Dragomir S. Radovanović: „Priča za roman, a roman za priču“

ЛЕСКОВАЦ – (PanoramaPress) – Проф. др Драгомир С. Радовановић објавио је 160. књигу, „Прича за роман, а роман за причу“. Позитивно је оценио рецензент Мирослав Димитријевић. Ово је приказ романа проф. др Живана Стојковића, познатог лесковачког историчара. Рад проф. Радовановића посебно је представљен у студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ и студији „Проф. др Драгомир С. Радовановић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ (Лесковац 2017).

ОЦЕНА ПРОФ. ДР ЖИВАНА СТОЈКОВИЋА

Када будуће генерације буду анализирале духовни домет књижевног стваралаштва Лесковца и Србије прво што ће им се наметнут питање одакле оволико енергије, стваралачког набоја, великог књижевног порива, проф. др Драгомиру Радовановићу, који наставља да обогаћује културну баштину лесковачког краја и Србије различитим жанровима списатељског рада. То њему постаје императив живљења, потврда постојања да изнедри нову књигу, у овом случају кратак роман, који је самим својим насловом оставио поруку да је саопштена прича као сама по себи роман, али и да се роман може схватити као животна прича од великог значаја. Јер, како каже Гете „Велика је разлика у томе читамо ли због уживања и разоноде или због сазнања и поуке.“ По нашем мишљењу ова књига професора Радовановића у издању Српске духовне академије у Параћину и Књижевне заједнице Удружења књижевника Србије Поморавског округа у Јагодини,  је више резултат његове опсесије да нам укаже на појаве које могу бити занимљиве само на први поглед, а у ствари садрже указивање на девијантност у друштву, која представља и ауторову најжешћу осуду, притајену критику која разара душу, изазива губљење даха да се прихвати таква реалност, па чак и могућност њеног делимичног, а камоли потпуног остварења. Своју способност да се ухвати у коштац са још тежим, или подједнако тешким деформацијама у друштвеном понашању, истакао је он у већ у неколико књига које се односе на друге сфере живота и делатности, бескомпромисно, огорчено, инквизиторски, без имало покушаја да било какве девијације оправда, већ да на њих укаже као велико зло, незамисливо у овом периоду развоја цивилизације. Јер, како је рекао Јован Дучић „Све књиге на свету требало би да буду књиге утехе, толико има несрећних на свету.“ Зато писац ове књиге није желео да она буде утеха или поука, нити било какав еротски изазов, већ драматична животна прича неуке сељанчице, сиромашне чобанице, која је свој животни кредо градила на продаји свога тела, обузета жељом да у животу постигне све на тако бизаран и неприхватљив начин, срачунато до крика да ли је све то могуће, није ли претерано лако, једноставно, до осећаја гадљивости и неодобравања. А онда се поставља још језивије питање о моралном паду целог друштва, о губљењу достојанства припадника било које професије. Јер, ако су спремни да углед професора, стручака, директора времешних  година униште пружајући више него што се може замислити ради задовољења својих ниских страсти, онда се поставља питање ко је више закорачио у сферу блуда, преваре и перверзије, тако једноставно, без гриже савести, скоро свакодневно или кад год му се пружи прилика они или чобаница која постаје на крају „угледан“ стручњак, без блама и компромитације и мирно завршава као старица која је остварила све своје снове на исти начин, од средње школе до факултета и почиње да се брине о судбини своје ћерке мирећи се са тим да је млађи супруг запоставља. Пишчева имагинација тако постаје зов за помоћ, за реаговање, за бунт против и било какве помисли да то може да опстане као карактеристика друштва. Зато је и избегао да приказује бурне еротске сцене, већ да нас упозори да ова једноставна милозвучна прича не сме да постане саставни део нашег размишљања о могућности њеног стварног дешавања. Нема ту љубави, као највећег божјег дара за човека, нема верности, поштовања сопственог интегритета, то је усуд, разврат,  непоштење, користољубље, то је пример модерне старлете, која је заменила некадашњу куртизану. Зато сасвим јасно у поговору књиге наш познати књижевник Мирослав Димитријевић поручује: „Драгонир Радовановић је као интелектуалац, књижевник и мислилац, кроз овај роман имплицитно отворио филозофско и етичко, а врло значајно питање сексуалног подмићивања“, без обзира да ли се ради о жени или мушкарцу. Иако морамо бити свесни да се такво понашање не може искоренити морамо захвалити писцу што нас је на једноставан, читљив и пријемчив начин упозорио да оно постоји и да га морамо као читаоци, али и чланови модерне друштвене заједнице осудити.

Лесковац, 11. фебруар 2018.

Проф. др Живан Стојковић

 

Advertisements

1 Comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s