Slađana Rajković: „Dodole“, „Češljanka“ i „Leskovačke izreke“

ЛЕСКОВАЦ – Слађана Рајковић рођена je у селу Кораћевац, у Грделичкој клисури, општина Лесковац, од оца Светолика, званог Лика и мајке Драге. Етнолог, музејски саветник, ради у Народном музеју у Лесковцу. Бави се проучавањем материјалне и духовне културе лесковачког краја.

Њен рад веома је запажен у лесковачком Народном музеју, а са проф. др Драгомиром Радовановићем припремила је и објавила више књига из етнологије лесковачког краја.

 I

ДОДОЛЕ – У нашем народу постоје обичаји (адети) који се вековима поштују. Обичаји су стара правила која регулишу понашање појединаца у друштву.[1

Нека од њих настала су још у првобитној заједници обухватајући готово све стране друштвеног живота.

Нормално, развoјем друштва, они су се усавршавали и прилагођавали новонасталим околностима.

Иако су то, у принципу неписана правила, била су обавезна за све чланове колектива, тј. заједнице.

По намени, обичаји се дела на: правне, друштвене, религиозне, привредне…             Обичаји су проистекли из обреда. Наиме, да би се умилостивиле непознате силе или дозвало оно што желимо, изводиле су се разне радње (паљење ватре, прскање водом, прескакање разних предмета, умивање водом, бацање усева увис и сл.).

Скуп ових радњи (ритуал), у намери да се умилостиве непознате силе или дозове нека појава, назива се обред или ритуал.

Обреди су увек праћени песмом, а често и игром, сем оних којима се исказивала жалост. Те песме су се задржале до данашњих дана и може се слободно рећи да су оне најстарије усмене умотворине. Обреди су се изводили пред колективом и та јавна функција је задржана до данас.

Везују се за старе светковине и поједина годишња доба и то су такозване календарске обредне песме (Божићне, Ускршње, Лазаричке, Краљичке итд.).

Обред се понављао од прилике до прилике, из године у годину и прерастао у обичај. Дакле, обичаји су проистекли из обреда као што су обичајне песме проистекле из обредних.

Обичаји су током времена добили снагу закона, па их људи спроводе и  незнајући, често пута, прави разлог за то, јер је то, како кажу, „обичај који су нама оставили наши стари“.

Пошто се друшвена заједница временом ширила и постојала бројнија, обичаји и обреди су се споводили на разним местима и у различитим срединама. При том су извођени изворни обреди, али су се они мењали у различитим срединама. Неки су нешто избацивали, нешто се заборавило, неки су нешто додавали, мењали усавршавали…

Тако данас имамо да се обичаји спроводе по различлитим обредима чак дотле да се неки спроводе по једним, а други по више обреда. Узмимо рецимо, за пример, крсну славу. Обичај је да се слава слави. Обреди који се том приликом спроводе разликују се од села до села, па чак и између фамилија у оквиру истог села.

Рекли смо да су из ових обичаја проистекле обичајне песме. Најпре су биле везане за култне радње и повезане за узраст човека и његовим фазама развоја (рађање, кравај, свадба, сахрана и сл.).

Неки од обичаја су се уклапали у старе религије обожавања Сунца, Земље и култа предака, а временом су примали и извесна схватања хришћанста.

Чување обичаја је прерасло у традицију код народа и има велику улога у очувању националног идентитета. Због тога се каже „да је боље изгубити државу него њене обичаје и традицију“.

Имајући то у виду, желели смо да овом књигом сачувамо од заборава наше, лесковачке обичаје, и оставимо их у аманет млађим нараштајима са жељом да их никад не забораве.

Бићемо захвални за сваку добронамерну примедбу као и за предлоге који ћете нам дати како би се ови обичаји најкомплексније обрадили.[2]

 III

ЧЕШЉАНКА – ЧЕШЉАЊЕ – Овај стари обичај вуче корене с почетка прошлог века и аутентичан је лесковачки обичај. Поуздано се зна да је обичај везан искључиво за градско подручје Лесковца и да се не упражњава у другим крајевима Србије. „Чешљанка“спада у групу свадбених  обичаја. Последњих година прошлог века, а и данас,  изводи се и у многим селима лесковачке општине, па баш због тога желимо да овај обичај обрадимо како би се сачувао од заборава. У другим срединама, пред заказану свадбу, приређује се и момачко вече на младожењиној страни, а чешљанка се може сматрати еквивалентом за девојачко вече, али је сценарио карактеристичан само за лесковачки крај.[3]

ПРИПРЕМА – Чешљанку организује млада у дане пред заказану свадбу. Наиме, кад двоје младих организује свадбу, обично за недељу, раније је било код куће, а данас у неком ресторану, у дане који претходе свадби, младожења за своје пријатеље организује тзв. момачко вече, а девојка, млада чешљанку.

Чешљанка се организује код куће младе, а у новије време у неком ресторану или у ресторану у коме ће се организовати свадбено весеље.

Дан у који се организује чешљанка је најчешће четвртак, а некад, субота, може да буде и уторак, ако је свадба заказана пре недеље.

Млада за чешљанку позива своје другарице из детињства, ту из комшилука, али и из школе, фамилије, са посла.

Позива их лично или преко неког из фамилије, који позваном уручује бомбону, или три бомбоне стављене у мрежасту крпицу (тил беле боје) повезану украсном машницом на врху, уз речи: „ Еве ти бомбона, да у четвртак дођеш на „чешљаку“. Том приликом каже и време и место окупљања.

Позвана се захвали и обећа да ће доћи или се извини да неће моћи ако је из неких разлога спречена.

Млада обично сачини списак кога ће све позвати, па када је списак исцрпљен сматра се да су сви које је желела, позвани. Сада јој преостаје да чека и да припреми  послужење за тај дан.[4]

СПРОВОЂЕЊЕ ОБИЧАЈА – Чешљање женско славље – Млада је окружена женском родбином и другарицама. Седи на столици ту је и накоњче. Улази свекрва са својом свитом носи синију и грабену погачу. Свекрва се љуби са младом, предаје јој синију и грабену погачу а ова је одмах предаје девојкама које то односе у страну или стављају на празан сто у углу собе.

Свекрва онда каже: “Ајде, снајке, лепо се поздрависмо, ајд сад, да те измеримо. Да те измеримо и да те одмеримо. Како те измеримо и одмеримо такој ти да мериш и одмерујеш пре него ли одлучујеш“. Млада каже: „Добро, мамо“ и седа на кантар на који је стављен црвени јастук.

Зашто кантар? Симболика обичаја да се млада измери како би била одмерена у браку, али и због тога да предстојећи порођаји иду глатко као што кијац (крушка ) иде глатко по дршци кантара (нумератор).

Сада прилази њена мајка и каже гласно да чује свекрва.

Добро је пријо што ће гу измеримо, да виде жене с колко кила ти гу ја давам у твоју кућу па ће видимо колко кила ће там код тебе да има.

Ако ако, само немој да ме стигне у тежину ће буде ко мечка (ако је свекрва дебела), ако је  сувачка, каже:

Ако, ако, сигурно неће буде вејка ко што сам ја.

Док је на кантар (он је стављен на столице а преко њега црвени јастук ) испред младе стоји накоњче које држи огледало, које је наопако окренуто и покривено марамицом, или везеним пешкиром. Ово се ради због тога да се млада не враћа у прошлост и мисли на прошле дане када је била слободна, јер сада улази у ред удатих жена и да буде спремна на нов начин живота. Младу зачешљавају три другарице, две са стране а трећа позади и то тупом страном чешља (мазе косу).

Том приликом жене певају песму:

Трешња се од корен корнеше

Мома се од мајка делеше.

Праштавај, мајко, праштавај,

Ако сам ти нешто згрешила.

(Млада узима накоњче и ставља га у крило и мази га по глави а све то ради продужења лозе).

До сада сам тебе слушала

Од сутра ћу слушам свекрва,

Свекрва, свекра,  заова, јетрва

И најмало ми деверче.

Праштавај, мајко, праштавај.

Неке жене плачу јер их ова песма дирне, а сузе и не треба да се крију.

 Млада узима накоњче и три пута га подиже увис, јер оно представља симбол напретка и продужења лозе.

Млада онда једној девојци узима чешаљ из руку и зачешљује једну своју другарицу (обично се унапред договоре коју) а која зажели да се што пре уда.

Онда поново седа на кантар и онда јој на глави, тј. изнад главе ломе грабену погачу. Тада уз вику, цику и гурање настаје грабеж за погачу од којих се одмах по једно парче поједе, а остало се подели девојкама које нису дограбиле или се понесе кући и даје неудатом и неожењеном потомству како би се за њих грабили момци и девојке. Погача је окићена венцем од цвећа.

Стихови ове песме потичу из месме Праштавај, мајко,праштавај и спада у тужне песме због одвајања девојке од мајке и одласка из родитељске куће, тј. одвајање од девојашта и увођење у ред удатих жена.

У Лесковац је стигла у време Вардарске бановине и неки је сматрају македонском песмом.

После овога, жене узимају тањириће и прилазе за постављеном трпезом (ако је шведски сто) или седају уз столове и неке, ћутећи, неке причајући, или певајући, седе док се трпеза не испразни. Почиње музика и певају се прикладне песме или песме које гошће поручују.

После овога, свекрва поведе коло и пева се наредна песма. До ње се у коло хвата млада.

Ој, свекрво, весели се сада

Јер до тебе игра снајка млада.

Ој, свекрво, што нам не казујеш

Да ти оћеш снајку да дарујеш.

 Онда свекрва престаје са игром, доносе јој синију и дарује снајку, вадећи из синије део по део и ређајући га снајки на рамена и у руке.

После даривања снајке (музика сво време свира и коло се игра), свекрва прекида музику и гласно каже:

Ајде, снајке, довиђења. Мора си идемо дома сутра је свадба. Треба гости да се дочекују, а и по тебе треба да дођемо.

Онда се сви у весељу поздрављају са свекрвом и њеним гостима а потом се уз коло и песме: Низ Мораву ветар дува, Казуј крчмо џеримо, „Башал, башал Фејате… игра коло до капије.

На крају, када се свекрва љуби и поздравља са младом, око њих стану девојке и певају песму: 

Ћути, девојко, не плачи

Туђа је кућа, туга голема

Туђега оца, оцем да зовеш

Туђу мајку, мајком да зовеш,

Туђу сестру, сестом да зовеш.

Ћути, девојко, не плачи,

Скидај белило, стављај црнило.

 

Или следећа песма:

Ћути, девојко, не плачи

Код мајку беше бела, румена,

Код мужа жута, зелена

Тешке црепуље и тешки вршњици

Тешке су мори мушке чакшире

Предај се, девојко, не плачи.

Кад се отпева једна од ових песама, свекрва са својом свитом враћа се својој кући, а музика са гостима, са младине стране,  наставља весеље.

Мушкарцима је приступ забрањен, а једини припадници јачег пола могу се видети међу послугом и музиком.

По другој, такође реалној варијанти у време после ломљења грабене погаче када се заигра коло, долази младожења са својом свитом и хвата се у коло до младе, а музика онда почиње да пева следећу песму:

 Младожењо ти си прави лола

Како кажеш тако бити мора.

Младожењо и јеси и ниси

Покажи се да видим чији си.

Кад се младожења покаже тиме што даје паре музици, они свирају лесковачку четворку и онда сви играју што представља генералну пробу за свадбену игранку.

Наш рад се сводио искључиво на разговоре који су се водили на терену како у граду тако и у околини са наведеним казивачима, али и са осталим присутнима. Иначе литература на ову тему нема, пошто је обичај релативно новијег датума, из периода двадесетих година XX века.[5]

IV

ЛЕСКОВАЧКЕ ИЗРЕКЕ – Зашто баш лесковачке изреке? Зато што имамо дивних изрека и чак оних и онаквих које до сада нису забележене, али и због тога што припадају подручју језика који би морали више да чувамо, да га чистимо и обогаћујемо.[6]

О значају језика говорио је Стефан Немања у чувеном „Завештању језика“ где каже: „Чувајте, чедо моје мило,  језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ ако изгуби језик, земљу и душу. Боље ти је изгубити и највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик дотле га љубимо и почитујемо,  њим говоримо и пишемо, пречишћавамо, дотле живи и народ, може се међусобно разумевати и умно сједињавати, не прелива се у друге, не пропада.“

Имајући ово у виду Вук Стефановић Караџић је дао огроман допринос очувању и реформисању нашег језика. Није се он уплашио великог посла и великих опасности но је рекао: „Не брини се ти, мој брајко, оће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си кадар. Па ако свако уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.“

Вук је посaо обавио јако темељно савесно и лепо и можемо рећи да све што је после њега урађено у области прикупљања не само изрека, него и  осталих народних умотворина, представља само допуну већу или мању. У Вуковом делу има пуно изрека које су и наше јер се користе и у Лесковцу и оклолини али сматрамо  да  ће се у  овим нашим изрекама, на којима радимо,  вероватно наћи на десетине њих којих код њега нема па ће наше изреке повећати културну баштину нашег народа.

Иначе изрека  је мисао која је стекла популаран статус због честе употребе идентичне формулације, а наука о изрекама назива се паремиологија. Она изражава одређену истину у култури једног народа.

„Изрека („у обзир узета реч“) је метафорички израз, говорна формула исказана најчешће сликом која чини део реченице и у њој се лако одржава и проширује. Од пословице је изрека конкретнија, не тежи уопштавању. Може изражавати особину (луд- лак испод капе), стање ствари (наврат нанос), акцију (метнути неком бубу у ухо). Притом изрека користи извесну пренесеност значења синтагме као целине. Изрека је и сваки говорни облик који се понавља у традиционалној форми: поређења из обичног живота,  литературе,  историје (бео као снег, шта је ту је,  храна и обрана), такође се могу сматрати изрекама.

(…) За изреке  које је у Русији објавио чувени сакупљач  народних умотворина  Владимир Иванович  Даљ,  Пушкин је рекао: „Каква раскош, какав смисао, какав говор у свакој нашој изреци, какво злато“. Ми би то исто рекли за наше народне изреке. Сматрамо да изреке попут доле наведених заслужују пажњу и етнолога и антрополога  а  нарочито књижевника. Ми ћемо обавити теренска истраживања како би смо сакупили што већи број ових изрека, па ћемо  у консултацији са осталим стручњацима презентовати део културе нашег Лесковца и српског народа.

–                Баје ко баба пред облак.

–               Ако нумем да снесем јајце,  знам које је мућак.

–               Бација кашику.

–               Ма без њега се ни кучка немож окучи.

–               Бери кожу на рогожу.

–               Бија је бог и батина.

–               Бирала бирка ћоравога мирка.

–               Блеји ко да је јеја буњике.

–               Блеји ко метиљава овца.

–               Обогатија се ко шугав зајац.

–               Боље је да се обесија, него што се овакој оженија.

–               Брго ће исцепи крштеницу.

–               Будалу и врзано куче уапе.

–               Вампир човек.

–               Вол бија, вол остаја.

–               Вуче се по кућу ко пометина.

–               Гледа се коњ а не самар.

–               Гњави ко штрк , жабу.

–               Дере се ко селски биров.

–               Цепи се ко шифонске гаће.

–               Дрпља, нема за које куче да га уапе.

–               Забраздија ко вол.

–               Учукао се.

–               Претупаше га.

–               Зинуја ко Здравко за спржу.

–               Напеја пршку.

–               Куде га не сејеш туј ница.

–               Б’гим нешто и он знаје.

–               У мужа вера, ко у кера.

–               Шпиртосаја се.

–               Не се знаје Заре игра.

–               Не иде тај чизма на туј ногу.

–               Нагњезди се.

–               Ради ко врзан.

–               Чист ко суза.

–               Дреме ко ћуран на мотку.

–               Клепан камен боље меље,

–               Празан ко лејка на воду.

–               Меље ко воденица.

–               Зајебаја тутку.

–               Запенија ко вепар.

–               И ћорава кокошка да кљуне неко зрно.

–               Растужија се ко квачка за стрну врцу.

–               Дреме ко коњ на празно јасле.

–               Збира ко чума децу.

–               Исцерија се ко варена глава.

–               Ниже ги ко ћорав манистра.

–               Заљубија се ко тетреб.

–               Забуљија ко жљуна у шупаљ ора.

–               Убав ко слика.

–               Меље ко празна воденица.

–               Иде ко бик на кланицу.

–               Прошо ко бос по трње.

–               Колко сирење, толко леб.

–               Буни се ко Грк у апсу.

–               Доста је ако је за вајду.

Видели сте да ће презентација ових изрека које је народ створио и понављао са приказом онаквих какве јесу, према шаренилу њихових својстава, са њихове светле или пак тамне стране, у висинама али и њиховим низинама,  добра као и зла у њима,  у лепоти али и у ругоби једне речи убачене у појединим тренуцима свакодневног живота, представљати допринос обогаћивању наше културне баштине.[7]

[1] Слађана Рајковић, Драгомир  С. Радовановић, Додоле. Напомена: Биографски подаци преузети из књиге Додоле; Напомена: Драгомир С. Радовановић рођен 7. априла 1948. година у село Кацабаћ од оца Станоја и мајке Јованке. Доктор економских наука, привредник, професор, књижевник и сликар.  Као пензионер живи у Лесковцу.

[2] ЛИТЕРАТУРА: Проф. др Милутин Ђорђевић, Људи, године, живот,  „Вук Караџић“ Параћин, 1993; Воја Богојевић, Чедомир Милошевић, Борко Томић, Кална црнотравска, ИРО, „Градина“ Ниш, 1987;Владимир Стојанчевић, Лесковац и лесковачка нахија у XIX веку (1804-1878), Графика Пирот, 1987;Томислав Н. Панајотовић, Адети, Музеј понишавља, Пирот, 1986; Др Миодраг Павићевић, Хранислав Ракић, Лесковачки и врањски крај, Дом културе младих „Жика Илић Жути“ Лесковац, 1986; Драгутин Ђорђевић, Живот и обичаји народни у лесковачкој морави, Београд, 1958; Миленко Филиповић, Етнолошке белешке из Пусте Реке, Лесковачки зборник, Лесковац, 1961;

[3] Слађана Рајковић, Драгомир Радовановић, Чешљанка.

[4] Напомена: Види у књизи опширније о месту чешљања, о томе шта ради млада, шта ради њена мајка, шта свекрва, које се песме певају код дочека званица, посебно када наиђе свекрва.

[5] Напомена: Казивачи: Гордана Цветановић, око 65 година старости, рођена у Грделици, удата у  Лесковцу); Љубинка Станковић, старости 53. године, из Чекмина (Лесковац); Мира Ђермановић, старости око 50 година, из села Турековца; Mарија Нешић, старости око 70  година, из Лесковца; Милица Николић,  старости око 70 година, из села Шишинца;

[6] Слађана Рајковић, Мира Ђермановић, Драгомир Радовановић, Лесковачке изреке, Предговор, КК „Глубочица, Лесковац 2017.

[7] Напомена аутора: Ми смо се договорили да сакупимо што више оваквих изрека па да их касније неки други стручњаци класификују и анализирају. Сем рада на терену на овом пројекту користим и предности информатичке технологије па смо почели да пратимо поједине групе на друштвеним мрежама, а неке смо активно укључили у  рад на пројекту и на тај начин проширили  мрежу сарадника са најистакнутијим члановима ових група.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s