Otvorena izložba: „Plivanje u Vlasotincu od banjanje do sporta“

ВЛАСОТИНЦЕ – У галерији Народне библиотеке „Десанка Максимовић“ отворена je изложба фотографија и докумената о развоју спортског пливања у Власотинцу. Изложба је названа „ Пливање у Власотинцу, од бањање до спорта“. У препуној галерији присутнима се најпре  обратио в.д. директора библиотеке  Срба Такић и рекао да је ово још једна прилика да се подсетимо и истовремено отргнемо од заборава део власотиначке историје, да се млади суграђани а и сви присутни сете на једно прошло време, на људе који су име Власотинца пронели широм некадашње земље бавећи се пливањем.

Обраћајући се присутнима Слободан Ћукаловић,  један од организатора изложбе,  је истакао да је пливање било један од значајних спортова у периоду од 1953. до 1965. године. Да су тада Власотинчани у овом спорту постизали веома добре резултате и на републичком нивоу.

„Базен који је некада постојао у Власотинцу управо је дар Пливачког савеза Србије за постигнуте резултате наших пливача. Изложбом смо хронолошки хтели да подсетимо на развој спортског пливања у Власотинцу, да се подсетимо на доајене власотиначког пливања. Желимо да подстакнемо људе да поново покренемо оно што је некада било у Власотинцу, а спортско пливање је свакако део тога“, казао је Слободан Ћукаловић.

Говорећи о развоју спортског пливања, о пливачима који су име свог места пронели широм некадашње  Југославије, Петар Шушулић, професор физичке културе у пензији је рекао да је спортско пливање у Власотинцу кратко трајало али је било веома бурно.

„Збивања из већих места у своје средине углавном су доносили студенти, тако је и са пливањем,  развој спортског пливања у Власотинцу управо се веже са првом генерацијом студената. Прва поратна генерација студената управо је ударила камен темељац власотиначком пливачком спорту, међу њима велику улогу имали су Раде Бајић , Богдан Петровић, Зоран Димитријевић, Славољуб Краинчанић, Душан Валчић, Томислав Шушулић, Александар Младеновић и други. Није било спорта у нашем граду где свој део није имао и Пера Живковић , па је тако било и у пливању. Онда се такмичило у многим местима широм земље. Поред мушког формиран је и женски пливачки клуб. Свој допринос клубу дале су Гордана Хаџи Ђокић, Верица Хаџи Ђокић, Надица Бајић, Јелена Бошковић, сестре Душанка и Олгица Живковић и многе друге. На тамичењима су углавном постизани веома добри резултати, прва или друга места, иако тада нисмо имали базен. Тренирало се у вади у Власини. Али из разних разлога клуб није дуго опстао и постао је део пливачке секције при Друштву за телесно васпитање „Партизан“ и тако је временом Власотинце остало без клуба, сада се  углавном сви баве рекреативним пливањем, мада потенцијала за развој овог спорта има“ , рекао је Петар Шушулић.

Народна библиотека “Десанка Максимовић“ изложбу је припремила у сарадњи са Удружењем Власотинчана у Београду „Влада Илић“, преноси лист Власина.

Advertisements

In memoriam: Saša Hadži Tančić – iskreni poštovalac Vlasotinca

Sasa-Hadzi-Tancic fot z.k palanski

ВЛАСОТИНЦЕ – У најновијем броју часописа „Наше Власотинце“, познати писац и професор Власотиначке гимназије Саша З. Станковић објавио је In memoriam о Саши Хаџи Танчићу.

У свету превише је углова, кривуља и квадрата, но под бескрајном сенком вечног господара: круга.

„Црниловића круг“, Саша Хаџи Танчић

Почетком 2014. напустили су нас књижевни великани попут Светлане Велмар Јанковић, Габијела Гарсије Маркеса и Добрице Ћосића, а 15. маја овој групи бесмртника придружио се Саша Хаџи Танчић. За својих 66 година живота и преко 40 година стваралаштва, оставио је богат књижевни опус. Писао је приповетке, романе, поезију, критику и уређивао бројне књижевне часописе. Андрићеву награду, најзначајније признање које може добити приповедач код нас, добио је за збирку приповедака „Звездама повезани„(1991).

Хаџи Танчић је рођен у Лесковцу, а највећи део живота провео у Нишу. Мада је тим градовима посветио своје најбоље године, оставио је трага у култури и других места југа Србије. Као писац и директор бројних културних установа, често је посећивао Власотинце, а као уредник часописа сарађивао је са појединим Власотичанима. Између осталог 2008. године, кад је уређивао часопис „Успење“, понудио је и мени сарадњу. Упознали смо се у Галерији Културног центра, где је Хаџи Танчић говорио о сликарству Ђорђа Васића Вађа. Узео је моје рукописе и рекао да ће ми се јавити ако процени да „моје писаније“ нешто вреди. Тако сам објавио прву књижевну критику и постао пријатељ са једним афирмисаним књижеником. Касније почињем да откривам магију Хаџи Танчићеве прозе, што ме подстакло да пишем приказе његових књига. Најчешће смо се чули телефоном, јер се у позадини пријатељства провлачила његова болест због чега је избегавао путовања. Посебно се обрадовао мојој првој самосталној књизи и са задовољством је  написао рецензију. У разговору је помињао и поздрављао своје старе познанике из Власотинца: Луку Крстића, Зорана Давинића и друге. Нарочито је ценио упорност Србе Такића, а од  мене је тражио да му редовно доставим нове бројеве „Власотиначког зборника“ и „Нашег Власотинца“. Чак је планирао да пише о стваралаштву Ђорђа Јанића, али „човек планира, Бог се смеје“. Када бисмо поменули заједничког пријатеља, Данила Коцића, редовно би говорио да је то „човек са неисцрпном стваралачком енергијом“. Истински је поздрављао напоре Власотинца да из године у годину постаје препознатљиво на културној мапи Србије. У збирци прича „Лепи гробови“ Хаџи Танчић је објавио неколико прича о животу Црнотраваца, међу којима се естетским квалитетима издваја „Навоји“. Инспирацију за ову приповетку добио је читајући етнографски запис самоуког, али не и неуког, етнолога Бранка Димића у „Лесковачком зборнику“. Ја сам му рекао да Димић живи у Власотинцу након чега су успоставили комункацију. У истој књизи је прва приповетка посвећена животу и делу Христифора Црниловића – „Црниловића круг“. Касније је Небојша Илић Илке почео да снима филм о Црниловићу, а ја сам му доставио Хаџи Танчићеву причу. Нажалост, Хаџи Танчић није стигао да погледа филм „Пустоод“, али је у нашем последњем разговору био задовољан што је део пројекта. Хтео је да га лично упознам са Илкетом, међутим, срце је престало да куца.

Одласком Саше Хаџи Танчића ја сам изгубио пријатеља, саговорника и саветодавца, српска књижевност једног од бољих приповедача с краја 20. и с почетка 21. века, а Власотинце човека који га је истински поштовао.

Саша З. Станковић

Данило Коцић: Изабрани дани (x), роман

Image

ЛЕСКОВАЦ, ВЛАСОТИНЦЕ – Optima fide. Optima forma. (У најбољој намери. На најбољи начин).

Београд, први дани јесени 19…

Јован Петровић је сео да напише писмо родитељима, али се онда изненада подигао из слабо осветљен собе коју је пронашао после напорног трагања. Сетио се једине слике Београда са разгледнице. Одлучио је да је купи. Ту, у близини стана, нашао је разгледницу, али је она била новија и учини му се да није тако присна, да је туђа.

-Не друже, Јоване!

Написао је само неколико редака. Топло и кратко. Казао је да је добро, да нема здравствених невоља, пронашао лепу собу у близини факултета и да ће за неколико дана почети да слуша прва предавања.

Касније, док се поново налазио у оном мрачном собичку, размишљао је да је, можда, требало да напише још понешто; храна није лоша, има довољно пара и да не би требало због њега да брину.

Учинило му се да је морао да помене и сестре. Било му је криво што се све дешавало тако брзо, али је олакшање налазио у томе што је разгледницу морао да пошаље што пре како би стигла сутрадан. Поштар је Забрђе посећивао два пута недељно, понедељком и четвртком!

Рагледница је, дознао је касније, уручена наредног дана! Поштар је био брз и учтив; Петровићеви родитељи и тужни и весели! Журно су читали шта им је син написао и затим су је гледали као да су на њој тражили осмех, и само осмех њиховог сина.

Отац устаде, задену причу и нареди, као да командује пред стројем, да се донесе најбоља ракија, да се позову комшије и да се прослави та прва разгледица и то прво синовљево јављање. Тако је и било. Славило се уз богату трпезу до касно у ноћ.

-Еј, комшија, како ли ће тек бити када син буде дипломирао! – прозбори неко из комшилука.

Очи већ погуреног домаћина, малчице поднадутог од силног пића, издавале су га и он поче да плаче:

-Па, комшија, нисмо мислили да те повредимо!

-Не љутим се на вас, него ми је тако дошло. Ко зна да ли ћу дочекати тај дан!

Ту разгледницу чували су Јанковићи у дневној соби. И кад год је неко долазио, показивали је. Касније су добијали и друге, и друга писма, али она прва била је нешто посебно. Једног дана је отац наручио да је ураме и да је окаче о зид. То су и урадили. Стајала је изнад кревета, па кад год би, онако лежећи, погледао напред, отац би видео разгледницу и тада је, с болом у грудима, размишљао о животу, о сину и његовим студентским данима у Београду…

Image

Саша З. Станковић: Влада Илић, Власотинчанин на челу Београда

Image

ВЛАСОТИНЦЕ – У управо изашлом четвртом броју часописа Наше Власотинце, у издању Народне библиотеке „Десанка Максимовић“, објављен је одломак из студије која је у припреми „Влада Илић – Власотинчанин на челу Београда“ , писца и професора из Власотинца Саше З. Станковића.

Image

Саша З. Станковић

ВЛАДА ИЛИЋ – ВЛАСОТИНЧАНИН НА ЧЕЛУ БЕОГРАДА

(Одломак из књиге у припреми)

Владимир (Влада) Илић, најмлађи син Косте Мумџије, родио се, по старом календару, 6.9.1882. године у Власотинцу, односно, по новом календару 19.9.1882. Школовање је почео у родном месту код знаменитог власотиначког учитеља Петра Спирића. Први је лесковачки индустријалац са завршеним текстилним факултетом, а још  је и говорио енглески, француски и немачки језик.

Влада Илић се оженио Олгом Јовановић, наследницом чувеног војвођанског велепоседника Лазара Дунђерског. Иначе, Олгина тетка била је прелепa Ленкa Дунђерски, чију је лепоту поетски овековечио Лаза Костић, нарочито, у песми Santa Maria della Salute. Венчани кум Владе и Олге био је лично краљ Александар I  Карађорђевић.

Након повратка са школовања, пред крај Костиног живота, Влада је овлашћен да се потписује у очево име. То се види на уговору из 1905. године када су Илићи увели најсавременију енглеску технологију у производњи текстила. Као најобразованијег у породици, отац га је послао да води пословање концерна у престоници. Да је то био добар потез, показаће године које следе, јер је испољио све способности једног индустријалца европског формата. Јула 1922. на конференцији индустријалаца на Бледу, Влада Илић је један од оснивача Централног савеза индустријалаца Краљевине СХС. Тада је донета и заједничка резолуција, упркос отпору Словенаца. Већ наредне године на Бледу, Влада Илић је проглашен за привредника године 1923.

Светска криза 1929. године, изазвана крахом берзe у САД, погодила је 1931. и Краљевину Југославију. Последице кризе концерн Илића делимично ублажава кредитом Народне банке. Након смрти Сотира Илића (1935), Влада ступа на чело управног одбора концерна. Уочи рата 1939. године, остварује велики пословни успех снабдевајући војску, чиме враћа индустријску империју Илића на позиције пре кризе.

Посебно поглавље у животу Владе Илића је његова љубав према коњима. Историја коњичког спорта у Срба незамислива је без његовог имена. Прва трка под називом Српски дерби трчала се 1909. године, а победничко грло Вијор било је власништво Владе Илића. Почетком 1914. Београдски хиподром код Цареве ћуприје настао је на земљишту Дунавског кола јахача „Кнез Михајло„. На челу те  организације били су Влада Илић, Дарко Рибникар, браћа Дунђерски… Они су, између осталог, руководили Хиподромом. На Ивањдан1914, скоро пред  сам почетак Првог светског рата,десио се први тркачки дан. Године 1921.  Дунавско коло јахача „Кнез Михајло„ наставља са организацијом трка. Илићева расна грла, ергелеВласина у Хајдучици, забележила су 300 победа у међуратном периоду.Ждребац Весник је у „Дербију„ 1935. године поставио рекорд стазе на  2.400 метара (2:34), који није оборен све до 1982. године, а сјајна омица Лагуна је 1941. освојила триплу круну. Када је угинула кобила Лагуна, Владина мезимица, сахрањена је уз све почасти као да је људско биће. По неким изворима Влада је дао Енглезима за пастува Ројала толико новца да је за ту суму могао купити 1000 најбољих расних крава. Иако је власник ергелеВласина након Другог светског рата анатемисан као класни непријатељњему одузет коњ Јадран II, одгојен у Хајдучици, освојио је триплу круну 1948. као власништво ергеле Вуковар. Све до краја 20. века заслуге Владе Илића за коњички спорт су биле прећуткиване. Хиподром њему у част данас одржава трку на 1.300 метара.

Image

Оно по чему ће Влада Илић бити трајно упамћен је период који је провео на челу Београда, од 10. 1. 1935. до 13. 9.1939. године. Поред очигледних менаџерских способности које је Влада поседовао, као човек који је годинама успешно водио бројна предузећа, његово дугогодишње пријатељство са кнезом Павлом Карађорђевићем било му је од несумљиве помоћи да постане први градоначелник Београда. Неки извори наводе како је Влада финансијски помагао кнезу Павлу, док овај још није био на челу државе, што је допринело јачању њиховог пријатељства. Убиством краља Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. године, кнез Павле ће практично постати први човек Краљевине Југославије, пошто је Александров син Петар био малолетан. Само пар месеци након овог судбоносног догађаја, Влада Илић постаје председник Општине Београд.

 Успеси Владе Илића, као првог човека престонице, остаће златним словима забележени у историји Београда. На почетку његовог мандата отворен је мост преко Дунава, који је понео име Краљ Петар II, а спајао јеБеоград и Панчево. На Петровдан 1936. основао је Зоолошки врт, на земљишту које је поклонио граду. Приликом отварања врта Влада Илић рекао је да Београду оставља отворену књигу, да из ње учи и да ће судбина врта зависити од разумевања Београђана.

Шестог јуна 1937. у 10 часова постављен је и освећен камен темељац највећег павиљона Сајмишта. По завршеном богослужењу један одсвештеника прочитао је повељу исписану на пергаменту у којој се каже да Београдско сајмиште подиже 1937. године за време владавине Њ. В.  Краља Петра II и Поглавара српске православне цркве Њ. Св. Патријарха Варнаве, на месту које је Општина града Београда  поклонила „Друштву за приређивање сајма и изложби„ у Београду за време пресредседниковања г. Владе Илића. Први Сајам је организован већ на јесен, а на њему су поред 15 европских држава  учествовале Сједињене Америчке Државе и Јапан. Други јесењи сајам од 10.9.1938. године биће упамћен, јер тада се први пут на Балкану појавила телевизија на штанду Филипса. Oдржан је и Сајам аутомобила где су излагали МерцедесШкодаОпел… Политика је објавила специјални додатак са текстом Владе Илића Београдски сајам почиње да посредује између Европе и Балкана, где пише и следеће: С временом Београдски сајам постаће центар за целокупну балканску привреду. (…) Он за то има много више услова него ма који други, јер лежи на важном саобраћајном чвору. Сајмови су били прилика за успостављање пословних познастава. Постоје подаци да је Влада Илић намеравао купити лиценцу од Хенрија Форда за склапање аутомобила од готових делова. Преговоре је омео почетак Другог светског рата. Дакле, Сајмиште је било симбол економског успона Београда у међуратном периоду и зачетак Новог Београда. Нажалост, у току Другог светског рата тај објекат је био озлоглашени нацистички концентациони логор.

Влада Илић је био један од потписника повеље за обнову изградње Храма Светога Саве из 1939. године, када је, коначно, после неколико деценија ишчекивања, положен камен темаљац за ову раскошну богомољу. Реформисао је градску општину, побољшао финансијску дисциплину и омогућио изградњу нових путева, тргова и паркова (Ташмајданског и Карађорђевог). Увео је по први пут трамвајску линију Београд – Земун. Подигао је стару зграду ВМА. За време његовог мандата снижена је цена електричне енергије, што је побољшало наплату рачуна и олакшало пословање занатлијама. Још 1923. године отворена је ОШ „Штофара Илић„ на Карабурми, од 1931. добила је име по Јовану Цвијићу како се и данас зове. По угледу на немачке индустријалце, Илић је у непосредној близини фабрике градио станове за раднике, школе и забавишта за њихову децу, а увођењем лекарске неге, побољшао је здравствено стање својих радника. Занимљиво је рећи да је својим радницама, које су биле пред удајом поклањао „девојачку спрему„. Од многобројних положаја које је заузимао, треба истаћи да је био дугогодишњи преседник Београдске индустријске коморе и Централне коморе Југославије. На Спасовдан 1939. армијски генерал Милан Недић, у име краља Петра II Карађорђевића, уручио је највише ратно одличје Влади Илићу – Карађорђеву звезду са мачевима. За свој рад одликован је и Орденом Светог Саве.

 У бурним годинама пред Други светски рат Владино име се помиње у пресудним тренуцима опстанка нације. Кнез Павле се саветовао са њим око свих важних политичких одлука. Крајем 1938. немачки посланик у Београду, фон Виктор Херен, Илића је предлагао за преседника Владе. Овај предлог је последица Илићевих пословних веза са Немачком, које датирају од почетка 20. века. Он је користио немачку технологију у производњи, а не треба заборавити да се тамо и школовао. С друге стране и сарадња са Енглезима је била интезивна, и то како у индустрији, тако и у коњичком спорту. Вероватно, Илић није имао премијерских амбиција, јер са својим угледом у иностранству, успесима у вођењу престонице и пријатељством са Карађорђевићима, то је могао постати. Тако ће 5.2.1939. године, после вишемесечних политичких превирања, Драгиша Цветковић коначно бити преседник Владе.

Немачки напад на Пољску 1.9.1939. означио је почетак Другог светског рата. Први званични проглас, у којем се види став власти Краљевине Југославије према новонасталој ситуацији, издао је председник београдске општине г. Влада Илић у част рођендана Њ. В. Краља Петра II у коме се на крају прогласа каже: На дан 6. септембра ове године неће бити уобичајена ревија и парада трупа на Бањици, нити забава у београдском Официрском дому. Одржаће се тога дана само благодарење у богомољама! Опасност је близу и национални празник се обележава скромно. Већ 13.9.1939. Влада Илић се повлачи са места првог човека Београда, вероватно, свестан чињенице да су земљи у рату потребнији генерали од индустријалаца.

За време окупације Влада Илић остаје у Београду, иако му је било обезбеђено место у авиону којим су Карађорђевићи и чланови Владе напуштали земљу. Влада Илић и др Александар Белић, преседник Српске Краљевске академије наука, молили су генерала Милана Недића да прихвати место премијера у поробљеној Србији и да покуша спасити народ колико је то било могуће у годинама страдања. Током рата Илић је радио за Недићеву војску, а неки четнички извори указују да их није финансијски помагао. Влада Илић је један од многобројних потписника Апела српском народу, објављеном у листу Ново време 13.8.1941. године. Ту су представници српске елите позвали народ на лојалност окупационим властима и да не подржавају комунисте. Овај потпис није пресудан разлог зашто су комунисти по ослобођењу прогањали Илића, јер и други су потписали, па су после рата слободно живели и деловали, рецимо, др Александар Белић, писац Вељко Петровић…

Комунистичке власти су одмах по ослобођењу Београда почеле хапшења оних, који су, по њиховом мишљењу, били државни непријатељи. Крајем 1944. у затвору у Ђушиној улици нашли су се позната глумица Жанка Стокић, књижевник Глигорије Божовић, директор Канцеларије Српске патријаршије Ристо Грђић, Влада Илић и многи други Београђани. Илић је осуђен, а још није дошло ни до формалног краја рата,  пресудом Команде града Београда од 26.3.1945. године, решењем под ознаком 333/44, да би5.4.1945. и Виши војни суд донео пресуду која носи ознаку 237/45. У обе пресуде као главна кривица Влади Илићу је наведена да су његове текстилне фабрике радиле током рата и на тај начин јачале ратни потенцијал окупатора, а глави разлог је била намера нових власти да конфискују целокупну његову имовину. То је урађено за мање од две године на суђењу,17. јануара1947. године пред Среским судом за Реон Град Београда, који је донео пресуду решењем под ознаком 153/42-02 и чиме је целокупна његова имовина конфискована. Осуђен је на 10 година робије и тако је наредних скоро 7 година Илић провео у затвору у Сремској Митровици, где су му бивши радници доносили пакете. По казивању Јованке Лалић, унуке Владине сестре Јевросиме, од погубљења, бившег градоначелника Београда, спасио је лично Винстон Черчил, који је интервенисао код Јосипа Броза Тита. Пред крај 1951. године Илић је пуштен на слободу, али убрзо доживљава шлог и умире у мансарди свог рођака, 3.7.1952. Сахрану му организују некадашњи радници. Супруга Олга је те године преживела понижења продавајући накит, али и захваљујући сељацима, који су јој поклањали храну на пијаци када би је препознали. Од новца узетог од продаје једног француског прстена, она је живела 3 године, како је наводи Мира Мојсиловић, праунука Владиног брата Михајла. Олга је преминула 1959. године. Тако су некад најбогатији Србин и његова супруга, наследница најбогатијег Војвођанина, завршили у крајњој беди и понижењу. Деце нису имали.

Ilic Vlasotince 1

Влада Илић и Власотинце

Влада Илић је још у детињству напустио Власотинце. Поуздано се зна да је у родном месту учио основну школу и да је несебично ценио учитеља Петра Спирића. Касније је, у знак захвалности, на Спирићево име уплатио донацију за Народни дом, чиме је учитељ уписан на мермерној плочи као један од дародаваца овог објекта (1930).

Премештањем производње из Козара у прву фабрику штофа у Лесковцу (1895), млађи чланови породице Илић су почели да се селе у оближњи град. Потом Влада као најмлађи наставља школовање у иностранству, а по завршетку студија прелази у Београд, где је управљао фабриком штофа у Карабурми (1906). Влада Илић је ретко долазио у Власотинце, али помоћ је често слао. За Ускрс је давао по 45 одела за сиромашне основце Власотинца. На Илићеву иницијативу његова је ташта послала вагон првокласне пшенице Црвеном крсту у Власотинцу чиме је помогнуто 320 сиромашних породица (1929). На освештењу заставе певачке дружине Његош у име Владе Илића био је Сотир са супругом Ганом (1925). Музеј у Власотинцу чува фотографију и ленту, али застава је изгубљена. Супруга Олга била је дародавац соколске заставе, а сам Влада помагао је рад Соколског друштва на чему му је у Лесковачком гласнику захвалност исказао соколски старешина др Радул Велашевић (1932). Кад су радови око Народног дома застали, делегација Власотичана је ишла код Владе Илића да тражи помоћ, а он је упутио прекор власотиначким богаташима што су мало дали и сам обећао да ће дати највише. На крају браћа Илићи су били највећи донатори Народног дома, а од једне донације завршени су комплетно унутрашњи радови у великој сали.

Захваљујући Влади Илићу за Власотинце се чуло широм тадашње Краљевине Југославије. Број Власотинчана у престоници се стално увећавао, а многи су били Илићеви радници, па је зато на иницијативу Владе основано Удружење Власотинчана у Београду 1928. године. И кроз коњички спорт Влада је промовисао Власотинце, чувена ергела у Хајдучици названа јеВласина, а један од трофејних коња звао се Стреља, по чувеном власотиначком јунаку из Првог српског устанка.

Данас у Власотинцу од трагова старе фамилије Мумџија може се видети споменик Кости Илићу Мумџији на власотиначком гробљу, рушевине хидроцентрале у Манастиришту, неколико локала у Немањиној улици и кућа за коју потомци из Београда тврде да је некад била у власништву њихових предака.

Власотинце: Уручене награде са литерарног и ликовног конкурса

Пише: Медија центар Лесковац

http://www.mcleskovac.com

ВЛАСОТИНЦЕ – Ауторима најбољих ликовних и литерарних радова, на Ускршњем конкурсу, Удружења поштовалаца Свете Горе Атонске у Власотинцу, уручене су награде – књиге са православном тематиком и иконе.

Међу 300 ликовних радова ученика основних школа у узрасту од другог до четвртог разреда, прву награду освојио је Димитрије Костадиновић, другу Анђела Баранац, а трећу Анђела Станисављевић, сви ученици Основне школе Осми октобар.

У узрасту од петог до осмог разреда, најбољи ликовни рад урадила  је Емилија Митић, ОШ Осми октобар, друга је Милица Митић, ОШ Синиша Јанић, а трећи Ђорђе Хаџи Ђокић, такође из ОШ Синиша Јанић.

Најбољи литерарни рад у категорији од другог до четвртог разреда написала је Ања Тасић, ОШ Синиша Јанић, друга је Јована Јовић, из ОШ Осми октобар, а трећа Тијана Коцић, ОШ Синиша Јанић.

Међу старијим разредима, прво, односно друго место освојили су Емилија Станковић и Емилија Цветковић, ученице ОШ Синиша Јанић, а треће место су поделиле Сара Станковић и Милена Стојановић из ОШ Свети Сава.

-Наше удружење је на неки начин спона између цркве и световних активности. Циљ нам је да на популаран начин приближимо православну тематику и зато организујемо ове конкурсе – рекао јепредседник Удружења поштовалаца Свете Горе Срба Такић.

Заменик председника општине Милан Јовић нагласио је да општина Власотинце подржава активност ученика који доприносе развијењу духовних ведности и сазнања.

Тема овогодишњег конкурса била је „Христос спаситељ – смрти победитељ“. Ово је девети пут да Удружење поштовалаца Свете Горе у Власотинцу организује ликовни и литерарни конкурс за ученике основних школа са територије власотиначке општине.