Saša Stanković: „Prvi moderni gradonačelnik Beograda – monografija o Vladi Iliću“

ВЛАСОТИНЦЕ – На Скупштини Савеза винских и витешких редова Србије промовисана је тек одштампана књига професора Саше Станковића о Власотинчанину Влади Илићу, предратном градоначелнику Београда, на којој је аутор радио седам година. Издавање књиге финансирала је власотинчка локална самоуправа.  Књига познатог писца и власотиначког професора књижевности Саше Станковића носи наслов: „Први модерни градоначелник Београда – Монографија о Влади Илићу“

ПРЕДГОВОР: РЕЦЕНЗИЈА МОНОГРАФИЈЕ О ВЛАДИ ИЛИЋУ

У нашем историјском памћењу и у историографији, потпуно смо затaмнили читаве делове наше историје и значајне људе тих времена. Један од тих заборављених људи је Влада Илић, велики предузетник и градоначелник београдски. Саша З. Станковић се подухватио тог тешког задатка да врати овог великог Власотинчанина и Београђанина у сећање својих сународника.

Како и доликује, књига почиње утврђивањем контекста у коме се појавила породица Илић. Историја Власотинца се прати од почетка модерне српске историје, то јест од Првог српског устанка. Већ у доба борбе Срба за ослобођење, Коста Илић, родоначелник породице, дао је огромну суму новца за наоружавање српских устаника. Такво родољубље и пожртвованост за свој народ, одликоваће породицу Илић и у будућим временима. Књига развија причу о успону породице од израде свећа и сакупљања лоја. Бележи бајковито предање о проналажењу дуката.  Породица брзо од зеленашења прелази на индустрију, уз велике напоре и ризике. Станковић добро примећује да је нагласак на образовању био онај чинилац који је омогућио трајање породичног богатства. Коста први на југу Србије школује скоро све синове, а Влада се школује за текстилног инжињера на најбољем немачком универзитету из те струке, Ахену.

Станковић даје синтезу размишљања о узроцима успона „српског Манчестера“-Лесковца. За ту експанзију постоје културолошки, социолошки и географски разлози. Илићима је ускоро и Лесковац постао малим, па су прешли у Београд, где су већ почетком 20. века почели да уводе најсавремнију текстилну технологију. Врхунац каријере Владе Илића је  положај градоначелника Београда од 1935. до 1939. године. У том периоду Београд ће добити неке од својих најважнијих грађевина и установа. Сајмиште, Панчевачки мост, Зоолошки врт, неколико великих болница и школа које и данас постоје, само су неке од њих. Сајам и трамвај за Земун означили су рађање Новог Београда.

У књизи је дат низ говора које су одржали сам Влада Илић, али и његови сарадници и остали угледници из земље и иностранства. Ти говори дају занимљив увид у начин рада и размишљања тадашњих привредника и политичара. Као врхунски „менаџер“, Влада Илић је потпуно утегао финансије нагло растуће престонице. Град је водио домаћински, као и своје фабрике. Поучна занимљивост је да је своју кућу изградио не на снобовском Дедињу, већ усред фабричког комплекса. Уз своје фабрике је изградио и станове за раднике, по тадашњим европским критеријумима.

Саша Станковић је написао дело које ће засигурно допринети даљим истраживањима. Добре особине овог дела су следеће:

  • Широки контекст. Где год може Станковић прикажује ширу слику. Тако је ова књига и историја Власотинца, Лесковца и Београда, а у њој су бројне и биографске цртице о савременицима Владе Илића.
  • Изврсне илустрације. Станковић је сакупио најразличитије илустрације, од реклама, плаката и читуља, до ваздушних снимака и савремених фотографија.
  • Критички стил. Станковић даје и критичка мишљења о свом јунаку, није некритични апологета.
  • Леп стил. Саша Станковић вешто користи лепе изразе из својих извора као што су „Мала бела варош поред савског моста“ „Велики град за малог човека“ и уклапа их у своје сопствено излагање.

Много сам научио читајући рукопис ове књиге. Жеља ми је да што шири круг читалаца доживи исто ово искуство. Зато свесрдно препоручујем рукопис „Први модерни градоначелник Београда – Влада Илић“ за штампу.

                                                  Проф. др Предраг Ј. Марковић

 

ПОГОВОР:  УЛОГА И ЗНАЧАЈ ПОРОДИЦЕ И ПОЈЕДИНЦА У КРЕИРАЊУ СРПСКОГ ДРУШТВА

У којој мери појединац утиче на историју и који све услови треба да буду испуњени да би траг који за њим остаје био његов лични печат, а не последица заступања циљева интересних група, наслеђеног положаја у државној јерархији или наставак пута ка дестинацији коју су његови претходници већ одредили? Значај улоге личности у историји просечном грађанину видљив је када су у питању владари, војсковође, политичари или спортисти, а њихова улога у већини случајева је прецењена, јер су као експоненти знатно ширег проблема најчешће са њим поистовећени, чиме су искључени многи више или мање важни актери, а нису узете у обзир и многобројне околности које су утицале на њихово идентификовање као „битног фактора у историји“.

На југословенском простору дуго је за питање улоге личности у историји коришћено дело Георгија Валентиновича Плеханова, настало 1898. године. Аутор је констатовао да личности, захваљујући датим особинама свог карактера, могу утицати на судбину друштва. Тај утицај је понекад био чак веома значајан, али како сама могућност за такав утицај, тако и његове размере, условљене су организацијом друштва и односом његових снага. Карактер личности чини „фактор“ друштвеног развитка само тамо, само онда и само утолико, где, када и уколико му то дозвољавају друштвени односи.[1] Размере личног утицаја зависе такође и од талената личности, али личност може своје таленте испољити само онда када заузме за то потребан положај у друштву.

Да би особа која поседује известан таленат, захваљујући њему, извршила велики утицај на ток догађаја, неопходно је да се њен таленат учини прикладнијим од других за друштвене потребе дате епохе и да постојећи друштвени поредак не спречава пут личности са талентом.[2] Уколико личности знају у ком правцу ће се мењати друштвени односи услед промена у друштвено-економском процесу производње, онда ће знати и у ком правцу ће се мењати социјална психа. Утицати на социјалну психу значи утицати на историјске догађаје. На тај начин личност може да „прави“ историју и нема потребе да чека да се она „направи“.[3]

На који начин и у којој мери се опажања Плеханова могу идентификовати са појединим члановима породице Илић, а посебно у погледу Владе Илића, који у великој мери персонификује индустријски напредак у делу Краљевине Југославије, где су Београд, Бор и Лесковац чинили три индустријска острва у аграрном мору? Неопходни услови да искористи свој таленат почели су да се стварају шездесетих година XIX века, када је, вођен сопственим талентом, основу будуће финансијске моћи породице Илић поставио Владин отац Коста. Коста Илић успео је да створи завидно богатство још у периоду пре уласка власотиначког краја у састав Србије, искористивши своје способности на најбољи начин у условима који су тада владали. Особине Власотинчана XIX века веома лепо описао је Мита Ракић, српски књижевник, преводилац, политичар и економиста у свом дневнику који је водио приликом обиласка ослобођених крајева у рату 1877/78. године. Ракић је славио српство и слободарство Власотинчана наглашавајући да „и варошани и сељаци овога краја одвојили су се од равнице моравске око Лесковца, од народа у Јабланици и Пустој Реци. Планине су, види се, боље очувале наш елеменат. Ови су планинци, тако добри Срби као и они у Врањском округу. Радини су велики, а устаоци и патриоти још већи. Они су се највише отимали од Турака. Зато су Власотинци остали чисто српска варош. Кад је год Србија дала знак, Заплање и Буковик били су на ногама. Често су крваво плаћали ову преданост к Србији и љубав к народном имену своме, али су, мимо све то, остали крепки и непоколебиви“.[4]

Међутим, уз све похвалне особине дате Власотинчанима на националном и слободарском духу, традиционализам, који је био још једна од њихових особина, био је кочница бржем развоју пословања и модернизацији. И две деценије после ослобођења Власотинце је задржало стари изглед који је имало док је било у саставу Османске империје. После ослобођења 1878. године све друге вароши измениле су свој изглед и приближиле га изгледу других вароши по Србији, док је Власотинце остало исто, „са лавиринтом кривих, уских улица неравнога пода, ниским дућанима и ћепенцима (дрвено прочеље дућана или радионице – прим. аутора), склоњеним кућама које су ограђене високим слабим зидом, иза кога се често налази најпре дишер-авлија – спољна авлија – у којој су: кошеви, кола, стока и други домазлук, арем авлија, где је кућа, поред куће дивна башта испуњена красним цвећем и османлуцима“. На Тихомира Ђорђевића, аутора Белешке о Власотинцу, снажан утисак оставио је и становник вароши, за кога помиње да „се разликује од становника других места. Он је задржао своју стару ношњу и стари начин живота“.[5]

Менталитет и начин живота свакако су утицали да Коста Илић пренесе своје пословање у оближњи Лесковац, али за прагматичног и способног човека пресељење у један од свега пет градова у Србији који су имали више од 10.000 становника био је, пре свега, очекивани пословни потез.[6] Осим што је био међу најјачим акционарима Лесковачке удеоничарске штедионице, најстаријег новчаног завода у лесковачком крају, основаног 1888. године, Коста Илић је са групом лесковачких трговаца ужаријом и гајтаном подигао исте године у Козару другу фабрику гајтана у лесковачком крају. Обе лесковачке фабрике гајтана удружиле су се 1895. године, те је настала фирма Поповић, Илић и Комп, која је одмах приступила зидању модерне фабрике за израду свих врста вунених тканина. Ова, тзв. Стара штофара, са 105 разбоја 1908. године постала је највећа фабрика тог типа на Балкану.[7]

Почетком XX века изузетну активност у породици Илић показали су његови синови. Делом са очевом фирмом, а делом и сами, предузели су низ корака који су не само ојачали финансијску и привредну моћ породице Илић, већ и наговестили продор породичног капитала широм државе. Међу оснивачима Лесковачке трговачке банке 1903. године била су и браћа Сотир и Милан Илић. Породица Илић највише од свих заузела се за оснивање Банке, што је јасно видљиво из писма Милана Илића министру народне привреде у коме инсистира да се правила Трговачке банке што пре одобре јер је на прагу била сезона куповине кудеље, па би доступност капитала Банке била од великог значаја. Два и по месеца касније Сотир Илић лично је у Београд однео сва потребна документа да би Трговачка банка отпочела са радом.[8]

Фирма Косте Илића заједно са Костиним сином Владом Илићем, потпомогнута Лазаром Дунђерским и Српском банком из Загреба купила је 1906. године фабрику вунених тканина у Београду од странца Е. Михела.[9] Пресељење дела послова у Београд под управом Владе Илића наговестило је његов значај за привреду и друштво српске, касније југословенске престонице, али и успостављање ближих, породичних веза са породицом Дунђерски.

Велики рат изузетно тешко је погодио Краљевину Србију и српски народ, а страдање и пљачка имовине није мимоишла ни породицу Илић. Осим великих материјалних губитака, највећи губитак свакако је било страдање Благоја Илића, једног од Костиних синова. Колико су сви чланови породице Илић били активни у привредном и друштвеном животу Србије види се и по томе што је Благоје био председник Управног одбора Власотиначке задруге, члан фир­ме Коста Илић и синови у Лесковцу, члан Управног одбора Фабрике вунених тка­нина Косте Илића и синова у Београду, председник Надзорног одбора Текст­ил­не фабрике Косте Илића и синова у Лесковцу, члан Управног одбора фабрике ку­де­ље у Лесковцу, председник Текст­илне школе у Власотинцу и члан Управног одбора Народне одбране у Вла­со­тин­цу.[10]

Услед напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у јесен 1915. године, Врховна команда одлучила је да се војска повуче преко Албаније у Грчку. Са војском је одступао и део народа, а у једној од дугих поворки био је и Благоје Илић, који је са војском одступао до Призрена, али се потом вратио у Врање. Бугари су му на све могуће начине узимали новац. Чак су му дали и објаву да може отићи у Лесковац, али га нису пуштали на воз. Убијен је 2. јануара 1916. године у Сурдулици, са групом Врањанаца.[11]

Врхунац пословања и моћи породице Илић био је током међуратног периода. У Лесковцу је углед чланова породице Илић допринео да је у ниво улога на штедњу Лесковачке трговачке банке константно растао. Породица је поседовала трећину акција и била најјача групација у новчаном заводу.[12] Финансијска и политичка моћ, као и углед породице Илић утицали су да је она, са пар других породица, давала тон свим збивањима у међуратном Лесковцу.[13] Пресудни утицај у Трговачкој банци остао је до последњег дана њеног реалног пословања, а чланови Управног одбора пред избијање рата на простору Краљевине Југославије 1941. године били су Влада Илић и његови братанци Светозар и Урош.[14]

Ван Лесковца, значај и моћ породице Илић у највећој мери представљао је Влада Илић, који је 1930. године означен као творац текстилног концерна у Краљевини Југославији, чији је уписани капитал износио 40 милиона динара, са резервама од преко 65 милиона динара, а чија је годишња производња прелазила суму од 250 милиона динара.[15] Осим привредне, политичка и друштвена моћ Владе Илића најбоље осликава његово постављање за председника Београдске општине и све оно што је урадио за време док се налазио на том положају.

За настанак монографије о Влади Илићу аутор је користио архивску грађу, објављене изворе, новине и часописе, интервјуе, литературу и податке са интернета. Циљ монографије је да се кроз историју једне личности исприча прича о развоју једног друштва, које је свој крах доживело на исти начин као и главни јунак монографије. На удару југословенских власти после Другог светског рата нашли су се сви они на које режим није био сигуран да може да рачуна као на лојалне грађане, они који нису били део естаблишмента или Партије, а чији је ауторитет могао и друге да повуче на „криву страну”, представници власти у Краљевини Југославији, власници већих или мањих привредних предузећа итд. Тито и Партија оценили су да је подручје Србије најосетљивије за промену власти и зато је требало брзо и одсечно деловати. Србија је била једина област у Југославији где су оформљени посебни судови, за суђење злочина и преступа против српске националне части. Хапшења су вршена паралелно са уласком партизанских снага у вароши, неретко у тренуцима славља због ослобођења.[16] Широм Србије организована су јавна суђења која су одржавана веома брзо по ослобођењу места, а на овај начин власт је показивала јавности да је спремна да се бескомпромисно обрачуна са свим „народним непријатељима”, а јавним суђењима одавала је утисак отвореног, непристрасног и хуманог приступа приликом процеса.

Монографије овог типа руше стереотипе о грађанској класи настале наметнутим мишљењем од стране југословенских власти после Другог светског рата и потврђују мишљење Лисијена Февра да у историји „нема коначног знања, заокруженог система, већ да је основни смисао у сталном промишљању, непрестано „научно вођеном“ преиспитивању традиционалних „истина““.[17]

Одређену улогу у опредељењу истраживача да се бави личношћу Владе Илића свакако има завичајна сентименталност, али се као примарни мотив свакако намеће чињеница да се ради о представнику породице која је у доброј мери обележила историју Власотинца, Лесковца и Београда у другој половини XIX и првој половини XX века, дакле читаво једно столеће. Овај период развоја српског и југословенског друштва карактерише размеђе између модерног и традиционалног, индустријског и аграрног, када се оно уобличава у грађанско друштво које се све више удаљавало од оријенталног наслеђа и попримало обрисе европске цивилизације. Зато се може поставити питање зашто су поједине грађанске породице и њихови најзначајнији представници, који су имали итекако значајно место у српском друштву, запостављени у домаћој историографији. Познати енглески историчар, Едвард Кар, констатовао је да је за познавање једног друштва најбољи путоказ упознавање са оним што његова историографија није написала, а могло би се додати и није истражила нити проучила. Рационалног објашњења, осим идеолошких разлога, нема. Томе у прилог иде и чињеница да је у југословенској историографији у другој половини XX века велики број радова био посвећен „заслужним револуционарима“ чије су место и улога у историји у суштини били маргинални. Зато је појава монографије о Влади Илићу не само прича о једној личности, о једној породици, о једном поднебљу већ и исправљање својеврсног вида неправде и попуњавање „историјских белина“ у српској историографији.

др Иван М. Бецић, научни саветник, Институт за савремену историју

[1] Георгиј Валентинович Плеханов, К питању о улози личности у историји, (интернет верзија), Београд 1947, поглавље VI.

[2] Исто, поглавље VII.

[3] Исто, поглавље VIII.

[4] Драгољуб Трајковић, Из нашег Манчестра, Београд 1953, 21.

[5] Тих. Р. Ђорђевић, Белешка о Власотинцу, Београд 1897, 2.

[6] Пописом из 1890. године утврђено је да су, осим Лесковца, више од 10.000 становника имали: Београд, Ниш, Крагујевац и Пожаревац (Иван М. Бецић, Уџбеник за други разред средњих стручних школа, Београд 2015, 32).

[7] Драгољуб Трајковић, др Живан Стојковић, Хранислав А. Ракић, Ненад М. Михајловић, Слободан Јовановић, Сто година лесковачке текстилне индустрије (1884–1984), Лесковац, 1984, 25–26.

[8] Архив Србије (АС), фонд Министарства народне привреде, фасцикла 42, Писмо Милана Илића од 25. септембра 1903. и Молба Сотира К. Илића од 9. децембра 1903.

[9] Чед. М. Јоксимовић, Лесковац српски Манчестар у 1930. год., Лесковац 1930, 4.

[10] Сретен Динић, Бугарска зверства у Врањском округу, II, Београд 1921, 70.

[11] Јован Хаџи Васиљевић, Бугарска зверства у Врању и околини (1915-1918), Нови Сад 1922, 58.

[12] Архив Југославије, фонд Министарства трговине и индустрије Краљевине Југославије, 65-1320-2304, Списак акционара који су депоновали акције за ванредни збор акционара Лесковачке трговачке банке 19. јануара 1921.

[13] И. М. Бецић, „Приватни новчани заводи и банкарство у Лесковцу између два светска рата“, Историја 20. века, Београд 2002, 141.

[14] АС, фонд Министарства финансија ФНРЈ, Г 233-614-595, Извештај Окружном народном одбору Управе народних добара у Лесковцу од 11. јануара 1946.

[15] Ч. М. Јоксимовић, н.д., 47.

[16] Примера ради, др Коста Кумануди, министар углавном привредних ресора у владама Краљевине Југославије, ухапшен је на улици у Београду 20. октобра 1944. године када је изашао да поздрави ослободилачку војску. Осуђен је 1945. године као сарадник окупатора. (И. М. Бецић, Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1941, Београд, 2012, 70).

[17] Лисјен Февр, Борба за историју, Београд 2004, 482.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s