Narodna biblioteka Vlasotince: Promocija stvaralaštva Danila Kocića

ВЛАСОТИНЦЕ – Вечерас ће у власотиначкој Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ бити представљена студија Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“, али и његово укупно стваралаштво. О делу овог писца говорића мр Лука Крстић, професор и песник, др Добривоје Бошковића, књижевник Саша Станковић, професор и писац из Власотинца и Срба Такић, песник, директор Народне библиотеке.

 ИЗЛАГАЊЕ НА ПРОМОЦИЈИ СТВАРАЛАШТВА ДАНИЛА КОЦИЋА: ПОРУКЕ НОВИХ ГЛАСОВА!

(Данило Коцић, Народна библиотека „Десанка Максимовић“, Власотинце, 30. јуна 2017. године)

 I

О

гласих се, јер сам себи изгледао некако затурен, несређен, као и моји рукописи. Напуштен и запуштен у самовању, али занет над својим инатом и започетом, а недовршеном књигом којој наденух једноставно, нимало оригинално име „Изабрани списи – сликање меморије“.[1]

Чини ми се као да сам намерно загубио своје сећање, у присојини, надомак села, а опет далеко у брдима где смо повремено самовали. На почетку, али и на самоме крају мога детињства и осамљених година старости, започео сам, а сада позавршавам овај рукупис. Свака реч, можда и она неизговорена или саката мисао, скрива се овде да разоткрије тајну моје тишине, али одговори каткад касне, јер се повремено побољевало и заборављало оно што је морало да се чува као неизговорена тишина!

Започех списе, можда, с краја – романима, а заврших Аутобиографијом, која је, у ствари, почетак, али и крај једне сенке која ће неминовно нестати када се најмање будем надао! Старински, када бих добро мислио, најбоље би било да ћутим; ако бих говорио језиком којим се казује све, онда не бих морао да допричам ниједну нову реч!

Било је дана када се мржња толико раскомотила да јој се није могао наслутити ни почетак, ни замислити крај! У трилогији којој наденух име „Измаглице“ („Изабрани живот“, „Изабрана тишина“ и „Изабрани дани“) љубав, страх и мржња су били моји сапатници. Неверке су често побеђивале, али се нисам предавао, као ни јунаци мојих истинитих прича; сељаци мога родног села коме овде наденух име Забрђе!

Најрадије сам желео да заборавим све те завадице, али није се могло! Таква су била времена. Туга је побеђивала радост; обезласило се сем на нашем сталном станишту, на улазу у село где су тиховали наши стари и у том говорењу тешили нас да лакше преболимо све наметнуте терете!

Није вредело то моје повремено умовање да допричам сва дешавања у мојим романима, па сам се дохватио да пишем завичајне приче. Када некоме желимо срећу – тако се мени чинило – смештао сам његова казивања у добар оквир; ако сам наумио да некога заборавим, ни име му нисам спомињао. То се, мислим, види издалека, док се прича још не буде одмотавала и приближавала крају!

У неким причама затурили су се и моји кораци. Само су се у назнакама могле да читају мисли. Забрђански сељаци су ме научили да не би требало да памтим сва дешавања, поготово не сва казивања, јер није згодно да се другде она тумаче како је њима воља, јер би, веле, била, можда и „најтврђа оптужница“.

Умишљени људи знали су да зборе само када речима дође време. Говорили су да није свако доба за казивање. Због тога се и моје приче из „Изабраних списа – сликање меморије“ могу читати као да су их писали људи без гласа! Њихови часовници редовно су каснили, а моје речи повремено су биле заоденуте сенкама туге. Осећао сам да су ме те нејаке речи нагониле да им нађем замену, али често – јер сам био нејак, а и времена су била чудновата – нисам приналазио моћ правог говорења! Гласови су, све више сам схватао у забрђанској тишини, имале своје забране, скривалице, магленице, (не)разговетне тајне, свој санак и своје болештине којима није било лека!

Од онога дана када сам то разазнавао, када сам срицао прва слова, умишљао сам да могу да пронађем праве речи за затурене слике мога забрђанског оквира. Неке сам и пронашао и сместио у моје прозне, али и песничке радове. Биле су то добре, смишљене, умивене речи, али је, све више сам убеђен, међу њима и оних које нису скројене по мери свога времена! Некако су зазасите, нејасне, старе и онемоћале и зато су мало или нимало говориле!

У ладицама моје радне собе, на папирићима, обичном оловком, дуго, годинама, можда кроз све моје младалачке дане, исписивао сам поруке нових речи, досадљиво им мењао значења, јер ми се привиђало да се иза тих речи могу да пронађу нове, боље слике, које би јасније одсикавале моју уметничку намеру. Никада их нисам читао редом, онако како сам их записивао, јер ми се чинило да ћу мењајући редослед, моћи да дођем до правог родогласја мога писања.

Тада, као ђачић, написао сам и прве песме; неки стихови су у „Чудној лађи“ и „Дневнику на распусту“; друге сам прерадио, дао им другачији смисао, а највише је оних које су нестале као да никада нису ни биле смишљене.

Ова књига допричана је и неким мојим (научним) промишљањима о хумору и језику. Написао сам те одломке када се више за године не мари; у поодмаклом добу мога трајања. Тада, када је живот почео полако да се тањи, учинило ми се да нико у искрену реч и причу не верује!

Да не бих бадависао, улудо проћердао преостале дане, поједине радове – романе, приче, песме, записе о себи и другима – делимице преуређене – сместио сам у „Изабране списе – сликање меморије“ у уверењу да ће се, макар у одломцима, читати и после мога одласка у вечиту тишину!

 

II

Л

есковачка књижевност и публицистика од краја XIX века, односно од ослобађања од Турака, до данашњих дана, предмет је ове књиге – „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016).[2]

За историју лесковачког стваралаштва, посебно песништва посебно је била значајна 1977. година. Тада је Културни центар (директор мр Слободан А. Младеновић, главни и одговорни уредник Борислав Здравковић) објавио ,,Песмопис, лесковачки песници 1945 – 1975’’, који је уредио и предговор написао Мирослав Миловановић, професор. Та збирка се и данас, без обзира на неспорне слабости, може сматрати за најбољу панораму лесковачког песништва.

Најбољу, најцеловитију анализу лесковачке књижевности XX века, написао је  Драгољуб Трајковић, правник и један од најобразованијих Лесковчана минулог столећа. Његов ,,Преглед лесковачког књижевног ствалашатва’’ незаобилазна је литература за било коју озбиљнију анализу. Због тога се појава овог дела 1973. године, као посебне едиције ,,Нашег стварања’’ (уредник Томислав Н. Цветковић), може сматрати изузетним догађајем, јер је реч о студији која иде у ред најбољих, највреднијих остварења, која су настала у Лесковцу.

Ова моја књига рађала се из протеста, али уз много наде; рађала се јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе, па и недовољног знања у писању овако обимних дела, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другим временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макад узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају, каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.

Књига је писана и са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература. Бити сам, одвојен од свакодневне галаме, од људи, некима се може учинити највећом казном. Али бити сам, и то поклоњено време даривати неком другом животу, била је моја највећа снага која ме је и нагнала да истрајем у овом послу. Писање – давно сам чуо и прибележио – писање је дело усамњених људи. Самоћа се дружи са надом да ће тај тренутак бити наше једино – вечито трајање!

„Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац (2015, 2016) није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник. Ако човек жели да буде довољно искрен и ако жели да буде део оваквог пројекта, природно је што је своје савезнике морао да тражи у књигама које су створене пре десет, двадесет, па и стотину година. И не само у књигама, и не само у периодици, и не само у затуреним белешкама. Дабоме, највише тамо, али за овакву врсту подухвата потребно је све то и много више од тога.

Оно најважније – уз свакодневни, упорни, систематски рад – остаје ипак тајна сваког аутора. То је та шифра која може да доведе до успеха. Тај део стваралачког чина је – само мој! Трагање, одабир литературе, процена вредности сваког податка, критички осврт на време, људе и догађаје, дело су којим се сваки аутор књиге може без остатка да прикаже свима – и добронамернима и осталима. Ти остали су, знам из властитог искуства, драгоценији, важнији саговорници, јер ионако аутор верује – ма колико био самокритичан и склон реалности – да је написао добру књигу. Јер, да није тако, оне не би ни настајале! У писању оваквих књига, и то свакако треба казати, није довољна само ауторова жеља, па ни обимна литература (али су то, свакако, предуслови без којих се тај наум не може остварити); нужна је и нека врста интелектуалне дрскости да се на све изазове који се намећу дају одговори ,,отворених очију’’. Дабоме да је и то само део, али важан део, посла, а све остало је – мукотрпно истрајавање!

 III   

И

страживање богате, разноврсне историје лесковачке књижевности и публицистике, представљено у овој студији – хрестоматији, трајало је више од десет година. Иако сам се трудио да овај преглед буде што потпунији, у писању оваквих и сличних радова, који траже више од „уобичајног заноса“, било је потребно, пре свега, задовољити јасан научно-методолошки приступ и делу дати ону озбиљност која ће га препоручити свима којима је стало до ове врста радова, односно оваквог књижевно-историјског „тематског оквира“.[3]

Ускоро излази треће, измењено и допуњено издање ранијих књига „Лесковачки писци – трагови и трагања, I – II“, (Лесковац 2015, 2016) којeм наденух име „Лесковачки писци: мисао и дело – хрестоматија и коментари“, I – II (1877 – 2017)“. Сигурно је и у овој студији – хрестоматији, као и ранијим књигама, било пропуста, извесне недоследности, па и ненамерних грешака, али водио сам бригу да их је што мање. У којој мери сам у томе успео остаје да просуде читаоци и критичари. Ипак, вредело је писати овакво дело, које ће, чини се, употпунити слику о богатству лесковачког књижевног и публицистичког стваралаштва од 1877 – 2017. године.[4]

Дугујем велику захвалност проф. др Душану Јањићу, Дејану Ђорђевићу, рецензенту, Верици Баторевић-Божовић, председници Удружења писаца Лесковца, на добронамерним саветима и сугестијама како би ранија издања била прегледнија и ова студија – хрестоматија потпунија.[5]

Данило Коцић

  • [1] Предговор књиге Д. Коцић, Изабрани списи – сликање меморије, Удружење писаца, ауторско издање, Лесковац 2016.
  • [2] Напомена: Уместо увода, Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016). Напомена: Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године.
  • [3] Лесковачки писци – хрестоматија и коментар, Лесковац 2016
  • [4]Напомена: Ово дело написано је поводом 140. годишњице ослобођења Лесковца од Турака. Лесковац је ослобођен од Турака децембра 1877. године, током Другог српско-турског рата 1877/1878. године. Никола Рашић је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Ослобађање од Турака Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио назив „Српски Манчестер“.

[5] Шта значи ХРЕСТОМАТИЈА? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.

  • [1] Предговор књиге Д. Коцић, Изабрани списи – сликање меморије, Удружење писаца, ауторско издање, Лесковац 2016.
  • [2] Напомена: Уместо увода, Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016). Напомена: Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године.
  • [3] Лесковачки писци – хрестоматија и коментар, Лесковац 2016
  • [4]Напомена: Ово дело написано је поводом 140. годишњице ослобођења Лесковца од Турака. Лесковац је ослобођен од Турака децембра 1877. године, током Другог српско-турског рата 1877/1878. године. Никола Рашић је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Ослобађање од Турака Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио назив „Српски Манчестер“.

[5] Шта значи ХРЕСТОМАТИЈА? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s