Narodna biblioteka Vlasotince: Promocija stvaralaštva Danila Kocića

јун 30, 2017 у 9:48 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

ВЛАСОТИНЦЕ – Вечерас ће у власотиначкој Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ бити представљена студија Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“, али и његово укупно стваралаштво. О делу овог писца говорића мр Лука Крстић, професор и песник, др Добривоје Бошковића, књижевник Саша Станковић, професор и писац из Власотинца и Срба Такић, песник, директор Народне библиотеке.

 ИЗЛАГАЊЕ НА ПРОМОЦИЈИ СТВАРАЛАШТВА ДАНИЛА КОЦИЋА: ПОРУКЕ НОВИХ ГЛАСОВА!

(Данило Коцић, Народна библиотека „Десанка Максимовић“, Власотинце, 30. јуна 2017. године)

 I

О

гласих се, јер сам себи изгледао некако затурен, несређен, као и моји рукописи. Напуштен и запуштен у самовању, али занет над својим инатом и започетом, а недовршеном књигом којој наденух једноставно, нимало оригинално име „Изабрани списи – сликање меморије“.[1]

Чини ми се као да сам намерно загубио своје сећање, у присојини, надомак села, а опет далеко у брдима где смо повремено самовали. На почетку, али и на самоме крају мога детињства и осамљених година старости, започео сам, а сада позавршавам овај рукупис. Свака реч, можда и она неизговорена или саката мисао, скрива се овде да разоткрије тајну моје тишине, али одговори каткад касне, јер се повремено побољевало и заборављало оно што је морало да се чува као неизговорена тишина!

Започех списе, можда, с краја – романима, а заврших Аутобиографијом, која је, у ствари, почетак, али и крај једне сенке која ће неминовно нестати када се најмање будем надао! Старински, када бих добро мислио, најбоље би било да ћутим; ако бих говорио језиком којим се казује све, онда не бих морао да допричам ниједну нову реч!

Било је дана када се мржња толико раскомотила да јој се није могао наслутити ни почетак, ни замислити крај! У трилогији којој наденух име „Измаглице“ („Изабрани живот“, „Изабрана тишина“ и „Изабрани дани“) љубав, страх и мржња су били моји сапатници. Неверке су често побеђивале, али се нисам предавао, као ни јунаци мојих истинитих прича; сељаци мога родног села коме овде наденух име Забрђе!

Најрадије сам желео да заборавим све те завадице, али није се могло! Таква су била времена. Туга је побеђивала радост; обезласило се сем на нашем сталном станишту, на улазу у село где су тиховали наши стари и у том говорењу тешили нас да лакше преболимо све наметнуте терете!

Није вредело то моје повремено умовање да допричам сва дешавања у мојим романима, па сам се дохватио да пишем завичајне приче. Када некоме желимо срећу – тако се мени чинило – смештао сам његова казивања у добар оквир; ако сам наумио да некога заборавим, ни име му нисам спомињао. То се, мислим, види издалека, док се прича још не буде одмотавала и приближавала крају!

У неким причама затурили су се и моји кораци. Само су се у назнакама могле да читају мисли. Забрђански сељаци су ме научили да не би требало да памтим сва дешавања, поготово не сва казивања, јер није згодно да се другде она тумаче како је њима воља, јер би, веле, била, можда и „најтврђа оптужница“.

Умишљени људи знали су да зборе само када речима дође време. Говорили су да није свако доба за казивање. Због тога се и моје приче из „Изабраних списа – сликање меморије“ могу читати као да су их писали људи без гласа! Њихови часовници редовно су каснили, а моје речи повремено су биле заоденуте сенкама туге. Осећао сам да су ме те нејаке речи нагониле да им нађем замену, али често – јер сам био нејак, а и времена су била чудновата – нисам приналазио моћ правог говорења! Гласови су, све више сам схватао у забрђанској тишини, имале своје забране, скривалице, магленице, (не)разговетне тајне, свој санак и своје болештине којима није било лека!

Од онога дана када сам то разазнавао, када сам срицао прва слова, умишљао сам да могу да пронађем праве речи за затурене слике мога забрђанског оквира. Неке сам и пронашао и сместио у моје прозне, али и песничке радове. Биле су то добре, смишљене, умивене речи, али је, све више сам убеђен, међу њима и оних које нису скројене по мери свога времена! Некако су зазасите, нејасне, старе и онемоћале и зато су мало или нимало говориле!

У ладицама моје радне собе, на папирићима, обичном оловком, дуго, годинама, можда кроз све моје младалачке дане, исписивао сам поруке нових речи, досадљиво им мењао значења, јер ми се привиђало да се иза тих речи могу да пронађу нове, боље слике, које би јасније одсикавале моју уметничку намеру. Никада их нисам читао редом, онако како сам их записивао, јер ми се чинило да ћу мењајући редослед, моћи да дођем до правог родогласја мога писања.

Тада, као ђачић, написао сам и прве песме; неки стихови су у „Чудној лађи“ и „Дневнику на распусту“; друге сам прерадио, дао им другачији смисао, а највише је оних које су нестале као да никада нису ни биле смишљене.

Ова књига допричана је и неким мојим (научним) промишљањима о хумору и језику. Написао сам те одломке када се више за године не мари; у поодмаклом добу мога трајања. Тада, када је живот почео полако да се тањи, учинило ми се да нико у искрену реч и причу не верује!

Да не бих бадависао, улудо проћердао преостале дане, поједине радове – романе, приче, песме, записе о себи и другима – делимице преуређене – сместио сам у „Изабране списе – сликање меморије“ у уверењу да ће се, макар у одломцима, читати и после мога одласка у вечиту тишину!

 

II

Л

есковачка књижевност и публицистика од краја XIX века, односно од ослобађања од Турака, до данашњих дана, предмет је ове књиге – „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016).[2]

За историју лесковачког стваралаштва, посебно песништва посебно је била значајна 1977. година. Тада је Културни центар (директор мр Слободан А. Младеновић, главни и одговорни уредник Борислав Здравковић) објавио ,,Песмопис, лесковачки песници 1945 – 1975’’, који је уредио и предговор написао Мирослав Миловановић, професор. Та збирка се и данас, без обзира на неспорне слабости, може сматрати за најбољу панораму лесковачког песништва.

Најбољу, најцеловитију анализу лесковачке књижевности XX века, написао је  Драгољуб Трајковић, правник и један од најобразованијих Лесковчана минулог столећа. Његов ,,Преглед лесковачког књижевног ствалашатва’’ незаобилазна је литература за било коју озбиљнију анализу. Због тога се појава овог дела 1973. године, као посебне едиције ,,Нашег стварања’’ (уредник Томислав Н. Цветковић), може сматрати изузетним догађајем, јер је реч о студији која иде у ред најбољих, највреднијих остварења, која су настала у Лесковцу.

Ова моја књига рађала се из протеста, али уз много наде; рађала се јер сам хтео, иако свестан своје недовољне упућености у све тајне лесковачке литературе, па и недовољног знања у писању овако обимних дела, да се као човек овог временског теснаца, макар делимично, одужим вредним, упорним људима, који су живели у другим временском простору. Истовремено настала је из жеље да прибележим, макад узглед, у фрагментима, који камичак сјаја о људима, писцима, и не само њима, који и данас стварају, каткад потпуно заборављени или врло мало признати у средини којој су поклонили најлепше године и своје најлепше снове.

Књига је писана и са надом да ће некима послужити као подстрек да се лате тог заносног, лепог трагања за нечим што се зове – литература. Бити сам, одвојен од свакодневне галаме, од људи, некима се може учинити највећом казном. Али бити сам, и то поклоњено време даривати неком другом животу, била је моја највећа снага која ме је и нагнала да истрајем у овом послу. Писање – давно сам чуо и прибележио – писање је дело усамњених људи. Самоћа се дружи са надом да ће тај тренутак бити наше једино – вечито трајање!

„Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац (2015, 2016) није, наравно, само моје дело. Могло би се рећи да је и понајмање моја рукотворина. Ако се пажљиво чита, а верујем да ће је многи тако и читати, лако се може уочити, као на брисаном простору, да ми је у овом подухвату богата литература била највећи савезник. Ако човек жели да буде довољно искрен и ако жели да буде део оваквог пројекта, природно је што је своје савезнике морао да тражи у књигама које су створене пре десет, двадесет, па и стотину година. И не само у књигама, и не само у периодици, и не само у затуреним белешкама. Дабоме, највише тамо, али за овакву врсту подухвата потребно је све то и много више од тога.

Оно најважније – уз свакодневни, упорни, систематски рад – остаје ипак тајна сваког аутора. То је та шифра која може да доведе до успеха. Тај део стваралачког чина је – само мој! Трагање, одабир литературе, процена вредности сваког податка, критички осврт на време, људе и догађаје, дело су којим се сваки аутор књиге може без остатка да прикаже свима – и добронамернима и осталима. Ти остали су, знам из властитог искуства, драгоценији, важнији саговорници, јер ионако аутор верује – ма колико био самокритичан и склон реалности – да је написао добру књигу. Јер, да није тако, оне не би ни настајале! У писању оваквих књига, и то свакако треба казати, није довољна само ауторова жеља, па ни обимна литература (али су то, свакако, предуслови без којих се тај наум не може остварити); нужна је и нека врста интелектуалне дрскости да се на све изазове који се намећу дају одговори ,,отворених очију’’. Дабоме да је и то само део, али важан део, посла, а све остало је – мукотрпно истрајавање!

 III   

И

страживање богате, разноврсне историје лесковачке књижевности и публицистике, представљено у овој студији – хрестоматији, трајало је више од десет година. Иако сам се трудио да овај преглед буде што потпунији, у писању оваквих и сличних радова, који траже више од „уобичајног заноса“, било је потребно, пре свега, задовољити јасан научно-методолошки приступ и делу дати ону озбиљност која ће га препоручити свима којима је стало до ове врста радова, односно оваквог књижевно-историјског „тематског оквира“.[3]

Ускоро излази треће, измењено и допуњено издање ранијих књига „Лесковачки писци – трагови и трагања, I – II“, (Лесковац 2015, 2016) којeм наденух име „Лесковачки писци: мисао и дело – хрестоматија и коментари“, I – II (1877 – 2017)“. Сигурно је и у овој студији – хрестоматији, као и ранијим књигама, било пропуста, извесне недоследности, па и ненамерних грешака, али водио сам бригу да их је што мање. У којој мери сам у томе успео остаје да просуде читаоци и критичари. Ипак, вредело је писати овакво дело, које ће, чини се, употпунити слику о богатству лесковачког књижевног и публицистичког стваралаштва од 1877 – 2017. године.[4]

Дугујем велику захвалност проф. др Душану Јањићу, Дејану Ђорђевићу, рецензенту, Верици Баторевић-Божовић, председници Удружења писаца Лесковца, на добронамерним саветима и сугестијама како би ранија издања била прегледнија и ова студија – хрестоматија потпунија.[5]

Данило Коцић

  • [1] Предговор књиге Д. Коцић, Изабрани списи – сликање меморије, Удружење писаца, ауторско издање, Лесковац 2016.
  • [2] Напомена: Уместо увода, Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016). Напомена: Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године.
  • [3] Лесковачки писци – хрестоматија и коментар, Лесковац 2016
  • [4]Напомена: Ово дело написано је поводом 140. годишњице ослобођења Лесковца од Турака. Лесковац је ослобођен од Турака децембра 1877. године, током Другог српско-турског рата 1877/1878. године. Никола Рашић је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Ослобађање од Турака Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио назив „Српски Манчестер“.

[5] Шта значи ХРЕСТОМАТИЈА? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.

  • [1] Предговор књиге Д. Коцић, Изабрани списи – сликање меморије, Удружење писаца, ауторско издање, Лесковац 2016.
  • [2] Напомена: Уместо увода, Лесковачки писци – трагови и трагања (Лесковац 2016). Напомена: Лесковац је ослобођен од Турака 11. децембра 1877. године.
  • [3] Лесковачки писци – хрестоматија и коментар, Лесковац 2016
  • [4]Напомена: Ово дело написано је поводом 140. годишњице ослобођења Лесковца од Турака. Лесковац је ослобођен од Турака децембра 1877. године, током Другог српско-турског рата 1877/1878. године. Никола Рашић је, са својим одредом и претходницом српске војске, ушао у Лесковац и држао говор ослобођеном народу. Ослобађање од Турака Лесковац је дочекао као један од највећих занатских и трговачких центара у Србији. Средином 19. века, бележи се да је Лесковац имао тринаест фабрика текстила, па је зато касније и добио назив „Српски Манчестер“.

[5] Шта значи ХРЕСТОМАТИЈА? Проучавање онога што највише вреди знати, избор узорних места разних писаца, узорних чланака (нарочито за учење језика); избор филозофских књижевних дела.

Advertisements

Gorica Stanković: Zbirka „Kamen“ promovisana u Vlasotincu

јун 19, 2017 у 2:41 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

ВЛАСОТИНЦЕ – У Народној библиотеци „Десанка Максимовић“ у Власотинцу промовисана је најновија, трећа збирка „Камен“, лесковачке песникиње Горице Станковић. О њеном раду говорио је Данило Коцић, а песникиња је рецитовала и читала своје песме из ове, али и претходне две збирке „Сама“ и „Месечева тајна“. Срба Такић, директор Народне библиотека, срдачно је поздравио лесковачку песникињу најављујући нова песничка дружења.

Рад Горице Станковић опширно је представљен у студијама Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (2015, 2016).

У поговору ове збирке аутора Д. Коцића, записано је:

Веома талентована лесковачка песникиња Горица Станковић већ првом збирком песама „Сама“ (2013) привукла је пажњу јавности, а другом, „Месечева тајна“ (2014) потврдила је не само да влада техником писања, него и да поседује изузетан дар да у сликама препуних боја подари читаоцима свој разноврсни, богати песнички свет.

Нова, трећа збирка Горице Станковић симболичном назива „Камен“ само је, у ствари, потврдила оно што смо о њеном певању одавно знали, али је уз раније изречене више него заслужене оцене књижевне критике, показала да је хоризонт њеног поимања савременог песништва много шири и схватање поезије као „уметности речи“ и најсложенијих људских израза део њене свакодневне збиље.

Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разоткрива почетком саме песме „Кемен“:

 

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

 

Већ први стих ове врло сликовите песме („тражећи пут за бекство“) разоткрива стање у коме се збива људска драма, а ту слику наставила је описом пута и стањем њенога оробљеног тела. На крају те велике песничке, људске драме, следи спасносна слика језера, сјај камена „кога је брусила месечина“. Тај последњи стрих прве строфе је више од обичног песничког говора, јер се игром одабраних речи показује дух неоткривених тајни и моћ песничког говора. Језеро, камен и месечина су три велика симбола који најављују оно што ће уследити – сликовница речи којом могу да се подиче само одабрани песници:

 

Камен

још увек постоји

и сија још више.

Сви му се диве,

а не знају

да је неко

на том камену

исписао љубав

и осликао душу.

 

Поента, али и лепота читаве песме, која има изванредну драматургију, у завршном је стиху који описује људску жељу да се воли у души као још увек великој људској тајни.

Камен у насловима песама („Два камена“ и „Камен и кремен“) такође имају јасно симболику и недвосмислену мисаону песничку поруку. У првој („Два камена“) „расула су безнађе“ и њих, закључује песникиња, „можда ће их неко наћи/ у прашини и тишини“. У другој, песникиња казује: „Суђено ми/ да будем послушница“ и закључује стиховима који буде наду „што води ка светлости“.

Песникиња „пркосима сече мржњу“, јер „чека време“ и „камен за предах тражи“ („Бег“). Код ње „плаховита нарав/ хоће да победи стварност“ и закључује: “Остављам трагове/ као исповести“ („Исповест“).

(Не)свесна свога песничког талента дарује читаоцима непоновљиву слику: „Узалуд расипам мисли/ и узалуд моје самовање ћути“ („Мед и лед“), јер, наставља у тој песми „док ново јутро/ бојом нешто слути“. За њу je „судбина варалица“ и даје одговор: „Пружи ти се/ а онда се од тебе склања.“

У песми „Нада“, препунoj прелепих слика, које прате људско памтилиште, записује: „У ћутњи две сенке,/ где се одавно сањају снови/ градим нови свет.“

Оригиналним стилом и талентом „умовања речи“, песникиња каткад („Бекство“) испева болно стање свога дана: „Разнизана/ ко ниска бисера/ празним длановима/ скривам лице.“ Тај туробни одсај живота исказан је и у песми „Страх“: „Плашим се/ да звезде/ не угасе сунце.“ Та страна ововременског трајања допевана је и стиховима: “Плашим се/ да једнога дана/ из мене не проговори/ тама.“

Том кругу разастрате меланхолије треба свакако придодати стихове из песме „Траг“: „Улице ће заборавити кораке./ Само ће остати траг/ успаваних песама/ у проживеном кругу.“

Песникиња открива тајну свога говора („Осмех за песму“): „Пишем метафоре/ срцем које огњем гори.“ И одговара: “Тражим ливаду/ да слетим и покријем се небом.“ И на крају додаје: Не треба мени ништа/ само осмех на поклон/ да лепшу песму напишем.“

Ево опет камена као метафоре непокора („Тајна“): “Песма/ обојена у сиво/ постаде камен.“ Шта, у ствари, песникиња жели разоторива стиховима („Авети“): „А ја, само хоћу/ испод пробуђеног неба/ да певам/ и слушам пој птица./ Да време изгуби памћење/ а истина рашири дланове.“ За њу као да се нижу дани туге опет у знаку камена („Вреди ли“): „Потрошени снови/ из ништавила траже уточиште./ Чува се смиреност,/ пишу рефрени,/ црта осмех,/ и вуче камен/ само да би остао човек./ Вреди ли?“ Слика суморја као да песникињу стално прати („Човек“): „У моралном ништавилу/ ни киша не пада/ као пре.“

Ређају се нове слике које су на најбољем трагу савременог српског песништва („Трагање“): „У трагању/ без путоказа/ тражим осмех/ у улици која самује/ да оставим траг.“ Песникиња зна („Корак“) да доприча свој сан: Испред замагљеног огледала/ огрубелим рукама/ везујем жеље.” Тада дописује: „Тежак је корак/ у тесним ципелама.“

У песми „Процветаће речи“ поручује: „Пишем…/ А када посивим/ из мојих трагова/ неко ће брати/ процветале речи.“ Ова више него талентована лесковачка песникиња, даје слику ововременског дана („Сиромашни песник“): „То је тај/ сиромашни песник/ из кога плаче ветар./ Покривен чежњом/ великом ко цветна ливада.“ За песникињу („Јава и сан“): Поломљени јануар/ поделио дан на пола.“ Она у песми („Мастило“) записује: „Корачам/ претворена у шапат./ У очима носим два жара./ Удишем југ./ Сунце се понекад/ наљути на мене/ и погаси сва светла./ Тера ме да заплачем/ на месечини./ Али ја не плачем./ Просипам мастило/ да оћутим/ још једну ћутњу.“ У тој истој песми дописује можда најбоље стихове ове прелепе песничке књиге: „У сновима цртам птице/ на трепавици градим гнездо./ Не гасите ми сунце./ Хоћу да видим/ где чекање нестаје.”

У „Тишини“ шаље поруку: „Могла бих ти причати још…/ Морам да идем/ чека ме тишина.“ Пита се у непроболу („Уздах“): „Постајем заћутала песма/ и питам се зашто туга цвета.“ Онда, готово у једном даху пева („Знам ја“) шта је смисао људских снова: „Знам ја,/ све тајне/ немирних ветрова/ уплетене у твојој коси.“

Љубав, та тако пожељна људска мисао, у песми „Да ћутимо“ има своју јасну поруку: „Хајде да ћутимо,/ и родимо се у песми/ у којој ћемо се волети.“ Ту смисао људских жеља песникиња довољно сликовито опева у песми „Опомена“: „Неко је неком/ бацио осмех у наручје/ да процвета нада.“

Горица Станковић опет бира праве речи („Да заувек заћутим“) да опише стање своје неисказане тишине: „И ноћас ће сета/ распремити постељу./ Тамне кише/ квасиће снове/ а ја ћу сузама/ умивати дан./ Уздахнуће дан/ у корену самоће/ и све жеље/ претвориће у камен.“

Песникињу стално прати расположење између бездна и наде, суза и љубави, изневерених очекивања и обећања. Тако у песми „Немири“ поручује: Лажна помирења/ разарају зоре./ Певам/ а песма путује/ у пролећне постеље.“

Стална песничка тема о (не)оствареним љубавима присутна је и код Горице Станковић. Сликовито се то најбоље види у песми „Љубав“:

Изговорила бих те у речима/ испевала у песми,/ живела у стварности,/ а ја ћутим, не знам/ како да започнем љубав.“ Готово истоветна песничка слика јасно се распростире и у краткој, лепој песми „Станиште“: „Срели смо се/ на истом путу/  а нашли у осмеху./ Препознах те/ по топлини./ Проговорисмо немуштим језиком./ Погледи се расцветаше./ Настаних се у твоме оку/ да не залутам./ Знам да ће пролеће/ својим трептајем/ свилену постељу да извезе.“

Опет у песми као метафоре, али и као слике за вечито трајање, ево камена („Кругови“): „За тебе ја сам камен/ који бациш у воду/ да прави кругове./ Стиснеш ме у песницу/ толико јако/ да пожелим да побегнем/ и претекнем птице.“

Песникиња у „Недовршеној причи“ тражи закључана врата: „Знам све заглављене речи/ испод камена/ и душе које/ ломе снове./ У недовршеној причи/ једна молитва тиња./ Месец окачен о прозор/ уздахом попуњава празнину/ да љубав не исцури.“ По мотивима и порукама врло је занимљива песма „Под конац“: „Али шта вреди сређено/ кад су далеко нечији кораци.“ Својом јасном песничком сликом љубави издваја се и песма (Да није тебе“): „Да није тебе,/ сенке би се мимоишле/ никад додирнуле./ Да није тебе,/ ни мене не би било/ заробљене између/ два уздаха.“

Оригиналношћу и одабиром речи издваја се и прелепа песма „Не сликај ме сликару“: „Не сликај ме сликару!/ Бићу твоја недовршена слика/ а ти моја неуспела песма.“ Том одабиру песнички речи издваја се и песма „Сенке“: „Ја, босонога,/ на каменом јастуку/ испијам месец.“

Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, која је већ увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима, завршава песмом „Она“:

 

Игра се жељама

и бисерним сузама.

Уздише срећом

остављајући отисак молитве.

Она се не тражи само се деси.

(можда тренутно спава)

 

Збирка има, могло би се рећи, срећно изабрани наслов „Камен“. Та наизглед једноставна реч, има вишеслојно метафоричко значење, а ауторка га разткрива почетком саме песме „Кемен“:

 

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

 

Поента, али и лепота читаве песме, која има изванредну драматургију, је у завршном стиху која описује људску жељу да се воли у души као још увек великој људској тајни. Камен у насловима песама („Два камена“ и „Камен и кремен“) такође имају јасно симболику и недвосмислену мисаону песничку поруку. У првој („Два камена“) „расула су безнађе“ и њих, закључује песникиња: Mожда ће их неко наћи/ у прашини и тишини. У другој, песникиња поручује: Суђено ми/ да будем послушница и закључује стиховима који буде наду „што води ка светлости“.

    Ова, заиста више него талентована песникиња, даје слику ововременског дана („Сиромашни песник“):

 

То је тај

 сиромашни песник

из кога плаче ветар.

Покривен чежњом

 великом ко цветна ливада.

 

Песнички венац у коме доминирају сета и љубав, немири и надања, Горица Станковић, већ је увелико освојила срца заљубљеника у избрушени песнички оквир својествен само најбољима и најдаровитијим ствараоцима.

Читајући ову више него успелу песничку даровницу речи, могли бисмо да закључимо: Горица Станковић увелико је превазишла завичајни песнички оквир и придружила се малобројним, веома талентованим српским ствараоцима најновијег песничког гласа.

 

 

ГОРИЦА СТАНКОВИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

САМА

 

Сањала сам ноћас сан:

Гледам у море, испред мене лађа.

Био је прелеп дан,

А ја пар година млађа.

 

Гледала сам у даљину,

Чекала неког, али не знам кога.

Осетила сам пешчану врелину

И била срећна, срећна до Бога.

 

У даљини сам видела човека

Како трчи ка месту где сам.

Ту се створила и нека река…

Да ли сам га чекала? Можда јесам…

 

Загледала сам се у његове боре

И видела нешто тужно у њему.

Испред нас је било мирно море…

Нисам се снашла у свему.

 

За руку ме човек ухвати чврсто.

Пожелела сам да ме вечно држи.

Одједном је све постало пусто,

Сунце је почело душу да пржи.

 

Где је тај човек? Зашто га нема?

На пустој плажи остадох сама…

Одједном пљусак, одједном тама,

А ја се пробудим, опет сам сама.

 

ГРОБНА ТИШИНА

 

Сама…

Као да ми смрт долази у госте.

Следим се, па се растапам.

 

Немир и туга живе са мном.

 

Нема питања, ни одговора.

Дан без светлости,

Ноћ без звезда,

Гробна тишина, обојена болом.

 

 

КАМЕН

 

Тражећи пут за бекство

ходала је стрњиком

и гаравила стопала.

На крају пута,

где је било језеро,

заслепио је сјај камена

кога је брусила месечина.

 

Камен

још увек постоји

и сија још више.

Сви му се диве,

а не знају

да је неко

на том камену

исписао љубав

и осликао душу.

 

ИЗНАД БЕЛОГ ПАПИРА

 

У ватромету погледа

магла од обећања

у твоме оку се огледа

смисао мог битисања.

 

Зоре ме не умивају

промашене пољупце носим

хладне ноћи покривају

за трун љубави просим.

 

Осећам мирис немира

реци откидам јаче

изнад белог папира

око ми сетно плаце.

 

ЖЕДНО СРЦЕ

 

Довољан је био поглед твога ока

Да оживим срце које мртво беше,

Да наслутим жеђ свог крвотока,

Да пробудим очи које не видеше.

 

На лицу сам твоме ја точила радост

И дала ти све што имала сам вредно.

Поклоних ти снове, поклоних младост,

А морам ти речи: „Срце оста жедно!“

 

ПЕСМЕ

 

Пишем песме у свитању зоре.

Песме о сновима што их стварност скрива.

Тада очи почињу да горе,

Ал чим сањам, значи да сам жива.

 

Па размишљам како да се прострем,

Да л у тугу што призива дугу,

Ил у птицу што лети ка југу?

 

На обадве стране да поетим,

Док сам жива, ја ћу да вам пишем,

А, писаћу само да се сетим,

Све док трајем, уздишем и дишем.

 

СИРОМАШНИ ПЕСНИК

 

То је тај сиромашни песник

из кога плаче ветар над промашеним животом.

Огрнут огртачима дана и ноћи са чежњом

великом ко цветна ливада.

У уздаху тражи слободу.

А слобода је сунце лаки облак и он.

Некад се напије од среће

уплашен да не изгуби разум.

Некад кад месечина крвари

и отрована срца лају на њега

као пси

успављује своје песме

тужним аријама

да остави траг.

Просипа мисли да не полуди.

У његовом животу мало је пустоловних ноћи

а пуно даљина.

Листови календара се цепају

а у његовој свесци

остаје мртав лирски сан.

Понекад из њега запева ветар.

У очима му читаш душу.

Срећан је када га дочека

јутро пуно цвркута птица

и кад га поздрави осмех умиљат и мио.

Чува свој задњи сан а срце пружа на мекан длан.

 

 

На слици:

Горица Станковић

Gimnazija „Stevan Jakovljević“: Nagrađeni đaci generacije

јун 19, 2017 у 1:48 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

ВЛАСОТИНЦЕ – У Гимназији „Стеван Јаковљевић“ приређен пријем за матуранте током кога су уручене  Вукове дипломе, као и награда  ученику генерације. Поздрављајући матуранте, њихове родитеље, професоре и бројне госте, директор школе Живан Шушулић је честитао свршеним средњошколцима, пожелео им да упишу жељене факултете и да постану добри људи. Наставничко веће Гимназије одлучило је да ове године награди најбоље међу најбољима, односно по једног најбољег ученика из сваког одељења четврте године. Ова признања понели су ученици Миљана Гроздановић, Анђела Илић, Анђела Митић и Драгиша Илић.

На њихов успех посебно су биле поносне разредне старешине, професори Сузана Пешић, Светлана Ђорђевић, Константин Ђоковић и Миодраг Живковић.

Најуспешнија матуранткиња ове генерације Анђела Митић  је током својих гимназијских дана достојно презентовала своју школу и свој град на бројним такмичењима највишег ранга – преноси лист Власина.

Medveđa: Prihvaćeno 11 medijskih projekata

јун 19, 2017 у 8:17 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

МЕДВЕЂА – На расписаном Конкурсу за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса у области информисања на територији општине Медвеђа за 2017. годину, велики број медија је пријавило своје пројекте који би били финансирани делом из буџета општине Медвеђа. Стручна Комисија је извршила оцену пројеката и једногласно донела Закључак да су средства локалне самоуправе планирана за медије, у износу од 4,7 милиона динара, одобрена за 11 подносилаца пројекта, док по мишљењу комисије за 11 пројеката нису опредељена средства за суфинансирање. Председник општине Медвеђа, др Небојша Арсић у присуству начелнице Општинске управе, Светлане Тодоровић, потписао је са представницима медијских гласила уговоре о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања. „Овим путем вам честитам на предложеним пројектима и надам се да ћете од опредељених средстава унапредити ваше информисање као и рад ваших медијских кућа. Искрена ми је жеља да ће из наше општине кроз ваша гласила ићи само лепе вести, јер заједнички је циљ свих нас да од Медвеђе направимо једно лепо место за младе и све наше грађане.“- рекао је председник општине и након свечаног потписивања свим присутнима поделио пригодне поклоне, објављено је на званичном сајтуове општине.

Vlasotince: Prihvaćen projekat „Dijalek(a)t“ vredan 26 miliona dinara

јун 19, 2017 у 8:03 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

ВЛАСОТИНЦЕ – Општина Власотинце је за реализацију пројекта „Дијалек(а)т“ од Министарства културе и информисања добила средства у износу од 26 милиона динара. Пројекат ће бити реализован у оквиру конкурса „Градови у фокусу“. У реализацији овог пројекта општина Власотинце учествоваће са 20,6 милиона динара. Средства су намењена између осталог за реконструкцију сале Културног центра (биоскопа) као и за реализацију других активности.

„Пројекат „Дијалек(а)т“, између осталог, подразумева реконструкцију сале биоскопа, веома важног простора за све Власотинчане, јер се у њему одвија велики број културних манифестација, догађаја, пројекција филмова… Били смо веома упорни, пре месец дана када су чланови тима “Градови у фокусу” боравили у Власотинцу успели смо да их убедимо да је баш наш пројекат веома важан за нашу локалну заједницу. Да се труд исплатио показује и то да смо од десет градова и општина ми други на листи по додељеној суми од 26 милиона динара. Та сума није довољна за потпуну реализацију реконструкције сале биоскопа па је локална самоуправа определила још 20,6 милиона динара неопходних за комплетну адаптацију поменутог простора“, рекао је на конференцији за новинаре Зоран Тодоровић, председник општине Власотинце.

Он је овом приликом подсетио да општина Власотинце има 80 спремних пројеката са којима ће конкурисати како код домаћих тако и код страних донатора. Члан Општинског већа задужен за културу и информисање Зоран Стаменковић, и члан пројектног тима, истакао је да је стратешко опредељење општине да осим улагања у инфраструктурне објекте улаже и у објекте намењене културним садржајима. „Неопходно је да ми као локална самоуправа заштитимо све што је вредно, од општег и заједничког интереса. Одлучили смо да рехабилитујемо, освежимо и оснажимо културне потенцијале које имамо како у граду тако и у селима. Кроз овај пројекат Власотинце ће добити веома репрезентативан објекат за културна дешавања. У оквиру пројекта „Дијалек(а)т“ истакли смо значај очувања дијалекта и говора нашег краја, истакли смо значај говора наших предака“, истакао је Зоран Стаменковић.

Испред пројектног тима присутним новинарима обратила се и Весна Ђорђевић, координатор, рекавши да пројекат има регионални значај, да обухвата подручје од Ниша до Врања, део за који је карактеристичан јужњачки дијалекат. Она је истакла да је реконструкција сале Културног центра само један сегмент пројекта, те да ће се у биоскопу одржавати позоришне представе на дијалекту, као и друге културне манифестације распоређене по тематским целинама.

„Пројекат ће трајати шест месеци, инфраструктурни део је само један његов сегмент, наша идеја је да на једном месту у Власотинцу окупимо и умрежимо све културне центре југа Србије и да бар једна манифестација у оквиру свих буде на дијалекту, и да то постане традиција“, рекла је Весна Ђорђевић.

Пројекат „Дијалек(а)т“ је један од 10 пројеката који је Министарство културе и информисања одобрило од 58, колико их је било пријављено на конкурсу „Градови у фокусу 2017“ – преноси лист Власина.

Promovisana monografija Saše Z. Stankovića: Vlada Ilić – prvi moderni gradonačelnik Beograda

јун 18, 2017 у 3:13 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

ВЛАСОТИНЦЕ – Многи не памте да је Галерија Културног центра  била испуњена до последњег места као на промоцији  књиге „Први модерни градоначелник Београда“,  аутора Саше Станковића. На прикупљању и обради грађе за монографију посвећену Влади Илићу, млади професор Саша Станковић провео је седам година. Иза овог великог пројекта стала је општина Власотинце која је преко Културног центра финансирала штампање књиге. Влада Илић потиче из познате власотиначке фамилије Мумџије која је у периоду од сто година постала економски најмоћнија породица Краљевине Југославије. Коста Илић и синови, од којих је један био Влада, је преко Власотинца и Лесковца стигла до Београда и оставила дубок траг у економском и сваком другом развоју  у другој половини 19. и првој половини 20. века, нарочито у текстилној индустрији.

У време док је Влада Илић био на челу престонице, почео је да се гради храм Светог Саве, Нови Београд, Сајмиште, многе школе и болнице, као што су Дечја клиника у Тиршовој, Дом за незбринуту децу у Звечанској. Тадашњи градоначелник Београда  Влада Илић је поклонио престоници зоолошки врт, један је од оснивача Београдског хиподрома, а у његово време изграђени су Ташмајдански и Карађорђев парк, направљен Вуков споменик и још много других објеката.

– Влада Илић је персонификација предузетничког духа Власотинчана и симбол тежње да се ухвати корак са развијеним светом. Искрено се радујем што је ова монографија угледала светлост дана и захваљујем њеном аутору што је седам година посветио истраживању и писању дела које је од непроцењивог значаја за све нараштаје наше вароши. Општина Власотинце је препознала  значај овог истраживачког рада и финансијски подржала штампање монографије. Ова књига биће штампана и у тврдом повезу и чиниће саставни део репрезентације општине коју ћемо  убудуће поклањати гостима са стране – рекао је председник општине Зоран Тодоровић.

Говорећи о књизи др Иван Бецић је истакао да се до истине веома тешко долази и да је она у историографском смислу све оно што се може документовати. Једино тако могу да настају историјска дела.
– Истина није оно што желите да чујете и што вам се свиђа и није оно што вам се не свиђа. Ова књига је због тога вредна. Монографија о Влади Илићу је не само прича о једној личности, о једној породици, већ прича и о једном поднебљу, о развоју једног друштва. Видимо како се нешто поколењима стицало. Ту је и онај други, тамни део историје где је профит био изнад свега. Ова књига то не крије. Због тога она на неки начин представља исправљање „историјских белина“, односно  историјске неправде у смислу да није све лоше што су предратни богаташи урадили. Далеко од тога, неки  од њих су покренули много тога, помагали су културни живот, развој науке. С друге стране чињеница је да су многи од њих користили све да дођу до што већег капитала.  За овакве књиге које исправљају историјске неправде не треба постављати питање зашто су настале, већ зашто нису раније настале – истакао је др Иван Бецић.

По његовим речима Монографија о Влади Илићу је књига каква нам је потребне, где није све црно или бело.

–  Оно што посебно треба истаћи је чињеница да Саша Станковић није подлегао популистичком методу писања, да је нешто добро само што је до јуче било лоше. Оно што је било добро истакнуто је у књизи као и све оно што је било лоше – нагласио је др Бецић.

Како је истако др Иван Бецић,  ова књига има и значај јер је скренула пажњу на истакнуте људе који су рођени на овом простору јер нико неће да популаризује нашу средину уколико ми то сами не учинимо.

Аутор Саша Станковић је најавио жељу г. Живојина Јањића, Власотинчанина који живи и ради у Суботици да финансира подизање споменика Влади Илићу у Власотинцу.

– Надам се да ће се та идеја реализовати. Аутор бројних документарних филмова Небојша Илић снимиће филм о Влади, а ја ћу писати монодраму. У овај пројекат биће укључен и глумац Предраг Смиљковић. Верујем да ћемо се Влади Илићу бар делом одужити за оно што је он донео Власотинцу – рекао је Саша Станковић.

Онако како је Влада Илић кренуо из Власотинца за Лесковац, а потом пут Београда, тако ће  након промоције у Власотинцу, представљање књиге бити организовaно 20. јуна у Лесковцу, 22. јуна у Зоолошком врту у Београду и 29. јуна у Скадарлији – преноси лист Власина.

Gorica Doderović Stanković nagrađena „Zlatnom diplomom“ na Međunarodnom festivalu poezije „Mesopotamija 2017“

јун 11, 2017 у 2:26 pm | Објављено у Uncategorized | 1 коментар
Ознаке: , ,

ЛЕСКОВАЦ –  Горица Додеровић Станковић, позната лесковачка песникиња, аутор три изузетно успеле песничке збирке,  награђена је „Златном дипломом“ на Међународном фестивалу поезије „Месопотамија 2017.  Ево њене награђене песме.

ПЕСМА ЛУДЕ ПТИЦЕ

Заборављао си ме

на сваком скретању

пута који не постоји.

Мењао мелодије

па сад по сећању

тонове претварам у струне.

Желео си ме у новим хаљинама

и није ти био важан сјај у очима.

Причала сам ти

како је црвена боја топла и мека

како је чекање жалост.

Ниси разумео.

Понекад би само

слушао песму луде птице.

Твоје дрхтаје испод коже

претварала сам у поеме.

Обећавао си снове које су украли лопови

и нисмо могли да их живимо.

Преживећу те…

Важна је само техника дисања.

Под мојим табанима

је превише жара.

Ако ми угасиш Сунце

ја ћу опет пољубити јутро.

Ако те погледам преко рамена

биће то поглед у празно.

Буди то што јеси

скривен и заборављен.

 Горица Станковић

П.С.

Рад одличне лесковачке песникиње опширно је представљен у стидији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“.

Видети – о в д е :

 

Горица Станковић, песникињa

Škola stripa Leskovac: Rekord na otvorenom u crtanju

јун 10, 2017 у 8:28 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

LESKOVAC – Na najvećem javnom času crtanja stripa u ovom delu Evrope, održanom u dvorištu Osnovne škole „Josif Kostić“, učestvovalo je devet stotina osnovaca. Nakon što je juna 2016. u dve leskovačke osnovne škole održan do tada najveći javni čas crtanja na otvorenom pred oko 600 dece, Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“ je juče oborila taj rekord održavši javni čas na otvorenom u tri osnovne škole u Leskovcu, „Josif Kostić“, „Svetozar Marković“ i „Vožd Karađorđe“ uz učešće od oko 900 dece koja su istovremeno stvarala strip. Na konkursu Leskovačke škole stripa za najbolji strip kaiš za učenike iz Jablaničkog okruga raspisanog u sklopu održavanja Balkanske smotre mladih strip autora u najvećem broju su se odazvale osnovne škole „Josif  Kostić“, „Svetozar Marković“ i „Vožd Karađorđe“ pa je  Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“ odlučila da u znak zahvalnosti za takav odziv učenicima te tri škole održi javni čas crtanja stripa – prenosi sajt Budite u toku.

Visoka poslovna škola strukovnih studija Leskovac: Napravili najveću mućkalicu

јун 9, 2017 у 6:40 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,

НАПРАВЉЕНА МУЋКАЛИЦА ЗА 4.000 ЉУДИ

ЛЕСКОВАЦ – Студенти Високе пословне школе струковних студија са смера Менаџмент технологије хране и гастрономије предвођени професором Момчилом Цонићем, направили су синоћ лесковачку мућкалицу у казану од једне тоне, за 4.000 оброка. Манифестација посвећена чувеном лесковачком специјалитету одржана је први пут, са циљем даљег развоја гастрономско-туристичких потенцијала Лесковца.

– Ово је први пут да се у казану од 1.000 литара кува 4.000 порција које ћемо поделити нашим суграђанима. Широм Европе су наши студенти освојили 20 пехара и преко 200 медаља. Желели смо да у част наше мућкалице промовишемо ово наше аутохтоно јело, да га представимо на прави начи и да представимо гастрономско туристичке потенцијале нашег града, рекао је професор Момчило Цонић.

Испред локалне самоуправе присутне грађане поздравила је Кристина Васиљковић, помоћница градоначелника која је истакла да је лесковачка мућкалица, поред чувеног роштиљ меса и ајвара, један од заштитних знакова српске кухиње.

-Туризам који се заснива на гастрономији је све популарнији концепт последњих година и Лесковац то треба да искористи управо кроз овакве активности. Искрено се надам да ће манифестација „Лесковачка мућкалица“ постати традиционална и да ће у годинама које долазе прерасти у озбиљан фестивал хране и незаобилазну туристичку атракцију, рекла је Кристина Васиљковић.

Припремљена мућкалица подељена је присутним грађанима, а догађај је пратио и културно-забавни програм – објављено је на званичном градском сајту.

Osnovna škola „Vuk Karadžić“ – Tulovo: Đaci uredjuju korito reke

јун 8, 2017 у 2:30 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: ,
ДЕЦА ЧИСТИЛА КОРИТО ТУЛОВСКЕ РЕКЕ

ЛЕСКОВАЦ, ТУЛОВО – Ученици Основне школе „Вук Караџић“ у Тулову чистили су корито Туловске реке. Организатори ове акције су Одељење комуналне полиције и Одељење за заштиту животне средине – објављено је на званичном сајту Града Лесковца.

Следећа страна »

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries и коментари feeds.