Danilo Kocić: „Pantokratora ruka“ dr Dobrivoja Bošković

ЛЕСКОВАЦ – Данило Коцић, приказ, Добривоје Бошковић, Пантократора рука, НИУ Македонски информативни и издавачки центар, Панчево 2015. – Романескно стваралаштво др Добривоја Бошковића један је од најуспешнијих подухвата овог уметника речи. После изванредних романа Сагореле сени (два тома) и Валсоттино империјал, објављује 2015. године роман Пантократора рука.[1] 

Ово изузетно обимно дело (више од 400 страница), без изакве сумње, као и нека друга његова остварења, збирка прича (Колут I и Колут II) описују дешавања из пишчевог веома садржајног и узбидљивог живота. За разлику од дела чисте биографије (пише у првом лицу), уводи новину, јер је наратор његов отац Јордан. Роман Пантократора рука почиње занимљивом напоменом самог аутора: „Било је тако или је тако могло бити…“ Тиме, по нашем суду, желео да стави до знања да су неки догађаји – чиста фикција!

Сложили бисмо с оценом рецензента Бранимира Шћепановића да се „књига чита као у гризници“ и да је то „прича коју може само живот написати“. Такође нам се чини више него тачним да је Пантократора рука сведочанство о предратном, ратном и послератном времену, али и породична драма о неправди, том вечитом и неизбежном пратиоцу обдарених, честитих и правдољубивих, са којима се сусрећемо у животу.

До које је мере роман исписан из живота, односно истинит, а шта је фикција, тешко је рећи, али је једно више него истинито и лако препознатљиво, као на брисаном простору: личности! Ту нема измишљања, нема ни непознатих места, ни крајева у којима је боравио, а слободно се може рећи да су и драматичне појединости такође чист диктар суровог живљења.

Роман има петнестак поглавља неједнаких дужина, а догађаји нису поређани хрохолошки иако је крај, могло би се рећи, у складу са временским одредницом која прати свакидашњицу.

Пантократора рука почиње занимљивим описом психолошког стања главне личности, Јордана, пишчевог оца, и сукоба унутар једне грделичке породице:

„Што даље, само што даље од куће и од ње, у густој шумиме осим дрвећа, по која животиња и птица, нико неће видети и док сам сам са собом, као да сам шенуо разговор, мој ламент ћути. Чиним то зато што ме тешка невоља на то натерала. И овога пута је претерала и неком се морам изјадати и душу једва подношљиве стеге ослободити. Људима ионако не могу, јер како поновити оно што је, да би ме увреди, моја рођена мајка рекла. Коме, ако не густој шуми која ћутке све у себе опија и својим миром ме саветује, а она ми је на дохват руке. Уздише се одмах изнад куће. Шумски свет ме је, од како знам за себе, као свога прихватио, стрпљиво слушао и са мном кроз фијук ветра разговарао. Као да ме је у своје пријатеље уврстио кроз мртву тишину, шум лишћа и цвркут птица тешио и најбољи савет ми давао.“

Савестан, разборит и марљив, али рођен под несрећном звездом, један од синова Јулијане С., главни јунак романа, Јордан је, од како је угледао свет, изложен, како уочава рецензент, „необјашивој и ирационалној мржњи своје мајке“, а „бол је утолико већи што он воли своју немилосредну и рогобатну мајку“.

„Најтеже ми пада када ми пожели смрт. Док сам жив у у шима ће ми одјекивати речи: „Умри, куче!“ Баш тако. Познајем све вршњаке у мом малом месту, али тако нешто ни од једне мајке нисам чуо. Ни нашем псу такве речи није упутила. Поред свих уступака, то не може бити нормална ствар… Још мање када то чини рођена мајка.“

Због тога Јордан осећа потребу да каже како је „бол тихи вапај за избављењем“ док је „окружен мирисима шумског цвећа и појем птица, лежећи на клупи поред извора који је сам урадио и слушајући тупи бат нечије секире размишљао и у томе утеху тражио“.

У наставку драме у драми, прелазећи да описује живот једне породице (сада у првом лицу), аутор описује лик оца главне личности:

„Јорданов отац Димитрије био је наочит, разборит и снажан човек, господсвеног изгледа и одмереног понашања. Подсмешљива и изазивача погледа непоправљивог шаљивџије и вечите ругалице, увек је био спреман да се нашали. У шали и духовитој досетки, које је он и свако доба умео добро срочити и још боље испричати, из тако насталог смеха, знао је не само друге да развесели и у њиховој радости и сам учествовати, него је то истовремено био и један од не мање важних начина, да кроз разбибригу и шенлучење, бар за часак, заборави своје сиромаштво и прилике у којима се беше туђом кривицом нашао.“

Димитрију се веома допала Јулијана, „ђаволски лепа девојка“, са којом ће се први пут сусрести на једној свечаности, а неколико дана касније у лесковачкој цркви Оџаклији, требало је да се венча за „дежмекастог и неугледног човека са смешним раздељком посред главе и у шестици усврдлених бркова“.

Јулијанини родитељи су на сваки начин покушавали да растуре брак са Димитријем; нису успели и „Јулијана је на миру родила петоро чиле и отресите деце“ (четири сина и једну кћер).

Јордан, главна личност романа, био је „други син по старешинству, али је можда „од запостављања и злостављања трпео још као одојче и мало још неразумно дете“. Тражећи још као дете спасење залутао је у шуми и ту је провео целу ноћ.

Била је то застрашујућа и тамна ноћ у којој је слушао дозивање сова и завијање вукова. Цело село се беше дало у потрагу за њим; међу њима није било само његових родитеља. Они су остали код куће и нису га ни погледали када су га уплашеног и исцрпљеног на рукама донели и у кревет положили. Нису га ни водом понудили.“

Каква је судбина задесла Јордана довољно показује да су га, иако је био најбољи ђак, из гимназије исписали, „из одељења извели, онако како се то са псом и стоком ради“, а они, његови родитељи, и поред протеста професора и ђака, нису се обазирали, чак и када се „директор школе енергично умешао и рекао им да је он најбољи ђак и да ће га због изузетне интелигенције, школа стипендирати“. Вратили су га кући да буде – земљорадник!

Једнога дана, Јулијана, Јорданова мајка, исповедала се у „божјем храму“, у цркви Светих Арханђела у селу Велико Козаре. На захтев калућера како „мора да говори истину“, каза:

„Када је тако, онда ћу вам признати. Један од синова ми је тежак бол задао и до ивице смрти ме довео, и зато га мање од осталих волим… овај… немојте замерити – ја га у ствари мрзим“, мислећи на Јордана једва изусти она.

У овом узбудљивом роману, који има и елемената трилера, Јордан, после одслужења војног рока, жени се Симком „једној од најлепших девојака у Грделици“, ћерком очевог најбољег пријатеља и угледног домаћина Светозара – Тозе Фирге.

Тада је Јордан био „суочен са чињеницом да га за избор жене нису питали, на свом случају се уверио да се на селу брижљивије купује крава него што се бира жена са којом треба цели век да проведе“. Једино је за Симку знао да је „вредна, скромна и веселе природе, па ће му због тога бити од велике користи“.

До које је мере мајка Јулијана била окрутна према своме сину Јордану, чак и после женидбе, показује и овај цитат „Божја рука, зна гејак шта је божја рука… немој ме засмејавати. Божја рука штити моју децу: Уроша, Божу и Љубомира, а ти си обичан зврндов и ништавило, куче“.

У роману Пантократора рука следи драматичан опис тешког психолошкога стања главне личности и то су, засигурно, врло узбудљиве странице овога дела.

„Како слушати грцање настало од бола који су изазвале увреде рођене мајке и поднети сажаљење самога себе. Зар оплакивање себе за живота, није исто што и прерана смрт. Вређа ме, па ипак би радије пред њом клекнуо и без осећања понижења и срама, горко заридао, само када бих знао да ће се после тога покајати и узвикнути: „Опрости Господе, што сам због греха почињеног према теби, према свом детету, неправедна. Дошла сам да Твојом крвљу оперем моју прљавштину.“

Када би се то догодило, онда би се последњи пут сит исплакао, и то не би биле горке, него сузе радоснице и свака од њих би се у зрно бисера претворила. А онда би их на нит испредену од своје чемерне душе нанизао и да је Бог с неба види, ниску око њеног, као лабуда дугог врата, обесио. Како би то лепо било. Био би то празник већи од Божића и Ускрса заједно. За ту прилику бих јој испевао и оду посвећену само њој и назвао је „Бисерницом“.

Веома погођен понашањем своје мајке, Јордан је решио, по сваку цену, да напусти родитељски дом. Захваљујући шефу станице и његовом брату од стрица Светозару, пријавио се и успешно положио испит за скретничара и убрзо се нашао у Славонском Броду, где је добио стан и започео службовање. Често је гледао „тамо у даљину, где поглед смењује мисао“ и размишљао о томе да се „зло од добра не разликује по томе што никада не мирије“.

Испредаће се бројне приче, смењиваће се многе личности у Славонском Броду, а марљиви Јордан ће припремити испит за телеграфисту и у Загребу „са одличним успехом положти“, а касније и испит за отправника возова. Потом је следила вечерња гимназија, а и ту је ређао само одличне оцене и размишљања о појединим женама у којима се истовремено скривају и „пакао и рај“. И затим следи једно филозофско промишњање: „Питање на питање – и то је жена.“

Следиће затим и полагање пријемног испита из математика на Свеучилишту у Загребу када је одушевио чланове изборне комисије (рад је предао уз фасциклу са теоријом о елипсоиду и квадранту, после петнаест минута, а они су мислили да је одустао). Уместо усменог испита, замолише га да им одржи предавање и објасни појединости занимљивог рада кога они нису у потпуности разумели, па им је било „жао што је морао десет пута избрисати формуле написане на великој табли, да би на крају његово предавање поздравили пљеском и стиском руке, исто онако као и оног дана када је полагао испит за скретничара“.

Било је то први пут од како Свеучилиште постоји да три главна професора једне катедре до излаза из зграде испрате кандидата за пријемни испит. Пружили су му руку уз наколн од кога му се образи зажарише. Када изађе на трг, једва се могао уздржати да од силног задовољства гласно не кликне. После овог признања је и сам разумео зашто су професори из Лесковца молили његове родитеље да га не исписују из школе.

Нажалост, истога дана Јорданов млађи син Доцко само што није преминуо. Превијао се од болова. Хитно је пребачен у болницу, а потом у Београд, где је операција трајала више од четири сата и – преживео је! Тада је дао завет да ће бити доктор и – тако се и догодило.

Јордан, подстакнут повољних здравственим исходом његовог сина, уз велики елан, решавао је задатке из геометрије са статиком. Успешно је положио и дипломски испит.

Био је својеврсни доживљај вредан пажње када је његов нови рад из геометрије истога дана признат и за докторску дисертацију. Пред већ познатим испитивачима и великим аудиторијумом који се тога дана због њега беше у највећем анфитеатру Природно-математичког факултета окупио, показао је такву виспреност, да се они нису ни усудили да му постављају неко питање. Таквим успехом се до тада нико није могао похвалити, и у аналима факултета нигде није записано да је неком пошло за руком да у истом дану постане професор математике и доктор науке.

У роману Пантократора рука описани су потресни детаљи живота у Славонском Броду уочи и почетком Другог светског рата. Доминирале су пароле исписане на зидовима „Југо нећеш дуго“ и „Србе на врбе“. У то време Јордан добија писмо Дирекције желеница у Београду да буде „финансијски саветник и професор математике у Вишој железничкој школи у Београду“.

Одлазак из Славонског Брода и пут по беспућима до Србије и Београда описан је веома драматично, јер је свакога тренутка претила опасност да комплетна Јорданова породица (он, његова жена и двоје малолетне деце) страда. Ипак, срећа их је послужила и домогли су се свога циља. Те странице романа су и најдраматичније и ту се показало право лице пријатеља, али и издајника.

Истовремено, следе драматични описи дешавања у Грделици и на југу Србије где Бугари врше велика зверства, а у селу Градишту, недалеко од Власотинца, Јордановог брата Божидара, младу учитељицу, којој нису дозволи да напише ни опроштајно писмо својој мајци и веренику, убијају – партизани.

Када одјекну рафал машинке, у раку први паде свештеник, а на њега Божидар и девојка. После тога на брзину закопаше лешеве, не знајући да је свештеник остао жив.

У роману исписани су детаљи као да су директно пренети из живота, у време ратних страхота. „Тајна остаје тајна само када се о њој не прича“ и тада се присетио очевих речи, који је у шали говорио док су ишли планинским путељцима „да оног ко иде први уједе змија, а последњег нападне вук“.

У Београду, у време највећег страдања српскога народа, Јорданов брат Љубомир саопштава тужну вест да им је отац умро „од туге за Божидаром и ту никакав лек не би помогао“.

Баш у време када су у Београд, потпомогнути партизанима, ушле руске трупе и када су се развиле жестоке борбе, Јордан је био мобилисан у Прву ударну крајичку бригаду. На Сремском фронту био је рањен у ногу и „са шрапнелом у листу, за њега је рат био завршен“. Ускоро ће се наћи у Руми где ће преузети дужност шефа станице.

Спас и срећа, те две чаробне речи чија вредност се највише цени када се оно што називамо срећом изгуби. Размишљајући о избављењу, сети се да му је на фронту веома брзо отупео осећај за страх и да се није плашио свуда присутне смрти. То је било место на коме се најбоље видело да је смрт део живота. У паклу који су стврили људи, он је био више мртав него жив. Зато се добровољно јавио за посао који је најбоље умео обављати. Данима је гледао како уз његов потпис за Београд одлазе теретни возови крцати лешевима наше младости покошене као снопље на плодним пољима  српске житнице коју су пошкопили својом крвљу. Неуки и злонамерни маршал је у смрт послао златну резерву која је требало да стане у упражњене редове погубљених, заробљених и несталих, и обнови опустошену и опљачкану земљу којој је била преко потребна њихова снага и памет. Врховни командат је то учинио  док је у име партије и пролетаријата уз циганску музику са конкубинама пио шампањац и јео печене фазане у време када је Београд био завијен у црно. Испразниле су се скамије и анфитеатри и престале журке и игранке због немара (или нечег другог?) оних који су без питања народа присвојили и већ на самом почетку злоупотребили власт.

Нагледао се Јордан мртвих и осакаћених, којима као да није било краја. Дубоко ожалошћен, није могао задржати сузе, жалећи што не може опет узети пушку у руке и притећи у помоћ омладинцима који су због своје младости и неискуства презирали смрт. Одлазио је у команду и тражио да га бар уврсте у тенкисте, образлажући свој захтев лакоћом учења и високим квалификацијама. Није помогло. „Има ко да гине, а ти одлично радиш свој посао и нама си овде потребан“, приликом задњег сусрета му рече човек из команде. „Људи, разумете ли ви мене, ја више не могу да гледам  ову мртву и унакажену децу!“, јадао се он много пута и то је потрајало све док се није завршио рат.

Као учесник рата и рањаван, враћен је на своју првобитну дужност и одликован је за показану храборст и изузетну ревност.

У којој је мери роман Пантократора рука инспирисан биографским подацима довољно говори податак да је Јордан био поносан што је „Дацко после студије права и положеног адвокатског испита постао угледан правник и са двадесет и четири године председник највећег београдског суда. Неколико година касније, као најмлађи лекар у Југославији, са одличним успехом, и Доцко је дипломирао на Медицинском факултету у Београду. Ови подаци су „чиста аутобиографија“, као и низ других које наводи аутор у овом изванредном роману (одлазак у Немачку на специјализацију у Гетингену, боравак у Кини итд).

Посебно су потресне последње странице овога романа у којима се описује дирљив сусрет Јулијане, Јорданове мајке, која је желела да види сина у Београду и да му пружи руку извињења за бол који му је нанела док је био дете.

Држала га је чврсто, као када се после дуге потраге и великог труда нађе нешто што се више не жели изгубити. Плаче и милује је по глави, али она још увек није била сигурна да ли то чини зато што јој је опростио. Можда плаче над својом судбином. Сећа се горчине и бола које му је задала и не може задржати сузе. И људи на гробљу не плачу за покојником, него оплакују себе и своје промашаје. Раздвојише их њихови синови.

Јордан, срећан што се мајка извињава због неправди које му је нанела, да би је утешио, каза: „Минуло се са минулим дружи, прошлост гробље прохујалих дана!“

На молбу своје мајке Јулијане, Јордан је успео да закаже да се исповеда код Његове светости, патријарха српског Германа.

„После исповести се осећам као да ми је камен пао са срца. Опустила сам се… Нестао је грч који ме је у животу одржавао. Сада видим да ни бол ни туга нису без вредности. Понекад су они јачи од живота. Шта ја знам… углавном, све чешће сањам оне у гробу и чини ми се да су ме се ужелели.“

Роман се завршава како је могло и да се очекује: „Само три дана касније, ноћи између суботе и недеље, уснула је (мајка Јулијана) вечити сан. Као да су руком однесене, нестале су дубоке боре на њеном челу.“

Роман др Добривоја Бошковића писан је пажљиво, уз много одабраних детаља, језиком који се сусреће само код најбољих зналаца наше савременог књижевног израза. Др Бошковић није филозоф, али су бројне поруке романа толико уверљиве и истовремено поучне да завређују пажљиво читање, као уосталом и целокупно стваралаштво једног од најбољих савремених писаца чије дело, нажалост, није још довољно вредновано и проучено.

 

  • [1] Данило Коцић, приказ, Добривоје Бошковић, Пантократора рука, НИУ Македонски информативни и издавачки центар, Панчево 2015.

 

Advertisements

Vinski bal 2017: Katarina Veličković „Boginja vina“

ВЛАСОТИНЦЕ – Централна прослава винских свечаности на главној бини почела је наступом трубача који су својим наступом поздравили многобројне присутне. У име организатора и домаћина Винског бала присутне је поздравио председник општине Зоран Тодоровић, који је између осталог истакао: „Прилика је да се и на 32. Винском балу подсетимо традиције и вредних домаћина који су неговали винограде и правили добро вино, на нама је да покушамо да традицију обновимо. Општина Власотинце даје подстицајна средства за развој пољопривреде, али ми сви знамо да је виноград господар и да тражи верног слуту који ће се само тиме бавити. Ипак, наш приоритетни задатак је стварање бољих услова за живот, рад и развој нашег места. У протеклих годину дана у завршене, започете и уговорене пројекте уложено је више од 400 милиона динара што је више од половине општинског буџета“.

Председник Тодоровић је овом приликом најавио отварање новог погона предузећа Грунер током октобра месеца, као и почетак радова на изградњи новог погона предузећа Елрад, у циљу стварања услова за нова радна места за младе људе из Власотинца.

Потом су се присутнима представили финалисти првог серијала популарне емисије „Никад није касно“, Милутин Сретеновић Срета, Ринго Хамидовић и Милорад Павловић Арса. Највеће одушевљење изазвало је појављивање кандидаткиња за Богињу вина. Ове године ласкаву титулу Богиња вина 2017 понела је Катарина Величковић, ученица трећег разреда економске школе у Власотинцу.

Ученица Основне школе “Синиша Јанић“ Христина Јовић  присутне је поздравила својом награђеном песмом „Мала принцеза“.

Катарина Величковић по други пут ове године учествује на избору, рекла је да није очекивала победу те да је победа изненадила, а своје планове оставила је за време које тек долази.

На великој бини уручене су награде и захвалнице победницима традиционалних конкурса. Уз ватромет и двочасовним концертом Сање Илића и Балканике завршен је 32. Вински бал преноси лист Власина

Roštiljijada 2017: Feštu otvorio Aleksandar Vučić

 

LESKOVAC – Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u prisustvu više desetina hiljada posetilaca i gostiju iz zemlje i inostranstva otvario je 28. Roštiljadu u Leskovcu. Inače, Aleksandar Vučić je prvi predsednik koji je posetio i otvorio ovu manifestaciju sa dugogodišnjom tradicijom. Dobrodošlicu preddsedniku Vuičiću je poželeo domaćin gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović, rekavši da Leskovac nastavlja tradiciju dobrih domaćina i dobrog roštilja. Zahvaljujući Vladi Srbije dosta je uradjeno, a uskoro će ovde do radnih mesta doći još hiljadu nezaposlenih rekao je doktor Cvetanović – prenosi portal Budite u toku.

– Leskovac je grad bogate i duge istorije, brojnih prirodnih lepota, psomenika kulture i vere, ali u svetu najpoznatji pp gastronomskim specijalitetima. I dok se čuveni leskovački ajvar izvozi na svetsko tržište, prva asocijacija na Leskovac ostaje ukusn roštilj i radicionalna Roštiljijada koja se večć skoro tri decenije održava u našem gradu. Mi se trudimo da Leskovac bude grad koji se stalno menja, ide napred ali istovremeno čuva svoju tradiciju i na njoj gradi nove šanse za budući razvoj. Danas je Roštoljijada najposećenija privredno turistička manifestacija u Srbiji sa 700.000 posetilaca kako iz Srbije tako iz čitavog sveta. Činjenoca je da je gastro turizam sve popularniji u svetu otvara nam više mogućnosti da više ljudi privučemo u naš grad, da s epomovišemo na najbolji mogući način i pozicioniramo kao važna turistička destinacija Evrope. U tome je neophodna pomoć Vlade Republike Srbije koja je i ove godine pomogla održavanje Roštilijijade sa 3 miliona dinara. Želim da se zahvalim predsedniku Aleksandru Vučiću na svemu što je uradio za naš grad, što je prepoznao da je Leskovac grad vrednih ljudi, gostoprimstva i vrhunskih specijaliteta sa roštilja – kazao je gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović.

Burno pozdravljen aplauzom sa centralne bine u centru Leskovca okupljenim gradjanima se obratio predsednik Srbije Aleksandar Vučić. – Ovo je najposećenija turistička manifestacija u Srbiji. Ovde trenutno ima između 15 i 20.000 ljudi i iskoristio bih priliku da pozovem ljude iz drugih gradova da dođu, jer je atmosfera predivna, a Leskovac je sve lepši i lepši – rekao je Vučić, dodajući da se radi na uređenju grada, da se nada skorom završetku „sage oko kolektora“, da će se uraditi fasade u gradu, te da će najkasnije početkom novembra biti otvorena nova fabrika.  U Leskovcu je danas  17.000 nezaposlenih, a ta cifra je donedavno iznosila 23.000. Ni to nije dovoljno i naravno da moramo još da radimo, ali zajednički ćemo uspeti. Južni krak Koridora će doprineti dolasku investitora, a samim tim biće otvorena i nova radna mesta. Vlada je dosad mnogo pomagala i nastaviće da pomaže u budućnosti – rekao je predsednik Vučić.

On je rekao da će fabrika u Lebanu biti otvorena za mesec i po dana, a „otvoriće se u prostoru koji je nekada ličio na štalu, a sada će to biti najmoderniji prostor“.

– To što nema predsednika koji je toliko posetio jug Srbije koliko sam ja, mnogo govori o odnosu prema ovom delu zemlje i Srbiji uopšte. Biću ponosan ako Makron i Merkelova dođu da obiđu jug, što će biti od velikog značaja za naše građane – istakao je Vučić koji je nakon silaska sa bine na zahtev velikog broja mladih izašao u susret da se fotografišu sa njim.

Predsednik Aleksandar Vučić je, odgovarajući na pitanja novinara, izjavio da je srećan jer je imao čast da prisustvuje otvaranju najveće manifestacije u Srbiji.

Kada je reč o hapšenju Bogdana Mitrovića, kojeg je kosovska policija privela danas po povratku sa hramovne slave u selu Mušutište, Vučić je rekao da Srbija nije pronašla nikakav pokazatelj da je on uradio bilo šta loše, ali postoje tajne optužbe  protiv Srba i politika koja je usmerena protiv Srbije.

– I kada to otvoreno kažete, onda se pojedinci dignu i počinju da nas napadaju kako rušimo mir i stabilnost regiona. Izgleda da bi neki bili zadovoljniji kada bi Srbija bila slaba i na kolenima. Međutim, takve moram da razočaram, jer će Srbija biti samo snažnija. Nažalost, jačanje će nam doneti i više problema, teraće nas da se stidimo sebe, svoje prošlosti, iako mi imamo najmanje razloga od svih zemalja u regionu da se toga stidimo. Ja ću u četvrtak ići u Brisel da razgovaram, a da li će taj razgovor biti civilizovan i dati rezultate, ne znam. U svakom slučaju, Srbija neće pokleknuti i popustiti – rekao je Vučić. Politika hapšenja Mitrovića je politika zastrašivanja kojom se poručuje „nemoj da obilaziš grobove svojih i nemoj da si otišao da vidiš svoje ognjište“, smatra Vučić.

– Videćemo kako će zapad reagovati na hapšenje Mitrovića, kao i na izjavu hrvatskog premijera. Odaloviću sam poručio da je trebalo da je na tu izjavu trebalo da reaguje oštrije i da ih podseti na zločine koje su činili. Prosto vole da se iživljavaju nad Srbima u svakoj mogućoj prilici. Napadaju me jer sam rekao deci da navijaju za Crvenu zvezdu, a ne za Dinamo ili Rijeku. Zar sam pogrešio kada sam rekao da je Crvena zvezda veći klub od ova dva? Nisam! Napali su me i zato što sam im rekao da će dobiti knjige, jer znaju da čitaju ćirilično pismo. To je izgleda moj najveći zločin – rekao je predsednik.  Kada je reč o napadu pojedinih medija i reketiranju, Vučić smatra da napadi više nemaju granice, da su meta i on i njegova porodica, ali da ga niko neće pobediti i da će otići samo onda kada narod to kaže.  Otvaranju ‘’Roštiljijade’’je prethodio bogat kulturno-umetnički program, koji se nastavlja koncertom Zvonka Bogdana.

 

Svetski festival posvećen specijalitetima sa roštilja će trajati sedam dana, a osim hrane i muzike, posetioci će moći da vide i izložbu slika, ručnih radova i izložbe kreativnih radionica. Centralni događaj je takmičenje u pripremi velike pljeskavice, a pored toga, odražava se i takmičenje majstora roštilja “Miodrag Gligorijević – Dragi Bure”, kao i takmičenje učenika srednjih ugostiteljskih škola.

Vinski bal 2017: Najbolji vinogradar Petar Pešić

ВЛАСОТИНЦЕ – Традиционално и ове године један од главних садржаја Винског бала  је избор најбољег винара и виноградара. На конкурсу за избор најбољег виноградара такмичило се четири кандидата. По мишљењу комисије најбољи виноградар  је Петар Пешић из Власотинца.

Ове године пријављено је 31 вино. Оцењивало се у следећим категоријама: врхунско бело вино, аутохтоно бело, врхунско црвено и аутохтоно црвено. Комисија је оценила да је прво место у категорији врхунско бело вино припало Милутину Цакићу, друго Бранку Биџићу а треће Драгану Пешићу. У категорији аутохтоно бело вино прво место припало је Браниславу Ристићу, друго Милутину Цакићу  а треће Драгану Коцићу. Оцењујући црвено врхунско вино комисија је оценила да је ове године прво место припало вину произвођача Зорана Поповића. Друго место припало је Бранку Биџићу а треће место освојило је вино Петра Пешића. Прво место у категорији аутохтоно црвено вино припало је вину Милутина Цакића. Друго место освојило је вино произвођача Јована Печенковића док је треће место освојило вино Новице Ђокића- преносилист Власина.

Predsednik Aleksandar Vučić otvara 28. leskovačku Roštiljijadu

LESKOVAC – Predsednik Srbije Aleksnadar Vučić otvoriće u ponedeljak tradcionalnu, 28. po redu leskovačku Roštilijadu – izjavio je na Brestovačkom jezeru predsednik Gradskog odbora SNS dr Goran Cvetanović. Potvrdjujući dolazak predsednika Vučića na Roštiljijadu gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović je izrazio nadu da neće biti nepredvidjenih okolnosti zbog kojih bi predsednik Srbije morao da odloži već dogovorenu posetu Leskovcu i Roštiljijadi – prenosi sajt Budite u toku.

Vinski bal 2017: Pobednici pesničkog konkursa Milorad Cvetković i Tanja Kokotović

VLASOTINCE – Autor najbolje karikature na temu vina i grožđa je Mića Miloradović iz Kragujevca, a najbolju pesmu na istu temu, pod nazivom “Tam’ u Vlasotince” napisao je Milorad Cvetković iz Leskovca.

Novina ove godine je konkurs za najbolju pesmu na prizrensko-timočkom dijalektu. Najbolje je pesma pod nazivom “Odi Ranke, žuta tamjanike” autora Tanje Kokotović iz Beograda.

Konkurs „Vukašin Conić“ za kratku priču traje do 15. septembra

ЛЕСКОВАЦ – Породица књижевника Вукашина Цонића ( 1935 – 1980), аутора романа Далеки бели путеви, Пре зоре; збирке прича Укус земље и Споменик… у сарадњи са Лесковачким културним центром расписује

ОСМИ КОНКУРС ЗА КРАТКУ ПРИЧУ

– На конкурс се могу слати необјављене, оригиналне приче свих жанрова, написане на српском језику.
– Аутор може послати највише три приче.
– Приче дужине до 90 редова, потписане шифром, послати у три примерка на  адресу: Лесковачки културни центар, (са назнаком – За Kонкурс Вукашин Цонић), Булевар ослобођења 101, 16000 Лесковац.
– У посебној коверти послати решење шифре, адресу, број телефона и е mail.
– награђене приче биће објављене у часопису Наше стварање.

Три најбоље приче биће новчано награђене:

прва –  20.000 динара

друга –  15.000 динара и

трећа  –  10.000 динара

– Уз новчане награде, ауторима најбољих прича биће уручене и плакете.
– Радове слати до 15. септембра 2017. године.

Награде додељује породица Вукашина Цонића. Награде ће бити уручене ПОЧЕТКОМ октобра 2017. године.

Све информације можете добити на е mail адреси: konkurs.vukasinconic@gmail.com