Danilo Kocić: „Dr Dobrivoje Bošković: živit i misao – hrestomatija i komentari“

 

ЛЕСКОВАЦ (PanoramaPress) – Крајем 2017.  године изашла је књига Данила Коцића „Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“ у издању Удружења писаца Лесковца и самог аутора. Иначе, рад др Бошковића детаљно је представљен у двотомној студији Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016).

Комплетну књигу видети у PDF – о в д е:

Данило Коцић: „Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари“

УМЕСТО УВОДА

 ДР ДОБРИВОЈЕ БОШКОВИЋ: СВЕВИДЕЋИ ПУТНИК И ПОЛИГЛОТА ОСОБЕНОГ СТВАРАЛАЧКОГ ГЛАСА

У замагљеном српском ствара лачком простору, где најчешће долазе до изражаја неталентовани књижевни гласови, дело др Добривоја Ј. Бошковића (Грделица, 1936) трепти у својој зрелости којој умишљена књижевна критика још није дала ни приближно место које заслужује овај „свевидећи путник“ раскошног талента и дела које открива ствараоца особеног гласа.[1]

Појединачно, али и као целина, стваралачки нерв др Бошковића обнародовао је стил у коме је препознатљив рукопис којим се могу да јасно разликују дела одличних од тзв. добрих писаца. Књижевна и уопште „уметничка окућница“ др Бошковића поседује такву ширину да је за целовито сагледавање његовог уметничког израза потребно вишеслојно проучавање стручњака различкитог образовног израза.

Иако ћу се задржати само на књижевном умећу др Бошковића, не треба ни за тренутак сметнути с ума његово поље деловања у медицини. Широко образовање стицано у родној Грделици, Лесковцу и Нишу, а потом настављено на Медицинском факултету у Београду, заокружено је упорним усавршавањем у Немачкој и широм света.

Др Бошковић, полиглота, светски путник, надарени певач и композитор у својој медицинској сфери исказао се као велики стручњак о чему речито говори уџбеник Муцање као говорна мана (у коауторству са сином др Дејаном) и Физиологија уметничког певања – где су дошле до пуног изражаја не само његове докторске, него и певачке врлина!

Странице књижевне радионице др Бошковић отвара комедијом Грделички крос за коју је 2000. године добио награду издавача Србије за најбољу драму. Његови романи Сагореле сени (два тома) Валсотино империјал такође су привукли пажњу књижевне критике – награђени су „Златним венцем“ издаваке куће „Књиготека“ (2003) и међународном наградом „Арка“ (2007), а није остао непримећен ни роман Пантократора рука. У историју српске књижевности др Бошковић, по моме суду, улази као велики, даровити писац већ поменутим романима којима се увелико одужио родној Грделици и Власотинцу, лепој вароши на југу Србије о којој нико пре њега није писао са толико страсти и уметничког дара.

Др Бошковић се у великом делу своје драмске књижевности исказао као изванредни зналац српске средњовековне историје, а неке од његових драма посвећена управо Србији тога периода несумљиво су део понајбољих у новијој литерарној продукцији.

Велики део свога стваралаштва др Бошковић посветио је поезији. О тој деоници његове радозналости писали су многи критичари, а познати лесковачки филозоф и зналац српске и светске литературе Николај Тимченко закључује о др Бошковићу да „када га човек слуша са гитаром у руци, има утисак да је у питању човек са естраде који своје радости и умећа жели да подели са читавим светом, или бар са публиком која дође у салу да га слуша“. (Посланица и Чежња).

Могло би се рећи – када се посматра, чак и површно – да је разгранато, вишеслојно дело др Бошковића (што сам исказао када сам својевремено говорио о делу Валсотино империјал „песма у прози, прича о људској пролазности и таштини, слика о похлепи и нади, исечак трајања и непролазности великих ишчекивања“. То је, да додам, драма о љубави која се намах ствара и целога живота остаје да се памти и препричава као „отворена књига“.

Већ сам нагласио, али бих желео да подвучем, да је драмски циклус о Србији која је војевала под Турцима, снажна, упечатљива целина која показује до које је мере др Бошковић познавао Србију тога доба! По властитом признању, Црни Ђорђе, Јуродив из Тополе његово је најбоље драмско дело, а по оцени критичара Слободана Јарчевића „на висини је дела наших најцењенијих писаца“. Све је у драми јасно и сликовито. Лако се разуме свака пишчева порука. Види се да је имао на уму генијална дела нашег народа и описао је догађаје онако како то чине српске десетерачке песме, а оне су мелодичне и информативне и издижу до божанских вредности људско поштеље, племенитост, јунаштво и родољубље. Управо је овим одликама украшен главни јунак ове драме – Ђорђе Петровић Карађорђе. Њих, те особине, др Бошковић често истиче, а занимљиво је споменути их речима Доситеја Обрадовића, најобразованијег Србина свога доба: „Господару, Ви знате да сам свет обиграо, књиге изучио и свега и свачега се нагледао, али такву естетку скромност и калуђерску смерност, као што је Ваша – нигде нисам видео! Многи то не примећују, али не мари – то Бог с неба, и они који то треба да препознају виде. Скромност својих вођа народ највише цени. То је Ваше личности слика и прилика, и највећи сјај и одлика.“

Рецензент драме Црни Ђорће, Јуридив из Тополе Лаза Лазић с правом уочава: „Али у овом случају драма која је пред нама и која има за главну личност један од најистакнутијих ликова нашег народа, громаду хероја равну најистакнутијим великанима српске историје, Крађорђа Петровића, Добривоје Ј. Бошковић је постигао врхунац у свом књижевном раду посвећеном нашим великанима.“

Лазић закључује: „Добривоје Бошковић је написао (од свих која су у нашој литератури до сада створена) најбоље дело о Карађорђу Петровићу, вођи Првог српског устанка за ослобађање од Турака.“[2]

Др Добривој Бошковић, иако лекар по занимањи, изузетни је зналац српске историје. Због тога нимало не чуди што је аутор, рекосмо, неколико више занмљивих историјских драма.

Најновија драма Стефан Немања, како сам назив говори, тематски је везан за животопис великог жупана Рашке, родоначелника владарске династије Немањића, творца српске државе у средњем веку.[3]

Стефан Немања рођен је око 1113. године, а умро је 1199. године, у 86. години живота. Стефан (понегде се наводи и као Стеван) сматра се за најзначајнијег српског владара, а са сином Светим Савом, један је од утемељивача Српске православне цркве.

Стефан Немања се добровољно повукао са власти и замонашио на сабору 1196. године, а за свог наследника одредио свог средњег сина Стефана Првовенчаног.

Стефан Немања је као монах Симеон преминуо у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу где се и данас налазе.

Поменимо на крају да је Стефан Немања био ожењен племићком Аном (у монаштву Анастасија), која је била потомкиња бугарског цара Јована Владислава и са њом је имао (можда) шесторо деце – три сина и три кћерке.[4]

Драма др Добривоја Бошковића „Стефан Немања“ има једноставан, читљив драматуршки ток, без много заплета. Написана је у седам слика и има петнестак лица.[5]

Прва слика: Појављује се само Стефан Немања, кога аутор описује као „необично високог, кошчатог калуђера“. Он, Стефан, „испрва посматра публику и тек онда почиње разговетно, готово скандирајући да говори“: ,,Помоз’ бог, господо српска! Знам да моје име често помињете и мој лик желите да видите, и, ево мене; ево вашег расутих и пропалих српских племена ујединитеља и првог владара отачаства нам који је у миру и благостању дубоку старост дочекао, да би своје последње дане Господу, Оцу нашем небескоме посветио, коме богомољама, чији број се на прстима ногу и руку не може избројати – више од свих претходника заједно угодих.“

То је и сам почетак ове историјске драма, а тај монолог, Стефан Немања завршава следећим речима: „Хотећи оно што је наш народ желео, осим љутог непријатеља – никога се нисам бојао. А шта слобода значи, човек осети тек онда када је изгуби. Слобода је, моја српска господо, као биљка која брзо расте, цвета и плодове понесе. Но, слободу гарантује само јака држава, а за то је –  слога потребна. Слога, којом се Србин никада није могао похвалити, њоме опасност пречити и од малих – велике ствари правити. А Бог је створио људе да живе у слози. Рекао је и то: да земља не припада људима, него људи земљи. Зато велим: да је слога главни услов свих врлина и бедем на коме се заједништво и бољи живот граде. Па, ево, изволите – послушајте шта се вашим прецима догодило.“

Ова драма др Добривоја Бошковића, великог уметника речи, прпада оном скупу уметничких творевина које заслужују велики респект и отелотворење на у позоришту, „даскама које живот значе“.

%

Године 2017. др Бошковић је написао и драму Краљ Стефан Немањић Првовенчани. Стефан Немања II Немањић (1166 – 24. септембар 1227), познат и као Стефан Немањић или Стефан Првовенчани, био је српски средњовековни владар (1196—1227) и први крунисани краљ међу Немањићима због чега је назван Првовенчани.[6]

Почео је да влада као велики жупан а према преовлађујућем мишљењу историчара 1217. године крунисан је као краље и подигао је државу Немањића на статус краљевине. Првовечани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је Житије Светог Симеона у коме је описао живот и чуда свога оца.

Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије. Престо је наследио на једном државном сабору 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), али престо наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата – Вукана, који је био кнез и самозвани краљ у Зети.

Живот и подвизи Светог Симеона (1216) су прва српска целовита биографија. Обухвата сав живот Стефана Немање I, од рођења до смрти, обухватајући и чудне догађаје после смрти у којима су се испољиле његове натприродне моћи. Дело је написано панегиричним стилом. доминантни поступци су апстраховање, идеализација и спиритуализација стварности.

Дело Краљ Стефан Немањић Првовенчани припада тзв. историјском циклусу драмског опуса др Добривоја Бошковића. Као и неке друге Бошковићеве драме, и ова има јасну драматургију и не превише заплетену радњу, а у центру збивања је, разумљиво, Стефан Немањић Првовенчани. Драма је написана у десет слика и има више ликова.

Прва слика: (Двор Немањића у Расу, састанак великаша). Састанак отвара Стефан речима: ,,Помоз’ Бог и добродошли, господо српска. На моју жалост, лоша вест нас је у зао час окупила. Од како вољом  властеле и оца мога, уз сагласност и заклетву брата Вукана, мимо права наслеђа и примогенитуре власт преузех и лета господњег 1196. на српски престо седох, немам мира, а још мање времена да се уређењу државе посветим. Вукан дату реч и заклетву погази, и сада сваку прилику користи (да без савезника и са савезницима скупљених с коца и конопца), у крајеве којима ја управљам, упада, убија и пљачка. Тек сада видим, да ће ми тај проклети престо великог жупана – на нос изаћи.“

Великаши осуђују Вуканово понашање, а Стефан одговара: ,,Признајем, моја господо, иако знам да према окрутнима не треба милосрдан бити. Али … шта могу, када је то од мене јаче. Ја сам то од свог срца закинуо. Крв није вода, наш народ каже. Шта ја знам… Можда је то зато, што као дечак драг и као јагње умиљат беше. По цели божји дан смо се играли и много сам га волео. Чак смо у једном кревету и спавали, и то је превагнуло. Кад је тако –  како на њега руку дићи?“

Сам крај ове успеле, занимљиве драме, др Бошковић завршава најпре речима краља Стефана: ,,Поносан… Шта значи, поносан бити, свети оци, када ја то у себи никада нисам осетио… Овако испразан и неутешан, чини ми се да сам као сићушни мрав безначајан и да никада нисам ни постојао. Као сенка коју залазеће сунце избрише, а мрак и остало узме. Да, чини ми се да сам као пролазник на раскрсници света без почетка и циља, већ у невином зачећу угледавши Господа, себе намирио и умирио. Оно што ми је давало вољу за живот, неочекивано сам изгубио, а остало је само обавеза била.“

Као и неке друге драме др Добривоја Бошковића, и ова заслужује пажљиве читаоце и гледаоце на „даскама које живот значе“.

%

Поред великог драмског опуса посвећеног српској средњовековној историји, коју зналачки уноси у драмске радње, у Крику понора, трагедији у стиховима, др Бошковић у Прологу тога изузетног дела, истиче: „Свест ми није дала мира. Свестан огромних жртава мога народа у Другом светском рату, који је претходни режим силом једнопартијске власти углавном заташкавао, морао сам да напишем ову драму – трагедију, прву такве врсте у свету како бих се на достојан начин одужио онима који су главом платили веру у човечност и своје суседе, као и заједничку државу јужних Словена.“

Др Бошковић, изванредни мајстор романа, поезије, музике и научних дела, како с правом примећује Лаза Лазић, припада још увек старом типу књижевника високе осећајности!

О уметничким дометима и значају Крика понора, сложио бих се са оценом Лазе Лазића:[7] „Могли бисмо се усудити да изрекнемо оцену да је ово дело др Бошковића велико као Горанова „Јама“, као „Мајка православна“ Владимира Назора или поеме Скендера Куленовића. Кроз комплетну драму наглашен је крик, ту су и страдали и преживели, који могу да сведоче, да одају све почасти страдалницима српскога народа у вихору Другог светског рата.“

Посебно, изузетно вредно поље деловања др Бошковића је његово песничко стваралаштво. За ову прилику задржимо се на поеми Жена. Дело је испевано у једном комаду, као један једини уздах, узнесеним тоном. Овде је форма у другом плану. Др Бошковић узима страст, и срећу, и тугу – заједно!

 

„Лепота буди допадање,

Јача нас, богати и покреће,

да срећу у себи препознамо,

Оно што желимо буде веће.

 

Љубав је у култ претвара,

На златни трон је поставља,

До неба диже и обожава

Осећањима док управља.“

 

  Године 2015, у два тома, на више од 760 страна, у издању Македонског информативног издавачког центра у Панчеву др Бошковић објавио је збирку прича Колут. „Из свих приповедака ове збирке, на сугестиван, изражајан начин, избија аутентичан, непатворени живот. Проповетке др Бошковића писане су страсно и у готово свим испричани су истинити догађаји, почев од прве, страшног наслова „Дах смрти“, до приче о брату „Даце Комита“. У причама, могло би се рећи и у комплетном делу, др Бошковић трага за одговором о смислу живота и смрти.“ (Лаза Лазић).

Збирке прича Колут I – II (760 страна) су не само чист диктат биографије, него и историја живота и радњи пријатеља и познаника које је сусретао широм света. Аутор поседује невероватно способност да у своје приче (које су често праве новеле) унесе бројне занимљиве детаље за које бисмо могли да кажемо да су „мали медаљони“, јер дају нови тон и употпуњују представу о догађају, али и људима о којима пише.

Полиглота, светски путник, надарени певач и композитор, у својој медицинској сфери др Добривоје Бошковић исказао се као велики стручњак о чему речито говори уџбеник Муцање као говорна мана (у коауторству са сином др Дејаном) и Физиологија уметничког певања – где су дошле до пуног изражаја не само његове докторске, него и певачке врлина!

У времену „без времена“, када се „мржња раскомотила“, књижевно стваралаштво (и свеколики рад) др Добривоја Бошковића, једног од највећих српских писаца нашега доба, тражи нове, пажљиве књижевне критичаре, јер припада малобројном кругу лесковачке и српске литературе. Како то најчешће време исписује, значајни ствраоци, у било којој области, па и у литератури, најтеже добијају признања „завичајног круга“ и по томе ни стваралаштво др Бошковића није изузетак од правила „филозофије паланке“.

Изузетно обимно и разно врсно књижевно и научно дело др Добривоја Ј. Бошковића захтева пажљив, озбиљан прступ, не само доктора медицине, књижевних критичара, него и стручњака других области, пре свега музичке уметности, која је, поред његове основне делатности, медицинског позива, била и остала искрена, велика љубав.

Како сам написао на почетку двотомне студије Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016) и та моја дела рађале су се из протеста, али уз много наде; рађала су се јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе и недовољног знања у писању оваквих књига, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другом временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макад узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају, каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.[8]

Др Добривоје Бошковић познат је и као изванредан композитор и певач. Андра Тодоровић констатује уз јасну критичку интонацију:[9] „Нисам ни знао да пева, док га нисам чуо и остао отворених уста. Врло сам критичан у музици, почевши од себе, тако да се то догађало врло ретко. Баритон са висинам тенора, предивне интонације и најслађе од свега тзв. фоногеничне боје. Реткост! Поготову што је то све успео да сачува и у зрелим годинама. Ваљда зато што је ОРЛ светске класе, фонијатар. Ко би га знао? А. можда је и то оно „Бог дао“?

Књига о др Добривоју Ј. Бошковићу, рођеном у  Грделици, писана је са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература. Др Добривоје Бошковић: живот и мисао – хрестоматија и коментари није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник. Сигурно је у овој књизи, својеврној хрестоматији, било извесне недоследности и непотпуног приказивања веома обимног и разноврсног дела др Добривоја Бошковића, изванредног књижевника, полиглоте и светског путника особеног стваралачког гласа.[10]

Могао бих да закључим, без лажне скромности, да сам, макар делимице, омогућио још потпунији увид у обимно, изузетно вредно, књижевно и уопште уметничко и научно стваралаштво др Добривоја Ј. Бошковића, чија је библиографија довољно занимљива да тражи нове истраживаче, упоран и систематски рад научника и уметника нашег савременог литерарног тренутка.[11]

Данило Коцић

 

  • [1] У Књижари „Стошић“ јула 2016. године приређено је Поетско-књижевно вече „Др Добривоје Ј. Бошковић и његово дело“. О овом ствараоцу вишеструко раскошног талента говорили су Данило Коцић, новинар и писац, Божидар Илић, новинар и уредник у Радио и ТВ Лесковац и Драган Стошић, политиколог. Присутнима се обратио и др Бошовић, композитор, који је (уз гитару) извео више песама. Напомена: Др Добривоје Бошковић рођен је 4. јануара 1936. године у Грделици код Лесковца. Основно и средње образовање стекао је у Грделици, Лесковцу и Нишу. Дипломирао је на Медицинском факултету у Београду, а последипломске студије и специјализацију завршио је на Универзитету у Гетингену, Келну, Марбургу на Лану и Лондону.

 

  • [2] Лаза Лазић, „Истинити лик националне драме“, рецензија, Црни Ђорђе, Јуридив из Тополе“, драма у четрнаест слика, Мекедонски информативни и издавачки центар, Београд 2015, стр. 173-181,
  • [3] Данило Коцић, „Добривоје Бошковић, Стефан Немања“, драма, рецензија, Београд 2017.
  • [4] Поздрављам те, човече без мане,/ Српско чедо,Немањо Стефане,/ Од Завиде, крви одабране,/ Нашем роду, велики жупане,/ На свет дође, Србима да сване,/ И врати нам земље похаране.(Одломак песме коју пева гуслар Добросав). Напомена: Деца Стефана Немање: Вукан, кнез, самозвани крањ Зете, али и велики жупан Рашке, Стефан Првовенчани, велики жупан Рашке и краљ Рашке и Растко, први српски архиепископ, Сава I (1219-1233, који је живео од 1169 – 1236). Имао је три ћерке – Јефимију, другу (непознатог имена) и Елену.
  • [5] Стефан Немања, Вукан (Немањин син), жупан Мргуд, жупан Дабижив, епископ Никанор, властелин Којимир, властелин Кажимир, властелин Ђурај, властелин Радун, властелин Милша, властелин Држшко, властелин Обрад, витез Утуличић, игуман Теодосије, игуман Пајсије, Добросав, гуслар, саборници, присутни;
  • [6] Данило Коцић, „Добривоје Ј. Бошковић, Краљ Стефан Немањић Првовенчани“, рецензија, Београд 2017.
  • [7] Данило Коцић, излагање на на књижевној вечери посвећеној др Бошковићу, Лесковачки културни центар, 2. новембар 2012.
  • [8] Напомена: Најважнији извор за писање ове књиге била је библиографија радова др Добривоја Ј. Бошковића, али и дела аутора ове књиге, двотомна студија Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016).
  • [9] Андра Тодровић је 25 година био члан – бас гитариста Уметничким ансамблом Министарства одбране Србије „Станислав Бинички“.
  • [10] Шта значи хрестоматија? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела. Напомена: Рад др Добривоја Бошковића детаљно је представљен у двотомној студији Лесковачки писци: трагови и трагања (Лесковац 2015, 2016).
  • [11] Напомена: Најважнија дела др Бошковића: СТРУЧНЕ КЊИГЕ: Муцање као говорна мана (у коауторству са сином Дејаном, Београд 1973); Муцање (Београд 2014); Физилогија уметничког певања (2016); ПОЕМЕ: Посланица (1993); Чежња; Суд и усуд; Грех (2013); Жена (2013); Сан и јава (2011); Рано и позно (2014); КОМЕДИЈЕ: Грделички крос (2000); РОМАНИ: Сагореле сени I, II (2002); Valsottino imperijal (2007); Пантократора рука (2015); ПРИПОВЕТКЕ: Колут I, (2015); Колут II, (2015); ДРАМЕ: Смрт вилењака (2010); Цар Душан Силни; Српски краљеви Стефан Драгутин и Стефан Урош II Милутин; Цар Лазар (2011); Крик понора (2012); Анатомија сујете и заблуде (2013); Црни Ђорђе, Јуродив из Тополе (2015); Стефан Немања (2017); Крањ Стефан Немањић Првовенчани (2017), Дива из Гуче (о Радмили Бакочевић (у припреми).
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.