Mr Biljana Mičić: „Glubočica izmedju obala“ o Borkici Milovanović

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) На промоцији најновије књиге „Глубочица између обала“ (7. јуна 2018. у ЛКЦ), која је посвећна Боркици Миловановић, председници КК „Глубочица“, изузетно надахнуто излагање имала је мр Биљана Мичић, професорице књижевности у Гимназији Лесковац.

Рад професорице Биљане Мичић опширно је представљен у двотомној студији Д. Коцића „Лесковачки писци-трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016).

ЕВО ИЗЛАГАЊА У ЦЕЛИНИ:

Књига која је пред нама настала је на основу замисли да се на једном месту нађу текстови које повезује стваралачки дух Боркице Миловановић. У уводној речи Боркице Миловановић књига је одређена као зборник радова чији су мотиви и теме разнолики. Међутим, оно што текстове овог зборника обједињује у целину јесте идеја да се представе професионални рад, педагошки ангажман, људска доброта, уопште, лик, дело и допринос културном животу Лесковца Боркице Миловановић.

Књигу бисмо могли назвати и хрестоматијом. У њој су се нашли текстови о Боркици Миловановић, њени ауторски текстови, поетски и критички, текстови њој посвећени или њоме инспирисани, а има и оних који су мимо централне теме прикључени као додатак зборнику. По избору текстова била би то нека врста антологије, цветника текстова који, окупљени у целину, чине својеврсни омаж културној делатности и, уопште, свеукупном ангажману Боркице Миловановић.

Шта је заједничко овим текстовима? У свима њима садржани су делићи душе Боркице Миловановић које је она годинама другима даривала и захвалност коју аутори својим есејима, песмама, записима доносе Боркици на дар. Сакупљени у овој књизи у целину, ти отисци душе откривају и обликују лик стамене и храбре жене, пожртвоване и несебичне, енергичне и предузимљиве која је оставила, а и даље оставља дубоке трагове у нашој средини – и као педагог, и као стваралац, и као културни прегалац, пре свега као човек чије људске врлине завређују дивљење.

Шта сазнајемо из зборника? Ко је Боркица Миловановић? У првом делу књиге њен портрет осликавају сарадници и пријатељи. За Душана Благојевића она је педагог чији се трагови следе као уметничка дела. Истичући њену спремност да мотивише, охрабри, да подстакне, Душан Благојевић закључује: „Уметност давања – то је она”. За Маре Каранфиловић Боркица Миловановић је „неуморна председница Књижевног клуба ’Глубочица’” која се прихватила тешког и обавезујућег задатка да изгара на пољу стваралаштва, да подржава и охрабрује оне који се око ње окупљају. И текст Љубинке Бубе Ђорђевић сведочи о слуху и осећају који Боркица Миловановић има за децу која крећу путем стваралаштва, организујући им литерарне сусрете са књижевним клубом на чијем је челу. По речима саме Боркице Миловановић, то и јесте циљ овог удружења – да се око њега окупљају и у њему сустичу три генерације – основношколци, средњошколци и „доајени књижевног стварања”.

Друга целина у књизи доноси избор радова Боркице Миловановић. То су текстови посвећени раду Књижевног клуба „Глубочица”, његовој природи и његовој мисији. Део текстова су сведочанства – хронике о значајним културним манифестацијама – о сусретима жена уметница Југославије, о сусретима песникиња Југославије, о сликарској колонији „Власина”. Посебан круг чине текстови посвећени драмском аматеризму, тачније раду драмског студија у Лесковачком културном центру, у којем је Боркица Миловановић годинама подстицала децу да, како каже, кроз драмску игру испитују, проналазе, проверавају и потврђују своју личност, како би оснажили сигурност и самопоуздање.

Нарочиту пажњу привлачи текст „Лепота лирике”, кратак есеј о инспирацији који открива шта је за Боркицу Миловановић уметничко стварање: песма настаје једино „у одабраном трену”, кад  „срце крвари”. Поезија произлази из срца, одраз је емотивног стања ствараоца, а данас је, по мишљењу Боркице Миловановић, све више поезије која је конструкција интелекта, мозга, не производ срца. Зато мудро подсећа на оно у чему се остварује једна од функција уметности: „Стихови могу бити разумљиви, могу бити и неразумљиви, али морају бити добри, морају бити искрени”, а песникова мисија је да „људима око себе открива тајне живота” и понуди изворну емоцију, а самим тим и лепоту.

Сви текстови ове целине сведоче о бројним пољима ангажовања и успесима Боркице Миловановић. Једна мисао из текста „Уметност не познаје границе” открива тајну тог успеха: „Човек најуспешније обавља посао који највише воли”.

А велика љубав Боркице Миловановић јесте поезија. Њена ауторска поезија нашла се у одељку „Мојих руку вез”. Наша ауторка ствара из срца, поезија јој је топла, непосредна, животна и сугестивна. Читава скала емоција могла би се сачинити из ових стихова који су „треперења душе”. Има ту и среће, и патње, љубави и туге, бола и радости, има и стрепње и преиспитивања, и сумње, јер ауторка лута и трага по емоцијама све до њиховог изворишта. Таква је, на пример, песма „Зов прошлости”: „Ходам погрешним путем / негде, / у минула времена. / Летим као Икар ка Сунцу, / У спокој. // Руке пружам, / од себе, / до тебе. // Приметим, / међу погрешним корацима / своју немоћ, / своју прошлост / заробљену / између вечери / и свитања. // Орфејева песма / у прошлост ме зове. // Врата су одшкринута. / Из мрака ћу отићи, / наставићу да стварам нова сећања.”

Ауторка пева и у слободном и у везаном стиху, а њени стихови повремено прелазе у ритам прозе, пратећи неухватљиви вихор емоција. У највећем броју реч је о љубавним песмама, јер се љубав јавља као универзална инспирација, као снага ероса која покреће и одржава живот: „На небу Поезије постојиш, / Ту, међу сазвежђима! / Трептај звезда, / У мислима мојим, / Смешта те у стих. / Рима те украшава. // И ја те постављам, / поносна, / у име свих.”

Посебно су емоцијама натопљене песме посвећене унуцима – Николи и Алекси, али и свој деци, поруком: „Расти и корачај, / ухвати недостижно.” Пригодно, овај део књиге заокружује циклус „Бакиним стазама” у којем су стихови њених унука.

Посебну целину чине критички текстови Боркице Миловановић – прикази, осврти, рецензије којима је испратила појављивање појединих књига, или их препоручила за објављивање. Ови текстови показују крајње афирмативан став који Боркица Миловановић има према свим напорима људског духа да узлети и да се искаже.

Наредне две целине представљају Боркицу Миловановић из секундарне перспективе – у једној су окупљени текстови о њеном стваралаштву, а у другој су речи и песме њој посвећене. Чини се да се идеја, потреба за настанак оваквог зборника јавила још раније, о чему сведоче речи Слађане Тање Благојевић: „ … никада није стајала у име својих многобројних успешно одрађених дела, нити је истицала своју улогу у истима; уживала је у срећи оних којима је омогућила да сакупе ловорике. Одузела је поколењима задовољство да се кроз њен рад сагледа једно време које је било креативно, садржајно, радно, а у чијем стварању је учествовала управо она”.

Из стихова њој посвећених сазнајемо да је људима око себе Боркица Миловановић нада, пријатељ, ослонац, анђео чувар, сестра, мајка, спона која спаја. Стихови су различите природе – има пригодних (за рођендан), има захвалница и љубавних песама. Један број песама испеван је у акростиху, има и песама у прози и кратких записа, а сви они сведоче о изразитим људским врлинама, о доброти и несебичности жене која је spiritus movens књижевног удружења на чијем је челу.

И у овој књизи, њој посвећеној, Боркица Миловановић дала је простора својим ствараоцима, свом Књижевном клубу „Глубочица”. У завршној целини зборника нашли су се различити прилози (целина је тако и названа): ту су проза и поезија исповедног карактера, молитве, приказ књиге и литераризовани интервју, извештаји са гостовања Књижевног клуба „Глубочица” у Скадарлији, као сведочанство о лепом дружењу уз речи и поезију које су, по речима Катарине Бранковић Гајић „једине праве ствари које приближавају човека човеку”.

Текстови окупљени у књизи која је пред нама различите су вредности, али сви сведоче о једном – уметност нам је неопходна и спасоносна, и као утеха, и као нада, и као лек за душу, и као веза са другима. Овакве књиге не могу настати преко ноћи. Ова књига исписивана је годинама. Она је, пре свега, сведочанство о несебичном, пожртвованом раду једне жене која је и изворним стваралаштвом, и својим педагошким и драмским радом и целокупним својим ангажманом обележила како бројне појединачне животе, тако и живот града на Ветерници уопште.

 

Биљана Мичић

Advertisements

Gimnazija „Stevan Jakovljević“ – Vlasotince: Maturanti generacije 1967/68. obeležili 50. godišnjicu

ВЛАСОТИНЦЕ – (PanoramaPress) – Некадашњи ученици Гимназије „Стеван Јаковљевић“ из Власотинца прославили су синоћ 50. годишњицу матуре. Окупило се више од тридесеторо ученика који су завршили гимназију далеке 1968. године. Прослава је протекла уз дивном расположењу и присећању на ђачке дане.

Међу слављеницима је био и проф. др Стеван Илић, редовни професор и некадашњи декан Медицинског факултета у Нишу, који је поздравио гимназијске другаре и пожелео им пуно здравља и дивне пензионерске дане.

Садашњем директору, професору математике Живану Шушулићу, у знак сећања, генерација матураната 1967/68. године поклонила је албум фотографија са потписима који ће се наћи у школској библиотеци.
Свечаност је увеличао Божидар Спасић, један од оснивача Гимназије „Стеван Јаковиљевић“, који је цео радни век провео у школи и овој генерацији, трећој по реду од основања, предавао – географију.

П.С.
Међу слављеницима био је и аутор овог прилога. Поносан сам на своје гимназијске пријатеље.

Svetlana V. Radenković, pesnikinja: Sunčano jutro

КРАГУЈЕВАЦ – Светлана В. Раденковић, песникиња из Крагујевца, има две објављене збирке песама. Упркос многим хроничним и тешким обољењима, меморија јој је очувана, па једино левом руком којом мало барата, „пише” уз помоћ компјутера. Од 2002. године настањена је у Крагујевцу. Ево њене врло лепе песме (“Сунчано јутро“).

 

Светлана В. РАДЕНКОВИЋ: СУНЧАНО ЈУТРО

 

Сунце ме и болну златом обасјава,

дамаре дотиче док у небо гледам,

пожелим да лагод цео дан потраје,

да се целим бићем само сунцу предам.

 

Овог лета није лепшег сунца било;

пре по мене дође да ме тмина прати;

али овог јутра окупаног сунцем,

у мојој се души ведрина поврати.

 

Ова раскош светла од сунчаних зрака,

док радосне мисли навиру у мени,

осећај је који људе скупа зари,

тмину распршује, не остају сени.

                     Светлана В. Раденковић, Крагујевац

ЕВО ВЕРЗИЈЕ НА ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ

 

THE SUNNY MORNING

The sunny morning does illuminate me – I am weak with illnesses,
the Sun rays are making a gentle touch on pulses – while I observe the sky.
I desire such leisure the whole day long to last,
I devote my entire being exposed only to the Sun.

During this summer there were no more beautiful Sun lighs,
the darkeness stops by more often to follow me,
but this sunny morning bathed with the Sun
the cheerfullness has been retieved into my heart.

This luxurious light that comes from The Sun rays
while a happy thought does increase in me,
the sense that cheers people up,with a happy blushing,
does disperse the darkness, removing the shadow traces.

Interpretation; Svetlana V. Radenković

 

СВЕТЛАНА В. РАДЕНКОВИЋ (биографија)

Светлана Раденковић, рођена је 15. јануара у Панчеву. Дете – старијих, запослених родитеља, па доста времена проводила са старијим лицима који су је чували. Рано је проговорила. Тако да је већ са две године живота, увелико „зарађивала“ чоколаде на рециталима, рецитујући песме Милутина Бојића,  Шантића, Змаја, Слободана Јовановића. Као трогодишња девојчица полази на балет.

У петој години овладава есперантом, да би се на Конгресу експерантиста појавила као рецитатор у Рогозници, хиљаду дветсто шездесет и неке. Завршава гимназију у Панчеву, а маја 1977. и отпочиње студије, али након раздвајања родитеља, запада у финансијске недаће. Преко студентске и земљорадничке задруге налази разноразне послове и 1981. стиче пет и по месеци стажа у Београду.

Године 1984/85. налази сезонски посао туристичког представника, посао који је обављала годинама. Године 1987. први пут зарања у морско плаветнило, под пуном опремом. Уместо обећаваног посла у иностранству, стиче привремени боравак у Холандији. Паралелно са распадом Југославије копни и сама Светлана.

У Америци ступа у брак крајем 1992. Брак се претвара у мрак и окончава разводом и поништењем брака 1994. Убрзо прихвата брачну понуду лица са Далеког истока, а 1997. враћа се у Србију. Држављанин је Републике Србије. Године 1998. налази привремено запошљење у школи, које престаје на дан бомбардовања. Пензионисана је 2002.

Има две објављене збирке песама. Упркос многим хроничним и тешким обољењима, меморија јој је очувана, па једино левом руком којом мало барата, “пише” уз помоћ компјутера. Од 2002. године настањена је у Крагујевцу.

 

 

PanoramaPress. Vanja Bulić gostuje u LKC

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Познати српски новинар и књижевник ВАЊА БУЛИЋ гостоваће у Лесковачком културном центру 27. фебруара 2018. године у 19 часова у Камерној сали Лесковачког културног центра. .Том приликом биће представљени његови романи.

Већина романа су на размеђи реалног и фиктовног и у добром делу се ослањају на наше историјско благо, богату традицију. Све то је заоденуто велом добро вођеног трилера у чијем средишту је новинар Новак Ивановић.

У другом делу вечери биће речи и о његовим публицистичким и драмским остварењима и сцениријима за телевизијске серије за култне филмова „Лепа села лепо горе“ и „Друго стање“.

Лесковац,

  1. 2. 2018.

Лесковачки кутрурни центар

 

Otvorena izložba: „Plivanje u Vlasotincu od banjanje do sporta“

ВЛАСОТИНЦЕ – У галерији Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ отворена je изложба фотографија и докумената о развоју спортског пливања у Власотинцу. Изложба је названа „ Пливање у Власотинцу, од бањање до спорта“. У препуној галерији присутнима се најпре  обратио в.д. директора библиотеке  Срба Такић и рекао да је ово још једна прилика да се подсетимо и истовремено отргнемо од заборава део власотиначке историје, да се млади суграђани а и сви присутни сете на једно прошло време, на људе који су име Власотинца пронели широм некадашње земље бавећи се пливањем.

Обраћајући се присутнима Слободан Ћукаловић,  један од организатора изложбе,  је истакао да је пливање било један од значајних спортова у периоду од 1953. до 1965. године. Да су тада Власотинчани у овом спорту постизали веома добре резултате и на републичком нивоу.

„Базен који је некада постојао у Власотинцу управо је дар Пливачког савеза Србије за постигнуте резултате наших пливача. Изложбом смо хронолошки хтели да подсетимо на развој спортског пливања у Власотинцу, да се подсетимо на доајене власотиначког пливања. Желимо да подстакнемо људе да поново покренемо оно што је некада било у Власотинцу, а спортско пливање је свакако део тога“, казао је Слободан Ћукаловић.

Говорећи о развоју спортског пливања, о пливачима који су име свог места пронели широм некадашње  Југославије, Петар Шушулић, професор физичке културе у пензији је рекао да је спортско пливање у Власотинцу кратко трајало али је било веома бурно.

„Збивања из већих места у своје средине углавном су доносили студенти, тако је и са пливањем,  развој спортског пливања у Власотинцу управо се веже са првом генерацијом студената. Прва поратна генерација студената управо је ударила камен темељац власотиначком пливачком спорту, међу њима велику улогу имали су Раде Бајић , Богдан Петровић, Зоран Димитријевић, Славољуб Краинчанић, Душан Валчић, Томислав Шушулић, Александар Младеновић и други. Није било спорта у нашем граду где свој део није имао и Пера Живковић , па је тако било и у пливању. Онда се такмичило у многим местима широм земље. Поред мушког формиран је и женски пливачки клуб. Свој допринос клубу дале су Гордана Хаџи Ђокић, Верица Хаџи Ђокић, Надица Бајић, Јелена Бошковић, сестре Душанка и Олгица Живковић и многе друге. На тамичењима су углавном постизани веома добри резултати, прва или друга места, иако тада нисмо имали базен. Тренирало се у вади у Власини. Али из разних разлога клуб није дуго опстао и постао је део пливачке секције при Друштву за телесно васпитање „Партизан“ и тако је временом Власотинце остало без клуба, сада се  углавном сви баве рекреативним пливањем, мада потенцијала за развој овог спорта има“ , рекао је Петар Шушулић.

Народна библиотека “Десанка Максимовић“ изложбу је припремила у сарадњи са Удружењем Власотинчана у Београду „Влада Илић“, преноси лист Власина.

Danilo Kocić: Zbirka „Kamen“ Gorice Stanković

ВЛАСОТИНЦЕ- Уводно излагање Данила Коцић на промоцији збирке „Камен“ 16. јуна 2017. године у Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ у Власотинцу. – За лесковачку псникињу Горицу Станковић изречене су изузетно похвалне оцене када се појавила њена прва збирка Сама (2013). Неподељене симпатије критике и присталица модерног песничког израза стижи и објављивањем друге збирке, Месечева тајна (2014). Због тога више никога нису изненадиле оцене, боље речено бројни комплименти,  појавом најновије збирке, Камен (2016).

Горица Станковић је, дакле, новим песничким гласом потврдила оно што смо о њој давно знали. Како сам написао у поговору треће збирке, Станковићева је показала „не само да влада техником писања, него да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја прикаже свој разноврсни, богати песнички свет“.

Горица Станковић, за чији се песнички глас може рећи да је „песникиња сете и љубави“, показала је да је хоризонт њеног поимања савременог песништва у сагласју са актуелним песничким тренутком и да је „уметност речи“ део њене свакодневне збиље.

Најновија збирка Камен има, могло би се рећи, срећно изабрани метафорички тон. Та наизглед једноставна реч вишеслојног је значења и, када се прочита цела збирка, разоткрива дубину песничке поруке и њеног трагања за смислом људског постојања и човекових потреба да љубав победи бол и сету као сталне пратиље свакодневља.

Многи стихови Горице Станковић више су од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух „неоткривених тајни и моћ песничког говора“.

У песми „Камен“, по којој је и збирка заоденута именословом, присутна су три велика симбола: језеро, камен и месечина. Тај симболички, али јасно изречени песнички декор, открива далеку тајну њеног срца. Талентована песникиња у „расулу безнађа“ и „прашини и тишини“ тражи наду „што води ка светлишту“. Она „пркосима сече мржњу“ и „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“).

Песникиња је, нема сумњи, свесна свога песничког талента и зато нуди непоткупљиву слику:

„Узалуд распипам мисли

и узалуд моје самовање ћути“

(„Мед и лед“)

Могло би се рећи да она у бројним песмама „прати људско памтилиште“:

„У ћутњи две сенке

где се одавно сањају снови

градим нови свет.“

(„Бегство“)

Песникиња каткад испева болно стање свога дана и туробну страну ововременског трајања. Она јасно открива тајну свога говора и „пише метафоре срце које огњем гори“.

Стално жели да „време изгуби памћење, а истина рашири дланове“.

Станковићева је у „у улици која самује да остави траг“ и „испред замагљеног огледала грубим рукама везује жеље“.

За њу је „тешак корак у тесним ципелама“. Она за себе каже да је „сиромашни песник из кога плаче ветар“; жели да „оћути још једну ћутњу“, јер „хоће да види где чекање нестаје“.

Песникиња би могла да прича, али каже:

 „Морам да идем

чека ме тишина“

(„Тишина“)

У песми „Уздах“ пита се у непроболу:

„Постајем заћутала песма

и питам се зашто туга цвета.“

Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Она не бира речи да би попунила песнички оквир слике већ то чини пажљиво, с мером и надом да ће се њен танани, умилни песнички ход далеко чути. Јер, како прелепо и довољно убедљиво сања говоре стихови песме „Не сликај ме сликару“:

„Не сликај ме сликару

Бићу твоја недовршена слика

ати моја неуспела песма.“

Песникиња, лако се то уочава, како би рекао проф. Слободан Марковић, пишући о великом уметнику српске модерне Милану Ракићу, „узима ноћ као декор многих песама“.

Станковићева је, да цитирамо поново Сл. Марковића „тугу пригрлила као свој он живота“, али би се могло придодати да „у контрасту светлости и сенки, тешко је измерити који тонови превлађују“.

Чулност и страст су неизбежне боје песничког гласа Горице Станковић. Чувени Богдан Поповић, кога историја српске песничке речи највише памти по Антологији новије српске лирике, сматра да је песник успео под условом „да свака песма МОРА да има емоцију, мора бити ЈАСНА и мора бити ЦЕЛА лепа“. Ако се присетимо да је, на пример, у Антологију унео чак 13 песама Милана Ракића, могло би се закључити да све задовољавају задате критеријуме – „да имају емоцију, да су јасне и ЦЕЛЕ лепе.“ Проф. Слободан Марковић, аутор књиге Милан Ракић (Рад, Београд 1963), међутим, оцењује да су поједине Ракићеве песме „неуједначене вредности“ и да има примера тзв. “прављења стиха ради стиха“.

Ако бисмо, дакле, пошли од овако строго изречене оцене (Сл. Марковића) о песничком гласу понајбољег аутора српске модерне, о Милану Ракићу, онда бисмо и у збирци изузетно даровите песникиње Горице Станковић могли да уочимо понегде дописан „стих ради стиха“. Та оцена би се, дакле, могла изрећи и за сваког нашег песника, па чак и за оне чија су дела одавно ушла у обавезну школску лектиру.

На крају, уколико желимо мирним тоном и неутралном оптиком књижевног критичара да изрекнемо завршну реч о песничком умећу Горице Станковић могли бисмо да одаберемо следећи став: Песничка слика Г. Станковић, у којој су препознатљиве боје сете и љубави, има избрушен песнички оквир својствен само најбољим и најдаровитијим ствараоцима. Она је рођена песникиња, која је свој неспорни песнички талнат из песме у песму само дограђивала.

Читајући ову више него успелу „даровницу речи“ („Камен“), закључујемо да је Г. Станковић увелико превазишла завишајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег и најубедљивијег уметничког хода кроз сложени песнички свет.

Данило Коцић

Vlasotince: Obeležen Dan borca

ВЛАСОТИНЦЕ – По већ устаљеној традицији и ове године је у Власотинцу обележен 4. јули-Дан борца. Тим поводом, делегација СУБНОР-а најпре је положила цвеће на споменике у парку у центру града, испред зграде општине и на Тргу Драгољуба Петковића Столета. Потом су делегације локалне самоуправе, СУБНОР-а и удружења бораца положиле венце и цвеће и минутом ћутања одали почаст палим борцима у Другом светском рату и жртвама рата крај спомен обележја на Старом гробљу. Стојан Стаменковић, члан председништва СУБНОР-а је овом приликом подсетио на славне дане из наше револуционарне прошлости, евоцирао успомене и сећања на личности и догађаје из тих дана, истичући да никако не сме да се заборави допринос који су дали за ослобођење од окупатора, не штедећи животе остављајући их на бранику своје отаџбине – преноси лист Власина.