Otvorena izložba: „Plivanje u Vlasotincu od banjanje do sporta“

ВЛАСОТИНЦЕ – У галерији Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ отворена je изложба фотографија и докумената о развоју спортског пливања у Власотинцу. Изложба је названа „ Пливање у Власотинцу, од бањање до спорта“. У препуној галерији присутнима се најпре  обратио в.д. директора библиотеке  Срба Такић и рекао да је ово још једна прилика да се подсетимо и истовремено отргнемо од заборава део власотиначке историје, да се млади суграђани а и сви присутни сете на једно прошло време, на људе који су име Власотинца пронели широм некадашње земље бавећи се пливањем.

Обраћајући се присутнима Слободан Ћукаловић,  један од организатора изложбе,  је истакао да је пливање било један од значајних спортова у периоду од 1953. до 1965. године. Да су тада Власотинчани у овом спорту постизали веома добре резултате и на републичком нивоу.

„Базен који је некада постојао у Власотинцу управо је дар Пливачког савеза Србије за постигнуте резултате наших пливача. Изложбом смо хронолошки хтели да подсетимо на развој спортског пливања у Власотинцу, да се подсетимо на доајене власотиначког пливања. Желимо да подстакнемо људе да поново покренемо оно што је некада било у Власотинцу, а спортско пливање је свакако део тога“, казао је Слободан Ћукаловић.

Говорећи о развоју спортског пливања, о пливачима који су име свог места пронели широм некадашње  Југославије, Петар Шушулић, професор физичке културе у пензији је рекао да је спортско пливање у Власотинцу кратко трајало али је било веома бурно.

„Збивања из већих места у своје средине углавном су доносили студенти, тако је и са пливањем,  развој спортског пливања у Власотинцу управо се веже са првом генерацијом студената. Прва поратна генерација студената управо је ударила камен темељац власотиначком пливачком спорту, међу њима велику улогу имали су Раде Бајић , Богдан Петровић, Зоран Димитријевић, Славољуб Краинчанић, Душан Валчић, Томислав Шушулић, Александар Младеновић и други. Није било спорта у нашем граду где свој део није имао и Пера Живковић , па је тако било и у пливању. Онда се такмичило у многим местима широм земље. Поред мушког формиран је и женски пливачки клуб. Свој допринос клубу дале су Гордана Хаџи Ђокић, Верица Хаџи Ђокић, Надица Бајић, Јелена Бошковић, сестре Душанка и Олгица Живковић и многе друге. На тамичењима су углавном постизани веома добри резултати, прва или друга места, иако тада нисмо имали базен. Тренирало се у вади у Власини. Али из разних разлога клуб није дуго опстао и постао је део пливачке секције при Друштву за телесно васпитање „Партизан“ и тако је временом Власотинце остало без клуба, сада се  углавном сви баве рекреативним пливањем, мада потенцијала за развој овог спорта има“ , рекао је Петар Шушулић.

Народна библиотека “Десанка Максимовић“ изложбу је припремила у сарадњи са Удружењем Власотинчана у Београду „Влада Илић“, преноси лист Власина.

Danilo Kocić: Zbirka „Kamen“ Gorice Stanković

ВЛАСОТИНЦЕ- Уводно излагање Данила Коцић на промоцији збирке „Камен“ 16. јуна 2017. године у Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ у Власотинцу. – За лесковачку псникињу Горицу Станковић изречене су изузетно похвалне оцене када се појавила њена прва збирка Сама (2013). Неподељене симпатије критике и присталица модерног песничког израза стижи и објављивањем друге збирке, Месечева тајна (2014). Због тога више никога нису изненадиле оцене, боље речено бројни комплименти,  појавом најновије збирке, Камен (2016).

Горица Станковић је, дакле, новим песничким гласом потврдила оно што смо о њој давно знали. Како сам написао у поговору треће збирке, Станковићева је показала „не само да влада техником писања, него да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја прикаже свој разноврсни, богати песнички свет“.

Горица Станковић, за чији се песнички глас може рећи да је „песникиња сете и љубави“, показала је да је хоризонт њеног поимања савременог песништва у сагласју са актуелним песничким тренутком и да је „уметност речи“ део њене свакодневне збиље.

Најновија збирка Камен има, могло би се рећи, срећно изабрани метафорички тон. Та наизглед једноставна реч вишеслојног је значења и, када се прочита цела збирка, разоткрива дубину песничке поруке и њеног трагања за смислом људског постојања и човекових потреба да љубав победи бол и сету као сталне пратиље свакодневља.

Многи стихови Горице Станковић више су од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух „неоткривених тајни и моћ песничког говора“.

У песми „Камен“, по којој је и збирка заоденута именословом, присутна су три велика симбола: језеро, камен и месечина. Тај симболички, али јасно изречени песнички декор, открива далеку тајну њеног срца. Талентована песникиња у „расулу безнађа“ и „прашини и тишини“ тражи наду „што води ка светлишту“. Она „пркосима сече мржњу“ и „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“).

Песникиња је, нема сумњи, свесна свога песничког талента и зато нуди непоткупљиву слику:

„Узалуд распипам мисли

и узалуд моје самовање ћути“

(„Мед и лед“)

Могло би се рећи да она у бројним песмама „прати људско памтилиште“:

„У ћутњи две сенке

где се одавно сањају снови

градим нови свет.“

(„Бегство“)

Песникиња каткад испева болно стање свога дана и туробну страну ововременског трајања. Она јасно открива тајну свога говора и „пише метафоре срце које огњем гори“.

Стално жели да „време изгуби памћење, а истина рашири дланове“.

Станковићева је у „у улици која самује да остави траг“ и „испред замагљеног огледала грубим рукама везује жеље“.

За њу је „тешак корак у тесним ципелама“. Она за себе каже да је „сиромашни песник из кога плаче ветар“; жели да „оћути још једну ћутњу“, јер „хоће да види где чекање нестаје“.

Песникиња би могла да прича, али каже:

 „Морам да идем

чека ме тишина“

(„Тишина“)

У песми „Уздах“ пита се у непроболу:

„Постајем заћутала песма

и питам се зашто туга цвета.“

Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Она не бира речи да би попунила песнички оквир слике већ то чини пажљиво, с мером и надом да ће се њен танани, умилни песнички ход далеко чути. Јер, како прелепо и довољно убедљиво сања говоре стихови песме „Не сликај ме сликару“:

„Не сликај ме сликару

Бићу твоја недовршена слика

ати моја неуспела песма.“

Песникиња, лако се то уочава, како би рекао проф. Слободан Марковић, пишући о великом уметнику српске модерне Милану Ракићу, „узима ноћ као декор многих песама“.

Станковићева је, да цитирамо поново Сл. Марковића „тугу пригрлила као свој он живота“, али би се могло придодати да „у контрасту светлости и сенки, тешко је измерити који тонови превлађују“.

Чулност и страст су неизбежне боје песничког гласа Горице Станковић. Чувени Богдан Поповић, кога историја српске песничке речи највише памти по Антологији новије српске лирике, сматра да је песник успео под условом „да свака песма МОРА да има емоцију, мора бити ЈАСНА и мора бити ЦЕЛА лепа“. Ако се присетимо да је, на пример, у Антологију унео чак 13 песама Милана Ракића, могло би се закључити да све задовољавају задате критеријуме – „да имају емоцију, да су јасне и ЦЕЛЕ лепе.“ Проф. Слободан Марковић, аутор књиге Милан Ракић (Рад, Београд 1963), међутим, оцењује да су поједине Ракићеве песме „неуједначене вредности“ и да има примера тзв. “прављења стиха ради стиха“.

Ако бисмо, дакле, пошли од овако строго изречене оцене (Сл. Марковића) о песничком гласу понајбољег аутора српске модерне, о Милану Ракићу, онда бисмо и у збирци изузетно даровите песникиње Горице Станковић могли да уочимо понегде дописан „стих ради стиха“. Та оцена би се, дакле, могла изрећи и за сваког нашег песника, па чак и за оне чија су дела одавно ушла у обавезну школску лектиру.

На крају, уколико желимо мирним тоном и неутралном оптиком књижевног критичара да изрекнемо завршну реч о песничком умећу Горице Станковић могли бисмо да одаберемо следећи став: Песничка слика Г. Станковић, у којој су препознатљиве боје сете и љубави, има избрушен песнички оквир својствен само најбољим и најдаровитијим ствараоцима. Она је рођена песникиња, која је свој неспорни песнички талнат из песме у песму само дограђивала.

Читајући ову више него успелу „даровницу речи“ („Камен“), закључујемо да је Г. Станковић увелико превазишла завишајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег и најубедљивијег уметничког хода кроз сложени песнички свет.

Данило Коцић

Vlasotince: Obeležen Dan borca

ВЛАСОТИНЦЕ – По већ устаљеној традицији и ове године је у Власотинцу обележен 4. јули-Дан борца. Тим поводом, делегација СУБНОР-а најпре је положила цвеће на споменике у парку у центру града, испред зграде општине и на Тргу Драгољуба Петковића Столета. Потом су делегације локалне самоуправе, СУБНОР-а и удружења бораца положиле венце и цвеће и минутом ћутања одали почаст палим борцима у Другом светском рату и жртвама рата крај спомен обележја на Старом гробљу. Стојан Стаменковић, члан председништва СУБНОР-а је овом приликом подсетио на славне дане из наше револуционарне прошлости, евоцирао успомене и сећања на личности и догађаје из тих дана, истичући да никако не сме да се заборави допринос који су дали за ослобођење од окупатора, не штедећи животе остављајући их на бранику своје отаџбине – преноси лист Власина.

„Оџаклија“: Наступ Црквеног хора „Бранко“

У ЦРКВИ ОЏАКЛИЈИ ОДРЖАН КОНЦЕРТ ЦРКВЕНОГ ХОРА БРАНКО

ЛЕСКОВАЦ – У лесковачкој цркви Оџаклији одржано је бденије које је служио епископ рашко-призренски господин Теодосије уочи обележавања дана Светог Симеона Мироточивог, родоначелника свете лозе Немањића. Након бденија наступио је Црквени хор „Бранко“ који ове године обележава 130 година постојања и рада.

Црквени хор „Бранко“ је свој први наступ имао на Божић 1887. године, тада као искључиво мушки хор. Међу диригентима овог хора био је и чувени композитор Станислав Бинички. Хор „Бранко“ данас има тридесетак чланова, као и дечји хор, а наступају на недељним литургија, венчањима, као и фестивалима у региону са којих су донели и многа признања.

Чланови овог хора су углавном вероучитељи, студенти и професори музике, али има и лекара и припадника других професија, којима је заједничка љубав према духовној музици – објављено је на званичном сајту Града Лесковца.

Дадинце остало без основне школе!

Dadince škola 2

ВЛАСОТИНЦЕ -У дадиначкој школи радили су изваредни учитељи међу којима је свакако најпознатији Драгомир Драги Тасић, који је образовао и васпитавао младе између два светска рата, али и све до шесдесетих година 20. века

Dadince selo škola spomenik

ПИШЕ: Данило КОЦИЋ, новинар

Село Дадинце, удаљено пет километара од Власотинца, недавном одлуком Општинског већа, остало је без четвороразредне основне школе. Одлука „градских власти“ могла је да се очекује, јер у селу буквално није више било услова да се настава одвија због недостатка – ученика!

То је тужна, али давно очекивана судбина овог планинског места у коме је, према подацима из 2002. живело 195, а 1991. године било је 266 становника, вишеструко мање него пре пола века.

У дворишту Основне школе у Дадинцу 30. јуна 2012. године откривено је спомен обележје Драгиши Цветковићу, пореклом из ових крајева, председнику Владе уочи Другог светског рата, који је и сам помагао градњу школске зграде у Дадинцу. Инцијатори за градњу спомен-обележја су браћа др Славко Крстић и инжењер Жарко Крстић, родом из овога краја, некада одлични ученици управо угашене школе у Дадинцу, која је „истурено одељење“ ОШ „Синиша Јанић“ у Власотинцу.

Према историјским подацима, Дадинце је основано око 1780. године, а пре насељавања овога краја, био је то шумовит предео. Ово село је и пре Другог светског рата имало струју, а турбине које су црпеле воду из реке лично је донирао Драгиша Цветковић.

Дадинце је познато као место виноградара и интелектуалаца. То мало планинско село дало је највећи број високошколаца ( у однос на број становника) – професора, правника, лекара, али и доктора наука у власотиначком крају, јер готово да нема куће у којој нису рођени дечаци и девојчице који су завршавали са великим успехом факултете широм Србије, али и у иностранству.

Dadince foto 1

Поред Драгише Цветковића (у време комунистичке владавине његово име се изговарало шапатом), славу овога лепог планинског места, које нажалост полако нестаје, пронели су први доктор медицине Данило Стојиљковић, његов син Мића Стојиљковић, редовни професор Медицинског факултета у Нишу, Синиша Павловић, чувени магистар фармације, Марослав Стојиљковић, својевремено најмлађи председник неког општинског суда у Србије, дугогодишњи судија Окружног (сада Вишег) суда у Лесковцу, Јован Јанковић, такође познати фармацеут и најпознатији спортиста (атлета) из овога краја, Зоран Коцић, први професор енглеског језика у власотиначком крају и многи други врсни стручњаци – правници, економисти, инжењери, професори… Ово село је посебно познато по великом броју изваредних доктора медицине који су проносили глас родног краја широм Србије, посебно у Лесковцу, Нишу и Београду.

Дадиначка основна школа има дугу традицију, јер њена историја почиње давне 1884. године и некада је имала и више од педесеторо ђака. У њој су радили изванредни учитељи међу којима је најпознатији Драгомир Драги Тасић, који је образовао и васпитавао младе између два светска рата, али и све до шесдесетих година 20. века. Такође треба поменути Синишу Петковића, Бонту Петковића, али и учитељицу Милеву Коцић и друге касније дошле младе учитеље.

Школа у Дадинцу била је место окупљања, посебно младих, који су се припремали да крену путевима својих старијих, свршених високошколаца и да у другим крајевима причају историју свога родног краја, малог планинског села на југу Србије.

Горан Митић, директор Основне школе Синиша Јанић“ у Власотинцу,  у чијем је саставу истурено одељење те школе  у селу Дадинцу са жаљењем констатује да је школа у том селу морала да буде затворена, јер једноставно више нема ђака.

-Ако наредне или неке друге године буде у Дадинцу ученика, школа ће сигурно бити поново отворена! – закључује директор Митић, уз напомену да учитељица у школу у Дадинцу неће бити „технолошки вишак“, јер ће  заменити колегеницу која је отишла у пензију.

Danilo Kocić: Dadince – govor rodnog kraja

Dadince_pogled_iz_nizine

ВЛАСОТИНЦЕ, ДАДИНЦЕ  – За илустрацију говора села Дадинца објавуљемo причу ГОВОР СЕЛА ДАДИНЦА.

Комшика Живана ће иде јутре у Власотинце, испрати по њум абер на Персу да дође појутре. Пера си па срам нема, ете пладне, а он спије. Жали ми се да је чекаја автобус сат време, па је прилегја од умор. Еј, он ништа не работи, од ништа не мисли, усилија се па не дава реч да му се каже, азгин човек.[1]

Голема је аздисотина, све има у кућу, па тражи друго да купуе, овој му неваљашно. Побеснеја у овој сиротињско време. Муке су моје с тија аламани што смо седију, за работу се не ваћају. За њега је пладне јутро. Ко да нема акл у главу.

Убаво ми је комшика збори да га млого алим, ал ћу видим с моје алење какав ће да будне кд нема више да му се дава. Које ћу, видиш ли какав је алосија, с зуби ће ме носи, да се никој не дира с њега. Ал’ ће има и за њега лек. Ће му доће аљава жена: носетина оволика, очи рогљасте, да гу не погледаш.

-Јес, јес, али па… Оженија се с онуј аљаву, не за убавило, но за имање. И баба ву една аљавка, ни се опрала, ни се измила, не мога куде њу да ручам.

-Онј комшиче, убаво девојче ги је изучило школу, оно је из учену фамилију, татко му је бија апотекар. Од њум тражи лек. Нема ги у апотеку твоји лекови, а моји па млого скупи, такој сам џабе ишла у Власотинце.

-Добро, не га је кучиште млого уапало, апнуло га мало, ал дете се поплашило.

-Тој је од онуј. Жена арна, и да те пречека, и убав реч да ти каже и на прав пут да те испрати, а онај њојан мужетина голем баксуз армуникаш.

-Затој ли се докарала на триес кила, од његову арноћу овакој пропала.

-Комшике, узми овој лекови ако ти требају, ја ги тија лекови не арчим!

-Ма, немој, немам за куга да ги пијем, да се мучим, за куга па да се мучим, деца ми се по цел’ свет растикали.

-Комшике, арно ли је, не ли је. Моја ујна слави Светиилију, да идемо, там, у Грдиште, и на сабор ће идемо. Да видимо младиња.

-Која младиња. Овај младиња се полошили. Сг не викају мајку на жену си бабо, ко однапред, но вика гу по госпоцки ташто.

-Комшике, онј комшика рече бгим да дође па гу нема.

-Мож отишла на сабор, или се попишманила да дође и куде тебе.

-Бађав толка школа на онија комшијску децу, кд ћутећим прођу поред човеци, па се не јаве.

-Бађава, бађава. Које све неје бађава. Бађава садимо бостан, све изгореја. Онј комшика цел дн седи у лад, а ја горим на слунце па ћу ву бађава дадем поприку и петлижани.

-Абре, жена мераклика и бађавџика, нема другу работу, седи пред капију и гледа кој куде иде и с куга иде.

-Она бгим иде у Власотинце сирење да продава, али мисли на другу работу.

-Такој си је, такој, комшике.

-Миле, напуни тој бокалче с ладну воду, жедна комшика.

-Море мани се, онј комшика ономаде беше куде доктура.

-Не се секирај, комшике, неје јој ништа.

-Море, ћерка му је млого бандоглавеста, и на њоно мора да буде. На бандоглавоњу не се доказује, ти га учиш једно, он работи друго.

-Тако је, море онај мој неменкућа ће устане. Баничку да гу направим, тој млого воли. После може идемо да се бањамо у нашу реку. За комшику, комшике, лсно, она има време свки дн да се бањка.

-Не мож се, комшике, она барабари с тебе, ја с њум несам барабар, ми смо се друкше у све.

-Јемпут ће каже на моја мужа: ,,Човек се батисује ако млого пије, а не једе лебац, оболив му живци!’’

-Млого она знаје да збори. Бцне и мене, па како да неје ништа било. Ал јој јенпут викну: ,,Туј нема кућа куде сви једев башка!’’

-Немој да пушташ у кућу туј жентурачу. Неси видела које работи с очи накуде твојега мужа, ти кд отиде да ву свариш каву, отрула се од њум.

-Јенпут чу које је викала на мужа си: ,,Толко ме мучиш, кд умреш има белу мараму да забулим!’’

-Поганија жена, казујем ти!

-Комшике, за домаћина се не секирам. Има си и за мене доста. Белотреп коња једн. Нема ги дом, отишеја у Гаће дрва да береју с Јована.

-Побеснели, комшике. Ће добију ћутек. Сви побеснели за онуј Јованову кучку, кучики по њум по цел ноћ. Бесуља, од мужа на мужа.

-Комшике, овј лек је бигор, не мог га пијем.

-Домаћину вика, док се не разболе: ,,Не ме, бре, човеку више дирај! Биркаш ме по работу ко да см у двајез године! Неје ми више блгц!’’

-Јенпут ми викаја: ,,Божјакиња си дошла у имућну кућу, ал нумеш да поштујеш!

-Комшике, и мој викаја: ,,Ако си болна иди куде доктура, ја доктур несам!’’ Такој ти је кд здрав болнога не верује.

-Комшике, вика неки на капију, искочи ти, не мог овакој да искачам!

-Ти ли си, комшике, каква си ми ти па тој, неси бујерка, какав је твој богтлк па да наодиш ману на пријатељи!

-Неје тој, моја се свиња букари, мора гу терам на букарење.

-Добро, комшике, варкај се ти од букарење. Свиње су опасне кд се терају да се букаре!

-Несе се секирај. Онј мој викаја: ,,Овој вепре треба га шкопимо па да га ранимо до зиму. Оној друго вепре неће га шкопимо, ће га чувамо да букари.’’

-Не опива се, комшике. Беше ли трезан или онакој весел.

-Комшике, сећаш ли се како се он исвеселија на Јованову свадбу, комшике, веселџија човек, поја, игра, весели се ко сина да је женија.

-Ко онј мој баџабвџија. Ко да ги една мајка родила.

-Онј комшика прича: ,,Он гу свки ноћ тепа, а она нададе вијарник.’’ Истина ли је, комшике!

-Јес, јес. И она ми казује: ,,Комшике, неки викот там на сокак чу, па да искочим да видим дал се свађају.’’

-Комшике, њу вракнула промаја, одма ги уши заболели. Чујем ја њојно врекање чк из друг обор. Да јој вржем једну шљаканицу, има да се пуши цел дн.

-Немој комшике, она се врзала за мужа па га непушта нигде сам да иде. Врзала ву език, смо она збори, он несме реч да изусти. Еј, врзана врећа. Казује: ,,Ја копам други ред мумуруз, он се још бечи на први ред!’’

-Чујем гу ја на обор које она све бељезга од снају: не дава да једе, тера мужа да ги бие, не га пере, бута га од праг да га утепа. Ама, врије ми у груди. Тепала би гу ко малечко дете.

-Комшике, лоша је, врљила је она и мајку и татка, више не ву требају.

-Ти си, море, с њума, врсница, сам ти беше мало малецка, па те татко не пушта у школу с твоји врсници.

-Ти мори, врцло, затој ли ме подеваш и врцкаш што си опасала нову вутарку. Куде је домаћица.

-Енегу, нешто се дрнди на домаћина.

-Он вика, чујеј ли, мори разведотине: ,,Овј кућа неје врчкарник, не доводи ми више теј твоје косодупке.’’

-Ти си разведотина. Уваљала си се, огојила, направила си врчву.

-Комшике, за тебе је с твој памет габрова мотка, ти друкше неће слушаш.

-Не бери гајле, све ће се будне, комшике!

-Комшике, млого те гале. Затој си се усампасила!

-Ти си, комшике, ко мој гаћест голуб, кљујеш све редом.

-Ако сам, комшике, нешто лоше помислила, да ми ови глеци испадну што кроз свет терају да идем.

-Сс твоје глођосување од бес, не од муку, разболела си се, сд ли муж да те вуче по доктури!

-Не ми те око ваћа, комшике. Толко си убава, ора из руку да ти не узнем.

-Комшике, у твоју кућу сви глувани и поштрокљани. Дибоко им корито за бањање.

-Које се големиш, ко да си од не знам коју фамилију!

-Па које су па твоје другачке?

-Одала си се за једног голетара, нигде ништа нема, кућа распадотина.

-Ја см се закућила с таткову миразовину и сс моју работу.

-Јес, комшије зборе!

-Комшике, чујеш ли комшију које вика!

-Не!

-Пал ти реко да си глува!

-Које вика!

-Оне немају другу работу, сваки дн дооде, не могу сваки дн да их гостим.

-Ће си идемо!

-Ће си идемо!

-Него да те питујем за оној девојче, комшиче, неје ли лошо или другога да питујем, они ги можда боље познају.

-Убаво, високо, тнчко. Сваки дн га виђујем, млого работи.

-Убаво збориш, не ли ме полагујеш?

-Неје ми мерак што поткусила вистанче, да сам јој татко утепаја би је кад би је такој затекнула.

-Ма, комшике, ће докарамо у ред, сам да дође куде нас.

-Комшике, не се надај на голему миразовину. Имају само волови за теглење, за орање, једну краву за млеко, иде на едну страну, не може се упари у јрм.

-Немој, комшике, да ме ворташ. Важно је да неје врдалама.

-Јучер смела обор, па ђубре исфрљила, па собе наместила, све тој уработила, докле сам ја гледала њума. И куче врзала да не изеде никога. И език врзала.

-Да неје, комшике, мутава!

-Неје, јучер појала. Ожњела онуј голему њиву. И апетит има, ако је сувачка.

-Врсница с моје дете, неје ни вртогуза, ал се врцка. Овј мој усвитлеја с очи кд она прође.

-Јес, јес, тој јој је голема мана. Научила да се врцка кд оди, дупе чс на једну, чс на другу страну.

-Газдлк, комшике, они несу стекли на работу, него кко се причало, нешли су неки ћуп сс злато.

-Деда јој је бија газдаш.

-И деда по мајку, не ли?

-Татко јој стално жмије на пијац.

-Ма, комшике, он је глетоња, али се големи као што га нигде нема.

-Добро, комшике, ал је убава, па неје бш ни голка, загаћили су се одвно.

-Гостирамо, у дом да си идемо.

-Комшике, фала ти на орту.

 


[1] Д. Коцић, Говор села Дадинца, прича. Напомена: Село Дадинце, општина Власотинце, удаљено је од града пет километара. Има нешто више од стотину домова; углавном старачка домаћинства. Говор истоветан као и у осталим местима јужноморавског говорног подручја.

Данило Коцић: Изабрани дани (x), роман

Image

ЛЕСКОВАЦ, ВЛАСОТИНЦЕ – Optima fide. Optima forma. (У најбољој намери. На најбољи начин).

Београд, први дани јесени 19…

Јован Петровић је сео да напише писмо родитељима, али се онда изненада подигао из слабо осветљен собе коју је пронашао после напорног трагања. Сетио се једине слике Београда са разгледнице. Одлучио је да је купи. Ту, у близини стана, нашао је разгледницу, али је она била новија и учини му се да није тако присна, да је туђа.

-Не друже, Јоване!

Написао је само неколико редака. Топло и кратко. Казао је да је добро, да нема здравствених невоља, пронашао лепу собу у близини факултета и да ће за неколико дана почети да слуша прва предавања.

Касније, док се поново налазио у оном мрачном собичку, размишљао је да је, можда, требало да напише још понешто; храна није лоша, има довољно пара и да не би требало због њега да брину.

Учинило му се да је морао да помене и сестре. Било му је криво што се све дешавало тако брзо, али је олакшање налазио у томе што је разгледницу морао да пошаље што пре како би стигла сутрадан. Поштар је Забрђе посећивао два пута недељно, понедељком и четвртком!

Рагледница је, дознао је касније, уручена наредног дана! Поштар је био брз и учтив; Петровићеви родитељи и тужни и весели! Журно су читали шта им је син написао и затим су је гледали као да су на њој тражили осмех, и само осмех њиховог сина.

Отац устаде, задену причу и нареди, као да командује пред стројем, да се донесе најбоља ракија, да се позову комшије и да се прослави та прва разгледица и то прво синовљево јављање. Тако је и било. Славило се уз богату трпезу до касно у ноћ.

-Еј, комшија, како ли ће тек бити када син буде дипломирао! – прозбори неко из комшилука.

Очи већ погуреног домаћина, малчице поднадутог од силног пића, издавале су га и он поче да плаче:

-Па, комшија, нисмо мислили да те повредимо!

-Не љутим се на вас, него ми је тако дошло. Ко зна да ли ћу дочекати тај дан!

Ту разгледницу чували су Јанковићи у дневној соби. И кад год је неко долазио, показивали је. Касније су добијали и друге, и друга писма, али она прва била је нешто посебно. Једног дана је отац наручио да је ураме и да је окаче о зид. То су и урадили. Стајала је изнад кревета, па кад год би, онако лежећи, погледао напред, отац би видео разгледницу и тада је, с болом у грудима, размишљао о животу, о сину и његовим студентским данима у Београду…

Image