Danilo Kocić: Zbirka „Kamen“ Gorice Stanković

ВЛАСОТИНЦЕ- Уводно излагање Данила Коцић на промоцији збирке „Камен“ 16. јуна 2017. године у Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ у Власотинцу. – За лесковачку псникињу Горицу Станковић изречене су изузетно похвалне оцене када се појавила њена прва збирка Сама (2013). Неподељене симпатије критике и присталица модерног песничког израза стижи и објављивањем друге збирке, Месечева тајна (2014). Због тога више никога нису изненадиле оцене, боље речено бројни комплименти,  појавом најновије збирке, Камен (2016).

Горица Станковић је, дакле, новим песничким гласом потврдила оно што смо о њој давно знали. Како сам написао у поговору треће збирке, Станковићева је показала „не само да влада техником писања, него да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја прикаже свој разноврсни, богати песнички свет“.

Горица Станковић, за чији се песнички глас може рећи да је „песникиња сете и љубави“, показала је да је хоризонт њеног поимања савременог песништва у сагласју са актуелним песничким тренутком и да је „уметност речи“ део њене свакодневне збиље.

Најновија збирка Камен има, могло би се рећи, срећно изабрани метафорички тон. Та наизглед једноставна реч вишеслојног је значења и, када се прочита цела збирка, разоткрива дубину песничке поруке и њеног трагања за смислом људског постојања и човекових потреба да љубав победи бол и сету као сталне пратиље свакодневља.

Многи стихови Горице Станковић више су од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух „неоткривених тајни и моћ песничког говора“.

У песми „Камен“, по којој је и збирка заоденута именословом, присутна су три велика симбола: језеро, камен и месечина. Тај симболички, али јасно изречени песнички декор, открива далеку тајну њеног срца. Талентована песникиња у „расулу безнађа“ и „прашини и тишини“ тражи наду „што води ка светлишту“. Она „пркосима сече мржњу“ и „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“).

Песникиња је, нема сумњи, свесна свога песничког талента и зато нуди непоткупљиву слику:

„Узалуд распипам мисли

и узалуд моје самовање ћути“

(„Мед и лед“)

Могло би се рећи да она у бројним песмама „прати људско памтилиште“:

„У ћутњи две сенке

где се одавно сањају снови

градим нови свет.“

(„Бегство“)

Песникиња каткад испева болно стање свога дана и туробну страну ововременског трајања. Она јасно открива тајну свога говора и „пише метафоре срце које огњем гори“.

Стално жели да „време изгуби памћење, а истина рашири дланове“.

Станковићева је у „у улици која самује да остави траг“ и „испред замагљеног огледала грубим рукама везује жеље“.

За њу је „тешак корак у тесним ципелама“. Она за себе каже да је „сиромашни песник из кога плаче ветар“; жели да „оћути још једну ћутњу“, јер „хоће да види где чекање нестаје“.

Песникиња би могла да прича, али каже:

 „Морам да идем

чека ме тишина“

(„Тишина“)

У песми „Уздах“ пита се у непроболу:

„Постајем заћутала песма

и питам се зашто туга цвета.“

Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Она не бира речи да би попунила песнички оквир слике већ то чини пажљиво, с мером и надом да ће се њен танани, умилни песнички ход далеко чути. Јер, како прелепо и довољно убедљиво сања говоре стихови песме „Не сликај ме сликару“:

„Не сликај ме сликару

Бићу твоја недовршена слика

ати моја неуспела песма.“

Песникиња, лако се то уочава, како би рекао проф. Слободан Марковић, пишући о великом уметнику српске модерне Милану Ракићу, „узима ноћ као декор многих песама“.

Станковићева је, да цитирамо поново Сл. Марковића „тугу пригрлила као свој он живота“, али би се могло придодати да „у контрасту светлости и сенки, тешко је измерити који тонови превлађују“.

Чулност и страст су неизбежне боје песничког гласа Горице Станковић. Чувени Богдан Поповић, кога историја српске песничке речи највише памти по Антологији новије српске лирике, сматра да је песник успео под условом „да свака песма МОРА да има емоцију, мора бити ЈАСНА и мора бити ЦЕЛА лепа“. Ако се присетимо да је, на пример, у Антологију унео чак 13 песама Милана Ракића, могло би се закључити да све задовољавају задате критеријуме – „да имају емоцију, да су јасне и ЦЕЛЕ лепе.“ Проф. Слободан Марковић, аутор књиге Милан Ракић (Рад, Београд 1963), међутим, оцењује да су поједине Ракићеве песме „неуједначене вредности“ и да има примера тзв. “прављења стиха ради стиха“.

Ако бисмо, дакле, пошли од овако строго изречене оцене (Сл. Марковића) о песничком гласу понајбољег аутора српске модерне, о Милану Ракићу, онда бисмо и у збирци изузетно даровите песникиње Горице Станковић могли да уочимо понегде дописан „стих ради стиха“. Та оцена би се, дакле, могла изрећи и за сваког нашег песника, па чак и за оне чија су дела одавно ушла у обавезну школску лектиру.

На крају, уколико желимо мирним тоном и неутралном оптиком књижевног критичара да изрекнемо завршну реч о песничком умећу Горице Станковић могли бисмо да одаберемо следећи став: Песничка слика Г. Станковић, у којој су препознатљиве боје сете и љубави, има избрушен песнички оквир својствен само најбољим и најдаровитијим ствараоцима. Она је рођена песникиња, која је свој неспорни песнички талнат из песме у песму само дограђивала.

Читајући ову више него успелу „даровницу речи“ („Камен“), закључујемо да је Г. Станковић увелико превазишла завишајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег и најубедљивијег уметничког хода кроз сложени песнички свет.

Данило Коцић

Advertisements

Vlasotince: Novi broj lista „Vlasina“

VLASOTINCE. – Izašao je novi broj lista – biltena Vlasina.Kao i u ranijim brojevima, i u ovom je objavljeno više aktuelnih priloga iz političkog, privrednog, kulturnog živa i sporta.

Opširnije videti ovde:

Novi broj lista Vlasina

 

In memoriam: Sonja Petrović

LESKOVAC – Urednica leskovačkog nedeljnika Nova Naša reč i saradnica Regionalne informativne agencije JUGpress Sonja Petrović preminula je u pedeset trećoj godini , posle kratke bolesti, jutros u 6 sati u leskovačkoj bolnici.

Sonja je dugogodišnji leskovački novinar, diplomirala je novinarstvo na Pravnom fakultetu u Skoplju. Novinarstvom se bavila tridesetak godina, dugogodišnji je novinar nekadašnjih leskovačkih  novina Naša reč. Specijalnost joj je bilo praćenje skupštinskog života i javnog sektora. Sonja je iza sebe ostavila kći, unuka i supruga i svoje kolege u Novoj Našoj reči i JUGpressu.

Naša kolegenica Sonja Petrović biće sahranjena sutra u 12. 30 na Svetoilijskom groblju – prenosi agencija JUGpress.

Emir Kusturica otvara 10. Festival filmske režije „Liffe“

LESKOVAC – Reditelj Darko Bajić, umetnički direktor Festivala filmske režije u Leskovcu, saopštio je u Puli na tamošnjem takmičenju filmskih stvaralaca, da će 10. jubilarni Festival filmske režije „LIFFE“ ove godine otvoriti poznati svetski reditelj, dobitnik „Zlatne palme“ u Kanu Emir Kusturica. Posle projekcije filma „Na mlećnom putu“ u planu je nastup Emira Kusturice i njegovog „No Smoking Orchestra“.

Valja, medjutim, reći da je gradonačelnik Leskovca dr Goran Cvetanović najavio da će ovogodišnji festival filmske režije ‘’LIFFE’’, kao jubilarni, biti „veličanstven i pompezan“. Prema najavama, proslavljeni reditelj Emir Kusturica bi trebao da dobije i nagradu za životno delo „Živojin Žika Pavlović“ koju dodeljuje Festival filmske režije „LIFFE“.

Grdelica: Održana 12. regata

LESKOVAC, GRDELICA – Uz učešće velikog broja ljubitelja Južne Morave, održana je 12. po redu, Grdelička regata 2017. Na startu raznoraznih plovila, na lokaciji kod nekadašnjeg Sarajevskog mosta, na Južnoj Moravi, nedaleko od Grdelice, manifestaciju je otvorila Nina Cvetanović, pomoćnica gradonačelnika Leskovca. Nakon isplovljavanja iz Južne Morave kod Dobrotina sve učesnike čekali su pasulj i riblja čorba – prenosi portal Budite u toku.

Danilo Kocić: Leskovački pisci – tragovi i traganja, promocija

ВЛАСОТИНЦЕ – Данило Коцић, Лесковачки писци – трагови и трагања и Изабрани списи – сликање меморије (Лесковац 2015, 2016), завршна реч – промоција, Народна библиотека „Десанка Максимовић“ – Власотинце, 30. јун 2017.

Недавно је у лондонском „Гардијану“ објављен чланак о малој издачкој кући са Исланда која своје наслове штампа у само 69 примерака и представља их публици искључиво у ноћима пуног месеца и на крају свечане промоције спаљује непродате примерке. Писац Драгур Хјатарсон и уметник Рагнар Хелги Олафсон основали су издавачку кућу „Месец“ и то после расправе о рукописима за које су знали да су квалитетни, али да не постоји шанса да икада буду објављени. Непродати примерци спаљујућу се уз дужно поштовање користећи као гориво оскључиво првокласни француски коњак (Вуле Жунић, Политика, 17. јун 2017).

Писање је у најмању руку тиха мелодија, корак у безвремене сенке и, можда, магичну топлину неба.

Крај овога месеца мирише на пролазност, а док пишем имам повремено утисак да сам „изгубљен у провинцији времена“.

Тек повремено стиже глас, јасан, топао и убедљив.

Огласих се, јер сам себи изгледао некако затурен, као и моји рукописи.

Напуштен и запуштен у самовању, али занет над својим инатом и започетом, а недовршеном књигом којој наденух једноставно, нимало оригинално име „Изабрани списи – сликање меморије“.

Ова, али и све друге моје књиге, попут двотомне студије (хрестоматије) „Лесковачки писци – трагови и трагања“, рађале су се уз много наде; рађале су се јер сам хтео, иако свестан несавршености свога занатског умећа, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима који су живели у другом временском простору.

Одласци без враћања су део људских судбина. Тако се ствара својеврсни „одбегли именик“ (како би рекао академик Миро Вуксановић – „Семољ земња“).

Ове моје књиге су, надам се, својеврсни бег од ћуталишта, заборавности и нехаја.

Петак увече, (када промовишемо моја дела), како би рекао Владимр Скочајић, време је када се, заједно са кошуљама и хаљинама, најчешће пегла – нада!

Danilo Kocić: „Putokaz za lutalicu“ Andrijane Mitrović

ВЛАСОТИНЦЕ – Данило Коцић, Андријане Митровић „Путоказ за луталицу“, Српска духовна академија –Параћин 2017, промоција, Народна библиотека „Десанка Максимовић“ – Власотинце, 7. јул 2017, уводна реч).

За изузетно успелу збирку песама Путоказ за луталицу Андријане Митровић, талентовану лесковачку песникињу, могли бисмо најпре да изрекнемо непоткупљиву оцену:

„Тајанствена као нада,

наухватљива као чежња

пожељна као живот.“

Збирка несумљивог метафоричког именослова поседује све особине добро написаног дела: избрушен стих, занимљив језик и јасне поруке. Рецензент Мирослав Димитријевић с правом констатује: „Ова књига је тако добро написана да се мора чешће да чита као песничка молитва и обавезно је треба учити наизуст, јер је зато срочена да нас разговори, изнутра пролепша, пробуди, подмлади… Свака песма у њој је – ЦВЕТ, а цела збирка јесте ЦВЕТНИК – ПОЕТСКИ СВЕТИОНИК. Овде живе најлепше српске речи и најфинија осећања, најсуптилније духовне вибрације и мудри трептаји срца и ума.“

Остале наводе рецензента засигурно и не треба цитирати, јер су сви у знаку јасно препознатљивих оцена највишег значаја.

Тешко је, дабоме, не сложити се са оценом Мирослава Димитријевића, виспреног српског критичара и есејисте, и то не само што је реч о интелектуалцу реткога уметничког дара, него и истинском зналцу савременог српског песничког гласа.

О уметничкој вештини Андријане Митровић (Лесковац, 1980), дипломираном инежењеру технологије, у више наврата и разним поводима  износио сам, чини се, кристално јасне оцене, истичући у први план њено познавање модерног песничког израза, али никада не губећи из вида оцену да је она – рођена песникиња!

У Поговору ове збирке, која завређује оцене и најозбиљнијих савремених критичара (Поговор објављен, између осталог, у часопису Наше стварање), анализирајући две песме „У крви записан“ и „Точак живота и смрти“, изрекао сам став о својеврсном исказу о нама у нама, о лепоти, али и мисаоности „љубавне игре“ и човековог постојања.

Песма „У крви записан“, исписана у духу савременог лирског таласа, потврђује давно изречену оцену најбољих критичара да су и нове, али и тзв. „старе песме“, у ствари, саткане од исте „песничке боје“, од песничких снова којима се ововременски простор и људи у њему доживљавају на тзв. самосвојни и довољно оригиналан начин, стилско-метафоричким језиком новога гласа, који би могао да се протумачи као оригинална, потпуно непозната, али пожељна слика стварности!

Андријана Митровић јасно говори и када – ћути! Даровита песникиња разоткирива романтику своје душе и скривену интиму што може бити схваћено не само као „игра речи“, него и као „велика магија“, која има јасну поруку. Песникиња је повремено самовољно „заробљеница своје сенке“, коју једино може да однесе нови, добри дух љубави.

У збирци има прелепог поређења готово потпуно непознатог у савременој песничкој строфи, о „смеху као ветру“, који налази свој пут где је песникињи најлепше, испод њене косе, да би, одговара она, „додирну недодирљиво“ и следи поента, „распламсао угаснуло“. Поједини стиховови Андријане Митровић доносе „поруку далеких светова“ и тзв. „скривену сенку непролаза“.

По начину настајања песама („У крви записан“), по слободном стиху, по доследној, на моменте драматично исказаној причи о лепоти, али и трептају људског трајања, по сликама које маме уздахе, али и јасној поруци љубави која „распламсава угаснуло“, ова песма, као и цела збирка, припада малом, одабраном кругу савременог песничког говора.

Овом изузетно успелом збирком, Андријана Митровић је показала не само да зна шта је „нови песнички говор“, него успева на занимљив начин, као талентована песникиња, да приповеда о „малим људским драмама“, што само могу најбољи и најталентованији песници и зналци нашег савременог песничког тренутка.

У овој збирци, првенцу Андријане Митровић, читамо својеврсну „игру препричавања типичну за бајку у којој се свако може, ако би хтео, да препозна“.

Писање, а то још више важи за писање песама, својеврсна је „тиха медитација“, нека врста безвременог хода, безвремених сенки и безвремене зачуђености у магичност топлине времена, неба и људске несталности.

Овом збирком Андријана Митровић подсећа нас на дирљивост „заноса тишине“; да никада не заборавимо нека лета, можда топле вечерње трептаје и шум реке!

Коначно, песме  Андријане Митровић у себи садрже и лепоту и бол људског гласа. Њен стих је јасан и убедљив. Она је, дакле, мајстор речи, боје и посебности.

Ако је истина да је суштина музике звук, мелодија, не реч, за збирку Андријане Митровић могли бисмо да кажемо да су у њој присутни и мелодија, и звук, али, пре свега, добро одабрана – РЕЧ!!!

Због свега реченог, можда казано само у назнакама, али са истинским уверењем да је речо збирци која увелико превазилази завичајни песнички оквир, препоручујем свима који воле заносни, узвишени, лепо избрушени песнички стих, да се упознају са збирком Андријане Митровић, иначе добитницом значајних награда за даровану песничку зрелост да исприча о данима, како каже на почетку песме, „Путоказ за луталицу“, када (парафразирам) није потребно ништа сем – тишине!