Narodna biblioteka Vlasotince: Saša Stanković održao predavanje o Vladi Iliću

ВЛАСОТИНЦЕ – PanoramaPress.o16 – У галерији Народне библиотек „Десанка Максимовић“ синоћ је одржано предавaње на тему „Улога Владе Илића у међународној политици Краљевине Југославије“, а повод је било обележавање 135. годишњице од рођења Владе Илића. Ни лоше време није спречило заинтересоване Власотинчане да дођу и чују још нешто из рада и живота Владе Илића. Предавање је одржао Саша Станковић, аутор монографије о Влади Илићу.

Присутне је најпре поздравио Срба Такић, директор власотиначке Народне библиотеке подсетивши да је Влада Илић био један од најбогатијих Србина тадашње Краљевине Југославије, да и поред тога што је живео у Београду, никада није заборавио своје родно Власотинце,  да је увек помагао свој родни крај,  да је своју ергелу назвао „Власина“, да није заборавио да буде кум певачком друштву „Његош“, да им је поклонио заставу, да помагао сиромашну децу.

„Овај простор није случајно одабран, јер из ове куће потиче Владина мајка Костадина, зато је Илић сигурно овде проводио детињство“,  рекао је на почетку предавања Саша Станковић, професор Гимназије  „Стеван Јаковљевић“.

Говорећи о везама Владе Илића са иностранством, аутор монографије Саша Станковић, истакао је да је највише веза  било са Чехословачком и Бугарском, потом Немачком, Италијом, Мађарском, Француском, Великом Британијом,  да је Илић као градоначелник Београда и добар привредник, урадио много пре свега за ондашњи Београд и за Краљевину Југославију. За свој рад Влада Илић је добијао награде највећег реда, попут француског Ордена легије части, чехословачког Ордена белог лава и мађарског Великог крста са лентом.

„Ових дана прича о Влади Илићу прешла је границе Србије. Википедија на енглеском језику објавила је одредницу о њему, а Serbica Books из Торонта, највеће српске књижаре  у дијаспори, наручила је неколко монографија о Влади Илићу“, обавестио је присутне Станковић.

Предавање је поткрепљено са преко 70 фотографија, које показују  сусрете Владе Илића као градоначелника Београда са најзначајним историјским личностима 30-тих година 20. века. Публици је било посебно интересантно какве су везе Владе Илића са највећим српским књижевницима као што су Милош Црњански, Иво Андрић и Јован Дучића.

У знак захвалности аутору, што је широј јавности Србије приближио овог чувеног Власотинчанина, а  на предлог власотиначке библиотеке, Саша Станковић је један од добитика Октобарских признања која се додељују поводом Дана општине Власотинце, објавио је лисит Власина, а преноси Панорамапресс.016.

Advertisements

#danilo-kocic, #leskovacki-pisci, #medija-centar, #panoramapress-016

PanoramaPress.016. -Otvoreno pismo Vukašina Obradovića, vlasnika novine Vranjske

LESKOVAC, VRANJE – REPUBLIKA SRBIJA, MINISTARSTVO FINANSIJA, PORESKA UPRAVA, Filijala Vranje

Slađana Stojanović, direktorka

Poštovana gospođo Stojanović,

Dana 9. februara 2017. godina, Poreska uprava – Filijala Vranje je po našem zahtevu izdala uverenje da NIPD Vranjske DOO “nema dospelih i neizmirenih obaveza zaključno sa danom izdavanja uverenja 09.02.2017 godine” (Uverenje broj, 114-437-08-00403/2017-I5BO6), a radi učestvovanja na tenderu.

Nekoliko meseci kasnije, dana 16.08.2017. Inspektorat za rad, Odsek inspekcije rada za Pčinjski okrug započeo je inspekcijski nadzor nad primenom propisa u oblasti radnih odnosa i ugovora o radu. Na osnovu nalaza ove inspekcije doneto je rešenje (Br. 389-021-00212-3/2017-02) kojim se Vranjskim nalažu određene mere za otklanjanje nedostataka u roku od 30 dana.

Već 04.09.2017. Vranjske posećuju inspektori Poreske uprave, Filijala Vranje sa Nalogom za terensku kontrolu “191 porez i doprinosi po odbitku-objedinjena naplata za period 01.01.2014 – 31.07.2017.” koji je izdat istog dana. U dokumentu se navodi da Vranjske nisu obaveštene o ovoj poseti “jer postoje razlozi za neodložno postupanje i bojazan da bi obaveštavanje umanjilo ostvarenje cilja poreske kontrole”, dok na odgovarajućem mestu u nalogu ti razlozi nisu navedeni.

Inspektori su po dolasku u Vranjske legitimisanjem utvrdili da su prisutna lica zaposleni u mediju. Iako sam imao zakonsku mogućnost da uložim usmeni prigovor, to nisam učinio i inspektorima je omogućen neometan rad koji je i dalje u toku.

Zabrinjava me što su su po objavljivanju intervjua sa bivšim direktorom Poreske uprave, Filijala Vranje pre tri meseca, novinari redakcije dobili neformalne informacije da će Vranjske biti podvrgnute inspekcijskoj kontroli u narednom periodu sa zadatkom da nađu nedostatke koje bi kompromitovale poslovanje Vranjskih.

Vranjske su postojale 23 godine i novinari su uprkos pritiscima koje su trpeli nastavljali da rade svoj posao poštujući profesionalne standarde i Etički kodeks novinara Srbije. O tome svedoči i činjenice da u poslednjih par godina predstavnici lokalni vlasti nisu tražili demanti, niti su Vranjske bile tužene zbog svog izveštavanja.

U svom radu pokrivali smo teme od interesa za građane Vranja i okoline, zbog čega smo tretirani kao politički oponent, a ne medij koji drži gradsku vlast odgovornom svojim građanima. To se, između ostalog, ogleda i u kontinuiranom odbijanju predstavnika gradske vlasti da daju izjave za Vranjske.

Od svog osnivanja 1994. godine, Vranjske trpe različite vrste pretnji i pritisaka. Redakcija je bila tri puta obijana, moj auto je dva puta oštećen, a pretnje su upućivane mojim kolegama, meni i mojoj porodici. Slučajevi obijanja, krađe i oštećenja imovine nikada nisu rasvetljeni, a većina pretnji nije istražena.
Firma od svog osnivanja posluje u skladu sa zakonom i na transparentan način.
U svom poslovanju Vranjske nisu imale značajnije oscilacije, redovno izmiruju sve poreske obaveze, izlaze pod istim imenom i izdaje ih isti izdavač. U prethodnim slučajevima kontrole državnih organa, Vranjske su poštovale njihove odluke i postupale po donetim rešenjima.

Na osnovu navedenog, upućujem sledeća pitanja:
• Na osnovu čega je Poreska uprava procenila da postoji potreba za “neodložno postupanje” i koja je to “bojazan da bi obaveštenje umanjilo ostvarenje cilja poreske kontrole”, kako ste naveli u nalogu?
• Da li je ikada Poreska uprava Vranja odbila da izda potvrdu NIPD Vranjske DOO zbog neizmirenih poreskih obaveza?
• Da li su Vranjske tokom svog poslovanja bile ikada u blokadi ili kasnile sa plaćanjem ličnih dohodaka, poreza i doprinosa, poreza na dobit?
• Zbog čega se meni, kao vlasniku i direktoru NIPD Vranjske DOO, već skoro dve godine odbija polovina plate na osnovu toga što je Poreska uprava računala dobit preduzeća, na koji je plaćen porez, kao moj lični prihod? Ponovo skrećem pažnju da je na dividende, odnosno na prihode od učešća u dobiti za 2013. plaćen porez na prihod od kapitala. Dokaz o tome da sam prijavio i platio porez na dohodak građana za 2013. godini su odluke Vranjskih DOO o isplati dela dobiti i poreske prijave poreskoj upravi o obračunatom i plaćenom porezu na prihode od kapitala koje Poreska uprava u Vranju poseduje.
• Da li je u Srbiji dozvoljeno dvostruko oporezivanje ili obračunavanje različitih kategorija poreza na istu šifru osnove i da li je razlog za ovakvo rešenje to što službenici Poreske uprave Vranje nisu uspeli da me pronadju iako izmedju naše dve zgrade nema ni desetak metara?

Očekujemo da će brzi odgovori na ova pitanja i nalazi inspekcijskog nadzora isključiti svaku sumnju da je reč o pritisku i selektivnoj primeni zakona.

S poštovanjem,
Vukašin Obradović
vlasnik NIPD Vranjske DOO

U Vranju, 20.09.2017.

#danilo-kocic, #medija-centar, #panoramapress-016

PanoramaPress.016. – Otvoren 10. internacionalni festival filmske režije

ОТВОРЕН 10. "LIFFE"
ЛЕСКОВАЦ – Прослављени редитељ Емир Кустурица синоћ је отворио јубиларни 10. Лесковачки интернационални фестивал филмске режије. „Ја сам као дечак хтео да одрастем, али остао сам дечак. У време када сам почео да правим филмове, Жика Павловић је за мене био недостижан редитељ, тада и сада. Захвалан сам граду, Културном центру, свакоме ко је учино да се сваке године сећамо Жике Павловића јер његово име представља врх у филмској индиустрији света – рекао је Кустурица.

Њему је, овом приликом, градоначелник Лесковца Горан Цветановић уручио награду за афирмацију филмске уметности у свету „Живојин Жика Павловић“. „И ове године успели смо да поново избришемо границе између држава некадашње Југославије, али и да се кроз доделу награде  „Живојин Жика Павловић“, присетимо овог изузетног ствараоца.  Живојин Жика Павловић је учинио велики помак у нашој кинематографији и показао да филм може да буде уметност за себе – казао је градоначелник Цветановић.

Око огромне бине на Широкој чаршији, испред ЛКЦ-а, постављен је први пут црвени тепих, којим су продефиловали глумци, редитељи из Србије и осталих земаља бивше Југославије.  Међу њима су били Емир Кустурица са Слободом Мићаловић, једном од главних глумица филма „На млечном путу“, који је нешто раније приказан у лесковачком Народном позоришту, затим, Мира Бањац, Милена Павловић, Зоран Цвијановић, Бранислав Лечић, легендарни словеначки редитељ Карпо Година и други.

Са бине су се обратили и Мира Бањац, Зоран Цвијановић, Дарко Бајић, уметнички директор фестивала, Сања Цонић, директорка ЛКЦ-а. Након званичног отварања одржан је концерт  „No smoking orekstra“, коме је ово први наступ у Србији после осам година – објављено је на званичном сајту Града Лесковца, преноси PanoramaPress.016.

#emir-kusturica, #grad-leskovac, #medija-centar, #panoramapress-016

PanoramaPress.016: Vukašin Obradović prebačen u Vranjsku bolnicu

Posle štrajka glađu koji je počeo u utorak ujutru, oko 22:30 Vukašin Obradović, vlasnik i glodur „Vranjskih“, kolima Hitne pomoći prebačen je u bolnicu u Vranju.

Obradoviću  je zdravstveno stanje počelo da se pogoršava u kasnim večernjim satima, a odluku da potraži medicinsku pomoć on je doneo posle savetovanja sa prijateljima koji su se okupili u redakciji „Vranjskih“.

Hitna pomoć već je jedanput u toku dana posetila Obradovića, ali je on odbio bio kakvu pomoć, objavljeno je na sajtu Vranjskih, prenosi PanoramaPress.016.

#danilo-kocic, #medija-centar, #panoramapress-016, #vukasin-obradovic

PanoramaPress.016: Veče posvećeno glumcu Draganu Mićaloviću

ЛЕСКОВАЦ – Данас, 19. септембра, у 18 часова, у холу на спрату Лесковачког културног центра одржаће се вече посвећено неедавно преминулом позоришном, филмског и телевизијском глумцу Драгану Мићаловићу, догогодишњем чалну ансамбла Неродног позоришта у Лесковцу.

О његовом делу говориће Синиша Павић, сценариста најпопуларнијих телевизијских серија у нас и Жељко Хубач, драмски писац и директор Драме Народног позоришта у Бееограду – саопштавају из ЛКЦ, а преноси ПанорамаПресс.016.

 

Лесковац, 19. 2017.

Лесковачки културни центар

#danilo-kocic, #medija-centar, #panoramapress-016

PanoramaPress.016: Vukašin Obradović danas počeo štrajk glađu

LESKOVAC, VRANJE – Osnivač ugašenih novina „Vranjskih“ i bivši predsednik NUNS Vukašin Obradović počeo je štrajk glađu jer želi da skrenu pažnju na besmisao borbe za slobodu medija. Njegovo saopštenje prenosimo u celosti.

„Poštovane koleginice i kolege, dragi prijatelji, posle mnogo razmišljanja, odlučio sam da od danas počnem štrajk glađu. Ovo je moj lični čin i odluka da pokušam još jednom, zapravo poslednji put, da skrenem pažnju pre svega novinarima i novinarkama, ali i svim građanima, na sav besmisao borbe za slobodu medija koju vodimo u poslednjih tridesetak godina.

Ne želim da budem patetičan, ali ovo jeste potez očajnika koji ne vidi drugi način da završi svoju novinarsku karijeru, a da, u isto vreme zadrži makar minimum ličnog poštovanja i dostojanstva neophodnog da bih se osećao kao čovek, kao ljudsko biće.

Novinarstvo i Vranjske ne mogu da odvojim od ostatka svog života, ne želim da se jednostavno okrenem na drugu stranu i nastavim dalje, mirno gazeći po onom za šta sam se sve ovo vreme, u granicama svog znanja, umeća i vere, borio pokušavajući da makar za milimetar pomerim granice slobode i demokratije, u Vranju, u Srbiji.

Nisam, nažalost, imao mnogo upeha u tome. Ni vi ni ja.

I vreme je da se suočimo sa tom činjenicom.

Nemam ni iluzija da će ovaj moj čin promeniti bilo šta u ovoj nesrećnoj zemlji ogrezloj u nepoštenju, amoralnosti, intelektualnoj i profesionalnoj prostituciji.

Ne želim ni da izigravam heroja jer to i nisam, pre svega, jer se užasno plašim za budućnost moje, ali i vaše dece. Ali, još je veća bojazan da nikako ne mogu da im pomognem.

Ne tražim ničiju ni pomoć, ni podršku. Čak ću takve ponude smatrati licemernim. Jer, onda kada je to bilo smisleno, nailazio sam na zatvorena vrata.

Ja sam samo očajan čovek, novinar, otac i suprug, nemoćan da se suočim sa realnošću sa kojom polako svikavamo da živimo.

Upravo iz straha da i sam ne potonom u tu besmislenu svakodnevicu i izgubim ono što mi je jedino ostalo – ljudsko i profesionalno dostojanstvo – odlučio sam se na ovaj korak.

Srdačan pozdrav

Vranje, 19. septembar 2017. godine

Vukašin Obradović

P.S. Osim ovoga, nemam i neću imati šta da pojašnjavam ili dodajem. Zato vas molim da poštujete moju odluku“, navodi Obradović na kraju Pisma javnosti.

 

#leskovac, #medija-centar, #panoramapress-016, #vukasin-obradovic

Danilo Kocić: Prof. dr Dušan А. Janjić – „Život i misao, hrestomatija i komentari“

ЛЕСКОВАЦ – Књига „Проф. др Душан А. Јањић – живот и мисао, хрестоматија и коментари“ (Лесковац 2017) управо је изашла у електронском облику. Аутор је Данило Коцић, дугогодишњи новинар  Политике, писац и историчар књижевности. У уводнику је записано да је „проф. др Душан А. Јањић свестрани стваралац раскошног талента“.

Опширније видети – о в д е:

Prof. dr Dušan A. Janjić, „Život i misao – hrestomatija i komentari“

Критички осврти и коментари o делу проф. др Душана Јањића

1)

Проф. др Душан Јањић ушао је у научни и књижевни свет тихо, ненаметљиво, што је лако одгонетнути његовом природом и изузетном скромношћу. Са свог стваралачког видиковца он је не само ослушкивао снагу (не)пролазне тишине људске постојаности него у делима јасног стваралачког израза подарио научној јавности и читаоцима дело које у многим детаљима разоткрива лепоту српског уметничког и научног гласа. Када сам први пут упознао овог уметника речи, имао сам утисак као да се одавно знамо! Иако поседује енциклопедијско образовање, проф. др Душан Јањић се свих ових година понашао као да је човек из нашег (мог) сокака!

У времену без времена, када се мржња раскомотила, дело проф. др Душана Јањића тражи нове, пажљиве читаоце и књижевне критичаре, јер припада малобројном кругу лесковачке литературе и ауторима пред чијем се стваралаштвом обраћам искрено уверен у несумњив значај и изузетне вредности.[1]

  

 2)

Проф. др Душан Јањић аутор је великог броја веома запажених студија, али и бројих приказа у научним и књижевним часописима (Лесковац, Београд, Приштина, Ниш, али и местима ван Србије).[2]

Стручну јавност посебно су привукли пажњу научни радови проф. Јањића. Најпре свакако треба поменути његову докторску дисертацију (550 страна), коју је одбранио на Филолошком факултету у Београду: Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата.

Проф. др Михаило Павловић оцењује: “Библиографски подаци који су у овој студији садржани, ма колико иначе били сами по себи драгоцени, само су основа и полазна тачка за грађење слике, тачније слика о предмету којим се бави. Подаци никада нису дати штуро, него је све што они означавају испитано, проучено, тражени су узроци појава и објашњаване њихове последице и одјеци. Једна од врлина ове студије јесте и чињеница да пружа више него што њен наслов обећава: између осталог, у њој су дати подаци о преводима, уз коментаре, и то не само о преводима као поводу да се пише о књижевности код Југословена у књижевној периодици…“

Павловић закључује да се „изузетна вредност докторске дисертације проф. Јањића види и по томе што је цитирана у многим часописима и веома је повољно оцењена приликом избора проф. Јањића у више звање на унверзитету“. Заједно са проф. Михаилом Павловићем, проф. Јањић аутор је изузетно запажене књиге Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији у издању САНУ.[3]

Рецензенти су академик Мирослав Пантић и проф. Нада Ђорђевић-Милошевић, који дају кристално јасну оцену:[4]

„Овај изванредно користан рад резултат је дугог и мукотрпног истраживања не само преведених записа на француски језик, већ и њених помена…”  Уз такође више него похвални став, закључују: „Ова библиографија спада у оне приручнике који су неопходни свакој култури, и могли бисмо да пожелимо да у нашој култури таквих буде за свако страно језичко подручје до кога је наша усмена поезија допрла.“

Николај Тимчено, познати лесковачки књижевни критичар, есејист, изванредни значац француске литературе, примећује у недељнику Наша реч:[5] “Библиографски подаци, обрађени у овој књизи, сведоче не само о акрибичности састављача и методолошкој зрелости њихове концепције, већ и о богатству француско-српских књижевних и културних веза које сежу дубоку прошлост.“

Тимченко такође даје занимљив закључак: “Књига проф. Јањића и проф. Павловића се из много разлога, културних и социолошких, пре свега, може препоручити и широј читалачкој публици, али и онима који могу да осете поезију података, драж наизглед незаинтересоване чињенице које, међутим, говоре о томе да су културне везе међу народима – трајне.”

Поводом ове књиге огласио се и проф. др Тихомир Петровић: “Са смислом за меру, склад и одговорност, уз ослонац на претходне, не мале нити, аутори су прецизно и потпуно пописали јединице објављене у Француској и другим франкофонским земљама. Библиографија о којој је реч, осмишљеном анализом, пружа читаоцу дубинска сазнања упућујући на присуство наше књижевности у туђем свету. Она се квалитативно разликује од оних којима су се бавили ранији посленици књижевности попут Николе С. Петровића, Риста Одавића, Павла Поповића и Миодрага Ибровца. Разлика је пре свега у другачијем приступу и свеобухватности представљања евидентиране грађе.”[6]

3)

Један други рад проф. Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској[7] привукао је такође велико интересовање научне јавности. Проф. Радивоје Констатиновић, проф. Изабела Констатиновић и проф. Живорад Ракић у Реферату за избор у звање редовног професора за предмет Француска књижевност на Филолошком факултету у Приштини (1998) закључују: “Треба најпре истаћи одличну студију “Андрићево књижевно дело у Француској”. У њој аутор свестрано и систематично испитује пријем Андрићевог дела од стране француске критике и анализира преводе нашег нобеловца на француски (преводу Моста на Жепи посветиће и посебан чланак). Крцата подацима, писана лепим стилом, ова студија приказује др Душана Јањића у најбољем светлу, као савесног истраживача и обдареног проучаваоца књижевности.”

4)

Дело проф. Душана Јањића Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима привукло је пажњу професора Душана Стошића, иначе виспреног истраживача рада проф. Јањића: “Критичар који тумачи ову значајну књигу треба најпре да истакне да ће она заузети завидно место у нашој литератури о француским писцима. Ово се истиче на самом почетку јер то није видљиво на први поглед, уз то је још и замагљено ауторовим предговором у коме претерана скромност сопствене књиге може чак да поколеба читаоца да пође у сусрет бриљантним текстовима.“[8]

О овом делу проф. Михаило Павловић закључује: „Оно што одликује све чланке у књизи Књижевни поводи, то је озбиљан приступ материји, солидна обавештеност у сваком погледу и критички став према делима о којима је реч. Писани с пуно акрибије али, у исто време, са лепим осећањем за књижевни феномен, ови текстови се одликују јасноћом тако да – корисни и за добро упућене стручњаке – представљају занимљиво штиво за свакога ко се интересује за књижевност, домаћу или страну, посебно француску… Рукопис је обогаћен и зналачки написаним био-библиографским додатком…”[9]

Николај Тимченко зналачки примећује: „Бирајући писце из различитих епоха и, што је још важније, различитих поетика и схватања књижевног стваралаштва, проф. Јањић је заправо показао разноврсност и богатство француске књижевности…”[10]

5)

Дело проф. Јањића Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941. такође ће наићи на позитивне оцене. Михаило Павловић подвлачи: „Књига др Душана Јањића, професора француске књижевности и истакнутог проучаваоца српско-француских културних веза, самим својим настанком, као и својим садржајем, разбија неке предрасуде о српској провинцији.[11]

Драгиша Костић оцењује да је „посебна вредност овог дела истраживање извора које је аутор проналазио у разним институцијама“.[12]

Проф. др Живана Стојковића у својој књизи Беседе о књигама, између осталог, наглашава: „Иако није историчар, Душан Јањић је поштовао историографске постулате, како у коришћењу литературе, тако и у научној апаратури. Писан врло читљивим и привлачним стилом, уз комбинацију историјског и литерарног казивања, рукопис даје врло детаљну слику рада Друштва пријатеља Француске између два светска рата.“[13]

Драган Тасић, аутор врло запажених критика о делима лесковачких писаца, изводи следећи закључак: „Душан Јањић, професор универзитета и угледни лесковачки романиста, приступио је задатку да колико је то могуће исцрпно, прикаже рад и природу српско-француског удружења у Лесковцу током његових двадесетак година постојања од 1919. године до 1941. Монографијом о раду Француског клуба у Лесковцу, упркос свим потешкоћама да се она сачини, Душан Јањић је упутио одлучан пледоаје лесковачкој и српској јавности да се не занемаре традиције у неговању франкофоније и француске културе код Срба.“[14]

Саша Хаџи Танчић, један од највећих лесковачких писаца и књижевних критичара, даје занимљиву оцену: „Држимо да се таква издања припремају са пуно озбиљности и одговорности и да су од изузетног значаја по својој вишедимензионалној слојевитости: од непосредне грађе до културно-историјске процене осмишљеног и оствареног. Тај посао обављен је веома потребито и коректно књигом Француски клуб у Лесковцу, којом се презентује оно што треба сматрати историјом овог клуба у целини… Иако пре свега монографско, дело Француски клуб у Лесковцу је и носталгично. Укрупњава слику о старом српском граду знатних културних традиција. Г. Јањић евоцира један другачији Лесковац у коме струје живе идеје и програми и где се брине о његовом дослуху са светом. Добар познавалац грађе и образован, г. Јањић излаже непосредно, оживљава атмосферу и арому прошлости…“[15]

 6)

У стручној јавности посебно  су похвално истицане оцене о делу проф. Јањића Позориште Рожеа Мартен ди Гара.[16]

    Проф. Педагошког факултета у Сомбору Тихомир Петровић закључује да јеДушан А. Јањић на критичко релевантан начин представио један сегмент дела писца који је обогатио људски дух“. Овој оцени придодаје став: Књига о француском уметнику, писана с брежуљка ауторове мудрости, поседује све карактеристике солидне књижевне студије. У њој су дошли до изражаја ауторови стваралачки ставови, научна савесност, ерудиција, методолошка спретност и све оно што оставља утисак. Књига светли методичном јасношћу и једном ђачком прегледношћу, што се види, у првом реду, на примеру њене структуре и начина на који су аргументи искоришћени. Неоспорна је заслуга српског аутора који је скренуо пажњу на један сегмент дела – које стоји, у неком смислу, изван критичког интересовања – признатог француског писца.“[17]

Станко Миљковић, рано преминули познати лесковачки новинар и уредник Наше речи, такође износи врло позитиван закључак: „На почетку треба истаћи да професора Јањића, који је покретач и уредник Алијансе, краси велика радна енергија. Да је тако управо је доказ ова последња књига Душана Јањића која значи једно дубоко и мултидисциплинарно понирање у свет француске књижевности, у свет галског духа који је тако пријемчив и близак српском духу и духовности. Тумачење овог француског нобеловца није био нимало лак посао, тим пре што велики писац тражи и великог тумача.

Др Душан Јањић, скроман, али господског понашања, својом књигом дао нам је једно универзално тумачење великог француског писца који је један од значајних француских драматичара и притом значајно помогао да се врати сјај и углед француског позоришта. Ова књига, између осталог, написана је једним разумљивим језиком, лако читљивим, па зато заслужује да се нађе на полицама свих заљубљеника у сјајну француску књижевност.“[18]

Душан Стошић оцењује: „Општи утисак о књизи је веома повољан. Запажају се две карактеристике: писана је у најбољој традицији критике и теорије универзалистичке тенденције у западно-европској критици и књижевности. И у том оквиру она је у врху европске књижевне продукције.

Друга карактеристика је Јањићев оригинални допринос француској и европској књижевности. Лако је образлагање ова два суда. Претходно треба да се каже да је ова књига једна од најбољих студија-монографија у савременој српској књижевности.

Оно у чему је Јањић самосвојан, суптилан и дубок је откривање француског духа у делу Рожеа Мартена ди Гара. Тако се у овом Јањићевом тумачењу прозе Рожеа Мартена ди Гара може уживати у француском народном духу, могу се наћи галска обележја, суровост и трагика у одори француске триколоре такође.“[19] 

7)

Студија Књижевна преплитања (за коју је проф Јањић добио награду „Николај Тимченко“) била је предмет великог интересовања критике.[20]

Драган Тасић даје крајње занимљиву оцену: „Душан Јањић има однегован и јасан стил. Уместо да прибегне социологизму и испитује невеште асоцијације произвољног или анонимног читаоца над књижевним текстом, Јањић трага поглавито за преводима из српске књижевности на француски, тако да у релевантним изворима долази до сазнања о рецепцији српске литературе у Француској не допустивши себи никаква сувишна лутања и несналажења. Он пише о књижевности доследно остајући на високој књижевној разини, као да је уверен да се о књижевности може расправљати само књижевним средствима. На тај начин, овом књигом, Душан Јањић додаје још један каменчић у мозаик који граде претходне две његове књиге посвећене француској књижевности Књижевни поводи и Позориште Рожеа Мартена ди Гара.[21]

Истом поводом огласио се и Тихомир Петровић: „Књига Душана А. Јањића, сачињена од три поглавља: „О српској народној поезији“, „О српским писцима“ и „О француским упливима“, представља дело од несумњиве научне вредности. Продукт обавештености, интелектуалне бистрине и трагалачког немира, она је од књижевноисторијског значаја за српску књижевну науку. Критички солидно утемељена… она је поуздано сведочанство о европској вредности наше књижевности. Књига не изгледа састављена од материјала само за ову прилику сабраног и увезаног у исте корице, него, напротив, текстови који заклапају њене корице одају утисак целовитог и компактног књижевнонаучног остварења.”[22]

Проф. др Радмила Обрадовић констатује: „Својом књигом Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, која се чита без даха и са радошћу и уживањем, која плени мноштвом информација и ауторових суптилних анализа и запажања, Душан Јањић нам је показао да је српска књижевност не само повезана са француском него и њоме дубоко прожета, али и да су, што је посебно важно, српска књижевност и српски књижевници оставили незанемарљив траг у француској и франкофонској књижевности и култури, који још није довољно проучен… Отуда, ова књига представља изванредан допринос како српској романистици тако и србистици  – проучавању српске књижевности.“[23]

Познати лесковачки песник, есејист, књижевни критичар и уредник Нашег стварања Драган Радовић оцењује да је „књига проф. др Душана Јањића Књижевна преплитања (Алтера, Београд) заправо збирка огледа и студија о француско-српским књижевним везама. Јањићеве студије обилују богатим регистрима имена и драгоценом фактографијом и служе као драгоцен књижевно историјски споменик и као важан путоказ за даља истраживања културних веза“.[24]

Јован Пејчић, председник жирија који је Јањићу доделио Награду „Николај Тимченко“ 2011. за студију Књижевна преплитања, констатује „Душан Јањић је српски компаративист романистичког опредељења. Србија и Француска одавно знају за његова проучавања француске књижевности и културе  као и француско-српских литерарних веза.

Карактер Јањићевих проучавања по правилу је истраживачко-откривалачки. Опет, гледано тематски, обухват његових испитивања изузетно је широк – полази од епохе класицизма и достиже горњу границу духовних токова што одређују профил књижевнога двадесетог века“. „У главним Јањићевим делима – међу која спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима – на делу је срећно и доследно развијан спој  проверене класичне методологије у историјскоме и упоредно-књижевном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…, с једне, и модерних, најновијих аналитичко-теоријских сазнања у истим научним областима, с друге стране. Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу…“[25]

8)

Несумњиво велику пажњу јавности привукла је и књига проф. Јањића Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму.

Ненад Кражић, познат у лесковачкој јавности, пре свега, као аутор неколико запажених драма. заључује: „Књига Клуб љубитеља филма аутора Душана Јањића, угледног професора из Лесковца, у четири поглавља, на допадљив начин, зналачки отвара познате и непознате видике из области филма.

Писац књиге анализира, упоређује, разматра, констатује, изводи закључке… Подсећа читаоца на важне моменте у развоју филма, истиче значајне ауторе у области филмске уметности у свету и код нас, да би све то заокружио приказом ентузијазма људи који воле филмску уметност кроз рад Клуба љубитеља филма у Лесковцу.

Јањић веома студиозно води расправу о филму, филмској уметности уопште, постављајући, при том, питање њене самосталности. Помиње многе теоретичаре филмске уметности што нам помаже да схватимо суштину неких остварења; говори о природи филмског медија, о колективном чину у стварању филма, анализира драмске ситуације, скреће пажњу на филмски језик великих филмских стваралаца…

Душан Јањић нас је овом књигом вратио у једно минуло, а лепо и безбрижно време и зато му дугујемо велику захвалност.“[26] 

9)

Дело Језички огледи, огледи и записи о језику струке, превођењу и настави страних језика Драган Тасић оцењује на следећи начин: „Душан Јањић, после три књиге о књижевности – Књижевни поводи, Позориште Рожеа Мартена ди Гара и Књижевна преплитања – обично заокупљен српско-француским књижевним везама, окреће интересовање чисто језичким питањима. Излагање Душана Јањића у овој књизи је прегнантно, убедљиво и јасно. Аутор је, поред тема о стручном језику и о настави страних језика, расправљао и о проблемима превођења књижевности на дијалекту са српског на француски, пре свега, као што је скицирао и кратку историју почетака изучавања француског језика у Лесковцу. Ова мала, али драгоцена књига, представља пример компетентног бављења проблемима који се у њој разматрају.“ [27]

Аутор, проф. др Душан Јањић, истиче: „Од првих шест текстова посвећених језику струке, односно научно-техничком језику, пет су радови саопштења на научним скуповима које је организовао Технолошки факултет у Лесковцу. Једини текст у овој књизи који до сада није објављен, Превођење у настави фрацуског језика, јесте извод из ауторовог предавања одржаног 1989. године на саветовању са професорима и наставницима фрацуског језика у организацији Завода за унапређење васпитања и образовања у Лесковцу.“[28]

10)

Једно од најбољих и највреднијих дела проф. Јањића је У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету.

Проф. др Радмила Обрадовић истиче: „Књига садржи укупно тринаест текстова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првом реду у Француској, од којих су осам, било да су раније штампани у периодици или да су настали као јавна предавања, за ову прилику углавном доживели веће или мање измене или допуне, док се пет чланака, од којих се већина односи на рецепцију савремене српске књижевности у Француској и у свету, први пут објављују. Осим бројних библиографских података, при чему индекс аутора садржи близу 400 имена, ова књига садржи минуциозне анализе и драгоцена запажања аутора, која не само да допуњавају и заокружују досадашња проучавања рецепције српске књижевности у свету него указују и на могућности и потребе нових истраживања. Отуда књига проф. др Душана А. Јањића У европском видокругу. Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету представља изванредан допринос проучавању рецепције српске књижевности у свету и српско-француских књижевних и културних веза.“[29]

Проф. др Тихомир Петровић истанчаним научним слухом оцењује: „Књига коју дајемо на знање одаје аутора научника и уметника, естетичара и изучаваоца, аутора који поседује ерудицију и културу, снагу логике и дијалектичку моћ мишљења, и који поседује способност емоционалног реаговања, осећања и маште. Дело је, нема сумње, писано језиком који тежи идеалу: једнозначност, сведеност знака на његову геометријску тачност. Извесно, уравнотеженост, сређеност мисли, збијеност и течност, реч хладно-рационалистичка, стешњена, тврда и безбојна – јесу својства Јањићевог израза. Јасноћа изражавања, тачне и подесне речи, јесу прва ознака на вертикалној ауторовој говорној скали.

Вредност књиге јесте у једноставности језичког израза, у његовој природности  и одмерености. Дело заслужује пажњу својом аутономношћу и самосвојношћу.

Уколико су се, наиме, и други истраживачи бавили овом темом, професор Јањић то чини са своје тачке гледишта, на начин истраживача од реномеа. Јањићева најновија књига, садржајно занимљива и актуелна, поткрепљена луцидним анализама, писана са смислом за меру и дисциплину у расуђивању, дело је које – као и свако добро дело – захтева читалачки респект.“[30]

Нова Наша реч преноси информацију: Нова књига професора др Душана Јањића У европском видокругу, коју су препоручили Изабела Константиновић, Душан Стошић и Радмила Обрадовић, представља избор из ауторових радова посвећених рецепцији српске књижевности у свету, у првоме реду у Француској. Неки од текстова су штампани у периодици, неки се први пут објављују. Они већ штампани доживели су за ову прилику, углавном,  веће или мање измене или допуне.

Проф. др Душан Јањић носилац је француског одликовања „Витез реда Академских Палми“, добитник награде „Златна франкотроманистика“, књижевне награде „Николај Тимченко“.[31]

11)

Ново дело проф. Јањића Видови француске књижевности, аутор поговора, Душан Стошић пропратио је, благо је рећи, истинским дивљењем[32]: „Реч је о студијама и есејима заснованим на јединственом књижевно-теоријском и методолош ком приступу. У савременој књижевној критици Јањић заузима, несумњиво, лепо место. Његов аналитичко-синтетички метод интер претације је реткост. Он га у овој књизи није посебно изложио, али га је маестрално применио.“

О делу Видови француске књижевности песник, књижевни критичар и главни и одговорни уредник часописа Наше стварање Драган Радовић објавио је занимљив и критички утемељен приказ: „Двема књигама, Књижевна преплитања (2012) и У европском видокругу (2013), везаним за област компаратистике, прикључила се и књига огледа и записа о неким значајним француским писцима Видови француске књижевности

Књига није настајала са амбицијом да се направи пресек реперних аутора и стожерних дела у тој књижевности великана (мада су и изабрани писци и њихова дела управо то), већ да се у жижу интересовања шире културне јавности поново доведу писци из епоха ренесансе, класицизма, романтизма, реализма и књижевних праваца XX века.

Други део ове књиге посвећен је Николају Тимченку, књижевном посленику и филозофу који је значајан део свог опуса базирао на делима из француске књижевне баштине. Поглавље је нека врста омажа Тимченку који се, поред српске (југословенске) књижевности, најви ше бавио писцима и делима из руске и, управо, француске књижевности и филозофије. Да поменемо на крају да је Јањић добитник награде „Николај Тимчено“ за књигу Књижевна преплитања и да је књига о којој говоримо објављена у библиотеци „Награда Николај Тимченко“.[33]

Предраг Станковић, професор француског и латинског језика у Лесковачкој гимназији пише:[34] „Овом потоњом (француском књижевношћy) озбиљно су се бавили ретки, а данас скоро да их и нема, тако да је ова студија Душана Јањића овдашњег – редак, згодан, значајан и потпуно отворен наставак сопственог и туђег трагања и указивања на могуће читалачке стазе…

Осим тога, у овој књизи има и неких задивљујућих људских и литерарних авантура, аутор нам је приближио и човека, а не тек његове јунаке; на тренутке узбудљиво дело, управо услед нових открића и нових погледа. Уосталом, као да је лако читати једног Рембоа, Лотреамона или Оскара Милоша, нама, иначе, потпуно непознатог. Јањић баца другачије светло и на већ постојећа тумачења писаца за које смо мислили да о њима нешто знамо; има, дакле, тумачења и тумачења тумачења, као и неизоставних Јањићевих опсервација француско-српских књижевних веза, рефлексија.“[35]

  

12)

О изузетно вредном раду проф. др Душана Јањића, који је, између осталог, романист, компаративист, лингвист и библиограф, довољно сликовито говори Награда Задужбине „Николај Тимченко“ за књигу Књижевна преплитања. Како је оценио жири, “у главним Јањићевим делима, међу којима спадају Књижевни поводи (2002) и Позориште Мартена ди Гара (2006), а сада можемо рећи да је ту место и награђеним Књижевним преплитањима, на делу је срећно и доследно развијен спој проверене класичне методологије у историјском и упредно-класичном, превасходно рецепционом приступу изабраним темама, проблемима, писцима…“

Прецизно је изречена оцена Јована Пејчића: “Имајући у виду ту особину Јањићевих радова, слободно можемо рећи да он ствара у најбољој традицији својих учитеља (Миодраг Ибровац, Никола Банашевић) и истакнутих савремених српских прегалаца на истом пољу (Михаило Б. Павловић, Љиљана Глумац, Радивоје Константи новић, Јелена Новаковић). Књижевна преплитања представљају у овом смислу узоран пример научне свестраности и система тачности.“ [36]

Рад проф. др Душана Јањића веома је запажен у лесковачким гласилима (Алијанси – главни и одговорни уредник свих издања) Помаку, Лесковачком зборнику (члан редакције од 2008. до 2016. године) Нашем стварању, Освиту, Успењу, Лесковчанину, Панорами, Легату и недељнику Наша реч).

Проф. Јањић интензивно се бавио и преводилаштвом. Тако је, на пример, поред бројних превода са француског, преводио и поезију са италијанског (Ђузепе Конте) и шпанског језика (нобеловка Габријела Мистрал) у Помаку бр. (27-28, 29-30, 31-32).

Сигурно је у књизи, Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари било извесне недоследности и непотпуног приказивања. Ипак, вредело је писати ово дело, које ће, надам се, употпунити слику о богатству и значају свеукупног рада проф. Јањића, по моме искреном суду, најобразованијег Лесковчанина нашега савременог научног и књижевног тренутка.[37]

Данило Коцић

 

  • [1] Душан А. Јањић српски романист, професор, историчар књижевности, лингвиста, преводилац, публициста. Рођен је 3. децембра 1937. у Скопљу, а од 1939. године живи у Лесковцу. Основну школу и Гимназију завршио је у Лесковцу. Дипломирао, магистрирао  (Позориште Рожеа Мартена ди Гара – 1976) и докторирао на Филолошком факултету у Београду (Југословенске књижевности у француским књижевним часописима после Другог светског рата – 1986). Ванредно је завршио је и Правни факултет у Нишу.
  • [2] Важна дела проф. Јањића, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији(са проф. др Михаилом Павловићем) (1995); Књижевни поводи (2002), огледи и записи о француским писцима; Француски клуб у Лесковцу 1919 – 1941 (2006); Позориште Рожеа Мартена ди Гара (2006); Клуб љубитеља филма (2011); Књижевна преплитања (2011); Језички огледи (1912); У европском видокругу (2013); Видови француске књижевности (2013). Напомена: Фотографија проф. Павловића преузета са сајта Политике.
  • [3] Михаило Павловић, Душан Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, Српска академија наука и уметности, Београд, 1995, 180.
  • [4] Мирослав Пантић и Нада Ђорђевић-Милошевић, Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, бр. 48-49, 1995.
  • [5] Николај Тимчено, Наша реч, Лесковац, бр. 21, 2. јун 1995, 9.
  • [6] Тихомир Петровић, „Књига у служби књижевности“, Михаило Б. Павловић, Душан А. Јањић, Француска библиографија о српској и хрватској народној поезији, САНУ, 1995. Књижевни записи, Лесковац, 2000, 91.
  • [7] Душан Јањића, Андрићево књижевно дело у Француској, Свеске Задужбине „Иве Андрића”, Београд, св. 8, октобар 1992, 289-313.
  • [8] Душан Стошић, „Пчела и мед“, Душан А. Јањић, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Наше стварање, 1-2, 2003, 155-157.
  • [9] Душан Јањића, Књижевни поводи. Огледи и записи о француским писцима, Удружење писаца Лесковца, Лесковац, 2002, 148.
  • [10] Николај Тимчено, „Видови француске књижевности“. Душан А. Јањић: Књижевни поводи, Алијанса, Лесковац, бр. 10, 2003, 17.
  • [11] Душан Јањића, Француски клуб у Лесковцу, 1919-1941, Народни музеј у Лесковцу, Лесковац, 2006, 174; Михаило Павловић, Француска у Лесковцу, Културни додатак Политике, Београд, 11.2006, бр. 32, 6.
  • [12] Драгиша Костић, „Француски клуб“, Помак, бр. 34-36, 2006, 34.
  • [13] Живана Стојковића, Беседе о књигама, Удружење писаца Лесковац, 2012, стр. 37-43. Напомена: Оцене др Стојковића објављене са промоције књиге Француски клуб у Лесковцу, Народна библиотека Лесковац, 7. децембра 2006.
  • [14] Драган Тасић, „Монографија о српско-француском пријатељству“, Наше стварање, 3-4, 2006, 133-134.
  • [15] Саша Хаџи Танчић, „У дослуху са европском културом“. Душан Јањић, Француски клуб у Лесковцу 1919-1941, Лесковачки зборник, Лесковац, XLVIII, 2008, 443-446. Напомена: У књизи проф. др Живана Стојковића Лесковачки прозни акростих духовитим, шарматним, али и стилом обогаћеним савременом српском лексиком и метафорама, представљени ауторови пријатељи Никола Илић, Хранислав Ракић, мр Мирослав Здравковић, проф. др Душан Јањић, проф. др Драгомир Радовановић и сам аутор. Ево како је представен проф. др Душан Јањић: дидактичан; успешан; шармантан; акрибичан; натпросечан; јуридичан; алтруиста; њен; истрајан; ћудљив.
  • [16] Душан Јањића, Позориште Рожеа Мартен ди Гара, Филекс, Лесковац, 2006, 150
  • [17] Тихомир Петровић, „Књига о француском писцу“, Помак, 2007, бр. 37-38, 22.
  • [18] Станко Миљковић, „Француз у тумачењу Србије“, Н. реч, 9. март 2007, 12.
  • [19] Душан Стошић, „Позориште Рожеа Мартена ди Гара“, Успења, бр. 4, март 2008, 25.
  • [20] Душан Јањића, Књижевна преплитања, огледи и записи о француско-српским књижевним везама, Алтера, Београд, 2011, 213.
  • [21] Драган Тасић, Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Летопис Матице српске, Нови Сад, јун 2012, 1077-1081.
  • [22] Тихомир Петровић, „Француско-српске књижевне везе“. Душан А. Јањић, Књижевна преплитања, Алтера, Београд, 2011, Књижевне новине, Београд, октобар-новембар 2012, 15.
  • [23] Радмила Обрадовић, „Француско-српска књижевна преплитања“, Зборник радова Филозофског факултета, Косовска Митровица, књ. 42 (2012), 419-425. Књига Књижевна преплитања приказана је и у часописима Наше стварање (бр.1-2, 2012, стр. 193-194) и Помаку (бр. 57-60, стр. 36-37), а дат је и осврт у Вечерњим новостима09.2011. Приликом доделе књижевне награде „Николај Тимченко“ за најбоље дело из науке о књижевности за 2011. годину, о књизи је, поред Јована Пејчића, говорио и Душан Стошић.
  • [24] Драган Радовић, Душан Јањић, „Књижевна преплитања“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 6, 2012, 16.
  • [25] Јован Пејчић, Познато и ново у упоредним проучавањима, 2011.

[26] Душан Јањић, Клуб љубитеља филма, чланци и записи о филму, ауторско издање, Лесковац, 2011. Ненад Кражић, „Љубитељи филма“, Наше стварање, Лесковац, 1-2 / 2013, стр. 207-209.

  • [27] Душан Јањић, Језички огледи, ауторско издање, Лесковац, 2012, 104. Драгана Тасића, „Језички огледи“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4/ 2013, 426-430.
  • [28] Језички огледи, Поговор, стр. 93 -94. Садржај књиге: О стручном језику, О настави страних језика и превођењу, Поговор, Белешка о писцу, Регистар имана.
  • [29] Душан Јањића, У европском видокругу, Огледи и записи о рецепцији српске књижевности у свету, Алтера, Београд, 2013, 187. Напомена: Радмила Обрадовић, Душан А. Јањић, У европском видокругу“, Зборник радова Ф. факултета Универзитета у Приштини, XLIII (2) 2013, 773-779.
  • [30] Тихомир Петровић, „У европском хоризонту очекивања“, Наше стварање, Лесковац, бр. 3-4, 2013, 416-420.
  • [31] Данило Коцић, „Нова књига професора др Душана Јањића – У европском видокругу“, Нова Наша реч, Лесковац, бр. 30, 2013, 11.
  • [32] Душан Јањић, Видови француске књижевности. Огледи и записи о француским писцима Алтера Београд, Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац, 2013. година, 204 стр. Душан Стошић: „Троетапна читања француских писаца“, поговор, 195-197.
  • [33] Драган Радовић, „Од Монтења до Малроа“ Душан А. Јањић, Видови француске књижевности, Градина, Ниш, бр. 62-63, 2014, 319-322.
  • [34] Предраг Станковић, „Видови непресушног“, Наше стварање, Лесковац, бр. 1-4, 2014, 131-134.
  • [35] Напомена: Проф. др Душан Јањић значајан део своје стваралачке енергије усмерио је на приказивање дела лесковачких аутора. Овде у првом реду треба истаћи његове оцене о академику Звонку Марићу, проф. др Тихомиру Петровићу, проф. др Живани Стојковићу, др Жаку Конфину, Николају Тимченку, Вукадину Ристићу, Душану Стошићу и другим писцима. Поменуо бих, не без разога, и веома опширну оцену проф. Душана Јањића о двотомној студији, својеврсној хрестоматији Д. Коцића Лесковачки писци – трагови и трагања о којој је говорио на промоцији марта 2016.
  • [36] Јован Пејчић, „Познато и ново у упоредним проучавањима“, Награда Задужбине „Николај Тимченко“, Душан Јањић, Видови француске књижевности, Задужбина „Николај Тимченко“, Лесковац, и Алтера, Београд, 2013, стр. 179- 182. Одлука је донета једногласно на завршној седници одржаној 12. јуна 2011. године.
  • [37]Напомена: Према библиографским подацима самог аутора, у Помаку, Нашем стварању, Лесковачком зборнику, Освиту, Алијански, недељнику Наша реч и другим листовима и часописима, проф. др Душан Јањић објавио је, између осталог, следеће прилоге о лесковачким ауторима: „Једно писмо Жака Конфина Иви Андрићу“ (Помак, Лесковац, 7-8, 1998, стр. 4-5), „Преводилачки рад Жака Конфина“ (Помак, Лесковац, бр. 11-12, 1999, стр. 38), „Жак Конфино као књижевни преводила“ (Помак, Лесковац, бр. 19, 2001, стр. 5-6), „Несаломиви дух Жака Конфина“ (Легат, електронски часопис Народне библиотеке у Лесковцу, 9. март 2005), „Скица за један портрет, о Томиславу Цветковићу“ (Помак, Лесковац, бр. 14, 2000, стр. 10-13), „Свеобухватни приказ развоја наше књиевности за децу – Тихомир Петровић: Историја српске књижевности за децу“ (Помак, Лесковац, бр. 23-24, 2002, стр. 16-17), „Продубљена анализа књижевног дела. Душан Стошић, Прозно књижевно дело, Апокрифна јеванђеља Саше Хаџи Танчића“ (Наша реч, 4. април 2003, стр. 16), „Мали есеји Николаја Тимченка“ (Наше стварање 4-1/2004-5, Лесковац, стр. 420-424), „Николај Тимченко и француска књижевност“, (Наше стварање, 3-4, 2012, стр. 226-241), „Николај Тимченко као публицист“ (Наше стварање, Лесковац, 2010, 3-4, стр. 210-216; „Књижевне судбине завичајних писаца“ (Помак, 29-30, Лесковац 2005, стр. 1), „У знаку светлости и тајанства – Михаило Дојчиновић: Уштапове шуме“ (Помак, Лесковац, 2004, 29-30, стр. 24-25), „Томислав Н. Цветковић и удруњења у области културе“ (Помак, Лесковац, 2010, 51-52, стр. 6), „Руске и француске теме у делу Сретена Динића“ (Лесковачки зборник, 2011, стр. 235-254), „Димитрије Миленковић“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 22), „Приче о старом Лесковцу – Ненад Кражић, Кад су Ветерницом пловили чамци“ (Помак, 2011, бр. 55, стр. 33-34), „Као заграбљена вода на грлу извора – Тихомир Петровић: Срећа се радом стиче. Пословице о раду“ (Наше стварање, 1-2, 2013, стр. 202-203), „Подухват достојан највећег поштовања – Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Помак, бр. 70-73, 2016, стр. 3-4). Такође  је проф. Јањић написао неколико изузетно запажених рецензија о делима лесковачких аутора и говорио на бројним промоцијама.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

 ПРОФ. ДР ДУШАН А. ЈАЊИЋ: ЖИВОТ И МИСАО – ХРЕСТОМАТИЈА И КОМЕНТАРИ

Обимно и разноврсно научно и књижевно дело проф. др Душана А. Јањића захтева пажљив, озбиљан научни приступ добрих зналаца српске, француске и европске књижевности, што се, ван сумње, не би могло да каже за аутора ове књиге, али усудио сам се да је напишем свестан величине и значаја рада проф. др Душана А. Јањића, који је романист, компаративист, лингвист, библиограф, оснивач и дугогодишњи уредник двојезичног (српско-француског) часописа Alliance – Алијанса.

Како сам написао на почетку двотомне студије (својеврсне хрестоматије) Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016) овo делo рађало се из протеста, али уз много наде, јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе и недовољног знања у писању оваквих књига, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другом временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макар узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.

Књига о проф. др Душану Јањићу, најобразованијм Лесковчанину нашега доба, писана је са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература.

Књига „Проф. др Душан Јањић: живот и мисао – хрестоматија и коментари није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник.[1]

На крају, било би сигурно добро (бар као оправдање) цитирати проф. др Тихомира Петровића (Историја српске књижевности за децу): „Ако се могла поткрасти понека омашка, која нас по људској слабости несустало прати, онда то, поред осталог, није знак пристрасности или мањкавости субјективне природе (разлози свакако леже и у томе, и сваки је изговор слаб), него само потврда чињенице да је – на оваквом послу и на једном овако несрећеном пољу – тешко начинити дело у целини успело у својој замисли, чак и да су на располагању претходне предрадње и опширна испитивања.[2]

Ипак, без лажне скромности могао бих да закључим да сам у овој књизи, макар делимице, омогућио још потпунији увид у обимно, изузетно вредно, научно и књижевно дело проф. др Душана Јањића, чије је стваралаштво подстицајно за нова истраживања, упоран и систематски рад историчара српске и француске књижевности, књижевних критичара, публициста и других уметника нашега савременог литерарног и свеколиког уметничког тренутка.[3]

Данило Коцић

  • [1] Шта значи хрестоматија? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.
  • [2]Тихомир Петровић, Историја српске књижевности за децу, Учитељски факултет Врање, прво издање 2001. стр. 547.
  • [3]Најважнији извори за писање: библиографија радова проф. др Душана Јањића, дела аутора ове књиге, посебно двотомна студија Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016) и приложени списак литературе.

#danilo-kocic, #leskovacki-pisci, #medija-centar, #panoramapress-016