In memoriam: Preminuo Jovan Stojanović „Pajsa“

ВЛАСОТИНЦЕ – У Власотинцу, у недељу 19. новембра, у 65 години, преминуо Јован Стојановић  ,,Пајса“. Изузетно добар и поштен човек. Права људска громада. Добричина. Велики радник и стваралац у сваком послу кога се био прихватио. У вишем смислу био је невероватан баштован, садио је цвеће где је веровао да може расти. Када је у предвечерје Српске православне Нове године 2001.године стигао на фудбалску ,,Росуљу“, фудбалском клубу ,,Власини“ је свануло, после, пре, тога дугогодишњег сивила која се била уселила у овај фудбалски клуб. Донео је фудбалској Власини мир и стабилност и то у сваком погледу. Скроман, тим и миран, али са невероватном стваралачком енергијом био је главни генератор свих позитивних дешавања на легендарној ,,Росуљи“. Власина је почетком 21.века била најфудбалскији град у држави и са највећим бројем гледалаца у односу на број становника које је Власотинце имало. Трибине су тада на стадиону биле препуне фудбалских заљубљеника најважније споредне ствари на свету, а како и не би биле, када се Власина надметала са најбољим клубовима Прве лиге Србије.  Ондашњи фудбалски терен, који је добрим делом личио на блатушу, успео је, највећим делом својим личним средствима да у потпуности обнови и Власина је добила један од најбољих терена јужно од Београда, а у  исто време изграђен је и помоћни терен.
      У својој фирми био је више него отац својим радницима. Они су за њега били на првом месту, као и пословни партнери, тако да је предузеће ,,Цементни производи“ било узоран колектив у сваком погледу одговарајући на прави начин свим привредним изазовима који су се дешавали у последње две деценије у привреди наше земље.

Јоца ,,Пајса“ како су га сви готово ословљавали, не треба сада хвалити ради реда и обичаја, већ зато што је ,,Пајса“ својом непосредношћу везивао људе за себе и своју околину. Кроз живот храбро је корачао, сигуран у себе и свој рад и са спуштеним гардом мислећи да су и други људи налик на њему.

И, зато ако се треба угледати на некога који поседује најбоље људске особине, то је свакако Јован Стојановић ,,Пајса“.

Власотинчани ће се у дану уочи славе Светог Архангела опростити у 14 часова на власотиначком гробљу од свог вредног неимара, великог фудбалског радника и добре људске душе.

Advertisements

Slem: Dragan Radović o Slobodanu Kostiću – Kosti

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress.016) – Драган Радовић, познати лесковачки песник, књижевни критичар, есејист, уредник часописа Наше стварање, говорио је на „Слему“ (Лесковачка сатирична мућкалица), о Слободану Костићу Кости, једном од најталентованијих и најдуховитијих писаца Лесковца.

Ево његовог комплетног излагања, које је изазвало велико интересовање и показало сву умешност Драгана Радовића, који је завршио светску књижевност на Београдском универзитету.

ДРАГАН РАДОВИЋ О СЛОБОДАНУ КОСТИЋУ – КОСТИ

 Баш зато што има релаксирајућу моћ, што се пробраним средствима свакидашњег обраћа широким слојевима рецепцијената, хумор се често и неоправдано ставља на маргине уметничког стваpaлаштва, а хумористи сврставају у забављаче, у ствараоце другог реда,  у оне који су кадри да засмеју, забаве и кажу онима оно што обични не могу и не смеју. Срећом, бисоцијативно мишљење на коме, како указује Артур Кеслер, почива хумор, у основи је свеколиког стваралаштва. На таквом мишљењу почива смех, а смех је психосоматска особеност једино људских бића. Зато није случајно што је комика од антике до данас чест предмет филозофских и уметничко-теоријских студија, расправа и тумачења. Готово да нема филозофа, од Аристотела до Бергсона, од Платона до Пропа, Гадамера, Хегела и Крочеа, да није понудио своје виђење овог облика човековог исказивања. Ниједна област људског духа нема више неуспелих објашњења, нити има богатији, до нијанси прецизиран вокабулар  којим се користи комика. Нема оног ко није  чуо за сатиру, иронију, шалу, сарказам, цинизам, бурлеску, козерију, каламбур, виц, гег… Многе су уметничке форме резервисане искључиво за хумор. Поменимо само комедију, водвиљ, анегдоту, афоризам, карикатуру, скерцо, хумореску… Иако незаобилазан предмет филозофа, психолога, социолога, теоретичара уметности, естетичара и медицинара; сам хумор до сада није добио право одређење па се можемо сложити са Крочеом који шалозбиљно констатује да су сва одређења смеха добра јер су сва на свој начин смешна.

Нема уметности у којој смех није издејствовао простор за себе. Смех је пратвар човекова; одувек постоји, настаје свуда, увек је од користи и на све се прима… Хумор је друга страна медаље, изврнута рукавица, балон који, у души напетој до пуцања, пуфне, прасне или пусти ваздух кроз неки невидљив, ненадани вентил; ту напетост сплашњава, а пуцањ се, уместо у болну, заглушујућу и непријатну експлозију, преобраћа у «ништа», или «тек нешто» што изазива блажени смех, кикот или грохот… Има и пуцњева из празних балона, а то је исто као претходно, само мало  много другачије.

Смех почива на свему оном што се чулима да обујмити. Међутим, само чула нису довољна за хумор –  ни да га перципирају, ни да га искажу. Хумор обитава у духу. Зато су хумористи, готово без разлике виспрени, продуховљени; брзог су рефлекса, дубоке мисли, радознали, рафинирани, мудри… Глуп човек не може бити духовит. Хумор је духовни простор мудрих, ма колико мудром човеку да није до смеха.

Српски књижевни простор је имао изузетно духовите и виспрене креативце који  су оставила за собом странице и странице ведре, релаксирајуће и промишљене литературе достојне поштовања и памћења, литературе коју време није прегазило. У такве свакако убрајамо Стерију, Домановића, Сремца, Нушића, К. Трифковића, Винавера, Ћопића, Кочића, Д. Радовића, А. Поповића, Д. Ковачевића, Б. Црнечевићћ, као и плејаду стваралаца окупљених око «Ошишаног јежа».

«Ошишани јеж» пуних осам деценија окупља хумористе, сатиричаре, афористичаре, писце епиграма, хуморески, песама и прича из свих крајева нашег духовног простора. Своје место међу њима нашли су и Лесковчани. Жак Конфино међу првима, па Добривоје Каписазовић, карикатуриста Миодраг Величковић, а од млађих Зоран Ракић и Мија Кулић….Међутим, једино је Слободан Костић постао «Јежев» стални сарадник и своју, другарску, лесковачку «новинску» продукцију оличену у «Баџиним новинама» преселио  у престоницу и понудио је широј публици. Овај писац је  код овог издавача, објавио две књиге.

На литерарним остварењима Слободана Костића могу се испробати сва, или готово сва мудровања названа теорије, естетике или историје смеха, почев од Платона, Аристотела и Цицерона у антици, Макијавелија и Пјетра Аретина у ренесанси, потом Канта и Хегела, Бергсона, Хартмана, Шарла Лалоа, Јонеска, Артура Кеслера, да поменемо само неколико најпознатијих. Хумор је значајан психолошки феномен коме је Сигмунд Фројд посветио значајну пажњу. Упрошћено речено, он суштину хумора види у дихотомији између нелагоде и осећања надмоћи. У том смислу, Фројд, као и већина теоретичара хумора, прави разлику између хумора, комике и досетке. Хумор припада ономе који ствара и опажа (свест, надсвест), комика припада ономе који се описује, који делује, углавном несвесно, механички, а досетка припада простору међусвести. Они који познају Слободана Костића знају да је за њега свако појављивање у јавности, сваки ход ка „великом“ за њега нелагода. Он се стиди да се појављује, да се исказује. И чини се да није тог стида, да није потребе да надвлада „срамоту“ , не би било Костиног хумора. Да је Коста „алав“ на славу, био би намргођен и намрштен, озбиљан, ситничав и срачунат – онако суморан каква је атмосфера у неким од његових најбољих прича.

Ствараоци попут Слободана Костића служе овом свету да се кроз њихов дух, као кроз какву чаробну призму, преламају запрљани спектри наше дифузне светлости, светлости која из сенке (хлада) наше стварности, преломљена – иза Костине призме – заблиста другачија, бистрије и чистије. Може се тај дух упоредити и са дуплим, смешним огледалима (које смо некад на периферијским вашарима виђали), на којима, дезоријентисани, препознајемо своје увећане или умањене, подебљане или истањене – у сваком случају искривљене и извитоперене – црте наше лепоте. То што се на огледалу Костићевог ока заустави и кроз његову светлосну и светлећу радионицу прозрачи, дело је проницљивог духа и плод је ретког дара.

Слободан Костић је био, најпре, ведар и виспрен човек, а затим све остало: сликар и карикатуриста,  цртач и краснописац, песник и приповедач. Он није желео да прави каријеру никакве врсте. Он као да је морао да се бави хумором. Захваљујући незамагљенм погледу, он у свакидашњем, одмах уочава повод за „смешно“. То, затим, ставља у „хуморне“ модлице и спрема слаткише који годе нашој сујети, нашем надменом духу. Међутим, ови слаткиши, у последњем залогају имају горак укус наших устајалих, непроветрених, упаучалих лењости, инертности, крутости, бахатости – наше ружноће.

Само четири века након Дон Кихота, пикара, витеза и, уз Достојевсковог кнеза Мишкина, идеала доброте, јавио се Драгутин Хаџи Тодоровић – Гуте Ђубре, лопов, лажов, преварант и  шарлатан по нашој мери. Смутно, ратно време омогућило је да се појаве кварни, а виспрени Костићеви јунаци. «Случај» Гуте Ђубре је само повод да се, кроз бочне приче о сапутницима и саучесницима у преварама, роман претвори у галерију пуну смутљивих типова, превараната, својеглаваца, «ориђинала», у повест пуну кратких, духовитих, бритких епизода. У Костића нема тешких речи, нема грубог, карикатуралног израза, нема оног опорог, опаког, циничног гнева. Зато што не пише с тезом, што не исмева већ засмева, његов хумор не указује на мане и слабости људске и друштвене. Напротив, његов хумор почива на тим манама. Основа Костићеве хуморности лежи у завидној проницљивости, у нерву који лови ситне мане, у бисоцијативној мисли која региструје и артикулише неприхватљиве супротности. Све то овај писац претвара у пријатне, пријемчиве, врцаве опаске од којих је ведрије у души и бистрије у глави. Скврчен, ситносопственички, шићарски нерв српског провинцијалца  Костић ставља између два широм отворена прозора ведрине не би ли се пространство тог духа проветрило, не би ли са са њега скинуо прах ситничавог, испразног, собом задовољног. Иако подвргнути порузи и смеху, Костићеви јунаци, ти и такви комични, мали људи, ти Швејкови нашег поднебља, војници Чонкини заборављени на нашем стратишту, у суштини су преварени преваранти, опљачкани лопови, поражени победници. Сликани са симпатијама, Костићеви јунаци су пуни шарма, инвентивни су, окренути животу. Као и већина комедијаната и спадала, они су тобож наивни, слепи путници у возовима за срећу.

У свом стваралачком вјерују Слободан Костић има дискретну кафкијанску ноту, некакав облак чија сива сенка не да његовим ликовима да буду срећни, да буду радосни, као што би се, на основу полета са којим иду у «походе», очекивало. Те апсурдне, суморне, на моменте нихилистичке «флеке» на душама и  у поступцима јунака, Костићева продуховљена, инвентивна стваралачка «медицина» претвара у чист полет и подстрек. Тај узлет над суморним, то скретање са путева безизлаза, даје лековита својства овом хумору. Оно прљаво и подло у карактеру ових јунака не почива на злоћи, не слади се недаћама. У Костићевих јунака је, као у дечјим причама, све подељено на добро и лоше. И док у дечјој литературе добро побеђује, овде се  лоше претвара у добро, а ситна корист јунакова у лажну, али лековиту победу.

Овде нема карикатуралних ликова, нема предимензионираног и гротескног. Овде су пренаглашене једино димензије лакоће и воље са којима се савладавају наизглед несавладиве, а у суштини никакве препреке. Наивни, добронамерни, прости јунаци из народа уплићу се у околности које је створило најпре време рата, потом време тоталитарног режима, па легендарно време самоуправно. Костић ова  времена посматра кроз обрнути дурбин,  кроз ружичаста сочива. По Костићевом виђењу, од лажног полета се није могло напред. То најбоље потврђују, оне епизоде о Титу, о Ристивоју, о Малом Комесару… Костићеви јунаци су рађени по мустри чаршијских хероја, својеврсних спадала чије се догодовштине препричавају, чије се грешке памте, чији се подвизи «величају». Иако се мало ко може да препозна по имену, многи од нас ће неке познанике идентификовати и поистоветити по нарави, по наивности, по смремности и неспремности за подвиге и подвале.

Писан лако, врцаво, говором Лесковчана, говором чаршије у којој је Слободан Костић живео са својим јунацима, овај роман представља прави драгуљ на ђердану лажног времена где једва има повода за осмех. Трагајући за правим изразом, за мером у језику, Костић је посегао за локалним, сочним језиком пуним паремија – изрека, псовки, надимака, сентенци, кованица, пословица. Овакав језик је брз, динамичан, врцав, погодан и за сценску надградњу. Он  има особену хуморну ноту, па је и са те стране ова проза особена.

Један Лесковчанин, духовити чаршијски хроничар је препоручио дозирано читање ове прозе због опасности да се не загрцнемо од смејања. Нека то буде и наш савет.

Са своје стране, ризикујемо да испаднемо смешни (што би рекао Кроче) тиме што  настојимо да уозбиљимо причу о једној од «смешних» књига. А ми само желимо овим поводом укажемо на значај који овај роман може, и његов аутор би требало, а  област хумора  мора да има. То што шири слој непробраних «конзумената» уметности  хумор радије прихвата од осталих «уметничких дела» , што су хумористи смештени у предворја у којима се тиска мноштво љубитеља писане речи, не значи да област хумора, сатире и комике има мање уметничке домете. Напротив, прави хумор је племенита уметност која се ствара у пробраним мајсторским радионицама ретких. А један такав, ретког дара је Слободан Костић.

Пре десет година појавила се књига костиних прича НЕОПИСИВА НАПРАВ  СПОМЕНИЧНЕ ДИВОТАЛНОСТИ, књига интелектуализовааног хумора. Ову књигу сачињавају три поглавља. Прво поглавље „Зимске радости“ чине опоре, чаршијске приче које наводно приповеда, у маниру прозе седамдесетих година прошлог века, наивни, брбљиви дечак. Иако није главни јунак прича (јунаци су родитељи, тетке, бабе, учитељи, комшије…) то прво лице, тај приповедач, кроз дечачку визуру, кроз непосредност оплемењену локалним, колоквијалним, дијалекатским говором, ствара стилски и те како осмишљене, литерарно организоване, динамичне и сочне приче. Сукоб те наивне приче и озбиљних догађаја који се описују заварничи на спојевима, заискри, засмеје. А тих је спојева у овим причама много. Као да се клупко ових дечакових препредених прича добро смотало, замрсило, запетљало, па га Костић наводно одмотава, а заправо га још више запетљава, мрси, усложњава, компликује… Дечачким причама Костић нас „уверава“ да је све лако разрешити. Иза тог уверења стоји тег који  вуче у дубину наше озбиљне, тупе и непроветрене наивности. И све то Костић прича говором лесковачке чаршије, не инсистирајући на аутентичност дијалекта. Он пише онако како говоре његови суграђани сада, па су његове приче особени лингвистички докуменат који може послужити као повод за озбиљније изучавање функције дијалекта у хуморној литератури.

Приче из другог поглавља ове књиге припадају оном вршном низу прозних остварења кратке форме чији су стожери Гогољева гротеска, Чеховљева суптилност, Поова фантастика, Кафкина алинираност, Жидов надреализам, Маркесова мистика. Уз те елементе доброг прозног израза Костоћ упреда златну нит хуморне врцавости. Овде фасцинира Костићева способност да споји неспојиво, да сучели супротности, да ону хумористичарски експлозију климакса у „ништа“ преобрати у кисели, уморан, назовимо га, интелектуални, продубљени осмех од кога трне зуби, од кога се чеше из увета (или тамо где не сврби), у осмех због кога се ставља прст на чело. Овој хумор је уклопљен у састав добро укомпоноване литерарне композиције те, као драгоцена течност, отиче низ падин књижевне повести, остављајући племенит траг, мамећи уз себе и за себе ненаписане речи о складу и смислу. Овако осмишљен хумор легитимише Костића као ствараоца који своје пориве искушава крупним замасима, успевајући да досегне и додирене високе плодове са ретке, племените воћке хумора коју свакодневно напада гамад дневнополитичких сатира, псовачке вицкатости, баналне провинцијалности, јавне саркастике, интелектуалне ироничности, тезгарошке простоте…

За онога који се у првом реду бави читањем и посањем о књигама и који трчакара за хумористима  као паж и поносно се слади мрвицама са трпезе хумора, овај Костићев  уплив у рукавац лепе књижевности – дубок и аутентиан – права је потврда онога што би се могло одредити, парафразираним речима  теоретичара рецепције Ханс Роберта Јауса, као очекивано „изневерени хоризонт очекивања“.

Завршно поглавље ове књиге приповедака  насловљено „Тајни документи“ у правом смислу је Јежево поглавље. Ту се налазе, кроз хумористичку лупу гледани, разноврсни, наизглед аутентични документарни списи. Ту је, чини се, Костић дао одушка својој прваничкој струци. И по правној терминологији, и по штурој и хладној стеротипној лексици, али и по тематици („-предметима“, како би они казали), ове приче су нека врста правних записа. Међутим, у свему осталом ови докумети припадају чистој литератури. Особен је „склоп“ ових прича. Организација „литерарног материјала“ је необична. Ту  су епизоде поређане у пирамидалну структуру набијену комиком. Костић хуморном експлозијом руши грађевину и причу враћа на почетак.

Костићева списатељска озбиљност не иде у прилог његовом одбијању да постане писац. Он се и са тим поривиом спрда и у неодољиво веселим причама „Како сам решио да не будем писац“ и „Прилози за биографију друга писца“. Док је прва дечачки разуђена, разбарушена и ведра, друга је, сатирична и духовита, а за нас из Лесковца аутентична. Овде је, као и у другим Костоћевим причама, реалан просторно-временски миље. Костић, уосталом, полази од тог фактографског преплета. Међутим, место збивања ових приповедака је у просторима духа где се строго поштују закони поетике, закони добро уређеног система поетичког, естетског, стилског и  изражајног. Управо је у тој сразмери, у одмерености, у равнотежи умног, хуморног и литерарног вредност Костићевог хумора и лепоте његове литературе.

 

 

 

Slem 2017: Završena manifestacija posle dvodnevnog trajanja

LESKOVAC (PanoramaPress.016) – Sinoć je završen 2. festival humora i satire „Slem“ uručivanjem priznanja najboljim aforističarima i nastupom autora i novinara iz Beograda i drugih mesta, ali i samog Leskovca. Organizatori su Klub čitalaca i Knjižara „Stošić, a urednica programa poznata pesnikinja Andrijana Mitrović.

Posebno interesovanje izazvalo je učešće najpoznatijih srpskih aforističara Aleksandra Čotrića i Bojana Ljubenovića, dobitnika brojnih nagrada za aforističku.

Među leskovačkim aforističarima predstavili su se prof. dr Dragomir Radovanović, Zoran Jovanović, Mira Đermanović i Gile Branković, glumac. Takođe je učešćeuzeo i vlasotinački književnik, aforističar i advokat Zoran Davinić.

Prvog dana, u Leskovačkom kulturnom centru, u okviru Drugog festivala humora i satire “Slem”, novinaru i piscu Danilu Kociću, autoru dvotomne studije Leskovački pisci – tragovi i traganja (oko 2.000 strana velikog formata), kao i drugih dela – romana, priča, pesama,  aforizama I publikacija), prof. dr Dragomir Radovanović, dobitnik ove nagrade na prvom festavalu, uručio je “Diplomu Žak Konfino” i u znak priznanja, kao lični doprinos, poklonio je Danilu Kociću sliku koju je sam uradio. O delu Danila Kocića govorio je prof. dr Dušan Janjić, izvanredni znalac svetske literature i odličan poznavalac istorije leskovačke književnosti. Posetiocima se obratio i dobitnik nagrade Danilo Kocić, koji je posebno govorio o dr Žaku Konfinu i nekadašnjoj manifestaciji Konfinovi dani humora.

Juče, prvog dana manifestacije, organizovana je tribina Sećanje na Slobodana Kostića, poznatog leskovačkog pisca. O njegovom delu govorili su Dragan Radović, književnik i Gile Branković, glumac. Otvorena je i izložba crteža Dobrosava Bob Živkovića, a o zgodana i nezgodama Leskovčana besedio je prof. dr Živan Stojković, poznati leskovački istoričar.

Prisutnima se, na otvaranju manifestacije i izložbe radova Dobrosava Bob Živkovića obratio Dragan Stošić, jedan od idejnih tvoraca Festivala humora i satire „Slem“.

Drugog dana Slema razgovaranoje o mestu i ulozi humora i satire u zemlji i Leskovcu i predstavljeno stvaralaštvo čuvenog karikaturiste Miodraga VeličkovićaMivela, dugogodišnjeg urednika leskovačkog nedeljnika Naša reč.

KOMPLETAN PROGRAM

 PETAK, 17.11.2017.

 KAFE KNJIŽARA „STOŠIĆ“

17.30h TRIBINA: „Sećanje na Slobodana Kostića – Kostu“

Učestvuju: Dragan Radović, književnik i Gile Branković, glumac

LESKOVAČKI KULTURNI CENTAR (VELIKA GALERIJA)

19.30h OTVARANJE 2. FESTIVALA HUMORA I SATIRE „SLEM“

Festival otvara Dobrosav Bob Živković

19.45h OTVARANJE IZLOŽBE CRTEŽA DOBROSAVA BOB ŽIVKOVIĆA

Stefan Tićmi, pesnik

20.15h SVEČANA DODELA NAGRADE „DIPLOMA ŽAK KONFINO“ DANILU KOCIĆU

O književnom stvaralaštvu laureata Danila Kocića govori prof. dr Dušan Janjić

„KONFINOVI DANI HUMORA“, Danilo Kocić

„AFO(K)RIZMI“ autora Danila Kocića u izvođenju Vesne Mirković Đorđević, glumice

„EZOP U LESKOVCU“, o zgodama i nezgodama poznatih Leskovčana govori prof. dr Živan Stojković

SUBOTA, 18.11.2017.

KAFE KNJIŽARA „STOŠIĆ“

17.00h TRIBINA: „Mesto i uloga satire danas“

Učestvuju: Aleksandar Čotrić, aforističar i književnik, Bojan Ljubenović, novinar i aforističar, prof. dr Dragomir Radovanović, književnik i satiričar, Saša Dimitrijević karikaturista, Ljubisav Grujić, aforističar.

18.00h TRIBINA: „Lik i delo Miodraga Veličkovića“

Učestvuju: Marko Stojanović, strip scenarista i teoretičar, Jurica Dikić, strip crtač i teoretičar, Nikola Milićević, novinar i pisac.

LESKOVAČKI KULTURNI CENTAR (VELIKA GALERIJA)

19.30h SVEČANA DODELA NAGRADA ZA NAJBOLJE AFORIZME NA KONKURSU

Učestvuju: Ljubisav Grujić, aforističar, Nenad Maksimović, aforističar, Aleksandar Čotrić, aforističar i književnik, Bojan Ljubenović, novinar i aforističar.

20.00h LESKOVAČKA HUMORISTIČKA SCENA

Učestvovali: prof. dr Dragomir Radovanović, književnik i satiričar, Zoran Davinić, književnik, Zoran Jovanović, aforističar i pesnik, Mira Đermanović, pesnikinja, Gile Branković, glumac.

Urednik programa: Andrijana Mitrović

 

Vlasotince: Susret pesnika i učenika

ВЛАСОТИНЦЕ – (PanoramaPress.016) – Традиционално, првог дана Песничког часа, песници Виолета Јовић, Драган Радовић и Дејан Ђорђевић посетили су Основну школу „8. октобар“ у Власотинцу. Добродошлицу песницима у име колектива школе најпре су пожелели чланови рецитаторске секције који су казивали стихове својих гостију. Песници су узвратили и још једном је потекла река стихова. Посебно изненађење за песнике био је драмски приказ „Прича о девојчици и месецу“, који су извели ученици четвртог разреда.

Након завршеног Песничког часа песници су стрпљиво одговарали на многобројна питања чланова новинарске секције, објављује лист власина, а преноси PanoramaPress.016.

Leskovac – Drugi festival humora i satire „Slem“: Konačni program

 

LESKOVAC (PanoramaPress) – Objavljujemo konačni program 2. Festivala humora i satire „SLEM“. Urednik programa je Andrijana Mitrović, poznata leskovačka pesnikinja.

PETAK, 17.11.2017.

 KAFE KNJIŽARA „STOŠIĆ“

17.30h TRIBINA: „Sećanje na Slobodana Kostića – Kostu“

Učestvuju: Dragan Radović, književnik i Gile Branković, glumac

LESKOVAČKI KULTURNI CENTAR (VELIKA GALERIJA)

19.30h OTVARANJE 2. FESTIVALA HUMORA I SATIRE „SLEM“

Festival otvara Dobrosav Bob Živković

19.45h OTVARANJE IZLOŽBE CRTEŽA DOBROSAVA BOB ŽIVKOVIĆA

Stefan Tićmi, pesnik

Koktel

20.15h SVEČANA DODELA NAGRADE „DIPLOMA ŽAK KONFINO“ DANILU KOCIĆU

O književnom stvaralaštvu laureata Danila Kocića govori prof. dr Dušan Janjić

„KONFINOVI DANI HUMORA“, Danilo Kocić

„AFO(K)RIZMI“ autora Danila Kocića u izvođenju Vesne Mirković Đorđević, glumice

„EZOP U LESKOVCU“, o zgodama i nezgodama poznatih Leskovčana govori prof. dr Živan Stojković

Muzički intermezzo – učenici Muzičke škole „Stanislav Binički“:

Isidora Cvetković, Luka Stanković, Marija Kostić i Anđela Cakić.

SUBOTA, 18.11.2017.

 KAFE KNJIŽARA „STOŠIĆ“

17.00h TRIBINA: „Mesto i uloga satire danas“

Učestvuju: Aleksandar Čotrić, aforističar i književnik, Bojan Ljubenović, novinar i aforističar, prof. dr Dragomir Radovanović, književnik i satiričar, Saša Dimitrijević, karikaturista, Ljubisav Grujić, aforističar.

18.00h TRIBINA: „Lik i delo Miodraga Veličkovića“

Učestvuju: Marko Stojanović, strip scenarista i teoretičar, Jurica Dikić, strip crtač i teoretičar, Nikola Milićević, novinar i pisac.

LESKOVAČKI KULTURNI CENTAR (VELIKA GALERIJA)

19.30h SVEČANA DODELA NAGRADA ZA NAJBOLJE AFORIZME NA KONKURSU

Učestvuju: Ljubisav Grujić, aforističar, Nenad Maksimović, aforističar, Aleksandar Čotrić, aforističar i književnik, Bojan Ljubenović, novinar i aforističar.

20.00h LESKOVAČKA HUMORISTIČKA SCENA

Učestuju: prof. dr Dragomir Radovanović, književnik i satiričar, Zoran Davinić, književnik, Zoran Jovanović, aforističar i pesnik, Mija Kulić, humorista i radio voditelj, Mira Đermanović, pesnikinja.

KOKTEL    

Muzički intermezzo – „JazzWe“

Darko Cakić-bubnjevi,  Mario Dimitrijević-gitara,  Simeon Angelovski-bas gitara

Urednik programa: Andrijana Mitrović

 

 

 

PanoramaPress: Nikola Milićević izabran za glavnog urednika Nove Naše reči

LESKOVAC (PanoramaPress) – Od petka, 10. novembra, ili od broja 42. nedeljnika „Nova aša reč“, ovu leskovačku novinu, u svojstvu glalvnog i odgovornog urednika, potpisuje Nikola Milićević, umesto prerano preminule koleginice Sonje Petrović, odlučio je Upravni odbor Udruženja građana Nova Naša reč, koje je osnivač istoimenog nedeljnika.
Nikola Milićević rođen je u Leskovcu, 18. decembra 1948. godine. Osnovnu i Hemijsko-tehnološku tehničku školu završio je u Leskovcu. Aktivno se novinarstvom bavi od 1974. godine, najviše na poslovima uređivanja fabričkog lista „ZDRAVLjE“. Sarađivao je sa nedeljnikom „Naša reč“, medijskom kućom „Radio Leskovac“, i sa većim brojem časopisa koji su se bavili privredom i industrijom, posebno farmaceutskom granom, republičkog i saveznog značaja.
Objavljivao u „Novim omladinskim novinama“, glasilu Saveza socijalističke omladine Srbije, ekvivalentu slovenačke „Mladine“ po slobodnim idejama i stavovima, a jedno vreme obavljao i dužnost zamenika glavnog urednika za regionalno izdanje.
Pisao reportaže i stručne prikaze za „Aero svet“, magazin za aeronautiku i vazduhoplovstvo. Bio koautor dokumentarnih reportaža i tematskih emisija u produkciji TV Leskovac.

Poslednje dve decenije bavi se publicistikom. Radove ovog žanra objavljivao u časopisu za književnost, umetnost i kulturu „Gradina“, koji izlazi u Nišu, i u časopisu za književnost, umetnost i kulturu „Pomak“, koji izlazi u Leskovcu.
Povodom stogodišnjice vazduhoplovstva, u leskovačkom nedeljniku „Panorama“ objavio feljton o doprinosu sovjetskih konstruktora razvoju svetske avijatike.
Od 2000. godine bavi se komunikološkim fenomenom stripa, i na tom planu objavljuje recenzije i prikaze knjiga stripova velikih majstora sa prostora bivše Jugoslavije u magazinu za devetu umetnost „Strip pressing“, kao i u većem broju almanaha, monografija i tematskih albuma u izdanju međunarodno priznate Leskovačke škole stripa „Nikola Mitrović Kokan“.
Od pokretanja nedeljnika „Nova Naša reč“, koji baštini poluvekovnu tradiciju poznate leskovačke novine, stalni je član redakcije ovog medija, u svojstvu novinara-urednika.  Živi u Leskovcu – objavio je portaj Jugpress, a prenosi PanoramaPress.016.

PanoramaPress: Monografija „Put ka vrhu“ o Leskovcu i dr Goranu Cvetanoviću

ЛЕСКОВАЦ И ГРАДОНАЧЕЛНИК ЛЕСКОВЦА У МОНОГРАФИЈИ „ПУТ КА ВРХУ“

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress.016) – Монографија  „Пут ка врху“ већ шеснаест година промовише успехе и достигнућа појединаца, организација, установа и институција. У последњем  издању, између осталих, нашао се и Град Лесковац, градоначелник Лесковца Горан Цветановић и остали добитници признања „Капетан Миша Анастасијевић“ из Јабланичког округа.

Монографију “Пут кa врху” издаје компанија Медиа инвент у сaрaдњи сa Универзитетом у Новом Саду, Привредним коморама Србије и Јавним сервисом РТВ Војводине – објављено је на званичном сајту Града Лесковца, а преноси PanoramaPress.016.