Svetolik Stanković: „Poslednje putovanje Josifa Miljina“, zbirka priča promovisana u LKC

ЛЕСКОВАЦ – У Лесковачком културном центру синоћ је промовисана збирка приповедака Светолика Станковића. Поред аутора, о његовом делу и раду говорили су проф. др Драгомир Радовановић, Драган Радовић, песник, уредник Нашег стварања и Данило Коцић, новинар и писац. Станковић је прочитао део приче „Последње путовање Јосифа Миљина“ и беседио о тренутним књижевним преокупацијама.

Рад Светолика Станковића, једног од најталентованиих писаца Лесковца, опширно је представљен у двотомној студији Д. Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016) и Лесковачки писци – хрестоматија и коментари“ (Лесковац 2017).

СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ

I

Светолик Станковић рођен је 5. јануара 1945. године у Бабичком, од оца Илије и мајке Љубице. Живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случајно нашао. Све остале податке о себи сматра безначајним.[1]

Свет сам, не својом вољом, угледао једног мразовитог јануарског дана 1945. године уз асистенцију баба Милике, на рогожи, у соби коју су звали ,,голема соба’’ и служила је, углавном, за дочек гостију. Мајка Љубица још није била навршила двадесет година.[2]

КЊИЖЕВНИ РАД: Последња лука (Удружење писаца општине Лесковац 2003); Залудна молитва (АМА, Лесковац 2007); Гласови и сенке из „Добре главе“ (Удружење писаца Лесковца, Медија центар Лесковац 2013). Последње путовање Јосифа Миљина, збирка прича (Друштво за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ 2016).


II

ПОЕЗИЈА СВЕТОЛИКА СТАНКОВИЋА – На почетку свих Светоликових – светлозарних стаза стоји духовно исходиште вишеградско-бабичке стазе, како је он често именује. Први пут је њоме проходао када му је дошла до руку отворена Књига. То је било у подножју Бабичке Горе.[3]

(…) Певање је за Станковића колико узлет стваралачког духа толико и самосвојно жртвовање емоција из љубави према духу и потским визијама и представама.

(…) Његов јасан песнички говор – у време кад се тражи да литература саопштава неизрециво и мисли немисливо – није само сабирно место свих знања, већ и лирски оплемењен рацио који тежи узвишеној чистоти изражавања.

(…) Песник Станковић је пре и више од других схватио да се узносити лирски тренуци не нуде тако често и као на длану, већ су редак Гост, који се ненадано јавља, а понекад се и притајено увлачи у биће, или чудовишно проваљује из преобиља живота и густе магме свакодневице. Тај лиризам је са његове вишеградско – бабичке стазе. А кад се у њему огласе под снажним налетима интимистичким буровитости стихије живота или друштвених збивања, они управо од свега тога попримају пуну примамљивост, када се превиђају мањкавости а запажају само заносне врлине.

Наш песник у појединим моментима настоји да деконструише и рашчисти своју лирску субјективност на разне нивое, степене и вештине и опредељује се за креативне пројекције на унутрашњој сцени, заједно са озраченима из бића, са примордијалним моћима онога који гледа из нутрине и онтолошке суштине света.

У свакидашњем језику песника Светолика Станковића, у његовој проживљеној поетској разговорности, понекад намерној неуглађености па и неотесаности и том чисто неформалном, али изворном и самосвојном начину изражавања мисли – скоро све упућује на пуноћу животности забележеног тренутка. Али и на чистоту стања поетског духа који се разазнаје у свакидашњим, обичним, малим стварима. Наш песник том колоквијалношћу не жели само да комуницира, општи или изражава своје виђење света, већ да на свој начин истакне па и пренагласи лирско суштаство што се налази управо иза тог обичног, разговорног језика и неформалног стилског израза. А то је она мало притајена поезија живота што се налази с ону страну  само наизглед обичног, понекад тривијалног. То Светолик Станковић, песник животом и делом, који се чува крупних, великих речи – указује на свеживотност, садржину у малим скоро узгредним неприметним појединостима на улици, у кафани, на пољу, у друштву…

Он је песник наизглед обичног и свакодневног, а унутар тога животно, људски, друштвено, па и историјски узвишеног, на нов начин који креативно деструира или тачније – деконструише оно традиционално, свикло и скорело.

У основи Станковићеве филозофије, па делимично и поетике присутан је еклектицизам који спретно комбинује  понајбоље елементе разноликих схватања и концепција. Он, да се послужимо једном метафором, попут пчеле, ношен изворним надахнућем, инстинктивно бира из различитих филозофских погледа и система оно што сматра да је највише прирођено његовом поетски осмишљеном погледу на свет.

 III

ПОСЛЕДЊА ЛУКА – Светолик Станковић по струковном и професионалном опредељењу припада техничкој интелигенцији (дипломирани инжењер електротехнике), међутим по личном и менталном склопу он је сав у габаритима оне врсте духовности која, очигледно је, припада византијском типу, не толико по сопственој поезији, колико по начину живота и начину размишљања. Тако је, бар за оне, који га лично познају.[4]

Мој брод хаварисан лежи

негде у последњој луци

на крају света.

Ја – његов капетан стојим на обали

без речи

без циља

без воље да поново кренем.

Рођен је и одрастао на обронцима Бабичке горе, у столетним шумамам српског предања, од малена могао је да види мало даље но други. Најпре, читаво Моравско поље, потом све даље, до Солуна, ирских гора, до норвешких фјордова. Било је то време у коме се формирао узнемирени интелектуалац, на размеђи једног бурног времена, које нас је одређивало својим стихијским силама у једном мрачном добу. У добу у коме се је српска колевка љуљала и празнила, прадедовска огњишта гасила. Било је то једно планирано и континуирано урушавање свих српских земаља, по свим вертикалама и хоризонталама.

У једном таквом смутном и слуђеном времену, није ни чудо, што сви тражимо неко своје прибежиште, неку своју Последњу луку, а Станковић је себе пронашао у поезији, којој се враћао, у лепоти живота, и у животној муци. Њоме се бранио и одбранио, себе и своје детињство, као почетно извориште и као слику која се не да избрисати. Отуд се и може рећи да је Светолик Станковић у својој поезији помало носталгичар, али и позитивиста који брине за судбину људи и све чини за одбрану детињства и корена. Као сведочанство овој, можда смелој тврдњи, могла би да послужи и Станковићева песма Кућа на продају, која има немерљу песничку вредност и заслужује да се научи напамет.

Станковићева поезија није песничка грађевина у којој су све цигле добро наслагане зато што се ради о песмама које су настајале разним поводима, али је то у сваком случају песничка грађевина са много духовних рупа и келија, у којима по потреби, можемо наћи и сместити, себе и сличне. Станковићев песнички глас је тематски разуђен али повезан песниковим напором да се чуди над лепотом живота, увек спреман да осуди све који нарушавају његову хармонију. Зато у његовој поезији има пуно аутобиографских и искуствених момената. Својим песмама из збирке Последња лука, Светолик Станковић се годинама бранио од стравичне слике епохе и света и то завичајем, успоменама, детињством, љубављу, и на крају неугашеном вером да смо бољи него што одиста јесмо. У томе је можда и највећа вредност ове песничке збирке.

Иначе, Светолик Станковић не пева ни по једној песничкој шеми, већ по вокацији срца, осећања и виђења живота. Стихови су му често недотерани, неспретно казани, понекад изречени онако како људи говоре, али су прожети горчином несанице и горког месеца. Стихови су слободни али су налик на маглу која избија из вулкана гробова прошлости. Уосталом, то је задатак поезије да нас у немогућности потпуног спасења бар мало продужи.

%

Нека су проклети тренуци

Кад подједнако бежим

Од огледала

И своје сенке.

 

%

У очима ми озелени пролеће

у коси ми запролећи зима

у души се сјесенила јесен

пролазност, пролазности, ко те измисли.

 

%

У сутону,

Мирисом липа,

Сликам

Нека далека лета.

Светолик Станковић је својом поезијом, бранећи себе, одбранио и нас, а то итекако препоручује. Дубоко верујем да је то песнички потенцијал, који ће нас у будуће још изненађивати.

Када би нам се дало да књигу песама Светолика Станковића ,,Последња лука’’ прочитамо онако како он сам чита (дакле, без професорске хладноће, без рутине и без обавеза), могли бисмо се понадати да смо они због којих настају књиге и због којих постоји уметност писања. Светолик Станковић припада оном кругу ретких и одабраних (што су сами себе изабрали), који књижевност воле, којима се књижевна дела допадају у оном кантовском значењу незаинтересованог допадања. Клонећи се обазриво опасне књижевне матрице, Светолик пажљиво обделава приобаље богато се користећи наносима и напловима поезије и прозе, наливајући сушту свакидашњицу, правећи газове за своје воденице и ваљавице зарад ситније мељаве и финијег ткива.[5]

Нанела, богами, књижевност Светолику завидно благо, па се у његовој лектири с једнаким поносом шире словенска душа Толстоја, Пастернака, Мендељштајна, романска љубав Лорке и Превера, германска мудрост Гетеа, Рилкеа, Мана, мистика Борхеса, лепота Андрића, Ћосића, Исидоре, Црњанског. Том искушењу није могао да одоли Светолик – хтео је да да свој допринос, да се књигом ,,Последња лука’’ скромно парафне на дебеле маргине класика и тако остави траг.

,,Последња лука’’ је људска, искрена и поштена стихована преписка са самим собом, али и са искуством – и књижевним и животним (а временом се нагомилало поприлично тога). Књига је необични аутопортрет – песма о поштењу, сети, романтично – меланхоличној немоћи практичара који би да мења свет празним рукама. Капетан (песник) на зарђалом броду (животу) у последњој луци, са прамца, гледа у време које одлази у непознато, али, чини се, као да из непознатог и долази. Иако насукан, зарђали брод песника баца у вртлог, насред матице. А песник би да умерено и отмено, хладно и одмерено, часно и савесно измири рачуне са остацима минулог. Песник стиховима евоцира љубави старе, намирује обавезе према деци, супрузи и пријатељима, враћа неодужив, пажњом стечен дуг према родитељима. Оно мало мотива што је песнику претекло стало је у некакав, ваљда нормалан ,,друштвени ангажман’’, па је у књизи пар песама и таквог карактера.

А онда широко поље уметности. Чини се да је у песмама више имена уметника, од Сметане, Надежде Петровић, Исидоре Секулић… до Комненића, него што их има у каквом бољем уџбенику или што их у својој савести чувају интелектуалци. То само говори о завидном читалачком искуству овог песника. Богато мотивима, певање које декларативно позива на велике узоре, остало нам је дужно лепоте израза, оног мајсторски извајаног верса, оне мелодије и ритмом опточене риме. Једноставно, Светолик је водио рачуна о ономе што ће рећи. А то, како је речено, остало је запостављено.Тај део своје поезије Светолик је оставио онима који не знају другачије него да професорски хладно, срачунато и обавезујуће загорчавају ужитак и себи и песнику.

Упркос свему, Светолик Станковић је један од ретких због којих књижевност треба да постоји.

 IV

ЗАЛУДНА МОЛИТВА – Претходна збирка песама Светолика Станковића „Последња лука“ у којој су сакупљени стихови што су настајали у разним етапама стваралачког раста и узраста, тражења и усавршавања поетског израза – припремили су ову најновију књигу у многим видовима лирске кристализације. Креативни и пустоловни дух Поезије јесте својеврсна „авантура метаморфозе“, како би рекао Драган Јовановић Данилов.[6]

(…) Као песник-велечитач, и поред угледања на оно што је најугледније, ипак остаје узор самом себи. Стварајући сопствени живот, у настојању да овлада стихијом и тајновитом „игром“ сваковрсних догађаја, он опева мелодраматизовано сопство.[7]

(…) Песник Светолик Станковић један је од ретких тоталних Читалаца и интелектуалаца који је већ одавно себе нашао међу Књигама; у најновијој збирци кристализује, сажима и преиспитује оно што је целовито, фрагметарно, половично, живело последњих неколико година. Али овога пута у контексту визије једне зреле Литературе кој је болело и патило време драматичних збивања у Србији, над којом поетски ламентира. То је бабибичкогорски, не стражиловски ламент и шумовити храстробруј, час расгоропађених речи и стихова, а час опет нежуљиви жамор и шапат разлисталих поетских слика, које се оваплоћују и у домену визуелне уметности. То је загрцнута музика смисла садашњице, застале у гротлу времена и посуновраћеног бивствовања, повезана са питањем моћи, вредности и људским интересом. То је глагољиви шум бистрогорја који би да без отпора и надметања заведе и обезнани милосни и немилосни анђео небеских и овоземаљских сфера.

(…) Ово је зрело и хранљиво промишљање света из свога сопства у свету – бесвету, у самопревазилажењу од знања које би да се обзнани у разумевању и осећању. И корак напред, два корака назад у обзнањењу будућности: од свосећања ка разумевању и прошлом „добу разума“, на самосазнање. Зрелост се овде оглашава из речите дубине, смисла што зрачи из Станковићевих стихова. Зрелост је друго име за поетику самоосвешћености, за спој и прожимање животног делања и мишљења које се лирски објављује у његовој поезији. А у њој се, са драмским доживљајем наше епохе све усложњава изнутра, богати и осмишљава. То је умна страственост и одважна интелектуалност која тражи одговоре на отворена питања нашег времена и њима саображава књижевно-поетски језик глагољиве, чешће наративне барокности.

(…) После прве песничке збирке „Последња лука“, ево пред нама је и друга књига поезије Светолика Станковића „Залудна молитва“. Већ својом првом књигом аутор, који у лесковчаком културном миљеу важи за врсног зналца књижевности, мада професионално припада техничкој струци, скренуо је пажњу на себе, утолико пре што се збирка појавила у песниковим позним годинама. Тематски посматрано његова прва збирка је доста разуђена па не оставља утисак песнички заокруђене целине, али зато оставља утисак душевности и духовности. У њој махом преовлађују љубавне и патриотске песме, па је било лако претпоставити у ком правцу ће се кретати  будуће певање Светолика Станковића. Погодили смо! „Залудна молитва“ је песнички и мотивски сасвим заокружена, набијена врелим емоцијама, лако схватљива… Ова песничка збирка, усуђујемо се рећи, на неки начин је песникова духовна и душевна биографија. Као што јесен долази кроз кукурузна поља, како сам песник каже у једној песми, тако се је једнога дана, из света бабичке студене тишине у свет отисну наш песник, увек у одласку или повратку пролазећи кроз та иста кукурузна поља. Отишао је да би се увек враћао, јер кретање је живот, као што је живот мирисна травка на Бабичкој гори, као што је живот пун чокот грожђа. Пошао је са празном торбом, али пуних џепова детињства и успомена. Размажена и недобудна градска дечурлија пуна неке атавистичке мржње према сељацима, ношена обешћу примитивних и злурадих, збуњено и уплашено сељаче, Светолика, прекрстише именом Гуте. И од тада остао је Гуте, заправо Светолик Станковић Гуте.

И тако се је Гуте ономад вратио из Бабичког и донео пуну торбу стихова, у сваком случају тематски осмишљене поезије. (…) Све песме Светолика Станковића су пуне експлозивног набоја и лирског и драмског. При пуном сазнању да је песникова отаџбина разапета између политичких интереса светских сила и моћника, он је пун брига над човеком и отаџбином притом апострофирајући ничим заслужену неправду.

(…) Оптерећен истим страховима као велики песници које уби прејака реч, он се у својим песмама управо у бираним тренуцима обраћа баш овим песницима, не тражећи подршку, већ само апострофирајући исту прапатњу. Ако се узме да су међу песницима највећи страдалници не може се заобићи утисак да је реч и даље најјаче оружје обесправљених и угњетених. Верујући у моћ речи, Светолик Станковић бира оне најјаче и кад грми над судбином отаџвине, над неком својом емоцијом или људским тескобама. Његова реч је одмерена, у тишини одабрана, лековита, помало пророчанска. И нуди наду.

Иначе, Станковићева збирка „Залудна молитва“ је зрела песничка књига, бар за три копља боља од прве што говори да је песник напредовао и своје слутње и страхове с правом мером артикулисао.[8]

V

РОМАН ГЛАСОВИ И СЕНКЕ ИЗ „ДОБРЕ ГЛАВЕ“ – Када мисли лете у оне године у којима смо живели, описиване успомене и сећања,на нежне године младости, прикривено исказују страст за будућношћу (Валери) и притајену потребу да се и по други пут проживе неки важнији садржаји из времена наде и оптимизма. Управо то, недвосмислено показује проза Гласови и сенке из „Добре главе“,песника Светолика Станковића.[9]

Станковићева проза се налази  на релацији између регионализма, дијалекатског и локалног, па донекле и модерног израза (форма, фрагментарност, цитатност, документарност и др.). Аутор живи и надахнуто песнички ствара у унутрашњости, чије духовне омеђености стваралачки прераста и вишесмерно надраста, својим  песничким, приповедачким, есејистичким, публицистичким и афористичким делом, посведочавајући прави и пуни смисао деметрополизације културно-уметничког рада.

У новије време се догађа, да све чешће, из мање познатих подручја наше земље, поготову Јужне и Старе Србије узрастају  креативне личности, што изражавају одређену регионалност, коју успешно и плодотворно афирмишу и прозно-поетски артикулишу локални амбијент, прилике и околности, као и психо-менталну структуру завичајних простора.

(…) Светолик, као и већина писаца стварносне прозе, усредсређен је на описивање конкретне животворне стварности, са друштвено-историјским назнакама и географским одређењем. (од Вијене до Константинопоља, између Ниша и Лесковца). Доминантна је регионална мотивско-тематска преокупација, локална боја и атмосфера, продуховљено, понекад натуралистичко и помало бизарно анегдотско.

То је углавном свет социјалне периферије, клонулих и посусталих људи, у нечему блиских подземљу и приземности, ругоби и лепотности, ниском и воздигнутом. Аутор ове прозе прегнтно слика сирову и опору стварност, људе посуновраћених судбина, мало заковрнуте, али на свој начин, у недоследности доследне и у аморалности моралне. Ту разуђену слику доста спретно мала и дочарава, сочним језиком, повремено дијалекатским говором, којим настоји да индивидуализује ликове, али не увек довољно истрајно, прецизно и доследно. Његови јунаци, што су скоро додирнули дно живота, говоре сликовито, упечатљиво, са доста подтекстне симболике, којој писац, ипак, не посвећује већу пажњу у разради и фолклорном инкрустирању.

Кафана је једна од најважнијих српских институција (Брана Црнчевић). Из кафане-бирцуза “Добра глава” догласавају се сваковрсне појединости, преплићу животне згоде и незгоде; пролазе сенке привида сећања, и присећања, али  истовремено се осликава и општија друштвена клима и атмосфера.

Ово је слојевито, полиморфно дело које се жанровски може ситуирати у исповедну и поетску прозу, хронику, кратке форме и анегдотско приповедање, што све указује на жанровску хибридност, са елементима медитативности, етичких и социо-политичких, критичких експликација, уз доста лирског, али и дескриптивно-приповедног. У појединим деловима присутно је осећање за народни језик, фолклорно, као и за архаичне језичке идиоме и лексеме. Кроз приповедање просијава понешто афористичко, понегде есејистичко, лирски распевано; а има и елемената иронијско-пародијске природе. Ово је својеврсна поетизована хроника једног моравског села, којих је подоста расуто поред Мораве, са распредањем индивидуалних судбина и повести, са мањком психо секвенци, коју надокнађују контемплативни детаљи.

У Станковићевом лирском приповедању садржано је нешто од изворне, елементарне снаге, која плени читаоце, заједно са присним везаностима за родно тло и људе поред Јужне Мораве, на простору од Грделице до Дољевца, о којима је релативно мало писано. Он те људе настоји да представи у правом светлу, прикладним бојама, са добрим и лошим особинама, у распону између помало идиличног,али и драматски трагичног, у зависности од социо-политичког момента, њихове природе и карактера, моралних дилема и недоумица. То су најчешће обични, мали људи, из опоре и сурове свакодневице живљења. Њих муче сваковрсне ситне и крупне невоље; имају преданост и топлину да помогну више другима но себи; склони су безазленим шалама и пошалицама, понекад са оштром жаоком и горко-ироничном инвективом.

У складу са својом поетиком, која је блиска концепцијама реалистичке и стварносне прозе, Станковић се посвећује уже локалном и регионалном, у лирски приповедном дочаравању атмосфере збивања, захватајући, у интроспекцији, општије теме, али подаље од крупних светско-историјских преламања. Дубље атавистички везан за завичајне просторе, облике и видове живљења, клонећи се помодарства и наметљивог естетизма, он пише о интензивно проживљеном времену младости, када смо се бакама обраћали са љубим руке, при сусрету или растанку, а оне нас испраћале у свет, са тугом у срцима и скривеним сузама – пише Светолик на једном месту и додаје: „Тек када бисмо добрано далеко одмакли од њих, отварали путне торбе, налазили бисмо јабуку, крушку или дуњу, које су нам стављале између свеже опраних кошуља, убруса и марамица. Замирисало би детињство, замирисала би рана сећања до бола, мајчин или бакин и сестрин лик, на тренутак, би нам измамили сузу у крајичку ока, коју смо крили, палећи цигарету и прелиставајући већ бајате новине купљене на железничкој станици.“[10]

Као и код неких наших знаменитијих писаца, тако и код Светолика Станковића, динамично проживљено детињство и младост, снажни утисци и богата сећања, имају посебно важну улогу у списатељском раду, нарочито у зрелијим и познијим годинама. Брестовац и оближња места која приказује, или помиње у својој прози, тек делимично сличе и изгледају онако као у доба његове младости, па је ово и својеврсна књижевна хроника о том времену и појединцима што могу да га оличавају.

Литерарно-документаристичко о том свету у делу Гласови и сенке, посредовано је Станковићевим продубљеним личним доживљајем. Животне прилике и неприлике, ликови (Бранко Моша и Љуба Мртвак) и догађања, сагледани су овде из једне особеније мемоарске визуре, у којој се сустичу разнолике судбине јунака. На кафанска збитија из Добре главе надовезале су се његове богате и разуђене младалачке успомене, оно што је сам видео и проживео, па тако обликују основно поетско језгро приповедања. А наративи су прилично спретно компоновани у осмишљену целину, по уобичајеним начелима организовања фрагментарних делова, што је био деликатан и успешно савладан посао. Фрагментарност је иначе једна од битних поетичких основа ове питке и читљиве прозе.

Вредно је помена, да је изразити песник Светолик Станковић, једна од ређих појава међу писцима Југа Србије, који, на себи својствен начин, зналачки и сугестивно, обрађује сеоски и провинцијални живот. Поред креативних упоришта нађених у богатој традиционално реалистичкој баштини, овај танани лиричар доста ваљано користи искуства и сазнања из модернизма и стварносне прозе, са мало одважности за истраживачко, новаторско и експериментално, које би, помоћу неуобичајене примене познатих видова нарације, усавршили и проширили представљање и уобличење стварности (унутрашњи дијалог, монолози, токови свести и сл.).

Из његовог приповедања, посебно онда када превазилази хроничарско-репортерско казивање, зрачи завидан ниво књижевне културе, начитаности па и упућености у неке од занатских тајни списатељског посла, препознатих углавном здравим стваралачким инстинктом и урођеном даровитошћу. На моменте, запажају се делимичне стилско-језичке недотераности, скроман вокабулар, недовољна избирљивост детаља у обликовању атмосфере и карактеризацији ликова, као и неке лекторске и коректорске мањкавости. Сви ти и други ситнији пропусти, којима у будуће треба обратити већу пажњу, незнатно умањују праву вредност овог књижевног подухвата насталог у поодмаклим годинама, када није ни лако ни једноставно успешно, романескно, положити велику матуру литературе (Душан Матић).

Поред тога што књига Гласови и сенке из „Добре главескоро целим бићем припада завичајно-регионалној литературу, она ипак знатно превазилази уске локалне, јужно србијанске оквире, и најбољим приповедним деловима, укључује се у савремене токове, не само домаће, већ и шире јужнословенске књижевности. Она у неколико попуњава постојећу празнину и мањак приповедачких остварења о сеоским и маловарошким срединама поред Јужне Мораве, о којима је иначе недовољно писано поготову, на овакав поетски и продуховљен начин.

VI

Одавно је Светолик Станковић песмама, причама и особеним начином приповедања придобио наклоност читалаца којима је стало до праве уметности. Нова књига под крајње занимљивим насловом Гласови и сенке из „Добре главе образац је праве школске лектире; писана стилом који је „више од стила средњега реда“, манирима приповедача који је знао не само да одслушне, него и да разуме живот и људе око себе и зато ће сигурно  одзвонити као право литерарно освежење на иначе поприлично (не)јасном књижевном простору Лесковца и југа Србије.[11]

Књигу, како каже Станковић, „дугује нежним годинама своје младости и времену наде и оптимизма.“ Он, аутор ове поетске прозе, појашњава да је „дугује и људима, часним, племенитим, стаменим попут моравске земље, којом достојанствено иђаху.“ Ово је књига – дневник, исписница једног давно прохујалог времена, мисленица о нама у нама, о људима око нас; о времену без времена и данима туге када се тражи лек за бољку од које сви побољевају – пролазности времена и живота! Станковић највећи део ове нежне исповедне прозе посвећује времену када је проживео свој прави живот, јер све што је касније дошло – само су дани у низу који су ту да се поброје до одласка у заборав! Аутор поетске књиге Гласови и сенке из Добре главе припада оној групи стваралаца који знају да испредају причу и да пренесу тоном пуним драматике преломни тренутак људског трајања. Станковић – описујући тај далеки зов младалачких дана – примећује да „старост није ништа друго до ли прелиставање прошлости и чепркање по давним данима пропалим у бездно времена.“ Овај аутобиографски роман Светолика Станковића сетна је прича о Брестовцу и његовим људима и нека врста „људске упитаности“ пред магијом која се зове „Добра глава“ у којој се наслушао бројних поучних прича и говора људи који су знали да у том далеком времену осете вредности живота и упуте праве савете оним који су желели да их слушају.

У животопису младалачких дана, који се памте „као смисленица трајања“, на отвореном простору, Станковић је снажно обојио читав свет, који је нестао када су се изгубиле те „нежне године његове младости“. Гласови и сенке – права метафора Станковићеве „драме у драми“ – најбоље је одредница да се разуме дух његових прича, које се нижу у роману као „боја развигора“, али и „боја туге“.  Овде, у драмски осенченом људском животу, испричане су судбине над којим се требе замислити и истовремено зажалити што се данас, у времену без времена, ретко могу срести такви људи! За многе људе, које снагом своје литерарне умешности одсликава Светолик Станковић, извориште мудрости била је кафана „Добра глава“ из које су потекле најбоље приче овог по много чему занимљивог романа чија је највећа вредност – уз питак, не превише претенциозни стил – истинитост догађања и слика људи који су стварно постојали!

Роман, дакле, није „вештачка прича“ исказана „лако скројеним језиком литерараца“, него стварна слика која нагони на промишљање о српском усуду у временима туге и заборава, али и добу које мора да се памти, јер ће одсјај тога времена бити даровница за године које ће пристизати! У средишту романа, поред те неизбежне сенке туге, налазе се прелепи описи младалачких лудовања и жена које су својом појавом пореметиле устаљену слику затурене провинцијске средине. Та тема – младалачка лудовања због устрептале жеље пред нежном женском појавом, свакако, није новост у нашој литератури, али је Станковић знао да тој „непоновљивој слици живота“ придода ону боју свога рукописа која нагони читаоце да се и сами осећају да су део те непрегледне галерије нежних људских гласова у којима младачачка пожуда тражи да оствари свој сан – напречац, без условљавања! Роман има најмање неколико токова узбудљивих радњи, али свима је заједничка порука: не посустати пред изазовима живота и показати да се у снази људских покрета и речи налази излаз из безизлазне ситуације, којом су, на пример, биле обојене приче о ратним страхотама, дугим зимским ноћима, глади, али и људској потреби да се преживи то време сурових дешавања.

Станковић је својим јунацима, истинитим личностима, прилазио младалачки одмерено, али и самоуверено. Имао је особину, која је реткост, нарочито за кафанским столом, да пажљиво слуша саговорника, да памти његова казивања и да у детаљима проналази извориште своје литерарне снаге. То међу писцима ретко коме полази за руком, јер желе – учи нас историја књижевности – да намах буду и учесници и сведоци; да одређују токове свога, али и туђег литерарног трајања и тада њихове приче прелазе границу – добрих мера! Покаткад је аутор овог заиста доброг романа знао у својој скромности и да претера, да се не осећа учесником догађаја које описује, јер је за себе говорио да је – безначајни записивач ових редова! Наравно, то није ни тада, иако намерно писац прилази опису као учесник и сведок, а други пут као посматрач, био „безначајни записивач“, јер је слика описа људске драме коју је пратио у животима својих саговорника најбоље показала да је он, Станковић, истовремено био неко ко је видео, каткад учествовао у дешавањима, али и неко које све те догађаје знао да попамти и да им да боју књижевности „вишега реда.“ Неки делови овог романа прави су литератни бисери, јер су препуни одличних метафора и снажних слика људске постојаности. Те романескне слике показују да је аутор не само на прави начин био „сведок – уметник“, него и познавалац савремених токова литературе!

Укратко – без навођења имена мудрих, обичних људи, али и врхунских лекара, интелектуалаца и професора – могли би да оценимо да је Станковић, који је одавно стекао углед одличног песника, овога пута показао како се то песничко умеће лепо, на прави начин, прелама у прозном делу, у роман који ће се сигурно радо читати, а поједини делови, због начина писања и уверљивости догађаја, памтити и препричавати. То је, дабоме, довољно да се Станковићовом роману метафоричког наслова Гласови и сенке из „Добре главедају обележја модерне српске  прозе.

 VII

Велика је радост кад, поета по вокацији, изнедри на светлост дана рукопис романа, скројеног по рецепту и угледу надахнутих и стасалих писаца, који се, нажалост, све ређе појављују на овом јужњачком књижевном простору. С тога, ово дело по својој оригиналности, композицији, као и порукама које прослеђује, с пуним правом треба да заузме угледно место у литератури модерне српске прозе.[12]

Станковић овим романом доказује високе списатељске домете, својствене оним ствараоцима који располажу богатим знањем и животним искуством. Приповедач убедљивог и особеног стила, прецизног и документованог израза, богатом поетиком открива раскошан таленат оригиналним поимањем једног времена о коме се до сада недовољно сведочило и приповедало. То је период прегорелог страха, слободе сећања, у коме нам открива познанство са мудрим људима, искушеницима слободе, ,,професорима на катедри животног универзитета“, које је као млад неискусник помно прислушкивао међ мученицима и моравским мудрацима у једној сеоској биртији. Миље његових ликова, као да смо добро познавали у окружењу, али недовољно блиско, као аутор, који нам зналачки претреса и и дочарава њихова житија. Вешто и без сувишних фраза открива њихова лица, поступке и чињења, уводи у несвакидашњу причу, маштовиту и оригиналну, кројену по мери животне судбине.

Кафана „Добра глава“, средишно је сценско место догађања у роману. То је искрено локално мудрилиште, где писац активно учествује у причи, пратећи наставу о животу. Ту се свладавају искушења и предрасуде, слажу животне приче као празне чаше и где младост преко ноћи престаје да лебди, где настају лудорије с поводом. Исповедаоница, галерија драмских пустолова, као позоришна сцена, стециште одабраних и необичних ликова, које аутор романа бриљантно одсликава делећи им улоге по законима моравских праведника, знатижељника и одважних приватних филозофа. Догађа се у једном времену, скоро заборављеном, које за сведочење свакако није изгубљено, а за песнике и писце кафана је одувек била и остала право место за животопис туђих судбина.

Непогрешиво прецизно, често духовито са стилом зналачког приповедача, Станковић расплиће догађаје ,,мученика са брестовачких њива“ чије богатство ума превазилази класичан приказ живота на овом поднебљу. Мало је нових приповедача код нас којима успева да насликају особену надареност људи овог поднебља, а који су као инспирација, на сву срећу, оставили дубоки траг у животу самог аутора и окупирали његову изражајну креативност. То време, које нам писац романа доводи у садашњост, заједно са ликовима, који су га измамили да положи испит зрелости јесте коштана срж, која се прожима током ове занимљиве романесне приче. То нису биле године на стрмини, већ неизбрисива суштина једног времена за полагање животне матуре. Ту срећну околност, богатство духа, врцавост сабеседника, догађаје и карактере, Станковић нам убедљиво приказује и даровито преноси приређујући нам мелодично задовољство кроз неколико прича. Истините ликове и догађаје, слика пером, од идиличних до ратно сурових, боји сведоке једног времена који не признају људски пораз. Због тога се доводи у питање његово скромно признање ,,безначајног записивача“, већ напротив! Роман је листање његовог богатог животног садржаја, човека који кипти од литературе. Тако се у збиљу овоземаљске кафанске исповедаонице и судбоносне реторике умешају славни философи, писци, научници. У тај  такав провизоријум таштине знају да уђу Сенека, Сартр, Данило Киш, Малро и друга елита најпознатијих умова. Он није само сведок него и учесник времена које нам дарује за упознавање, не кријући у машти властито младалачко бекријање, људске дилеме и стваралачке склоности. Мисаоно и поетски ГЛАСОВИ И СЕНКЕ натпричавају се међусобно као наставно градиво, као наук за пут безгрешних, уколико се животно првило добро запамти. Вешто преносећи расплет са сцене у “Доброј глави“ читалац доживљава ово поднебље као елегијско задиркивање слободе живљења у загушљивој свакодневици, која је увек ту негде, али се стално истерује као прашина на промаји. Аутор примећује сваки животни ожиљак тог доба кад су се распознавале људске врлине, а ,,критиковале“ мане као друштвено неодговорне појаве. Станковић се не устеже бојажљиво од суштине већ погађа стварност циљано и доказује истинитост приповедања, као део најбитније аутобиографије самог аутора романа. У зрелој драматургији, нагони да у подели улога и сами учествујемо и проналазимо властите глумачке реплике, а личне драме саговорника као да су делови наших живота.

 VIII

ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ЈОСИФА МИЉИНА – “Ткајући финим нитима грубу стварност југа Србије, Светолик Станковић (Лесковац, 1945) води читаоца кроз архаични свет у коме се мимоилазе прошлост и садашњост, ратници и песници, новинари и поратни профитери. Стиче се утисак да време у овој књизи стоји; и када писац у причи оживи Раку Драинца и другове, и у тренуцима где се заборављени ратници враћају својим кућама или успутним крчмама где интелектуалци оплакују поразе пред мешетарским силама – схватамо да је то управо она стварност која се код нас тако здушно и истовремено и воли и мрзи, она наша свакодневица од које бекства такорећи и нема, јер је најтеже побећи од самога себе“.[13]

Књига садржи девет прича и две новеле: „Радојко“, о последњим данима српског песника Рада Драинца и „Добар Дан, Антоне Павловичу“, о судбини побуњеног човека у данашњем свету и времену.

Последње путовање Јосифа Миљина, у издању Друштва за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“, појавило се из штампе кајем децембра 2016. године.

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР РАДОВАНОВИЋ О СВЕТОЛИКУ СТАНКОВИЋУ – Говорити о стваралачком раду Светолика Станковића није нимало лако, јер је он аутор широке лепезе стваралачког рада и још шире лепезе стваралачких тема. Човек који би о његовом раду говорио мора да буде добро информисан о свему ономе што је тема његовог стваралачког рада. Но, истовремено сматрам да није превелики ризик говорити о његовом раду због тога што и она дела за које он сматра да су испод нивоа његовог критеријума, убеђен сам, да су изнад просечног критеријума у нашој, српској књижевности.[14]

Ја сам се прихватио да говорим јер аутор књиге, кога изузетно ценим, има животни пут сличан моме и силом прилика сузбијао је свој стваралачки нагон да би обезбедио егзистенцију најпре себи, а касније и породици коју је основао. Други разлог је што је књига, која је пред нама, по своме квалитету (а у време поплаве свакојаких књига) то засигурно заслужује. Могу да наведем трећи разлог који уопште није мање важан, а то је што данас квалитетни писци остају на маргини, а испред њих се, као „вредни“ писци истичу разни србомрсци и старлете које као уметност приказују своје животне будалаштине.

Најпре ћу нешто рећи о аутору. Човек у зрелим годинама, човек пун знања и искуства, човек изузетне интелигенције, човек домаћин, човек достојан свакога поштовања. Вредан, радан, скроман, добар саговорник и још бољи друг и пријатељ. Читајући друге писце, како сам каже, пожелео је да и њега други читају и у томе је успео и на томе му захваљујем.

Како и рецензент каже „аутор танким нитима тка стварност југа Србије и води читаоца кроз архаични свет у коме се момоилазе прошлост и садашњост, ратници и песници, новинари и поратни профитери“.

Приче аутора Светолика Станковића су животне и јасне. Фабула иде устаљеним редом, као на филмској траци, нема прескакања, нема недоумица, нема застоја, нема филозофирања… Личности су јасно испрофелисане и не доводе читаоца у недоумицу каквих да их оцени. Језик писања је чист, језгровит, јасан, без туђица. Реченице су разумљиве и без употребе сувишних речи. Многе од њих, када се изузму из дела, могу да постану афоризми.

Аутор Светолик Станковић пише лако иако му теме неких прича нису лаке. Вешто води фабулу, а расплет даје онако како сматра да треба, премда је у неким причама могао да буде другачији, али то је његово стваралаштво, његов рукопис и баш то оставља печат о аутору.

Дакле, описи су кратки и јасни, радња тече као живот, а из прича се могу извући задивљујуће дефиниције, рецимо живота, старности, равнодушности или оцене стања у друштву кроз само један исказ конкретно „воз касни 150 минута“.

Могу слободно да кажем, без икаквог претеривања, да је аутор овом књигом уградио још један камичак у зид наше културе, који упркос свему, захваљујући оваквим ауторима, расте из дана у дан, или како аутор сам каже, он је овом књигом „бацио неколико шаки шодера у рупу наше некултуре“.

Овом, а и претходним књигама, аутор је скренуо пажњу на себе. Могао је он и раније да буде запажен, могао је да добије и престижне награде, могао је да има запажени публицитет, да има велике тираже, али он то није хтео, нити желео, јер је требало да се одрекне себе и својих убеђења. Требало је да са места пуно топлине са којима пише о своме завичају, о тзв. „малим људима“, да окрене лист и о њима пише најгоре.

Ја му се на томе захваљујем, што је успео да остане скроман, што је остао веран свом домаћем васпитању, својим ставовима и погледима на свет и нашу сурову реалност, што је остао свој. И сигуран сам да није погрешио при избору. Ми одлазимо и пролазимо, а дела остају. Његово дело ће живети и дуго после њега, а не као код неких само док су на власти они којима су служили.

Задовољство ми је да баш данас, на овоме скупу, саопштим да смо се нас неколико књижевника, чланова УКС, договорили да аутора Светолика Станковића предложимо за пријем у наше удружење (УКС), које је најстарије и најугледније на Балкану и Европи и траје више од 100 година. Договорили смо се једногласно, јер смо реално оценили његово дело, његово достојанство и част, његову борбу за квалитет у књижевности, његову посвећеност раду, његову помоћ коју пружа младима још неафирмисаним  ауторима и његове животне ставове и погледе на свет, као и његово залагање да се ствари мењају набоље не само у књижевности.

Књигу која је пред вама топло препоручујем да прочитате како бисте се уверили у оцене које сам изрекао. Нека му је са срећом ова књига и нека настави са својим радом не само ради себе, него и ради нас, његових читалаца, и ради обогаћивања наше, српске књижевности.

Аутору Светолику Станковићу препоручујем да остане веран својим идеалима, ставовима, принципима, људским и уметничким, и у најтежим тренуцима и искушењима и постане духовно и морално громада нашега поднебља и нашега времена. Светионик слободољубља, правдољубља и родољубља да остане бранилац сјајне српске културе, традиције и националне баштине и да се, камо среће по благослову велике Десанке Максимовић, овакви уметници – иљаде!

ДАНИЛО КОЦИЋ О ЗБИРЦИ „ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ЈОСИФА МИЉИНА“ – Ако је истина да су сећања краљевство сиромашних којем нико ништа не може, нити се боји кога – како записује Светолик Станковић у причи „Последње путовање Јосифа Миљина“, по којој је и збирци дао именослов, могло би се закључити да је писац у овој антологијској причи, пуној драматичних детаља, на најбољи начин одсликао поетику људског трајања у којој се, као у делима Боре Станковића, испреда тужна прича која се најјаче исказује кроз нестално људско трајање у знаку „жал за младост“[15]

У причи „Последње путовање Јосифа Миљина“, у којој се „одсикава висок, кошчати старац (76 година), потпуно седе косе, покривене олињалом шубаром, дугољастог, избразданог лица које вапије за бријачем, у избледелим шајкачким панталонама и кошуљом која је некада била бела, прилази клупи (поред самог улаза у школско двориште), од храстових дасака, без наслона, довољно велика да више људи могу да седе и доконују“.

Станковић описује историјат саме клупе – што је други део тока ове приче. Њу је, појашњава писац, према једној причи баш ту поставио сеоски кмет Марко Ајта, јер је „одатле волео да гледа љескаво-сребрнасту траку Мораве у тиха предвечерја док су звона са брђанске цркве отужно звонила, најављујући празнике, рођења или нечију смрт“. Рекло би се да та клупа није у дослуху са главним током радње, али наставак ове узбудљиве приче потврђује супротно. „Потпуно смирен, седи на клупи, пуши и гледа црвено ужарени котур сунца које се лагано скрива иза врхова далеких планина“. Ту, док седи на тој клупи, која је својеврна историја села затуреног у планини, Јосиф Миљин „тоне у сећања на младост“. „Остала су му само сећања… Зна да старост није радост. Али, тешко ономе ко је не дочека.“

Аутор мајсторски наставља причу у чијем је средишту „невоља којој се Јосиф никако није надао“. Дознајемо да је добио писмо од љубави из београдских дана, Данице Колунџије, „уз молбу да, ако икако може, дође до ње, да га види још једном, пре но што увек склопи очи“.

Светолик Станковић љубав двоје, Јосифа, који је већ био ожењен и догурао до 45. године и 28. годишње Данице описује кратко, али веома сугестивно, као и сваки добар писац прича које имају романтичарско-трагичну боју звука.

Из свог завичаја, Брда, Јосиф креће после нимало пријатног разговора са сином и снахом. „Живот му се претворио у настојање да никоме не смета. Помирен са свима око себе, ћутао је, пушио, седео на клупи, сећао се, сећао, сећао…“ Њега, Јосифа, као и многе заборављене људе у српској недођији, сутрашњи дан није интересовао.

Ова прича, која има јасан драматуршки ток, исписана мајсторским стилом уметника коме је чиста српска реч препознатљива у преосталим причама и другим делима, завршава се трагично: Јосиф испада из воза који је „тутњао моравском долином пуном брзином“. „Наочаре су му се замаглиле, само да пређе други вагон, па ће их обрисати. Закорачи… у магновању, крајичком свести, неповртно касно схвати, да је закорачио у празно.“

Сутрадан Даница у „Политици“, у рубрици „Кратке вести“, дознаје да је страдао Јосиф Миљин. За ову трагедију оптужила је себе: „Када је ћерка ушла у њену собу, носећи доручак, Даница је лежала, главе заваљене уназад, са отвореним устима из којих је цурио танак млаз крви. Широким стакластим зеницама гледала је у вечност, тражећи свога Јоцу.“ Тако Станковић завршава историју једне љубавии смисленицу, али и несталност људског трајања.

Овом збирком прича аутор је још једном – као и у ранијим делима – потврдио да је изузетно талентовани писац, један од понајбољих у савременом стваралаштву Лесковца и југа Србије.


СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

ЗАЛУДНА МОЛИТВА

 

Празна и хладна црква

Буновна глава пуна леда

Са крвавим уснама

Немоћним да се покрену

Далеке планине запаљене сунцем

Град налегао по равници

Ко бесни мужјак на женку

Прекорни погледи светаца

Са хладних зидова

Сам и слаб к’о пијани Тин

Не могу да крикнем

„Свакидашњу јадиковку“

Издалека, босоног дечак

На пустомпрашњавом путу

Старац,

Са „горким талогом искуства“

И неповратним гађењем

На свет око себе

 

ПОСЛЕДЊА ЛУКА

 

Мој брод хаварисан лежи

негде у последњој луци

на крају света.

Ја – његов капетан стојим на обали

без речи

без циља

без воље да поново кренем.

 

%

                                 (мојој Стојанки)

За све снегове што се отопише

за сва пролећа што цветаше.

За све пијане дане што минуше

за сва сунчана лета

што у песму зрикаваца утонуше

хвала ти, безмерно хвала.

За све непроспаване ноћи.

За све мучнине и сумње.

за све неспоразуме и мирења тиха.

Хвала ти, безмерно хвала.

  1. IV 1985.

 

%

Нека су проклети тренуци

Кад подједнако бежим

Од огледала

И своје сенке.

%

У очима ми озелени пролеће

у коси ми запролећи зима

у души се сјесенила јесен

пролазност, пролазности, ко те измисли.

%

У сутону,

Мирисом липа,

Сликам

Нека далека лета

 

НАСТАЈАЊЕ ПЕСМЕ

 

Дуги редови јабланова

Јесен и блато, блато

Колоне, далеке и дуге

Покидане крпе магле

На јесењем сунцу, плачу

Полудела игра билијара

У кафани погашених лампи

Колоне, колоне невиних грешника

Мокре набубреле шуме

Натопљене кишом и тугом

Воденице певају незрелом мливу

Осмехнутим лицима бојовника

Поткамиен кришом љуби

Стидљиво вечерње сунце

У рову, Црњански пева  “Серенату”

 

НОЋ ПУНА НЕСАНИЦЕ

 

Кад срећа задеси човека

И његов пас то осети

Не постављајте питања

Да вас не би лагали.

 

„Бог је утеха!“

Само за слабе и плашљиве.

 

На портрету из младости

Загледан у даљину

Загонетно се смешка.

На другом, из зрелих година,

Виде се сузе.

 

На последњем,

Велика туга старости.

Промене на људском лицу,

Нису то само метармофозе,

То су сигурни знаци нестајања.

 

Променити идентитет

Вратити се у прошлост

Разговарати дуго, са собом,

Са књигама,

Јединим пријатељима у самоћи.

 

Од живота не тражити ништа,

Сем да се живи.

Да ли је живот прича

Коју бунца неки идиот,

Или се то Шекспир само шали?

 

Из театра у којем је новац Сунце,

А трговина религија

Види само један пут.

Знамо ли куда се свршава?

 

 

САМОТНО ВЕЧЕ

Мајци Љубици

Ниоби нсших дана

 

Као старилопов прикрада се вече

И празну собу испуни мрак

Споро и тихо време тече

Месец кроз прозор прокрада зрак

Крај црног шпорета, склупчана седи

Не пали светло, рано је још

И на томе би да уштеди

Неку цркавицу, неки грош

Стара и сама, живи од успомена

Сахранила ћерку, потом сина

Срце је њено само хладна стена

Све што имаде, прекри тишина

Пролазе дани, године иду

Одавно је престала да их броји

Фотографије немо ћуте на зиду

Туга стеже срце, не мари, смрти се не боји

Тихо је дозива и Свевишњегмоли

Да је одведе тамо, где нема ни туге ни боли

Ех, судбино крута, ех животе врли

Само да што пре, децу своју,мајка загрли.

 

МУЧЕНИЦА БЕЗ ОРЕОЛА

                          (сенима оца и мајке)

Сува испуцала земља
Притиснута јулском жегом
Увели струкови кукуруза
Закржљали и већ клонули

Повијена леђа утонула у зној
Тупи, једнолики одјеци мотика
Залудан, отужно залудан посао
Знају то одавно, али не одустају

Сизиф је радио смисленији и
Сигурнији посао од њих

Од јутра до мрака без предаха
Под сјајем месеца и звезда
Васцелог живота отимају од земље
Не отевши ништа, недајници

Сломљени одлазе у њена недра
Последњи пораз пред усудом
Без прилике да покушају поново
Земља, вечити победник

Над свим што корача и дише на њој
Увек изнова тражећи крв, сузе и зној

 

МОЈ ПАРНАС

 

Кад ме сколе чемер, јад и мука

Утеши ме моја дивна Каланчука

Одох давно на некакве науке

Носећи у срцу слику Каланчуке

 

Давни дани дечјег смеха, буке

На пропланцима драге Каланчуке

Како да вас заборавим слатке муке

О њој маштах на ћувику Каланчуке

 

Камионом, што се путем труцка

У град оде наша другарица Луцка

Остадосмо  сами, сиротиња пука

Да тугујемо,  ја и моја  Каланчука

 

Лутам градом док ме гуше смог и бука

А у срцу нада, ту је моја  Каланчука

Кад рачуне своје све отплатим

Каланчуки својој хоћу да се вратим

 

На ћувику оном, као мали знамен

Нека стоји само један прости камен

Заувек ће престати сваки јад и мука

У вечности загрљени, ја и Каланчука.

 

СЛИКА БЕЗ РАМА

 

До страха набујали драч и коприва.

 

Разваљене ограде, порушени зидови

К’о давно пали ратници на бојном пољу.

 

Урушени кровови гутају небо

Са огњишта давно разнесен пепео.

 

До страха набујали драч и коприва.

 

Замукли гласови

 

Смех се одселио далеко

У стрехе се уселиле кукувије.

 

Са поља побегла песма

 

Замукли гласови

 

Не кликћу млади кукурузи

На вечерњем поветарцу.

 

Не плеше злаћано класје пшенице

У загрљају топлих ветрова.

 

Ликују бурјан и дивља купина

Мученичка старост дотрајава

Погнута до земље.

 

Не кликћу млади кукурузи

 

Отврднула душа би да крикне

Али ни за то нема снаге.

 

Док ноћ пада, путем се вуку

Немоћне сенке дугачке као туга.

 

Отврднула душа би да крикне.

 

СВЕЈА САМ РАЧУНИ

(у мен’ се ништа више не буни)

Кад би ви испричаја све што ми је мој гуљави живот приредија
Верујем, од тој би се нормалан човек унередија
Идо у некаке школе, багим да будем по паметан
Ал’ оћеш, за живот испадо млого сметен

Онија муфљузи, што не знају да убодев вола у дупе
Возив бесна кола, напрајише кућерине големе и скупе
Купатила сас талијанске плочке и каде ђакузи
Да има куде кућевни пријатељ жену да гим гузи

Кад се само сетим, каква све ала и кила
На мене неје патку острила
Како су се само курчили, које све несу ломотили
Мислили да су млого паметни, а тупи к’о пајсер су били

Од морал и поштење стално га неки од њи дрви
А за пљачку и лоповлук, увек су били први
Ја бленем у мој живот к’о вол у шарена врата
Не разбирам ништа, мој памет ништа не с’вата

Читам неке књиге и писујем песме, да те мука уфати
Што ми неје жив татко, да ме ко мазгу измлати
А, убаво ми викаше, мани се од књиге, од њи боли глава
Но, ја га не послуша’, испадо дилеја права

И такој, сас мој живот никако да се сретнем
Све док се у прашину, ил’ у траву не преметнем
А онда, ће буде како ће буде, зна се
Ће дође дрчна овца и траву ће да попасе
 

ЗБОГ МОЈЕ ГЛАВЕ ЛУДЕ

За све промашаје у животу оптуживах друге људе
Да оптужим себе, никада не имадох храбрости
А запрао, све је то због моје главе луде
Несташних грехова из давних дана ране младости

Док се као цветна ливада простире пред тобом живот цео
Сањаш луде, немогуће снове, да свет бациш под ноге
Не схваташ, велике копрене лажи, то је вео
Што намерно скриватешке, сурове замке многе

Посегнеш за чашом, умишљајући да си Бодлер ил’ Јесењин
Ноћобдија што саставља бурне вечери и мамурне зоре
Буновне главе, тешких мисли, згрожен животом бесмисленим
Патиш и бунцаш, како те све бриге овога света море

Дотле, спокојно и мирно, Земља око Сунца кружи
Слажу се једна за другом године, невоље и згоде
Дође и старост, тај се незвани гост дрско придружи
Стигну рачуни давни и однесу све са собом,

К’о дивље пролећне воде

 

ДЕДА КЕКИНА КАЖА

Слушај дете што ће деда Кека да ти каже
Од онеј истине што одвајкада важе
Не мож’ да будеш голем ако ти је душа малечка
К’о што не мож’ да будеш малечак ако имаш душу голему

Затој, труди се да имаш душу што по голему
Јел’ човек сас голему душу, нема цену
Не викај да си патријота и да отаџбину волиш
К’д сас татка толке године не збориш

Идеш у цркву, пред икону Богородице се молиш
Нек’ си ми жив и здрав, такој треба, ал’ и мајку да си волиш
Јел’ куј мајку не воли, веруј, такој ми тебе
Тај не може да воли ни самога себе

Кад помислиш да нема излаз, да су свака врата затворена
Сети се, увек постојив бар једна, која су малко отворена
Затој крени по онај пут што те на њи’ управља вид
Немој никако да идеш сас главу кроз зид

Води добро ред што ти каже деда Кека
Глава је увек, од сваки зид, по мека
Не бој се на никога, не савивај никад грбину
Иди цврсто и усправно, ал’ не изазивај судбину

Па кад један дан под живот подвучеш црту што боли
К’о што сам гу ја подвукаја, и ударија тачку
Ће с’ватиш унуче да живот никога не воли
И да му на крај’ изнад главу окачи крст, последњу значку

 

ОДА СУНЦУ

Сунце,
зденцу мојих сећања.

Сунце,
прамајко црвених булки,
усред зрелог жита.

Сунце,
туго дугачких сенки,
у давно напуштеној соби.

Сунце,
нежно име минулих дана.

Сунце,
надо будућих дана.

Сунце,
упрегни небеске кочије,
још једном проспи дарове,
од истока до запада,
док је мене који ти се диви.

 

НЕСТАЈЕ НЕБО

 

Са дивним белим облацима

Нестају бистри потоци

Сабисерном водом

Иза девет камена

 

Нестају тихи

Нежни

Нежни пропланци

Са мирисом

Мајчине душице

 

Нестају добри старци

Самудрим причама

Нестаје вечерња песма

Веселих, румених девојака

У загрљају првих звезда

Нестаје…

Нестајем.

 

[1] Светолик Станковић, Последња лука, песме, Удружење писаца општине Лесковац 2003.

[2] Светолик Станковић, Лексикон писаца лесковачког краја, стр. 100.

[3] Никола Цветковић, О поезији Светолика Станковића, рецензија, Последња лука, Удружење писаца општине Лесковац, Лесковац 2003, стр. 79. Напомена: У предговору збирке Последња лука проф. др Никола Цветковић, позивајући се на писање Љубише Динчића  (Наша реч, 29. децембар 2000. године) за Станковића пише: ,,Песник Светолик Станковић – Фауст са Бабичке горе… у стању је да на вазда отвореном Универзитету народне душе свима, па и највиђенијим интелектуалцима одржи ,,слово’’, говорећи често саме есенцијалне истине, можда попут оног митског Фауста из Хајделберга. За овог модерног Фауста нашег доба, блиском филозофији праксе, филозофија није само љубав према мудрости, нити пак само интелектуално стварање које се критички противставља општем научном мишљењу на путу до ,,здравог разума’’ и вишег погледа на свет, већ су филозофија и поетика стваралаштва, управо оно што се истински догађа када пракса живљења, осмишљена узноситом визијом постане с а м о с в е с н а .’’

[4] Станко Миљковић, Мека душа Светолика Станковића, рецензија, Последња лука, Удружење писаца, Лесковац 2003, стр. 83. Напомена: Написано у Војловцу, 10. јула 2002.

[5] Драган Радовић, Капетан насуканог брода (Светолик Станковић, Последња лука, Удружење писаца Лесковац 2003), Помак, бр. 25/26, јануар – јун 2004, стр. 27. Напомена: Светолик Станковић први пут се огласио у заједничкој збирци песама „Младост Поморавља“ (Брестовац 1970). У њој е заступљено 11 песника, а уредник је био познати лесковачки писац Миша Цветановић. Похвалне оцене о овој збирки написали су Николај Тимченко, познати књижевни критичар и филозоф и Драгољуб Трајковић, аутор чувене књиге „Преглед лесковачког књижевног стваралаштва“. Прву књигу „Последња лука „(Удружење писаца Лесковац 2013) објавио је у 58. години.

[6] Зоран Ћалић, Свет свиле и меда (Разговор са Драганом Јовановићем Даниловим), Летопис Матице Српске, јануар 1995, књ. 455, св. 1, стр. 198.

[7] Проф. др Никола Цветковић, Поговор, Светолик Станковић, Залудна молитва, АМА, Лесковац 2007, стр. 104.

[8] Станко Миљковић, Јесен долази кроз кукурузна поља, поговор, Залудна молитва, стр. 107-108.

[9] Проф. др Никола Цветковић: Између завичајно-регионалног и стварносно реалистичног у приповедању, критика, Светолик Станковић: Гласови и сенке из „Добре главе“, Удружење писаца Лесковца, Медија центар Лесковац, 2013.

[10] Мемоарски запис Светолика Станковића.

[11] Данило Коцић, Гласови и сенке из Добре главе, комплетна рецензија, Лесковац 2014.

[12] Љубиша Динчић, Гласови и сенке из Добре главе, комплетна рецензија

[13] Предраг Милојевић, уредник „Пресинга“, рецензија, „Последње путовање Јосифа Миљина“.

[14] Напомена: Излагање проф. др Драгомира С. Радовановића, аутора 150 књига, на промоцији збирке Светолика Станковића „Последње путовање Јосифа Миљина“, Дом културе, Брестовац, 3. март 2017. године

[15] Напомена: Излагање Данила Коцића на промоцији збирке у Дому културе у Брестовцу, 3. марта 2017. године и ЛКЦ у Лесковцу 20. априла 2017.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s