PanoramaPress.016: Danilo Kocić: „Sagorele seni“ dr Dobrivoja Boškovića, prikaz

ЛЕСКОВАЦ – Роман Сагорели сени припада оном делу стваралачког опуса др Добривоја Бошковића који га убраја у ред најбољих лесковачких и српских писаца на почетку XXI века. Иако је реч о роману-првенцу, Бошковић је показао како се пишу дела ове врсте, која захтевају не само неспорни таленат и стрпљење, него и велику ерудицију.

Danilo Kocić: Dr Dobrivoje Bošković – Život i misao, Leskovac 2017.

Овај роман је двотомно дело (око 1.000 страница) што га такође чини необичним у ово време краћих романескних форми. Због своје обимности, Сагореле сени нису једнозначна књижевна форма, имају више „рукаваца“, али је главни ток радње ипак усмерен у опису драматичне и на крају трагичне судбине двоје младих који су се заволели и после краће и тешке болести (туберкулозе) окончали овоземаљско трајање.

Радња романа догађа се тридесетих година XX века у Грделици. Ауторова мајка замолила је др Бошковића да „напише причу о тој великој љубави“. У поговору, писац каже: „Написао сам је својим сузама…“[1]

Како истиче у приказу Јовица Ђорђевић, Сагореле сени писан је да га читалац доживи као панораму једне паланачке средине на југу Србије коју је писац дуго година, боравећи у туђини, носио дубоко у својој души и преживљавао је са искреном носталгијом. Без намере да прати и користи неки од начина романескног казивања, писац по свом опредељењу користи својеврсну форму, дух и осећајност којим ће на најбољи начин изразити своје намере.[2]

Академик Ристо Василевски сматра да „Бошковићев роман, иако веома обиман, није ни једном својом страницом оптерећен; он je једноставно тако широко замишљен и постављен, тако je успешно магистрално и изведен, да je његова дужина заправо интегрални део концепта, а импресивно делује и на читаоца који кроз њега путује као у неким добрим старим читалачким временима, од сцене до сцене, од лика до лика, од зеплета до заплета, док најзад не изрони у једно специфично целовито виђење човека, завичаја, Бога и људске душе. Роман je, уз то, у основи некако миран, а изнутра крцат и богат“.

Први део романа има шест поглавља: „Свитање“, „Пламен љубави“, „Страст и сумња“, Заручење и подозрење“, „Узнесење и стрпљење“ и „Идила и клетва“, а други се састоји од четири поглавља: „Нарушавање“, „Понор пакла“, „Патња“ и „Нада“.

У средишту романа је љубав Банета и Љиљане, зване Лили, из две угледне грделичке породице – Фирге и Карче. Фиргину породицу чинили су супружници Криста и Роска и њихово троје деце: Лека (најстрији син), Бане (средњи), Милан (најмлађи). У породици Карче (осим три куће у Грделици, они су једни имали грамофон) живели су: Бора и Симка (супружници) и њихова деца – Младен (најстарији), Драги (средњи) и Душан (најмлађи) и ћерка Љиљана, коју су сви звали Лили.

Од три дична и наочита сина Кристе (чије је отац био у више наврата председник грделичке општине) и Роске (која је знала француски језик), (најмлађи син Милан бринуо је о стоци), најлепши је био њихов средњи син Бане. Овај вижљаст, предусретљив и образовани младић, неодољивог шарма и богатог духа, увек спреман да се уз обавезан осмех са сваким нашали и каже коју добру и прикладну реч, био је изузетно омиљен међу становницима Грделице. Испод валовите црне и густе косе и подуховљеног високог чела, његове крупне црне очи красиле су харизматично изражајно лице хармоничних пропорција, сличних сину Кинире и Смирне, фамозном митолошком Адонису. Његов наступ је код сваког саговрника будио симпатије, а људи су након сусрета са њим својим укућанима радо причали о његовој уљудности. Бане је поседовао урођену отменост и импресивну учтивост, која је остављала респект и сваког намерника опомињала да се ради о изузетној особи посебног дара и пријамљивости. Од како је од мајке Роске, иначе образоване домаћице и аутодиктата, још у својој петој години научио да чита и пише, више се није одвајао од књиге.“

Бошковић са великим симатијама описује ћерку Боре и Симке Карча, осамнаестогодишњу Љиљану, коју су од милошти звали Лили.

„Некада неугледно и коштуњаво девојче, које су у школи због њене светлошуте боје косе подругљиво звали „бела мачка“, беше се за кратко време развило у једру и витку лепотицу, пленећи погледе свих присутних и измамљујући чежљиве уздахе окупљених младића. Њена светласта боја косе била је везана у вешто исплетену дебелу кику, која се као змија спуштала низ дуг врат и као тојага праву кичму, досежући скоро до самог паса. Када је желела да скрене пажњу на своје бујне и чврсте груди, своју плетеницу је пребацивала преко леве сисе, потенцирајући на тај начин свој ионако неодољиви шарм. У њеним великим светлопавим очима као да се огледалоцело небо.“

На једној вашарској свечаности код Старог Крста, на коме се окупило мноштво света и наступао чувени грделички свирач Милан Хемба, родила се неописива љубав,  на први поглед, између Банета и Лили.

Њу, лепу Лили, аутор ће више пута описивати, а један од најупечатљиви тренутак је сусрета Банета и Лили када је чувала стоку:

„Била је одевена у кратку цицану хаљину са ситним плавим туфнама, готово без рукава и са великим изразом спреда и позади. На ознојеном телу, она је тесно приањала уз кожу, истичући изразито женствен и хармоничан рељеф њеног савршеног тела. Велике груди као да су стављале на пробу издржљивости веома танак струк који се испод ширине од једног хвата нагло косо спуштао у наглашена и складна бедра. При сваком кораку, као да су кретала на једну, а груди на другу страну, што је код ње посебно долазило до изражаја, јер је попут манекенке мекано корачала ногу пред ногу. Израз на хаљини био је толико дубок да се могао видети добар део једрих дојки, које се при ходу нису њихале, остављајући утисак као да су од гипса или исклесане од мермера. Широка бедра поствљена на витким и дугим ногама, одавала су већ на први поглед будућу родиљу и мајку. Два кокетно откопчана дугмета на предњем-доњем делу хаљине омогућавала су да при сваком кораку заблиста белина коже, час једне, час друге бутине и наслућивање велике тајне девице.“

Писац сугерише, врло драматично, тренутак када се крава Белуна (која ће бити узрок тешке болести двоје младих), подигнутог репа, кретати у трк, али ће је убрзо смирити Банетов брат Милан, који ће двоје заљубљених убрзо напустити док су седели на клупи поред Фиргине воденице и тада је први пут Бане „ухвати за руку која је лежала на клупи и поче нежно да је љуби“.

Када су се други пут срели, и били сами, Бане рече Лили:

„Хоћу да знаш, да од оног дана, када сам те видео на Старом крсту, само на тебе мислим и осећам да те силно волим. Признајем да нисам знао да тако нешто постоји, али догодило се, и мислим да је то она права љубав о којој књиге пишу и песме певају. И више од тога, јер се збила на први поглед, а мало је срећника који се могу похвалити да су је доживели. Ти си изменила мој живот и ја више нисам онај који сам пре сусрета с тобом био. Имам осећај да на овом свету, сем тебе и мене, више нико не постоји. Моје очи као да су створене само за тебе, за све остало сам слеп.“

Уследила је заносна исповест прелепе Лили, које је за себе говори да „пастирица не зна само добро да кроји и црта, већ уме и да размишља“:

„Од сабора наовамо ми се не скидаш са памети. Дању на тебе мислим, да би те ноћу сањала. А кад се пробудим, пуна сам стрепњи, јер сам начула да те многе девојке обожавају, па се онда оправдано питам: да ли тој бујици наклоности и симпатија можеш одолети. То важи и за садашња, а и за она будућа времена. Не знам зашто и како, али у дубини своје душе осећам да сам баш ја она коју си ти у животу тражио и зато се усуђујем да те упитам: да ли ћеш бити постојан као ја, и да ли ћеш моћи заувек бити само мој?“

За Банета, Лили је била „сан летњег дана, непоновљива реткост“, „сјај и сенка свих сунаца“, „слатки отров или отровни слад; отворени врч са медом“, „биће од најсмелије маште које је увек тражио“. Он је, док је љубио, говорио да се „осећа као да су се две велике и брзе реке среле“. Она би, у заносу страсту, које писац сликовито описује, говорила да није њега, Банета, остала би каква је и била – „вредна кројачица и безбрижна куварица“.

Банетова мајка Роска се од почетка везе њенoг сина са прелепом Лили противила тој великој љубави говорећи да „жене могу да поједу и упропасте мушкарца; да га униште до те мере да од њега, осим успомена, не остане ништа друго“. Додавала је да „лепота жене значи претњу са свих страна“ и да је „у карактеру сваке жене варљивост“. Мајка је саветовала сина: „Има, дете моје, жена од којих глава не боли, срце не лупа и душа не копни. Таква жена теби треба.“

Колико је Роска била против Лили најупечатљивије говори следећи цитат: „Па зар наш господин син, поред толико згодних девојака одједном одабрао ништа ваљаније него једну посве обичну шваљу и утвару са две тутке у дупету, коју ће први јачи ветар одувати!? Момку као што си ти је потребна не само лепота, већ жена здрава као тресак, која је у стању окопати и упрегнути, занети, родити и децу одгојити, и уз све то: мужу понос и дика бити.“

Мајка Роска (која је прочитала много књига и француски одлично знала), говорила је како „љубав и смрт једна другу у заседи вребају“ и да јој то „сада не да мира“.

У роману ће потанко бити описано и јуначко Кристино ратовање, пријем код врховног команданта војводе Мишића, уручивање Карађорђеве звезде са мачевима и унапређивање у чин наредника. Одбио је и стипендију Војне академије и одлучио да се, по завршетку рата, врати „миру своје клисуре“.

Сугестивно су описани и детаљи Банетовог одласка у Београд где је успешно положио тест, потписао уговор са фирмом „Бата“ где је примљен да од 15. новембра ради као књиговођа, али се то неће десити, јер ће смрт бити бржа.

Међу најлепшим страницама романа Сагореле сени су страсни љубави доживљаји, посебно у воденици („Волим твоје руке на мојим грудима…“), али Лили додаје: „Хоћу невина да уђем у брак.“ То ће се и догодити. Велику, искрену љубав двоје младих ништа није могло да поколоба, чак ни бројне лажи („да са једном лесковачком дрољом има ванбрачно дете“). Уз музику, радост свих, уследила је веридба и заказивање венчања, што је заправо крај првога дела овог вансеријског романа др Добривоја Бошковића.

Занимљиве и по много чему драматичне странице отвара други део романа Сагореле сени у којима се описује психичко стање Банетове мајке, која се и даље оштро противи вези двоје заљубљених.

У поглављу „Понор пакла“, описан је жур у Лесковцу, где се Бане представио као изваредан интерпретатор на фрули (по чему је одавно био познат у Грделици). На балу је Лили изабрана за – прву даму вечери и као награду добила златан сат. Ту, међутим, Лили доживљава велику непријатност и невероватну понуду домаћина вечери Горана Поповића, сина власнка штофаре. Док је играо са Лили, нападно се удварао (иако је знао да је недавно верена):

„Боже, како сте ви дражесни: поред вас човек заборави све… буквално све… Довели сте ме у ситуацију да не знам шта да мислим… омађијали сте ме од једног јединог додира… Просто је чудно шта са мушкарцем може учинити лепа и драга жена. Имајући у виду вашу изузетну појаву, тек сада ми је постало јасно да се човек не треба ниједној жени на вечиту верност заклињати и таквим чином себе без нужне потребе обавезивати – ето шта сте ви вечерас са мном учинили, моја уважена госпођице Лили, а ви добро знате да ја нисам било ко, већ једна од најбољих партија у целој земљи. Звучи невероватно, али када бисте ми сада рекли да из ових стопа заједно утекнемо незнано куда, верујте ми, ја се не бих ниједног тренутка двоумио; пошао бих са вама гдегод ви то зажелите и без оклевања оставио све што поседујем.“

У роману потом следи опис низ трагичних дешавања, посебно смрт Харија, великог Банетовог пријатеља, у сулудој тркачко-такмичарској брзој вожљи са Гораном Поповићем од Лесковца до Вучја.

Коначно, долази драматичан расплет када је угинула крава Белуна (коју су по одлуци ветеринара морали да спале), чије је некувано млеко пила Лили. Оболела је од туберкулозе (нису помогле бројне интервенције лекара), а од те неизлечиве болести, када сазна за тај трагични догађај, умире и Бане. Заједно су, у истом ковчегу сахрањени на грделичком гробљу и то се први пут десило.

Пре овог драматичног завршетка, Бане и Лили размењиваће низ нежности и венчаће се раније него што је било заказано и то само у прсуству два сведока и свештеника. Млади брачни пар ће једно време боравити у Лилиној кући, а касније ће се преселити у свој дом размењују поруке, песме и писма. То су врло дирљиве странице, а и изванредна песме пуне радости, али и сете.

Сложили бисмо се оценом Јовице Ђорђевића да је „лагано и на први поглед неповезано излагање, у ствари, пишчева намера да све објасни до детаља и да ништа не препусти забораву или погрешном тумачењу. Рађајући приче за причом, као што то чине сликари широким потезима на платну, он од њих несумњиво ствара потпору за доживљавање романа као целине. Све, дакле, тече као што је текло време и живот у паланци, пун неизвесности и вођен невидљивом силом судбине. Притом, оно што је уочљиво и као специфичност и пишчева склоност је да сваку од својих прича коју растаче од стварности, започиње дијалогом његових личности и учесника у роману“.

Ђорђевић с правом издваја пишчев „однос према Циганима, њиховом животу и музици“. Он закључује, такође се слажемо, да „пишчев главни јунак не само да је изванредан свирач на фрули и окарини и велики љубитељ музике Цигана трубача, довољно познаје и њих и њихову музику, у чему се види и осећај дужног поштовања према њима“.

Попут Ђорђевића, оцењујемо да је „у  основи свих збивања љубав, однос међу људима, породици и природи, али, изнад свега, то је страсна и непоновљива љубав двоје младих. Бане и Љиљана – Лили својом младошћу, лепотом и искреношћу осећања представљају у свим елементима најсветлији део универзалне и савршене љубави“.

Др Бошковић, иако велики зналац локалног говора – у роману није то видљиво. Готово све личности говоре „савременим језиком“, што, по моме суду, делимице умањује укупан уметнички утисак, јер је реч о делу неспорне високе вредности и о аутору веома широког образова, што се може видети пажљивим читањем овога веома вредног романа.

Иако је, иначе, роман писан стилом који не тражи превелика одгонетања, има и доста занимљивих метафора, које вреди навести. Већ сама назнака на почетку да је роман „написао својим сузама“ једна је од метафора, која сликовито говори до које је мере аутор био усредсређен на суштину уметничког дела, личности и догађаје.

У роману има, и то треба нагласити, доста биографских података, али и читавих целина које су део пишчеве имагинације. Аутор тачно наводи имена места и других географских појмова који постоје (Грделица, Дедина Бара, Ораовица, Козарачка река, Мала Сејаница, Палојце). У роману су објављњени и цртежи кућа две породице – Фирге и Карче, што такође употпуњује овај крајње занимљив роман.

Описујући личности, др Бошковић говори, на пример, да је „мајка неосвојива тврђава чије су зидине од најбољег и најчвршћег материјала овога света: љубави, нежности, пожртвовања до самоуништења, саморегора и доброте према свом породу – изузетних размера. За њега је Лили „некрунисана краљица забаве“, а њене светлоплаве очи  су „ведро ђурђевданско небо“.

Када пореди нечије певање, аутор наводи да је „хукнуо гласом излајалог пса“ („Умри Боже, да ти видим пратњу!“). Можемо даље навести „да пијаног Бог чува и сан лечи“, а онда следи мудрост „да се жена узима, а крава купује – само из свог краја“, да „долази брига на бригу“ и да су „женска ћуд и природа вражја ствар“.

Читамо такође да је „сваки растанак умирање у ратама“, „где је песма и весеље – ту Бог станује“, „нека Бог да мушкима здравље, а женама памет“; „срећа је кратког даха и да радост увек нешто помути и грубо је и ненадано смлати и порази“.

За Банета су, на пример, Лилине речи „најлепша песма на свету, неоткривени звуци што се скривају у мојој фрули и који су лепши од поја славуја, али ипак неупоредиви са твојом лепотом“. Сазнајемо да је „љубав опсесија на ивици лудила“, да је „једносмерна улица где повратка нема, нити се он жели“. За Банета, Лили је нешто што се није родило у Грделици: она је по свему слична Шантићевој Емини, „од чије лепоте ноге клецају и којом би се и краљев двор могао подичити“.

Писац подсећа да је неким јунацима његовог романа јасно да „школовани људи од силне памети не умеју поштено ни да се ожене“, а да „ђаво није ништа друго до човек без савести“, „туђина је проклета авлија“, а „када се воли време губи своју важност“.

Дознајемо да „љубав и смрт једна другој заседу вребају“ и „где срце одлучује, разуму места нема“. Писац примећује: „Послушај ову тишину! Зар није божанствена?“ Такође уочавамо наредно памћење „да је наивност чедност, а поверење у добронамерност – најобичнија глупост“ и да не треба „исувише много квалитета да би се потом обраћала пажња на нијансе“, да „људе ништа тако јако не привлачи као јака жена“, јер „када се воли, време се не мери, јер се оно ставља у службу љубави“. Писац наводи речи да је „женска нежност као јутарње сунце које пријатно греје и нагони цвет да се отвори, лист да озелени, а плод шећер да накупи“. У животу, читамо, „лако је барци пловити, ако је крманош добар“, да су „први кораци и највећи кораци и да је започето упола свршено“.

Сам крај овог узбудљивог, изузетно вредног романа др Добривоја Бошковића: „Када киша поче да пада, народ се ускомеша (на дан сахране двоје заљубљених) и пожури својим кућама, а Фирга и Карче наставише трагање за њом (Роском). Не обазирући се на лоше време и уз помоћ унајмљених паса трагача, обиђоше све околне куће, колибе, шпиље, капеле по гробљима и друга могућа скровишта, и тек увече се вратише својим кућама, али Роску не нађоше. Тога дана је настала легенда о верности до гроба двоје љубавника и прича о мајци која је полудела зато што смрт свога детета није могла поднети. О том немилом догађају су се распредале свакојаке приче: неки су тврдили да је Роска од грома сагорела, а други да лута по шумама, као каква горска вила, и храни се птичјим јајима и шумским плодовима. Од страха да је не сретну, дрвосече и чобани су дуго зазирали од густих и тешко проходних шума. Сећање на мртве љубавнике будило је успомену на ову необичну и чувствену жену.“

Роман Сагореле сени велика је поема љубави коју може исписати само зналац таквога талента као што је др Добривоје Бошковић, велико име српске савремене литературе.

  • [1] Др Добривоје Бошковић, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, стр. 7. Напомена: Књижевно-издавачка задруга Књиготека доделила је награду „Златни венац“ Добривоју Бошковићу за роман Сагореле сени, у два тома.
  • [2]Јовица Д. Ђорђевић, „Трагичност узвишене љубави“, приказ романа, Добривоја Бошковића, Сагореле сени, Књиготека, Београд 2002, Помак, бр.  25/26, јануар – јун 2004, стр. 24.
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s