Gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović otvorio izložbu „Jug Srbije u Prvom svetskom ratu“

ЛЕСКОВАЦ – Градоначелник Лесковца Горан Цветановић отворио је изложбу „Југ Србије у Првом светском рату“ у Народном музеју. Ову изложбу приредили су Мира Ниношевић и Верољуб Трајковић, историчари, који су, за припрему изложбе „Златно доба Лесковца“ у овој години понели титулу „кустос године“ коју додељује Национални комитет ИКОМА у Србији.

Овом изложбом у први план су истакнути појединци, ратници, јунаци, српски сељак, занатлије и српска интелигенција. Бранећи своју земљу, свој национални опстанак, Лесковчани су се храбро борили у јединицама Моравске дивизије. Борили су се у Церској и Колубарској битки, на Дрини, у одбрани Београда, пробоја Солунског фрона и коначном ослобођењу Србије.

Пре званичног отварања прочитано је писмо Јосифа Димића из Црне Траве који је био учесник рата – преноси градски сајт Лесковца.

Писмо српског ратника Црнотравца: „Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали“

Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак.

Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем.

Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу.

Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) … када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици.

Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.

Održan naučni skup „Bugarska okupacija juga Srbije u Prvom svetskom ratu“

ЛЕСКОВАЦ – У Народном музеју у Лесковцу одржан је научни скуп „Бугарска окупација југа Србије у Првом светском рату“.

Сурдулица из 1915. и  Арапова долина из  1917. године два су најмрачнија споменика бугарске окупације из времена Првог светског рата, речено је овом приликом.

На овом скупу, између осталих, говорио је историчар Момчило Павловић, а присутне је поздравио и градоначелник Лесковца Горан Цветановић – објављено је на званичном сајту града Лесковца.

Leskovac: Obeležena godišnjica oslobođenja u Prvom svetskom ratu

LESKOVAC – Pomenom stradalim Leskovčanima i polaganjem venaca na Spomenik oslobodiocima danas je obeleženo 97 godina od oslobođenja Leskovca u Prvom svetskom ratu.

Vence su položili predsednik Skupštine grada Leskovca Dušan Cvetković Lešnjak, predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, Saveza potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920. godine, Saveza rezervnih vojnih starešina, SUBNOR-a i Udruženja vojnih penzionera – objavljeno je na zvaničnom gradskom sajtu.

Narodni muzej Leskovac: Naučni skup „Kulturno-istorijska baština juga Srbije“

ЛЕСКОВАЦ – Народни музеј у Лесковцу већ тридесет година организује бијенални Научни скуп Културно-историјска баштина југа Србије, а  од 2004. године организацији се придружује и Институт за савремену историју у Београду.

Скуп ће, по петнаести пут, бити одржан 14. и 15. новембра 2014. године у Сали за научне скупове Народног музеја у Лесковцу.

Обухватиће теме из историје, археологије, етнологије, историје уметности, социологије и других друштвених наука. Историјски део скупа биће посвећен 100-годишњици Првог светског рата и његова тема је „Југ Србије у Великом рату 1914-1918. године“. Учешће је потврдио један академик и девет доктора наука.

Отварање Научног скупа заказано је за петак, 14. новембар, са почетком у 13.30 сати – наводи се у сапштењу за медије из Народног музеја у Лесковцу.

 

 

Prvi svetski rat: Obeležen Dan primirja

BEOGRAD, LESKOVAC – Dan primirja obeležava se kao znak sećanja na 11. novembar 1918. godine, kada je u Francuskoj, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša, potpisano primirje u Prvom svetskom ratu.
Primirje, koje je bilo na snazi sve do zaključivanja konačnog mirovnog sporazuma u Versaju, 28. juna 1919. godine, obeležava se u svim zemljama koje su potpisale sporazum. U Srbiji je 11. novembar neradan dan, a praznik je prvi put zvanično obilježen 2012. godine, na osnovu izmena Zakona o državnim i drugim praznicima koje je Skupština Srbije usvojila krajem 2011. godine – prenosi portal Budite u toku.

Saša Stanković, profesor – Vlasotince: „Gete nije bio dovoljno Nemac“, priča

VLASOTINCE, LESKOVAC – U sklopu evropskog obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, KULTURNO NASLEĐE GRADA SMEDEREVA, kao Udruženje koje se bavi očuvanjem kulture sećanja na najvažnije datume srpske a i svetske prošlosti raspisalo je tokom 2013. godine KONKURS za autore sa teritorije cele Republike Srbije, a i regiona, za priče inspirisane Prvim svetskim ratom.

Za beogradski sajam knjiga Udruženje “KNGS“ i izdavačka kuća “Dositej“ iz Gornjeg Milanovca uz podršku Maximo Portala iz Zemuna,  objavili su ove priče kao knjigu povodom obeležavanja stogodišnjice od izbijanja Prvog Svetskog rata. U knjizi ima 39 priča. Mogu se pročitati priče autora iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, Srbije ali imamo i autore  iz Smedereva.

Zbirku otvara priča “Gete nije bio dovoljno Nemac” u kojoj je opisan susret slikara Hristifora Crnilovića i mladog Adolfa Hitlera u Minhenu. Autor priče je Saša Stanković, vlasotinački pisac i profesor književnosti u Gimnaziji „Stevan Jakovljević„.

Prvu promociju ova knjiga imaće na Mačkovom kamenu i Tekerešu 25. oktobra ove godine upravo na mestima gde su se vodile velike bitke u Prvom svetskom ratu.

U knjizi se mogu pročitati priče sledećih autora:

Saša Stanković, Vlasotince; Nikola Šimić Tonin, Zadar; Slobodan Zoran Obradović, Bijelo Polje; Milan Matavulj, Beograd; Danica Bogojević, Užice; Senahid Nezirović Lukavac, BiH; Ladislav Varga, Novi Sad; Momčilo Spasojević, Čelinac, Republika Srpska; Lazar Kostić, Niš; Ljiljana Nanomir, Beograd; Stefan Basarić, Subotica; Ivan Mirković, Požarevac; Kristina Milosavljević, Novi Sad; Tanja Đurđević, Veliko Gradište; Radovan Sinđelić, Bogatić; Jelena Kujundžić, Majur; Slavica Zeljković, Futog, Dragana Milenković, Radinac; Kristina Topić, Novi Sad; Petre Dimovski, Bitolj, Makedonija; Vanja Ponjavac, G. Milanovac; Miloš Simić, Kragujevac; Maja Jovanović, Beograd; Stevan Milošević, Vranje; Ljiljana Bralović, Pranjani; Ersan Muhović, Novi Pazar; Stefan Stefanović, Marko Radaković, Bački Gračac; Branka Selaković Milošević, Beograd; Aleksandar Novaković, Beograd; Snežana Ivanović, Užice; Jana Petrović, Beograd; Radmila Dačić, Smederevo; Stamen Milovanović, Niš; Mirjana Ranković, Mrčajevci; Snežana Delić, Prijedor; Aleksandar Obradović, Bijelo Polje; Stefan Tanasijević, V. Plana; Ljiljana Samardžić, Sombor

Саша З. Станковић: ГЕТЕ НИЈЕ БИО ДОВОЉНО НЕМАЦ

„Куда ли се упутио овај господин на коњу?  Нешто ми је познат. Чиме ли се бави? Није у униформи, а подсећа на војника. Шта ће му онолики папири у овој врлети? Предео је божанствен, али људи га заборављају. Зашто ме замишљено посматара? Уопште не гледа у мене, јер му се поглед губи иза ових планина…

… Оглувећу од детонација. Од кога бежи ова жена у болничкој униформи? Њу сам некада видео – у то сам сигуран. Не разумем шта траже ови богаљи од ње? Какве се оне црне флеке померају на њеном мантилу? Господе Боже, па то су вашке! Зар јој никако не могу помоћи?  Она више не види пут пред собом…

…Каква је ово бука? Ови људи као да су хипнотисани. Зашто сви подижу десну руку? Овај на говорници тресе се у трансу. Чини ми се да сам га негде видео? Понаша  се као да гази инсекте. Каква је оно чудна униформа? Оштар му је поглед заслепљен мржњом… „

У последње време господин Антон Ажбе има учестале кошмаре. По целе ноћи не може да заспи, а ако му и успе, сан траје врло кратко. Толико кашље да га кашаљ буди. Ипак, чим се пробуди, прво помисли на дуван. Узима штап и размишља ко ће га данас посетити. Одскора му на часове долази један студент минхенске Ликовне академије рођен на југу Србије, чији таленат и труд веома поштује. Али, педагошки му осећај говори да Христифор Црниловић неће постати славан сликар. Мада је усвајао брзо све нове технике који би му професор показао, ипак, више је знатижељан за црнчке обичаје него за сликање црнaчких портрета. Господин Ажбе за таквог студента каже да све може научити и урадити, али „не гризе„ да би одскочио од просека. У крајњем случају нико не зна шта живот носи и ко ће шта постати.

Тачно у девет часова на вратима атељеа појави се витак младић са уредно очешљаном косом и пажљиво однегованим брковима. Понекад у шали професор би му говорио да се сувише негује за будућег сликара и крајње му је време да почне каснити и изгледати опуштено. Црниловић би се само осмехнуо на те коментаре и наставио по старом. И овог пута уредно је урадио домаћи задатак и донео цртеже на увид.

• Одлично! Твоја одговорност према раду више пристаје једном Немцу него Србину – рече господин Ажбе ослањајући се на штап једном руком, док је  другом држао цигару и цртеже.

Разговор прекину куцање и професор замоли студента да отвори врата. Девојка са пунђом упита на немачком језику да ли је професор Ажбе код куће.

• Ту сам, драга моја Нађа. Уђи, овде су ти врата увек широм отворена. Драго ми је да ниси заборавила професора и после дипломирања. И причај слободно својим језиком, јер Кица је твој сународник. Чуди ме да се не знате.

Црниловић рече да зна за већ познату Надежду Петровић, али није имао прилику да је лично упозна. Затим јој је објаснио свој пут од родног Власотинца до Минхена. Она се пријатно изненади што из јужних крајева, након две деценије слободе, има студената у иностранству.

На питање професора о породици Надежда је са симпатијама причала о петогодишњем брату Растку о коме брине као да га је родила, а који показује дар за сликање. Највише времена је посветила својој изложби у Беораду:

• Не могу прихватити да већина ликовних критичара у Беораду нема разумевања за импресионистичко сликарство. У њиховим главама још дувају ветрови националне романтике. Они не могу да схвате како српска сликарка може да слика „умрљаног„ Баварца са шеширом, а не цара Лазара. Зар то умањује моје Српство? По њима, ако сликам странца, то мора бити распорени Мурат. Само се питам када оснујем хуманитарно друштво „Коло српских сестара„, да ли ћу бити „права„ Српкиња?
• Ех, моја Нађа, ни у Паризу не схватају сви модерну уметност, а камоли  у једној земљи која се још бори за слободу – констатовао је  професор.

И ко зна у ком првцу би ишао разговор да се поново није чуло куцање. Пред вратима је стајао голобради младић са цртежима, коме су тек почеле да се појављују прве маље изнад уста. Господин Ажбе на немачком представи Надежди преозбиљног Адолфа Хитлера, којег познаје десетак дана, а чији таленат тек треба да процени. Младић са презиром погледа сликарку као да јој даје до знања да му њено  присуство не прија. Таман је прихватио од себе нешто старијег Црниловића, а сад се ту врзма нека жена сликар. Надежда, не могавши да одоли искушењу, зграби из руке Хитлерове цртеже и гримасом  даде своју оцену. На шта се овај још више уозбиљи:

• Са којим право Ви узимате моје радове?
• Са правом неког који има диплому Ликовне академије и чији се радови налазе на зидовима овог атељеа у којем ти учиш.
• А да нећеш ти да ме подучаваш? Боље би било да мешаш ручак него што се мешаш у мушке ствари – рече Хитлер са упадљивом дозом дрскости.
• Ко си ти, балавче, да ми говориш шта ћу ја да радим?! – узнемирено га упита.
• Мир, децо! – покуша да утиша страсти професор. – Ви сте уметници и треба да повезујете људе указујући им на вечну лепоту стваралаштва, а не да ширите неразумевање и мржњу.
• Теорија еволуције је то лепо решила, само ми људи у последње време нећемо то да признамо. Улога жена је добро уређена током векова. Оне су мајке и домаћице, а мушкарци су предодређени за највише умне и физичке бојеве.

Надежда исколачи очи на ове речи младог Немца:

• Глупости! Мали је начуо нешто о Дравину и већ прича којешта. Ово је почетак XX века, а не средњи век. Тријумф женске борбе за равноправност на свим пољима је известан, то је само питање времена.
• Ни све расе, ни све нације нису предодређене за врхунска стремљења. Ја не знам, професоре, како можете да цртате ове црнчуге крај толике лепоте беле расе? – самоувернео упита Хитлер.

Професор остаде згранут, Надежда је хтела пући од беса, а Црниловић покуша да изглади односе: – Адолфе, отишао си предалеко! Бојим се да нећеш моћи да се вратиш. Мада се површно познајемо, ја сам ти увек излазио у сусрет. У име тога те молим да поштујеш професора. Ти знаш колико је младих уметника прошло кроз атеље господина Ажбеа и поштуј барем његово искуство.

• Ма пусти дерана нека лупа, он да познаје ставове једног Гетеа, никад не би тако говорио. Знаш ли ти да се Гете залагао за светску књижевност и да није правио разлике међу нацијама? Он је, рецимо, одушевљен нашом народном епиком, почео да учи српски језик. Уметност је изнад расе и нације, ако нешто не вреди у светским оквирима, не значи му локална вредност.

На ове Надеждине речи Хитлер се иронично насмеја: – Гете јесте један од најсветлијих примера доминатног германског духа. Али, његови ставови о Французима су ми нарочито одбојни. Волео је француску уметност чак када је Наполеон напао Немачку. Гете је имао само једну ману – није био довољно Немац.

Сликарка се гласно насмеја, а чим се мало примири, додаде: – Нисам могла ни да сањам да ћу усред Немачке бранити највећег Немца од једног умишљеног и незрелог немачког мастиљара.

• Света германска раса ми је изнад свега, па и изнад уметности. А ти припадаш нацији европских разбојника. Убити сопственог краља – то могу само бандити! И о чему ћете ви да говорите?! Срби су само штеточине на путу германског освајња света! Када ми Немци упоставимо нови светски поредак, неће моћи никакви Словени да лупају о уметности у срцу Немачке! То ће се нарочито односити на вас Србе! Орао је увек орао, а вашке треба добро напрашити! – урлао је Хитлер на сав глас, затим се окрену и излете из атељеа без поздрава.

Настаде тишина. Надежда и Црниловић су се збуњено гледали, а господин Ажбе је нервозно мењао цигарету за цигаретом.

• Децо, ја сам Словенац и никад нисам правио разлике међу својим студентима. Једини ми је критеријум био таленат. Сликари скоро свих народа Европе су прошли кроз моју школу, а овако нешто први пут видим. Можда долази неко ново време које  због својих година не могу да разумем – професор изусти са забринутошћу.
• Заборавите лудака! Почео је век прогреса. Зар ће неко у савременој Европи слушати једног сликара у покушају крај толико умних људи? – са неверицом је упитала  Надежда Петровић.

То је био први и последњи пут да се ово четворо сликара окупило на једном месту. Непуне две године касније професор се преселио у идиличне пејзаже својих слика и на срећу није доживео своје кошмаре. У Велики рат је ушло њих троје, а изашла су двојица. Онај што започе наредни светски покољ, у њему је и остао. А старци у родном месту сликара-етнографа и данас, уз чашицу ракије, причају како је њихов земљак истерао из атељеа највећег злочинца и још му опалио шамар.

 

Božidar Vučković, Pokret socijalista: O značaju Dana oslobođenja Leskovca

LESKOVAC – Okupili smo se da, kao mala partija, damo svoj skromni doprinos obeležavanju Dana oslobođenja Leskovca u Drugom svetskom ratu, da ukažemo na značaj svih događanja tokom oktobra 1944. koji su doveli do pobede nad fašizmom u našem kraju, izjavio je na konferenciji za novinare, predsednik Gradskog odbora Pokreta socijalista u Leskovcu Božidar Vučković, a prenosi R. Leskovac.

Iako 11. oktobar slavimo kao Dan grada, ne treba umanjiti ni značaj datuma oslobođenja Leskovca u Prvom svetskom ratu, rekao je Vučković ukazavši na to da je zato neophodno da tokom čitavog meseca, osim gradskih i državnih organa, doprinos u obeležavanju ova dva istorijska datuma, organizovanjem različitih aktivnosti, daju i građani, brojna udruženja, asocijacije i institucije.

 Nekada smo to zvali Oktobarske svečanosti, koje su trajale tokom celog meseca. Danas su nam zato jednako važni i Svečana sednica, konjičke trke, plivačka takmičenja, izložba fotografija, a svaka špekulacija u vezi datuma zlonamerna je i nema za cilj da afirmiše značaj istorijskih događaja, već da ih umanji, na šta niko nema pravo, obrazložio je Vučković.

U sedištu Pokreta socijalista u Leskovcu, u prisustvu predstavnika SUBNORA, predstavljen je plakat „70 godina slobode“, koji je u pripremi za tribinu posvećenu rasvetljavanju svih događaja vezanih za oslobođenje grada od fašističkog okupatora. Tribina, u organizaciji SUBNORA, a suorganizaciji Pokreta socijalista, kojoj će prisustvovati i stručnjaci iz Beograda, zakazana je za 15. oktobar u 12 sati u sali gradske Skupštine. Ovom prilikom svim građanima koji raspolažu informacijama iz perioda oslobađanja Leskovca upućen je poziv da učestvuju, jer, kako je rečeno, naš grad i svi oni koji su svoje živote posvetili ili dali za njega, to zaslužuju.