Gorica Stanković: Zbirka „Kamen“ promovisana u Vlasotincu

јун 19, 2017 у 2:41 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

ВЛАСОТИНЦЕ – У Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ у Власотинцу промовисана је најновија, трећа збирка „Камен“, лесковачке песникиње Горице Станковић. О њеном раду говорио је Данило Коцић, а песникиња је рецитовала и читала своје песме из ове, али и претходне две збирке „Сама“ и „Месечева тајна“. Срба Такић, директор Народне библиотека, срдачно је поздравио лесковачку песникињу најављујући нова песничка дружења.

Рад Горице Станковић опширно је представљен у студијама Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (2015, 2016).

У поговору ове збирке аутора Д. Коцића, записано је:

Веома талентована лесковачка песникиња Горица Станковић већ првом збирком песама „Сама“ (2013) привукла је пажњу јавности, а другом, „Месечева тајна“ (2014) потврдила је не само да влада техником писања, него и да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја подари читаоцима свој разноврсни, богати песнички свет.

Нова, трећа збирка Горице Станковић симболичном назива „Камен“ само је, у ствари, потврдила оно што смо о њеном певању одавно знали, али је уз раније изречене више него заслужене оцене књижевне критике, показала да је хоризонт њеног поимања савременог песништва много шири и схватање поезије као „уметности речи“ и најсложенијих људских израза део њене свакодневне збиље.

Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разоткрива почетком саме песме „Кемен“:

 

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

 

Већ први стих ове врло сликовите песме („тражећи пут за бекство“) разоткрива стање у коме се збива људска драма, а ту слику наставила је описом пута и стањем њенога оробљеног тела. На крају те велике песничке, људске драме, следи спасносна слика језера, сјај камена „кога је брусила месечина“. Тај последњи стрих прве строфе је више од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух неоткривених тајни и моћ песничког говора. Језеро, камен и месечина су три велика симбола који најављују оно што ће уследити – сликовница речи којом могу да се подиче само одабрани песници:

 

Камен

још увек постоји

и сија још више.

Сви му се диве,

а не знају

да је неко

на том камену

исписао љубав

и осликао душу.

 

Поента, али и лепота читаве песме, која има изванредну драматургију, у завршном је стиху који описује људску жељу да се воли у души као још увек великој људској тајни.

Камен у насловима песама („Два камена“ и „Камен и кремен“) такође имају јасно симболику и недвосмислену мисаону песничку поруку. У првој („Два камена“) „расула су безнађе“ и њих, закључује песникиња, „можда ће их неко наћи/ у прашини и тишини“. У другој, песникиња казује: „Суђено ми/ да будем послушница“ и закључује стиховима који буде наду „што води ка светлости“.

Песникиња „пркосима сече мржњу“, јер „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“). Код ње „плаховита нарав/ хоће да победи стварност“ и закључује: “Остављам трагове/ као исповести“ („Исповест“).

(Не)свесна свога песничког талента дарује читаоцима непоновљиву слику: „Узалуд расипам мисли/ и узалуд моје самовање ћути“ („Мед и лед“), јер, наставља у тој песми „док ново јутро/ бојом нешто слути“. За њу je „судбина варалица“ и даје одговор: „Пружи ти се/ а онда се од тебе склања.“

У песми „Нада“, препунoj прелепих слика, које прате људско памтилиште, записује: „У ћутњи две сенке,/ где се одавно сањају снови/ градим нови свет.“

Оригиналним стилом и талентом „умовања речи“, песникиња каткад („Бекство“) испева болно стање свога дана: „Разнизана/ ко ниска бисера/ празним длановима/ скривам лице.“ Тај туробни одсај живота исказан је и у песми „Страх“: „Плашим се/ да звезде/ не угасе сунце.“ Та страна ововременског трајања допевана је и стиховима: “Плашим се/ да једнога дана/ из мене не проговори/ тама.“

Том кругу разастрате меланхолије треба свакако придодати стихове из песме „Траг“: „Улице ће заборавити кораке./ Само ће остати траг/ успаваних песама/ у проживеном кругу.“

Песникиња открива тајну свога говора („Осмех за песму“): „Пишем метафоре/ срцем које огњем гори.“ И одговара: “Тражим ливаду/ да слетим и покријем се небом.“ И на крају додаје: Не треба мени ништа/ само осмех на поклон/ да лепшу песму напишем.“

Ево опет камена као метафоре непокора („Тајна“): “Песма/ обојена у сиво/ постаде камен.“ Шта, у ствари, песникиња жели разоторива стиховима („Авети“): „А ја, само хоћу/ испод пробуђеног неба/ да певам/ и слушам пој птица./ Да време изгуби памћење/ а истина рашири дланове.“ За њу као да се нижу дани туге опет у знаку камена („Вреди ли“): „Потрошени снови/ из ништавила траже уточиште./ Чува се смиреност,/ пишу рефрени,/ црта осмех,/ и вуче камен/ само да би остао човек./ Вреди ли?“ Слика суморја као да песникињу стално прати („Човек“): „У моралном ништавилу/ ни киша не пада/ као пре.“

Ређају се нове слике које су на најбољем трагу савременог српског песништва („Трагање“): „У трагању/ без путоказа/ тражим осмех/ у улици која самује/ да оставим траг.“ Песникиња зна („Корак“) да доприча свој сан: Испред замагљеног огледала/ огрубелим рукама/ везујем жеље.” Тада дописује: „Тежак је корак/ у тесним ципелама.“

У песми „Процветаће речи“ поручује: „Пишем…/ А када посивим/ из мојих трагова/ неко ће брати/ процветале речи.“ Ова више него талентована лесковачка песникиња, даје слику ововременског дана („Сиромашни песник“): „То је тај/ сиромашни песник/ из кога плаче ветар./ Покривен чежњом/ великом ко цветна ливада.“ За песникињу („Јава и сан“): Поломљени јануар/ поделио дан на пола.“ Она у песми („Мастило“) записује: „Корачам/ претворена у шапат./ У очима носим два жара./ Удишем југ./ Сунце се понекад/ наљути на мене/ и погаси сва светла./ Тера ме да заплачем/ на месечини./ Али ја не плачем./ Просипам мастило/ да оћутим/ још једну ћутњу.“ У тој истој песми дописује можда најбоље стихове ове прелепе песничке књиге: „У сновима цртам птице/ на трепавици градим гнездо./ Не гасите ми сунце./ Хоћу да видим/ где чекање нестаје.”

У „Тишини“ шаље поруку: „Могла бих ти причати још…/ Морам да идем/ чека ме тишина.“ Пита се у непроболу („Уздах“): „Постајем заћутала песма/ и питам се зашто туга цвета.“ Онда, готово у једном даху пева („Знам ја“) шта је смисао људских снова: „Знам ја,/ све тајне/ немирних ветрова/ уплетене у твојој коси.“

Љубав, та тако пожељна људска мисао, у песми „Да ћутимо“ има своју јасну поруку: „Хајде да ћутимо,/ и родимо се у песми/ у којој ћемо се волети.“ Ту смисао људских жеља песникиња довољно сликовито опева у песми „Опомена“: „Неко је неком/ бацио осмех у наручје/ да процвета нада.“

Горица Станковић опет бира праве речи („Да заувек заћутим“) да опише стање своје неисказане тишине: „И ноћас ће сета/ распремити постељу./ Тамне кише/ квасиће снове/ а ја ћу сузама/ умивати дан./ Уздахнуће дан/ у корену самоће/ и све жеље/ претвориће у камен.“

Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Тако у песми „Немири“ поручује: Лажна помирења/ разарају зоре./ Певам/ а песма путује/ у пролећне постеље.“

Стална песничка тема о (не)оствареним љубавима присутна је и код Горице Станковић. Сликовито се то најбоље види у песми „Љубав“:

Изговорила бих те у речима/ испевала у песми,/ живела у стварности,/ а ја ћутим, не знам/ како да започнем љубав.“ Готово истоветна песничка слика јасно се распростире и у краткој, лепој песми „Станиште“: „Срели смо се/ на истом путу/  а нашли у осмеху./ Препознах те/ по топлини./ Проговорисмо немуштим језиком./ Погледи се расцветаше./ Настаних се у твоме оку/ да не залутам./ Знам да ће пролеће/ својим трептајем/ свилену постељу да извезе.“

Опет у песми као метафоре, али и као слике за вечито трајање, ево камена („Кругови“): „За тебе ја сам камен/ који бациш у воду/ да прави кругове./ Стиснеш ме у песницу/ толико јако/ да пожелим да побегнем/ и претекнем птице.“

Песникиња у „Недовршеној причи“ тражи закључана врата: „Знам све заглављене речи/ испод камена/ и душе које/ ломе снове./ У недовршеној причи/ једна молитва тиња./ Месец окачен о прозор/ уздахом попуњава празнину/ да љубав не исцури.“ По мотивима и порукама врло је занимљива песма „Под конац“: „Али шта вреди сређено/ кад су далеко нечији кораци.“ Својом јасном песничком сликом љубави издваја се и песма (Да није тебе“): „Да није тебе,/ сенке би се мимоишле/ никад додирнуле./ Да није тебе,/ ни мене не би било/ заробљене између/ два уздаха.“

Оригиналношћу и одабиром речи издваја се и прелепа песма „Не сликај ме сликару“: „Не сликај ме сликару!/ Бићу твоја недовршена слика/ а ти моја неуспела песма.“ Том одабиру песнички речи издваја се и песма „Сенке“: „Ја, босонога,/ на каменом јастуку/ испијам месец.“

Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, која је већ увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима, завршава песмом „Она“:

 

Игра се жељама

и бисерним сузама.

Уздише срећом

остављајући отисак молитве.

Она се не тражи само се деси.

(можда тренутно спава)

 

Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разткрива почетком саме песме „Кемен“:

 

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

 

Поента, али и лепота читаве песме, која има изванредну драматургију, је у завршном стиху која описује људску жељу да се воли у души као још увек великој људској тајни. Камен у насловима песама („Два камена“ и „Камен и кремен“) такође имају јасно симболику и недвосмислену мисаону песничку поруку. У првој („Два камена“) „расула су безнађе“ и њих, закључује песникиња: Mожда ће их неко наћи/ у прашини и тишини. У другој, песникиња поручује: Суђено ми/ да будем послушница и закључује стиховима који буде наду „што води ка светлости“.

    Ова, заиста више него талентована песникиња, даје слику ововременског дана („Сиромашни песник“):

 

То је тај

 сиромашни песник

из кога плаче ветар.

Покривен чежњом

 великом ко цветна ливада.

 

Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, већ је увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима.

Читајући ову више него успелу песничку даровницу речи, могли бисмо да закључимо: Горица Станковић увелико је превазишла завичајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег песничког гласа.

 

 

ГОРИЦА СТАНКОВИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

САМА

 

Сањала сам ноћас сан:

Гледам у море, испред мене лађа.

Био је прелеп дан,

А ја пар година млађа.

 

Гледала сам у даљину,

Чекала неког, али не знам кога.

Осетила сам пешчану врелину

И била срећна, срећна до Бога.

 

У даљини сам видела човека

Како трчи ка месту где сам.

Ту се створила и нека река…

Да ли сам га чекала? Можда јесам…

 

Загледала сам се у његове боре

И видела нешто тужно у њему.

Испред нас је било мирно море…

Нисам се снашла у свему.

 

За руку ме човек ухвати чврсто.

Пожелела сам да ме вечно држи.

Одједном је све постало пусто,

Сунце је почело душу да пржи.

 

Где је тај човек? Зашто га нема?

На пустој плажи остадох сама…

Одједном пљусак, одједном тама,

А ја се пробудим, опет сам сама.

 

ГРОБНА ТИШИНА

 

Сама…

Као да ми смрт долази у госте.

Следим се, па се растапам.

 

Немир и туга живе са мном.

 

Нема питања, ни одговора.

Дан без светлости,

Ноћ без звезда,

Гробна тишина, обојена болом.

 

 

КАМЕН

 

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

 

Камен

још увек постоји

и сија још више.

Сви му се диве,

а не знају

да је неко

на том камену

исписао љубав

и осликао душу.

 

ИЗНАД БЕЛОГ ПАПИРА

 

У ватромету погледа

магла од обећања

у твоме оку се огледа

смисао мог битисања.

 

Зоре ме не умивају

промашене пољупце носим

хладне ноћи покривају

за трун љубави просим.

 

Осећам мирис немира

реци откидам јаче

изнад белог папира

око ми сетно плаце.

 

ЖЕДНО СРЦЕ

 

Довољан је био поглед твога ока

Да оживим срце које мртво беше,

Да наслутим жеђ свог крвотока,

Да пробудим очи које не видеше.

 

На лицу сам твоме ја точила радост

И дала ти све што имала сам вредно.

Поклоних ти снове, поклоних младост,

А морам ти речи: „Срце оста жедно!“

 

ПЕСМЕ

 

Пишем песме у свитању зоре.

Песме о сновима што их стварност скрива.

Тада очи почињу да горе,

Ал чим сањам, значи да сам жива.

 

Па размишљам како да се прострем,

Да л у тугу што призива дугу,

Ил у птицу што лети ка југу?

 

На обадве стране да поетим,

Док сам жива, ја ћу да вам пишем,

А, писаћу само да се сетим,

Све док трајем, уздишем и дишем.

 

СИРОМАШНИ ПЕСНИК

 

То је тај сиромашни песник

из кога плаче ветар над промашеним животом.

Огрнут огртачима дана и ноћи са чежњом

великом ко цветна ливада.

У уздаху тражи слободу.

А слобода је сунце лаки облак и он.

Некад се напије од среће

уплашен да не изгуби разум.

Некад кад месечина крвари

и отрована срца лају на њега

као пси

успављује своје песме

тужним аријама

да остави траг.

Просипа мисли да не полуди.

У његовом животу мало је пустоловних ноћи

а пуно даљина.

Листови календара се цепају

а у његовој свесци

остаје мртав лирски сан.

Понекад из њега запева ветар.

У очима му читаш душу.

Срећан је када га дочека

јутро пуно цвркута птица

и кад га поздрави осмех умиљат и мио.

Чува свој задњи сан а срце пружа на мекан длан.

 

 

На слици:

Горица Станковић

Advertisements

Оставите коментар »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries и коментари feeds.