онда си ти тај тренутак због кога треба живети –

И чак и да хоћу

Тебе је немогуће заборавити –

Толико те имам у срцу

 

И док ти љубим руке

И уснама односим топлину

Са твојих меких дланова

За сећање које ће ме чекати –

Чак и да хоћу – не могу те заборавити

 

И кад би ме све мисли напустиле

Ти би остала

Јер и када те нема –

Ја те не морам тражити

Ти си увек у мојим мислима

И чак и да хоћу

Не могу те заборавити

 

Толико те имам у срцу.

 

ПРВА НОЋ, ДРУГА НОЋ… ЖЕНА

 

Ти си као радост, као јутро, као река, као срећа

Кад помислим да ниси, да те нема:

Враћаш се у мене као ватра

Прво мала, а после све јача, све већа!

 

Па кад те већ има

Кад ватра из усне пређе у вене

Нема више земље, нема више неба

И нема до тебе ни једне жене!

 

И све се пред тобом у пламен претвара

И у грчу губи

Па смо онда једно, па смо онда исто

Као обала кад обалу бљеском сунце љуби!

 

ОНА ДИВНА ЛЕТА

 

Шта хоћеш ти, љубави моја, што стално

долазиш из равнице

Када су около равни путеви, широке њиве и

танке међе

Када се тамо негде у плаветнилу зоре играју

плаве птице

И назиру изнад брда златне сунчане веђе?

 

Ово сунце овде пролази кроз шљивике и свуда

су модри пејзажи

И није као тамо у нашем, у старом добром

крају

Чујем ли то јутрос како ме то оно данво лето

на обали реке тражи

Или ме то само твоје очи овако заљубљеног

варају?

 

Као онда када су крај реке свици горели у

житу, у ражи

Твоје очи још увек горе у мени и на длановима

твојим играју се птице

Шта хоћеш ти, љубави моја, што стално

долазиш из равнице

Када су иза нас одавно већ остале све постаје

и далеки модри пејзажи?

 

ПРИЈАТЕЉУ ЗА РОЂЕНДАН

 

Сутра ћу изаћи ван села

И набрати букет родних њива које су

скласале у поље

 

Од тврдих мишица копача и мотика

нахрањених снагом

Испешћу велии венац и надојити га знојем

Да не увене од оног часа када ћу доћи

 

Од велике ширине пољазаграбићу прегрш

утрина

да јако прсне блејање оваца, мук крава и

песме чобанске

 

Записаћу све то сунцем у срце

И претворити га у мало трајање

Да не изветри до оног часа када ћу доћи

 

Кад сутон загризе плавим зубима поље

село ћу моје урамити у грудима да ништа не

заборави

 

Очима ћу заграбити рало и као звезду га

спустити на десни длан

И доједрити првим ветромкоји иде из села

у град

[1] Сава Димитријевић мисли на Томислава Н. Цветковића, који је о њему доста писао и, за разлику од већине лесковачких писаца, који су крајње немарни, води педантну евиденцију, има богату документацију и библиотеку, а Димитријевићу је неколико година био – директор у Радио Лесковцу, где је он новинар од оснивања те станице, уредник Дневника и, накратко, главни и одговорни уредник и директор.

[2] Томислав Н. Цветковић, Сава Димитријевић – лесковачки Фелини, Помак, бр. 21/22, јули-децембар 2001, стр. 20.

[3]У чувеном Прегледу лесковачког књижевног стваралаштва Д. Трајковића помиње се и С. Димитријевић: ,,Поред раније поменутих песника и приповедача, у Нашем стварању су објавили своје песме: Никола Цветковић, Првољуб Пејатовић, Димитрије Тасић и још неки који нису издали посебне збирке, а од приповедача Сава Димитријевић и други. Сава је недавно написао и драму ,,Верглаши’’ која је прошле године приказана у лесковачком Народном позоришту, Преглед…стр. 123.

[4] О раду новинара и писца Саве Димитријевића, добитника бројних награда за књижевно стваралаштво, писао сам у Политици, али и неколиколистова и часописа и притом посебну пажњу посветио његовом познавању лесковчаког дијалекта, али и уметничким вредностима његовим дела, која су својеврсна хроника старог Лесковца.