PanoramaPress.016: Danilo Kocić: „Sagorele seni“ dr Dobrivoja Boškovića, prikaz

ЛЕСКОВАЦ – Роман Сагорели сени припада оном делу стваралачког опуса др Добривоја Бошковића који га убраја у ред најбољих лесковачких и српских писаца на почетку XXI века. Иако је реч о роману-првенцу, Бошковић је показао како се пишу дела ове врсте, која захтевају не само неспорни таленат и стрпљење, него и велику ерудицију.

Danilo Kocić: Dr Dobrivoje Bošković – Život i misao, Leskovac 2017.

Овај роман је двотомно дело (око 1.000 страница) што га такође чини необичним у ово време краћих романескних форми. Због своје обимности, Сагореле сени нису једнозначна књижевна форма, имају више „рукаваца“, али је главни ток радње ипак усмерен у опису драматичне и на крају трагичне судбине двоје младих који су се заволели и после краће и тешке болести (туберкулозе) окончали овоземаљско трајање.

Радња романа догађа се тридесетих година XX века у Грделици. Ауторова мајка замолила је др Бошковића да „напише причу о тој великој љубави“. У поговору, писац каже: „Написао сам је својим сузама…“[1]

Како истиче у приказу Јовица Ђорђевић, Сагореле сени писан је да га читалац доживи као панораму једне паланачке средине на југу Србије коју је писац дуго година, боравећи у туђини, носио дубоко у својој души и преживљавао је са искреном носталгијом. Без намере да прати и користи неки од начина романескног казивања, писац по свом опредељењу користи својеврсну форму, дух и осећајност којим ће на најбољи начин изразити своје намере.[2]

Академик Ристо Василевски сматра да „Бошковићев роман, иако веома обиман, није ни једном својом страницом оптерећен; он je једноставно тако широко замишљен и постављен, тако je успешно магистрално и изведен, да je његова дужина заправо интегрални део концепта, а импресивно делује и на читаоца који кроз њега путује као у неким добрим старим читалачким временима, од сцене до сцене, од лика до лика, од зеплета до заплета, док најзад не изрони у једно специфично целовито виђење човека, завичаја, Бога и људске душе. Роман je, уз то, у основи некако миран, а изнутра крцат и богат“.

Први део романа има шест поглавља: „Свитање“, „Пламен љубави“, „Страст и сумња“, Заручење и подозрење“, „Узнесење и стрпљење“ и „Идила и клетва“, а други се састоји од четири поглавља: „Нарушавање“, „Понор пакла“, „Патња“ и „Нада“.

У средишту романа је љубав Банета и Љиљане, зване Лили, из две угледне грделичке породице – Фирге и Карче. Фиргину породицу чинили су супружници Криста и Роска и њихово троје деце: Лека (најстрији син), Бане (средњи), Милан (најмлађи). У породици Карче (осим три куће у Грделици, они су једни имали грамофон) живели су: Бора и Симка (супружници) и њихова деца – Младен (најстарији), Драги (средњи) и Душан (најмлађи) и ћерка Љиљана, коју су сви звали Лили.

Од три дична и наочита сина Кристе (чије је отац био у више наврата председник грделичке општине) и Роске (која је знала француски језик), (најмлађи син Милан бринуо је о стоци), најлепши је био њихов средњи син Бане. Овај вижљаст, предусретљив и образовани младић, неодољивог шарма и богатог духа, увек спреман да се уз обавезан осмех са сваким нашали и каже коју добру и прикладну реч, био је изузетно омиљен међу становницима Грделице. Испод валовите црне и густе косе и подуховљеног високог чела, његове крупне црне очи красиле су харизматично изражајно лице хармоничних пропорција, сличних сину Кинире и Смирне, фамозном митолошком Адонису. Његов наступ је код сваког саговрника будио симпатије, а људи су након сусрета са њим својим укућанима радо причали о његовој уљудности. Бане је поседовао урођену отменост и импресивну учтивост, која је остављала респект и сваког намерника опомињала да се ради о изузетној особи посебног дара и пријамљивости. Од како је од мајке Роске, иначе образоване домаћице и аутодиктата, још у својој петој години научио да чита и пише, више се није одвајао од књиге.“

Бошковић са великим симатијама описује ћерку Боре и Симке Карча, осамнаестогодишњу Љиљану, коју су од милошти звали Лили.

„Некада неугледно и коштуњаво девојче, које су у школи због њене светлошуте боје косе подругљиво звали „бела мачка“, беше се за кратко време развило у једру и витку лепотицу, пленећи погледе свих присутних и измамљујући чежљиве уздахе окупљених младића. Њена светласта боја косе била је везана у вешто исплетену дебелу кику, која се као змија спуштала низ дуг врат и као тојага праву кичму, досежући скоро до самог паса. Када је желела да скрене пажњу на своје бујне и чврсте груди, своју плетеницу је пребацивала преко леве сисе, потенцирајући на тај начин свој ионако неодољиви шарм. У њеним великим светлопавим очима као да се огледалоцело небо.“

На једној вашарској свечаности код Старог Крста, на коме се окупило мноштво света и наступао чувени грделички свирач Милан Хемба, родила се неописива љубав,  на први поглед, између Банета и Лили.

Њу, лепу Лили, аутор ће више пута описивати, а један од најупечатљиви тренутак је сусрета Банета и Лили када је чувала стоку:

„Била је одевена у кратку цицану хаљину са ситним плавим туфнама, готово без рукава и са великим изразом спреда и позади. На ознојеном телу, она је тесно приањала уз кожу, истичући изразито женствен и хармоничан рељеф њеног савршеног тела. Велике груди као да су стављале на пробу издржљивости веома танак струк који се испод ширине од једног хвата нагло косо спуштао у наглашена и складна бедра. При сваком кораку, као да су кретала на једну, а груди на другу страну, што је код ње посебно долазило до изражаја, јер је попут манекенке мекано корачала ногу пред ногу. Израз на хаљини био је толико дубок да се могао видети добар део једрих дојки, које се при ходу нису њихале, остављајући утисак као да су од гипса или исклесане од мермера. Широка бедра поствљена на витким и дугим ногама, одавала су већ на први поглед будућу родиљу и мајку. Два кокетно откопчана дугмета на предњем-доњем делу хаљине омогућавала су да при сваком кораку заблиста белина коже, час једне, час друге бутине и наслућивање велике тајне девице.“

Писац сугерише, врло драматично, тренутак када се крава Белуна (која ће бити узрок тешке болести двоје младих), подигнутог репа, кретати у трк, али ће је убрзо смирити Банетов брат Милан, који ће двоје заљубљених убрзо напустити док су седели на клупи поред Фиргине воденице и тада је први пут Бане „ухвати за руку која је лежала на клупи и поче нежно да је љуби“.

Када су се други пут срели, и били сами, Бане рече Лили:

„Хоћу да знаш, да од оног дана, када сам те видео на Старом крсту, само на тебе мислим и осећам да те силно волим. Признајем да нисам знао да тако нешто постоји, али догодило се, и мислим да је то она права љубав о којој књиге пишу и песме певају. И више од тога, јер се збила на први поглед, а мало је срећника који се могу похвалити да су је доживели. Ти си изменила мој живот и ја више нисам онај који сам пре сусрета с тобом био. Имам осећај да на овом свету, сем тебе и мене, више нико не постоји. Моје очи као да су створене само за тебе, за све остало сам слеп.“

Уследила је заносна исповест прелепе Лили, које је за себе говори да „пастирица не зна само добро да кроји и црта, већ уме и да размишља“:

„Од сабора наовамо ми се не скидаш са памети. Дању на тебе мислим, да би те ноћу сањала. А кад се пробудим, пуна сам стрепњи, јер сам начула да те многе девојке обожавају, па се онда оправдано питам: да ли тој бујици наклоности и симпатија можеш одолети. То важи и за садашња, а и за она будућа времена. Не знам зашто и како, али у дубини своје душе осећам да сам баш ја она коју си ти у животу тражио и зато се усуђујем да те упитам: да ли ћеш бити постојан као ја, и да ли ћеш моћи заувек бити само мој?“

За Банета, Лили је била „сан летњег дана, непоновљива реткост“, „сјај и сенка свих сунаца“, „слатки отров или отровни слад; отворени врч са медом“, „биће од најсмелије маште које је увек тражио“. Он је, док је љубио, говорио да се „осећа као да су се две велике и брзе реке среле“. Она би, у заносу страсту, које писац сликовито описује, говорила да није њега, Банета, остала би каква је и била – „вредна кројачица и безбрижна куварица“.

Банетова мајка Роска се од почетка везе њенoг сина са прелепом Лили противила тој великој љубави говорећи да „жене могу да поједу и упропасте мушкарца; да га униште до те мере да од њега, осим успомена, не остане ништа друго“. Додавала је да „лепота жене значи претњу са свих страна“ и да је „у карактеру сваке жене варљивост“. Мајка је саветовала сина: „Има, дете моје, жена од којих глава не боли, срце не лупа и душа не копни. Таква жена теби треба.“

Колико је Роска била против Лили најупечатљивије говори следећи цитат: „Па зар наш господин син, поред толико згодних девојака одједном одабрао ништа ваљаније него једну посве обичну шваљу и утвару са две тутке у дупету, коју ће први јачи ветар одувати!? Момку као што си ти је потребна не само лепота, већ жена здрава као тресак, која је у стању окопати и упрегнути, занети, родити и децу одгојити, и уз све то: мужу понос и дика бити.“

Мајка Роска (која је прочитала много књига и француски одлично знала), говорила је како „љубав и смрт једна другу у заседи вребају“ и да јој то „сада не да мира“.

У роману ће потанко бити описано и јуначко Кристино ратовање, пријем код врховног команданта војводе Мишића, уручивање Карађорђеве звезде са мачевима и унапређивање у чин наредника. Одбио је и стипендију Војне академије и одлучио да се, по завршетку рата, врати „миру своје клисуре“.

Сугестивно су описани и детаљи Банетовог одласка у Београд где је успешно положио тест, потписао уговор са фирмом „Бата“ где је примљен да од 15. новембра ради као књиговођа, али се то неће десити, јер ће смрт бити бржа.

Међу најлепшим страницама романа Сагореле сени су страсни љубави доживљаји, посебно у воденици („Волим твоје руке на мојим грудима…“), али Лили додаје: „Хоћу невина да уђем у брак.“ То ће се и догодити. Велику, искрену љубав двоје младих ништа није могло да поколоба, чак ни бројне лажи („да са једном лесковачком дрољом има ванбрачно дете“). Уз музику, радост свих, уследила је веридба и заказивање венчања, што је заправо крај првога дела овог вансеријског романа др Добривоја Бошковића.

Занимљиве и по много чему драматичне странице отвара други део романа Сагореле сени у којима се описује психичко стање Банетове мајке, која се и даље оштро противи вези двоје заљубљених.

У поглављу „Понор пакла“, описан је жур у Лесковцу, где се Бане представио као изваредан интерпретатор на фрули (по чему је одавно био познат у Грделици). На балу је Лили изабрана за – прву даму вечери и као награду добила златан сат. Ту, међутим, Лили доживљава велику непријатност и невероватну понуду домаћина вечери Горана Поповића, сина власнка штофаре. Док је играо са Лили, нападно се удварао (иако је знао да је недавно верена):

„Боже, како сте ви дражесни: поред вас човек заборави све… буквално све… Довели сте ме у ситуацију да не знам шта да мислим… омађијали сте ме од једног јединог додира… Просто је чудно шта са мушкарцем може учинити лепа и драга жена. Имајући у виду вашу изузетну појаву, тек сада ми је постало јасно да се човек не треба ниједној жени на вечиту верност заклињати и таквим чином себе без нужне потребе обавезивати – ето шта сте ви вечерас са мном учинили, моја уважена госпођице Лили, а ви добро знате да ја нисам било ко, већ једна од најбољих партија у целој земљи. Звучи невероватно, али када бисте ми сада рекли да из ових стопа заједно утекнемо незнано куда, верујте ми, ја се не бих ниједног тренутка двоумио; пошао бих са вама гдегод ви то зажелите и без оклевања оставио све што поседујем.“

У роману потом следи опис низ трагичних дешавања, посебно смрт Харија, великог Банетовог пријатеља, у сулудој тркачко-такмичарској брзој вожљи са Гораном Поповићем од Лесковца до Вучја.

Коначно, долази драматичан расплет када је угинула крава Белуна (коју су по одлуци ветеринара морали да спале), чије је некувано млеко пила Лили. Оболела је од туберкулозе (нису помогле бројне интервенције лекара), а од те неизлечиве болести, када сазна за тај трагични догађај, умире и Бане. Заједно су, у истом ковчегу сахрањени на грделичком гробљу и то се први пут десило.

Пре овог драматичног завршетка, Бане и Лили размењиваће низ нежности и венчаће се раније него што је било заказано и то само у прсуству два сведока и свештеника. Млади брачни пар ће једно време боравити у Лилиној кући, а касније ће се преселити у свој дом размењују поруке, песме и писма. То су врло дирљиве странице, а и изванредна песме пуне радости, али и сете.

Сложили бисмо се оценом Јовице Ђорђевића да је „лагано и на први поглед неповезано излагање, у ствари, пишчева намера да све објасни до детаља и да ништа не препусти забораву или погрешном тумачењу. Рађајући приче за причом, као што то чине сликари широким потезима на платну, он од њих несумњиво ствара потпору за доживљавање романа као целине. Све, дакле, тече као што је текло време и живот у паланци, пун неизвесности и вођен невидљивом силом судбине. Притом, оно што је уочљиво и као специфичност и пишчева склоност је да сваку од својих прича коју растаче од стварности, започиње дијалогом његових личности и учесника у роману“.

Ђорђевић с правом издваја пишчев „однос према Циганима, њиховом животу и музици“. Он закључује, такође се слажемо, да „пишчев главни јунак не само да је изванредан свирач на фрули и окарини и велики љубитељ музике Цигана трубача, довољно познаје и њих и њихову музику, у чему се види и осећај дужног поштовања према њима“.

Попут Ђорђевића, оцењујемо да је „у  основи свих збивања љубав, однос међу људима, породици и природи, али, изнад свега, то је страсна и непоновљива љубав двоје младих. Бане и Љиљана – Лили својом младошћу, лепотом и искреношћу осећања представљају у свим елементима најсветлији део универзалне и савршене љубави“.

Др Бошковић, иако велики зналац локалног говора – у роману није то видљиво. Готово све личности говоре „савременим језиком“, што, по моме суду, делимице умањује укупан уметнички утисак, јер је реч о делу неспорне високе вредности и о аутору веома широког образова, што се може видети пажљивим читањем овога веома вредног романа.

Иако је, иначе, роман писан стилом који не тражи превелика одгонетања, има и доста занимљивих метафора, које вреди навести. Већ сама назнака на почетку да је роман „написао својим сузама“ једна је од метафора, која сликовито говори до које је мере аутор био усредсређен на суштину уметничког дела, личности и догађаје.

У роману има, и то треба нагласити, доста биографских података, али и читавих целина које су део пишчеве имагинације. Аутор тачно наводи имена места и других географских појмова који постоје (Грделица, Дедина Бара, Ораовица, Козарачка река, Мала Сејаница, Палојце). У роману су објављњени и цртежи кућа две породице – Фирге и Карче, што такође употпуњује овај крајње занимљив роман.

Описујући личности, др Бошковић говори, на пример, да је „мајка неосвојива тврђава чије су зидине од најбољег и најчвршћег материјала овога света: љубави, нежности, пожртвовања до самоуништења, саморегора и доброте према свом породу – изузетних размера. За њега је Лили „некрунисана краљица забаве“, а њене светлоплаве очи  су „ведро ђурђевданско небо“.

Када пореди нечије певање, аутор наводи да је „хукнуо гласом излајалог пса“ („Умри Боже, да ти видим пратњу!“). Можемо даље навести „да пијаног Бог чува и сан лечи“, а онда следи мудрост „да се жена узима, а крава купује – само из свог краја“, да „долази брига на бригу“ и да су „женска ћуд и природа вражја ствар“.

Читамо такође да је „сваки растанак умирање у ратама“, „где је песма и весеље – ту Бог станује“, „нека Бог да мушкима здравље, а женама памет“; „срећа је кратког даха и да радост увек нешто помути и грубо је и ненадано смлати и порази“.

За Банета су, на пример, Лилине речи „најлепша песма на свету, неоткривени звуци што се скривају у мојој фрули и који су лепши од поја славуја, али ипак неупоредиви са твојом лепотом“. Сазнајемо да је „љубав опсесија на ивици лудила“, да је „једносмерна улица где повратка нема, нити се он жели“. За Банета, Лили је нешто што се није родило у Грделици: она је по свему слична Шантићевој Емини, „од чије лепоте ноге клецају и којом би се и краљев двор могао подичити“.

Писац подсећа да је неким јунацима његовог романа јасно да „школовани људи од силне памети не умеју поштено ни да се ожене“, а да „ђаво није ништа друго до човек без савести“, „туђина је проклета авлија“, а „када се воли време губи своју важност“.

Дознајемо да „љубав и смрт једна другој заседу вребају“ и „где срце одлучује, разуму места нема“. Писац примећује: „Послушај ову тишину! Зар није божанствена?“ Такође уочавамо наредно памћење „да је наивност чедност, а поверење у добронамерност – најобичнија глупост“ и да не треба „исувише много квалитета да би се потом обраћала пажња на нијансе“, да „људе ништа тако јако не привлачи као јака жена“, јер „када се воли, време се не мери, јер се оно ставља у службу љубави“. Писац наводи речи да је „женска нежност као јутарње сунце које пријатно греје и нагони цвет да се отвори, лист да озелени, а плод шећер да накупи“. У животу, читамо, „лако је барци пловити, ако је крманош добар“, да су „први кораци и највећи кораци и да је започето упола свршено“.

Сам крај овог узбудљивог, изузетно вредног романа др Добривоја Бошковића: „Када киша поче да пада, народ се ускомеша (на дан сахране двоје заљубљених) и пожури својим кућама, а Фирга и Карче наставише трагање за њом (Роском). Не обазирући се на лоше време и уз помоћ унајмљених паса трагача, обиђоше све околне куће, колибе, шпиље, капеле по гробљима и друга могућа скровишта, и тек увече се вратише својим кућама, али Роску не нађоше. Тога дана је настала легенда о верности до гроба двоје љубавника и прича о мајци која је полудела зато што смрт свога детета није могла поднети. О том немилом догађају су се распредале свакојаке приче: неки су тврдили да је Роска од грома сагорела, а други да лута по шумама, као каква горска вила, и храни се птичјим јајима и шумским плодовима. Од страха да је не сретну, дрвосече и чобани су дуго зазирали од густих и тешко проходних шума. Сећање на мртве љубавнике будило је успомену на ову необичну и чувствену жену.“

Роман Сагореле сени велика је поема љубави коју може исписати само зналац таквога талента као што је др Добривоје Бошковић, велико име српске савремене литературе.

  • [1] Др Добривоје Бошковић, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, стр. 7. Напомена: Књижевно-издавачка задруга Књиготека доделила је награду „Златни венац“ Добривоју Бошковићу за роман Сагореле сени, у два тома.
  • [2]Јовица Д. Ђорђевић, „Трагичност узвишене љубави“, приказ романа, Добривоја Бошковића, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, Помак, бр.  25/26, јануар – јун 2004, стр. 24.
Advertisements

Nova Naša reč: Grdeličanin dr Dobrivoje Bošković, pesnik, poliglota, svetski putnik…

kocic danilo i boskovic 6

LESKOVAC – Najbolji studenti i đaci, njih 166, na dan Svetoga Save dobili su novčane nagrade u iznosima od 10, 20 i 30 hiljada dinara, za šta je iz budžeta grada izdvojeno 5 miliona dinara. Istoga dana, na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija u Leskovcu diplomu o završenoj školi dobilo je 167 studenata i studentkinja. Najboljim je diplome podelio gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, o čemu piše najnoviji broj Nove Naše reči.

guberevce sveti sava novo

Ova nedelja bila je posvećena svecu Svetom Savi, te Nova Naša reč donosi više priloga u vezi obeležavanja školske slave. Domaćin Svetosavskih svečanosti bila je Ekonomska škola, ali je prigodnih manifestacija bilo i u drugim školama i ustanovama kulture.

Nova Naša reč piše o nedavnim poplavama koje su zahvatile deo teritorije grada, o poseti ministra za vanredne situacije Velimira Ilića i direktora „Puteva Srbije“ Zorana Drobnjaka Grdelici i Predejanu, kao i o tome šta su oni tom prilikom rekli i obećali ugroženom stanovništvu.

U izveštaju sa poslednje sednice Gradskog veća čitaoci mogu pročitati za koliko će se još zadužiti grad i kako će biti upotrebljena ta sredstva, kakve će aktivnosti Fond za zaštitu životne sredine imati tokom ove godine, šta je utvrdila budžetska inspekcija u svojim kontrolama i ko je novi načelnik jedne od gradskih uprava.

Stefanovic Zivojin 1 velika novo

Od političkih tema Nova Naša reč izveštava da će aktuelni predsednik lokalnog parlamenta i doskorašnji lider leskovačkih socijalista Živojin Stefanović formirati novu stranbku, Ligu socijalista za Leskovac.

O projektu izgradnje novog korita Tulovske reke, kako bi se sprečilo njeno izlivanje i poplave, govori načelnik Gradske uprave za privredu Boban Sokolović.

Leskovački nedeljnik donosi reportažu o najstarijem gajdašu Slavku Cvetkoviću iz Lebana i njegovom jedanaestogodišnjem učeniku Filipu Bogdanoviću.

Pored ostalih redovnih tema iz kulture i sporta, ovaj broj piše o tome šta je rečeno u leskovačkom Zavodu za javno zdravlje povodom svetske Devete nedelje borbe protiv raka grlića materice, i predstavlja novu pesničku knjigu našeg uglednog književnika Dobrivoja Boškovića.

LESKOVAC: DR DOBRIVOJE BOŠKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, POLIGLOTA I SVETSKI PUTNIK

Слика

ЛЕСКОВАЦ, ГРДЕЛИЦА – Др Добривоје Бошковић је не само један од најбољих лесковачких писаца, него припада самом врху српске савремене литературе иако, нажалост, није много познат широј јавности. Лекар, светски путник, полиглота, музички образован и многоструко талентован, написао је више романа, драма и збирки песама.

 ДОБРИВОЈЕ БОШКОВИЋ

 I

Добривоје (Јордана) Бошковић, рођен је 1936. године у Грделици код Лесковца. Основно и средње образовање стекао је у Грделици, Лесковцу и Нишу. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду а последипломске студије и специјализацију завршио је у Гетингену и Келну. Објавио је низ стручних радова на немачком језику. Аутор је књиге Муцање као говорна мана(Београд 1973), поема ПосланицаЧежња, Суд и усуд, драмеу стиховима: Крик понора, комедије: Грделички крос, драме: Цар Душан Силни, Растко, Српски краљеви Драгутин и Стефан Урош II Милутин и Смрт вилењака, романи.Сагореле сени, Валсоттино империјал и Пантократора рука. За роман Валсоттино Имепријал добио је престижну међународну награду Арка, истоимене издавачке куће (2007). Познат је и као композитор гитариста и певач који пише текстове и компонује своје песме.[1]

Др Бошковић је последњих година изузетно активан стваралац. За кратко време (2013) објавио је неколико књига: поеме „Грех“ и „Жена“ и драму„Антологија сујете и заблуде“.

 

II

САГОРЕЛЕ СЕНИ – Догодило се то тридесетих година прошлог века. Била је то дотад невиђена љубав двоје младих, а онда је она изненада смртно оболела од туберкулозе. Нису помогле молбе и заклињања; он је остао уз њу све до неизбежне смрти. ,,Напиши, напиши причу о тој великој љубави’’, често је говорила моја мајка Симка. Написао сам је својим сузама…[2]

%

На самом излазу из варошице Грделице, где стари и дотрајали дрвени мост премошћује мали поток Речицу, започиње свој врлетни успон изрован и узак колски пут за Велику Сејаницу грабећи кривудаво и све стрмије према брдима зеленог и питомог Чемерника и пратећи са све веће висине ток жубораве и кристално бистре Речице, која се лењо, али постојано, пробија кроз стрму и дубоку безимену клисуру необичне лепоте и величанственог утиска. Речица настаје од два, не баш водом богата, али шумна и клокотава рукавца, који се састају испред вртоглавог каменог узвишења, делом обраслог ретком и местимично бизарном шикаром, на чијој висоравни, као кула у облацима, попут птичјег гнезда, лежи згуснуто и лепо насеље бело окречених кућа које блистају на сунцу-Брођанци. Сваког јутра буљук чиле и веселе деце овог засеока, на путу у грделичку школу, акробатски се спушта низ стрми и крошњама дрвећа прерасли путељак који се завршава при самом дну клисуре, а затим на десној страни успиње све до сејаничког пута. Леви рукавац потока настаје из више хладних извора скривених у густом шипражју изнад којих се као лијане несметано шире безбројне купинове лозе чије плодове позобају разне шумске птице и глодари јер им човек не може прићи. Извориште десног и водом богатојег крака, до сада нико није открио, јер лежи у неприступачном каменом усеку окомитих литица и са гигантским степеничастим препрекама које човек без  специјалне припреме и опреме за верање уз стеновите формације, не може превазићи и савладати. Обавијен тајном, овај део Речице подхрањује машту доконих људи и бапска препредања у дугим зимским вечерима о некаквим шумским вилама чаробницама, као и о прождрљивим рептилима величине змија и великим змијама којих на другим местима нема и које халапљиво сисају млеко залуталим козама, једине у стању да се лако спусте у тајанствени и тамни амбис каменог усека. Речица својим током час жури, час је заустављају  и зајажују препреке од одроњеног камења, стварајући велике вирове и праве биотоне за мале рибе и бројне жабе и пуноглавце, као и за њихове смртне непријатеље, водене змије-белоушке, које деца без страха хватају, стављају у стаклене боце са љутом ракијом, и тако препариране носе у школу на часове биологије. У ужеглим летњим месецима: јулу и августу, у овим вировима се чобани купају и поје стоку, кличућу весело и раздрагано са самог дна клисуре, док им се ехо простире њеним коритом и вишеструко враћа натраг а брда јече од необичних и дрхтавих усклика немутираних гласова помешаних са онима који се преламају и неодољиво подсећају на јодловање алпских певача. Почев од места где се спајају оба рукавца Речице, па све до њеног утока у знатно већу Козарачку реку, овај поток посред дели поседе два веома угледна домаћинства овог краја. На њеној десној страни простиру се шуме, ливаде, воћњаци, њиве и баште породичне заједнице Фирга, а на левој Карча. И једни и други на свом поседу  имају по једну воденицу коју су наследили од својих предака и коју користе за сопствене потребе подижући на тај начин свој углед и вредност имања. Фирге су свој звучни и препознатљиви надимак добили због црне косе, тамне пути и кестерњастих очију, док су све Карче, без изузетака, поседовали изразито белу кожу, плаву косу и очи боје ведрог неба. Чланови обеју заједница били су марљиви и озбиљни људи, с тим што је код Карча преовлађивала отмена уздржљивост, а код Фирга склоност ка некој врсти лаичког филозофирања, све до мистицизма, у чему је највише предњачила Роска. Куће Карче налазиле су се на једном овећем и питомом платоу прве узвишице на левој страни пута за село Дедина Бара, одмах изнад саме варошице Грделице, која се одатле видела као на длану. Одозго се одлично видело корито Мораве, Козарачке реке и мале Речице, као и прекрасна панорама зеленог ораовачког поља које је у позадини омећено сликовитим венцем обронака питоме Кукавице. Њихове широке приземне куће биле су изузетно уредне и бескрекорно чисте, са великом верандом према поплочаном дворишту које су красиле колонаде од правих и ољуштених борових стабала подједнаке димензије, премазаних дебелим слојем прозирног лака. Велико двориште са стожером гувна у самој његовој средини, оивичује жива ограда од густог и декоративног шимшира, испред које се по целој дужини простиру два реда белих и црвених ружа, при сваком крају наслошене на две витке сребрне липе…[3]

%

Роман ,,Сагореле сени’’ писан је да га читалац доживи као панораму једне паланачке средине на југу Србије коју је писац дуго година, боравећи у туђини, носио дубоко у својој души и преживљавао је са искреном носталгијом. Без намере да прати и користи неки од начина романескног казивања, писац по свом опредељењу користи својеврсну форму, дух и осећајност којим ће на најбољи начин изразити своје намере.[4]

(…) У роману ,,Сагореле сени’’ све је људски и књижевно дубоко доживљено и делује присно и препознатљиво. Трагичност узвишене љубави двоје младих, мноштво догађаја, прича, људских судбина и нарави, очараност природом и опијеност њеним мирисом, бојом и њеном лепотом, све то заједно оставља упечатљив утисак о роману-панорами једне конретне животне средине као што је завичај.

Филозофске реминисценције и дигресије које користи разним поводом, писац интелигентно и есејистичким проступом размишљања о неминовној трагичности и неостварености савршене лепоте, о моралу, вредностима појединаца и породице, о суштини и смислу живота. Посебно се истиче његово виђење Бога и судбине, односа између добра и зла, што све заједно употпуњује и испуњава атмосферу која својом искреношћу доминира романом.

У основи свих збивања је љубав, однос међу људима и породици, природи. Али, изнад свега, то је страсна и непоновљива љубав двоје младих. Бане и Љиљана – Лили својом младошћу, лепотом и искреношћу осећања представљају у свим елементима најсветлији део универзалне и савршене љубави. Љубав је највиша одредница којом се уређује свет и живот. Писац у то искрено верује. Он пише оду љубави, али не само која везује двоје младих. То је љубав свестрана која доминира у свему што чини живот, чак и онда када је душу притисла туга и боравак у туђини.

Међутим, и поред свих напора и борбе, таква страсна и узвишена љубав не може да опстане. Она никада не може бити извориште и предуслов стварне среће, већ само наговештај нестварног сна двоје младих о срећи. Без обзира на то сазнање, њих ништа није могло да спречи да се до последњег даха боре за своју љубав.[5]

 

III

ГРДЕЛИЧКИ КРОС – Др Добривоје Бошковић, специјалиста оториноларингологије, кога инспиришу лепоте бајковите Грделице и околине и обдарени музичар, композитор, стваралац за кога су сви животни тренуци у животној вредности, написао је и објавио две посланице као епистоле за памћење, циклус лирских песама  (љубавних и елегичних), роман Сагореле сени и комедију Грделички крос.

Комедиографски текст Грделички крос је сладуњава комедија у три чина. Драмски темпо протиче у сукобима хтења. По овоме јесте прва комедија те врсте у нашој драмској литератури. Ако су само хтења главних јунака, онда је јасно што нема великих бура, трагике, ироније, сатире и сукоба карактера.

Тај живи свет је приказан у завичајном миљеу, а хумор проистиче из неочекиваних хтења и локалних израза у говору Грделице.

Радња се догађа у кафани. Комедиографски текст је једносмеран и животан. Сва хтења су реална: Боне жели да се ослободи дугова удајом ћерке, ћерка хоће да се уда за момка кога воли, мајка и баба желе да набаве контакт сочива и слушалице за уши. Ту су и Београђани који ће учествовати у кросу, Лесковчани, гости и Грделичани. Сви ликови имају разна етичка обележја, па су и хтења различита. Осећај хумора проистичке баш из тих хтења. Ликови нису типични.

Гледалац очекује крос, може ли крос да се одржи у кафани? Не може. Доћи ће Драган, студент из Београда, и рећи ће да је победник кроса.

Очекивање кроса је само вештина драматургије. То је начин да се усмери пажња на неку крупну реч, на предстојећи догаћај. Крос је загонетка, то је драмски реп, али није кључ за решење радње комедије. Крос ће помоћи Драгану  да се заљуби у Соју и да се вери са њом. Драган рецитује дивне љубавне стихове Соји. Мита ће верити Нину и рећи ће: „Грделица нам је донела срећу за цел живот.“

Џумба свира и колом се завршава комедија.

%

Чиме се посебно одликује овај комедиографски текст? Писац је познавалац локалног говора. Главне личности говоре тим језиком. Навешћу неке симпатичне изразе: и убав и ружан остварив, убавило кућу не завило, онај је рекја да жене носе штикле да гим се језик не букја по земљу, будала се не сеје, сам си ница, тера мазно на празно, боље да оклизнеш сас ногу него сс језик, имаш зета, имаш си магаре итд.

Комедија Добривоја Бошковића је као млечна чоколада. Појешћемо је смејући се.[6]

 

IV

ПОСЛАНИЦА – Поема Посланица је заснована на вишеслојној мисаоној равни, која понекад има филозофски набој. Пажљиви читалац откириће у њој фантазмагоричне боје као са неког платна Франсиска Гоје, или ће му однекуд зашумети ехо девете синфофоније Лудвига Ван Бетовена. Посланица може понети и име – књига мудрости.

(…) Као у келеидоскопу сусрећемо низ дубоких мисаоних слика, изнајансираних поетским тоновима које зраче својом унутрашњом гамом. То је поетска река у којој се огледају људске врлине и мане, чије дубине крију тајне људског сазнања и битисања.

Поема се завршава апотеозом светлости, иманентни човеку, без које нема ни будућности, ни живота.

Поетска продорност, дух којим поема звучи боја непатвореног фаталног и фасцинантног живота и специцифичан језик – била би основе компоненте које поему Посланица детерминишу као самосвојно и изузетно песничко дело.[7]

 

V

ЧЕЖЊА – У Едицији „Завичај“ недаво се појавила снажна и јединствена поема под симболичним насловом „Чежња“ песника Добривоја Ј. Бошковића из Грделице, код Лесковца.

(…) Поема Чежња (60 страна) је снажна лирска и рефлексивна певанија која говори о човековом удесу и опстајању у свету, о чежњама у туђини, о љубави према завичају и домовини, о доживљајима реалног и оностраног, о прожимању филозофског и мисаоног… У слободном стиху и разбијеном ритму, без употребе интерпукцијских знакова, значејски језгровито и сиболични сложено, песник Бошковић исписује савремену кантилену, са аутобиографским тоновима и искреним исповестима. Рецензент Љубиша Ђидић истиче да је ова збирка „језички свежа, као мисаона понорница, попут водопадне и водоплавне родне завичајне реке, која у дубини хучи набреклим емоцијама налик бајковитој дуги…“

Збирком Чежња Добривоје Бошковић је итекако обогатио књижевност наше дијаспоре и показао да заслужује већу пажњу књижевне критике и читалачке јавности.[8]

 

VI

VALSOTTINO IMPERIJAL – Аутор неколико поема, драмских текстова и запаженог романа у два тома Сагореле сени, Добривоје Бошковић (1936), иначе угледни лекар из Франфурта, написао је још један обиман роман „Valsottino imperijal“ чија се изузетно занимљива радња догађа у Власотинцу, између два светска рата.

У центру збивања је драматична судбина најимућније породице мале вароши, Влаић. Гвозден Влаић је власник велике винарије која послује са целим светом, али током година доживљава личне успомене и падове. Старији син Никола одаје се пороцима и завршава у душевној болници, млађи Михаило одлази у манастир, а жена му умире током његове свађе са Николом, а сам Гвозден доживљава срчани удар… Уредник и писац Ристо Василевски добро примећује да је овим делом Власотинце у Бошковићу добило писца као што га је Врање добило у знаменитом Бори Станковићу.[9]

 

VII

СИМБИОЗА ЛИРСКОГ И ЕПСКОГ – Успешан лекар, писац стручних радова из оториноларингологије и изврстан гитариста и интрепретатор сопствених композиција, наше горе лист (рођен у Грделици пре шесдесет година), Добривоје Ј. Бошковић је и песник чија се друга поема недавно појавила из штампе и скренула пажњу на овог песника са особојним исказом и својеврсним емотивним набојем.[10]

Као песник, Бошковић потврђује стару антрополошку истину да се човеково биће испољава на различите, и често неочекиване, начине и у форми која је на први поглед страна аутентичном бићу дотичне личности. Јер, писац књиге о муцању као говорној мани и више стручних студија из медицине, дакле практичару и научнику у чијем је раду, бар се тако претпоставља, основно рацио и сув научни језик, своје биће остварује и кроз музику и поезију. Када га човек слуша са гитаром у руци, има утисак да је у питању човек са естраде који своје радости и умеће жели да подели са читавим светом, или бар са публиком која дође у салу да га слуша. Али када чита његове поеме, обе са речитим насловима (Посланица и Чежња) човек увиђа да је реч о личности која животне сокове упија кроз све поре и која се исказује најплеменитијим језиком а то је језик поезије.

У другој поеми реч је о чежњи у најширем значењу речи. То је чежња за најширим пространством човековог космоса, за досезањем дубине човековог бића, за свим облицима и видовима живљења и исказивања човековог света.

(…) Поема Добривоја Ј. Бошковића је излив једне богате душе која жели да се искаже, и исказује се у различитим сферама, уједињујући оно практично и рационално (Бошковићев основни позив и научни рад) и оно метафизичко и душевно (што је потреба унутрашњег бића). Чини ми се да се поезија овог песника може потпуније доживети и разумети ако се то зна.

 

VIII

СМРТ ВИЛЕЊАКА – Издаја, љубав и злочин, усковитлане људске страсти на подлози велике европске ноћи, предмет су заносног драмског текста истакнутог српског писца Добривоја Ј. Бошковића „Смрт влењака“. Сценски текст-медаљон који је посвећен успомени и слави великог шпанског песника Фредерика Гарсије Лорке, трепери и злати са пред нама и сам од страсне поезије, кроз коју дзвањају звуци гитаре и лирика најфиније врсте. Мали број лица, сведена радња, поједностављен заплет, стил узвишеног дијалога, све је овде у служби снажног осеђања, израза уметности и уктиње правде. Слободног замаха, аутор доводи у дотицај шпански темперамент и балканску древну мудрост, стављајући у уста андалузијских сањара стихове српског песништва. Ова универзалност лепог проширује се и на универзалност зла. Убијајући, у драстичном непосредном приказу, песника Шпаније, слепа и бесловесна сила убиј и део нас. Лорка је кроз цео овај текст жив, као што је кроз Бошковићев комад жив и општи језик вечите уметности.[11]

 

IX

ЦАР ЛАЗАР – Ново и веома занимљиво дело Добривоја Ј. Бошковића доноси нам изузетну књижевну слику најзначајнијег догашаја у историји Срба, Косовске битке. Песничко дело пред нама заправо је трактат о славној бици, а сачињавају га својим стилизованим монолозима и дијалозима сами учесници, неумрли јунаци наше херојске прошлости. Аутор уноси иновацију остварујући стил који је мешавина ритмичке прозе, благо стиховане реторике и ламентације – у језику махом архаизованом и који понегде прелази у чисто десетерачки исказ који је толико близак материји, људима и атмосфери догађаја. Наоружан влеиком ерудицијом Бошковић нам обелодањује подробна историјска сазнања, аутентична имена војсковођа и учесника, састав војски, стратегију и тактику битке, па и саме речи агресора на језицима освајача. Уз демистификовање издаје, која је део косовске легенде, аутор нам је пружио богат увид у поступке готово свих значајних актера битке. У длеу је писац кнеза Лазара третирао као апсолутног цара кога је устоличио Крунски савет, Лазар је представљен као рођени син цара Душана Силног. Дело је поткано лириком, каошто је то у нежној лепој сцени растанка цара Лазара и царице Милице. Битка је приказана јасно, као на широком платну, нарочито прецизно су виђени подвизи као што је то подвиг Милошев… Патриотска, драма Бошковићева је и романтична и реалистичка, она знатно задире у појединости медиевалне политике (издаје, уцене, претње, улизивања…) приказује и идеализам и зверства и прагматичност и илузије зараћених и утицајних сила, тако да је овај поучан текст прилог и истини времена и савременој драми: и фатографској историји и литерарној фикцији.[12]

 

X

САН И ЈАВА – Поема Сан и јава испевана је у једном комаду, континуирано, као један једини уздах, прегнантним, узнесеним и наизглед уједначеним тоном. То је речитатив љубави и природом омађијаног човека што најпре грца своја осећањаи рефлексије о својој љубљеној и о васељени, а после настоји да свом монологу да књижевни облик. Форма је, дакле, у другом плану. Исповест је централна, стога је у првом плану оно што се у општем говору осећајних људи једноставно назива љубавном муком. Песник влада артистичком вештином, наравно, без тога не би могао ни кренути у изражавање тако сложеног осеђања као што је љубавно, али овде нас плени сам занос, жестина, страст, сумња, двојба и бол човека фундаментално узнемиреног највећом људском и божјом тајном.

Бошковић узима страст и срећу, радост и тугу – заједно. То је оно што овај поетски исказ чини правоваљаним…[13]

 

XI

КРИК ПОНОРА – Крик понора, трагедија у стиховима, ново је драма др Добривоја Бошковића, књижевника, лекара, полиглоте и светског путника, управо објављена у едицији „Сведочанства“ издавачке куће „Мирослав“ из Београда.[14]

У рецензији Слободана Јарчевића „Ураган зла и нечовештва у драми „Крик понора“, записано је да се „велики српски писац и хуманиста Добривоје Бошковић прихватио тема у својим делима какве су биле реткост у српској књижевности.“.

У романима, драмама и приповеткама, Добривоје Бошковић нам представља народне муке. Непријатељи заузимају српске државне земље и бездужно убијају, прогоне и пљачкају српски народ. На тим несрећним раскрсницама судбине народа и државе, српски владари и племићи чине све да би спасили што се спасти може – пише у рецензији.

У овом делу, поред крика Срба убијених и бацаних у кршке јаме, Бошковић је представио истовремено и крик Цивилизације. Крик од бола, јер је Намачка одлучила 1933.да биолошки истребљује Србије, Роме и Јевреје. То је тема трагедије узвишеног духа лекара Бошковића – оцењује Јарчевић.По његовој оцени, „у светску књижевност улази ова трагедија др Бошковића чији садржај ће потрести савремена покољења европског човека.“

У Прологу др Добривоје Бошковић, између осталог, пише: „Савест ми није давала мира. Свестан огромних жртава мога народа у Другом светском рату који је претходни режим силом једнопартијске власти углавном заташкавао, морао сам написати ову трагедију – прву такве врсте у свету, како бих се на достојан начин одужио онима који су главом платили веру у човечност и своје суседе, као и у заједничку државу јужних Словена.“

Драма „Крик понора“ – трагедија у стиховима – посвећена је сенима српског хероја и борца за истину и правду доктору Милану Булајићу, а има два чина и девет слика (три у првом и шест у другом чину).

Др Добривоје Бошковић, изванредни мајстор романа, поезије, музике и научних дела, како уочава познати српски писац Лаза Лазић, припада још увек старом типу књижевника високе осећајности. Срећом, независан писац, он је сва своје дела остварио на основу ове осећајности, виспрености, истине и лишености сваке рачунице која би могла да га доведе, као многе друге писце, до славе, почасти и признања, а услед неког нарочитог артизма, модерности или популарности. Веома познат и омиљен код публике и поред знатног броја дела, др Бошковић, ту бих се сложио са оценом Лазе Лазића, воли више да живи помало у сенци, рачунајући само на уметнички допринос.За „Крик понора“ – такође бих могао да се сложим, са Лазићем – својеврсне сценске поеме, драме или игроказа, у којој је дата слика потресне трагедије, својеврсна је пишћева исповест због злочина над Србима у данима квислиншке Независне Државе Хрватске. Писац је најикскреније изразио ову трагедију као трагедију појединаца! Не масе. Као ретко где у срској литератури, др Бошковић је испричао истиниту драму, наводећи људе и догађаје, жртве тиранске одмазде, који су изгубили своје снове, свој дом и свој живот.

Страхота и језа крашких јама у које су бацане труднице, мала деца, старци и младост српских села, драмски су тако приказани да изазивају бес, али и жељу да се тако нешто никада више не понови!

Могло би се рећи да је „Крик понора“, примећују и други, усуђујем се да то кажем, „добро замишљен и одмерен реситал“ где долази до изражаја – као у великим драмама – снажна назначена слика- сцена клања и насиља.

Могли бисмо се усудити да изрекнемо оцену, као и Лаза Лазић да је ово дело др Добривоја Бошковића – велико као Горанова „Јама“, као „Мајка православна“ Владимира Назора или поеме Скендера Куленовића.

Кроз комплетну драмску радњу наглашен је крик, ту су и страдали, и преживели који жале што нису умрли, али ту је и утеха оних који могу да сведоче, да одају све почасти страдалницима народна српског у вихору Друга светског рата. Да закључим занимљивом на самоме крају рецензије Слобдана Јарчевића: Све ће се јасно видети, кад трагедија „Крик понора“ буде на позоришним даскама. Надајмо се да то неће бити избегавано.“

Ова драма се једино може разумети као опомена, а не оптужница, као слика над којом се треба замислити где смо били, где смо сада и куда тежимо![15]

 

XI

ГРЕХ – Ево новог, изузетног дела хуманисте, савести човечанства, веома плодног писца, лекара, бесребрника, композитора, певача и гитаристе Добровоја Ј. Бошковића. Бошковић је песник другчији од свих. Оригиналност, самосталност и независност писца, како у књижевности, тако и у личном животу и односу субјекта према свету, увек је била, и остала, највећа препорука да читалац обрати посебну пажњу његовом делу. У мору уједначених, начину и захтеву времена оданих и послушних уметника, највише вредности су увек на страни нарочитог и храброг аутора, који у своје оствареања једном речи све од своје уметности, од знања и учености, од свога угледа и вере, од свога живота, да би изразио лично, искрено и дубоко виђење човека, друштва и света, васионе и себе самог. Бошковић је писац лирских песама, поема, приповедака и драмских дела у којима је осветлио, пре свега, своју мудрост и висок таленат, а затим изложио  бескомпромисну критику према стању човечанства и човека, потом своју мисао о васиони и Богу, солидарност према жртвама свирепог зла у историји и у нашој савремености. Запажена су његова драмска дела о великанима српске владарске лозе Средњег века, али и књиге о песницима света (Гарсија Лорка), те велики број приповедака и романа о суштој реалности нашег домаћег живота. Као лекар истакао се својим научним радовима из оториноларингологије, а као композитор, певач и гитариста дао је велики допринос селекцији и интерпретацији најлепших песама народа, песама које ће, као и најбоља дела уметничке књижевности, живети докле год буде живео овај народ. Вадра и строга слуха, природа Бошковићева увек га је држала са народом коме је помагао несебично и као лекар и као једноставни тумач најлепших дела наше народне музике, и као потпуни стручњак за интерпретацију вокалне музике, као и познавалац музике уопште.

У поеми Бошковићевој која је пред нама, стао је овај стваралац на највиши степеник свог уметничког успона. У исто време он је своју поезију и своју мисао изложио највећој проби, највећем искушењу које писац може доживети. Посветиос е теми хришћанске и опште људске филозофије, притом најчешће одредници живота свакога човека на земљи, греховности. Позабавио се грехом, улажући у свој поетски спис најдубља своја знања, осећања, а уз то свој људски и уметничи порив да схвти, осуди, упозна и опише најстрашнију људску особину: грех. Бошковић је поступио као песник, не као моралиста или научник, написао је своју песничку студију из срца, тако да, местимично, читајући ово дело, осећамо чисто усхићење, а поред тога и аутенични страх Божји, јер је у овом делу извршена једна специфична анатомија универзалног морала љуског, потресна, занимљива, полемична, критична, а опет некако нежна и приљежна људској души, души која хоће истину, а не расправу, песничко дело, а не сувопарни научни трактат.

(…) Истини за вољу мора се нешто рећи и о песниковом језику и песничком облику. Ова поема је написана у форми продуженог дистиха. Овај дистих у сасвим слободном такту који је у складу са бираним речима, што сме по себи имају ритмичко музичку вредност, носи и риму. У господском, понекад наизглед прозном току стиха, са заградма, умецима и објашњењима, постоји слик на крају, чија је дужност да одједном мало подигне исказ и да допринесе одјеку и утицају риме на следећи одсек литерарног казивања.

(…) Решење, најзад, „питања“ греха песник види у стриктном поштовању вере, као израза коначног духовног пробуђења људи, па и целог човечанства. Упознат с Православљем, религијом, вером и хришћанском догматиком Српске православне цркве, песник аподиктички смата да би враћање и уједињење свих хришћана и њихово приступање Православљу, решило питање конфесија, вере и самог живота.

(…) Као каква раскошна катедрала диже се поема Грех у видном пољу нашег духа, и наше литературе, и читајући ове стихове ми као да чујемо њен звон. Црквењак овог храма, учени скромни роб Божји Добривоје не жељаше (како би он сам рекао) да дигне овом црквом себи споменик. Он само истиче потребу да се свет пробуди, прегне и да, пробуђен, промисли да се сети и покаје. Међу покајницима је и он сам, архитекта ове творевине, певач њених псалама и скрушени молитељ, коме је Бог подарио снагу пера, хумано срце и глас подобан да одјекне у црквама, библиотекама и са концертних подијума.[16]

 

XII

ЖЕНА – Поема „Жена“ испевана је у једном комаду, континуирано, као један једини уздах, прегнантним, узнесеним и наизглед уједначеним тоном, то је речитив љубави и прородом омажијаног човека што најпре грца своја осећања и рефлексије о својој љубљеној и о васељени, а потом настоји да својем монологу да књижевни олик. Форма је, дакле, у другом плану.[17]

(…) Бошковић узима страст и срећу, и радост и тугу – заједно. То је оно што овај поетски исказ чини правоваљаним. Тај његов текст без интепункције, стихови овог спева, нижу се местимично као у бунилу и песник се нигде не лаћа разјашњавања, објашњења – како је заорао, тако после шесдесетак стана излази напоље, у вис, у небеса. Његова искреност и приврженост теми, и предемту његове ефекције, води нас преко свих језичких, стилских, прозодијских неравнина, и чак ми ни не назиремо рационалну идеју његове песме, али док читамо, осећамо се добро, и лепо, у аутентичном естетском доживљају. Ова је поема уз то богата прордном атмодфером. Нарочито је она обмотана, увијена, ушушкана у биље, у буколичку и аркадијску флору поља и ливсда јавичаја.

(…) Стихови су понегде дотакли дотакли и еротско, али атмосфера је, нарочито у првом делу књиге, вилинска. Шумска бића, пољски народ, збор девица красних, птице, ваздух, вода и звезде, све је то умешено у великим кошмар љубави. сам интнзитет доживљаја наговештава једну унутрашњу драму, која ће ускоро и уследити, пошто се поема најзад успиње и до антитезе лагодног задовољства и почиње да бруји стрепњом, патњим и сумњом.[18]


[1]Добривоје Бошковић, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, стр. 498. и Добровоје Бошковић, Цар Душан, Арка, Смедерево, 2011 (предњи део корица).

[2]Напомена: Тако почиње роман Добривоја Бошковића Сагореле сени, два тома, око 1.000 страница, Књиготека, Нови Београд 2002. У потпису увода стајало је Аутор, а роман је посвећен брату Драгољубу. Роман сам позајмио из Народне библиотеке у Лесковцу. Аутор је у посвети написао: Библиотеци мог завичаја. Добривоје Бошковић

[3]Одломак из првог поглавља првог тома Свитање. Први том романа Сагореле сени има, иначе, следећа поглавља: Свитање, Пламен љубави, Страст и сумња, Заручење и подозрење, Узнесење и стрепња, Идила и клетва. Други део романа се састоји из следећих поглавља: Нарушавање, Понор пакла, Патња и Нада.

[4] Јован Д. Ђорђевић, Трагичност узвишене љубави, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, Помак, бр.  25/26, јануар – јун 2004, стр. 24. Напомена: Видети опширније у поглављу о Јовици Ђорђевићу.

[5]Књижевно-издавачка задруга Књиготека доделила је награду Златни венац Добривоју Бошковићу за роман Сагореле сени, у два тома. Радња романа догађала се тридесетих година прошлог века и говори о великој и трегичној љубави двоје младих . Она задобија тешку и у то време неизлечиву болест туберколозу, али он не жели да је напусти. Ту је и више питорескин епизода личности које на живописан начин осветљавају једно време.

[6]Станко Ђорђевић, Добривоје Бошковић – Грделички крос, приказ, Наша реч, Лесковац 1999. Напомена: Објављујемо комплетан критички осврт С. Ђорђевића, професора и писца. О њему у посебном делу ове студије.

[7]Милутин Алимпијевић, Посланица, извод из рецензије. Напомена: Прилог објављен у Европском експресу, 14. децембар 1993. године. Напомена: Поема Посланица је прво песничко дело Добривоја Бошковића.

[8]Милутин Ђуричковић, Лирска поема, оцена поеме Чежња, В. новости, 2001.

[9]Драган Богутовић, Добривоје Бошковић – „Valsottino imperijal”, породична сага, Вечерње новости, новембар 2011. Међународни жири је награду Арка доделио овом роману Добривоја Бошковића.

[10] Н(иколај) Т(имченко), Симбиоза лирског и епског (Добривоје Бошковић, Чежња, Багдала, Крушевац 1996), Помак, бр. 5, 1997, стр. 27. Напомена: О поезији др Бошковића видети пославње о Панорами лесковачког песништва.

[11]Лаза Зазић, извод из рецензије, Смрт вилењака, Арка Смедерево 2010 (корице драме).

[12]Лаза Лазић, извод из рецензије, Добровоје Бошковић, Цар Лазар, драма, Арка Смедерево 2011 (на последњој страни корица књиге)

[13]Лаза Лазић, извод из рецензије, Добривоје Бошковић, Сан и јава, Арка Смедерево 2011 (на последњој страни корица).

[14]Данило Коцић, излагање на промоцији драме Добривоја Бошковића: „Крик понора“, трагедија у стиховима, Књижевно вече др Бошковића, Лесковац, Лесковачки културни центар, 2. новембра 2012. године

[15]Данило Коцић излагање на промоцији драме Добривоја Бошковића: „Крик понора“, трагедија у стиховима, Књижевно вече др Бошковића, Лесковац, Лесковачки културни центар, 2. новембра 2012. године.

[16]Лаза Лазић, Расуло времена, Добривоје Ј. Бошковић, Грех, поема, Македонски информативни и издавачки центар, Панчево 2013, стр. 127-134.

[17]Лаза Лазић, Једна понесена и искрена љубавна поема, Добривоје Бошковић, Жена, поема, Македонски информативни издавачки центар, панчево 2013, стр. 239.

[18]Лаза Лазић, Једна понесена и искрена љубавна поема, Добривоје Бошковић, Жена, Панчево 2013, стр. 239. Напомена: Томислав Н. Цветковић, „Од Грделице до Пекинга“, запис о Добривоју Бошковићу, Наша реч, октобар 2010. године: „Када у туђем свету сретнеш свог човека, Србина – намах те обузме осећање радости. Ако ли је, пак, тај човек из твог места живљења, или ближе околине, свеједно, још ако је похађао исту школу, чији си и ти ученик био, онда твојој радости нема граница. Стежете руке као најрођенији. Грлите се као најмилији. Управо сам то доживео приликом недавног боравка у Немачкој, у Франкфурту на Мајни, граду са највећим аеродромом у Европи и највећим сајмом књига у свету. Срео сам се са Добривојем Бошковићем, Грделичанином, одличним учеником Лесковачке гимназије, некада најмађим југословенским лекаром (факултет је завршио са 22 године). И само то је било за радовање. (…) И вратиће се др Добривоје Бошковић.Он никада и није отишао из света нашег у туђи свет. У то смо се уверили после вишечасовног разговора у кући председника Југословенске књижевне радионице у Франкфурту на Мајни Милутина Алимпијевића, члана Удружења књижевника Србије на привременом раду у Немачкој.

Напомена: У једном од писама, др Бошковић је поручио је аутору књиге Лесковачки писци и њихово доба: „Драги мој пријатељу! Сваки пут када чујем твој глас или ти се писмом обраћам, срце ми заигра од задовољства. То сам ти сто пута рекао, али ти због твоје честитости заслужујем и много више. Ти си мој духовни брат“.