Mira Đemanović: „Leskovačke izreke“

март 15, 2017 у 9:54 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

ЛЕСКОВАЦ – Мира (Мирослава) Ђермановић рођена је 29. маја 1958. године у Петровцу.  Завршила Економску школу „Ђука Динић“ у Лесковцу и Економски факултет у Нишу. Писањем се бавим од детињства. Освајала награде за песме и кратке приче. Активно почела да пишем од недавно на свом ФБ. Објавила књигу „Лесковачке изреке(КК „Глубочица“, Лесковац 2017).[1]

I

ЛЕСКОВАЧКЕ ИЗРЕКЕ – Зашто баш лесковачке изреке? Зато што имамо дивних изрека и чак оних и онаквих које до сада нису забележене, али и због тога што припадају подручју језика који би морали више да чувамо, да га чистимо и обогаћујемо.[2]

О значају језика говорио је Стефан Немања у чувеном „Завештању језика“ где каже: „Чувајте, чедо моје мило,  језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ ако изгуби језик, земљу и душу. Боље ти је изгубити и највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезначајнију реч свога језика. Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик дотле га љубимо и почитујемо,  њим говоримо и пишемо, пречишћавамо, дотле живи и народ, може се међусобно разумевати и умно сједињавати, не прелива се у друге, не пропада.“

Имајући ово у виду Вук Стефановић Караџић је дао огроман допринос очувању и реформисању нашег језика. Није се он уплашио великог посла и великих опасности но је рекао: „Не брини се ти, мој брајко, оће ли народ пропасти или неће, него ради оно што си кадар. Па ако свако уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.“

Вук је посaо обавио јако темељно савесно и лепо и можемо рећи да све што је после њега урађено у области прикупљања не само изрека, него и  осталих народних умотворина, представља само допуну већу или мању. У Вуковом делу има пуно изрека које су и наше јер се користе и у Лесковцу и оклолини али сматрамо  да  ће се у  овим нашим изрекама, на којима радимо,  вероватно наћи на десетине њих којих код њега нема па ће наше изреке повећати културну баштину нашег народа.

Иначе изрека  је мисао која је стекла популаран статус због честе употребе идентичне формулације, а наука о изрекама назива се паремиологија. Она изражава одређену истину у култури једног народа.

„Изрека („у обзир узета реч“) је метафорички израз, говорна формула исказана најчешће сликом која чини део реченице и у њој се лако одржава и проширује. Од пословице је изрека конкретнија, не тежи уопштавању. Може изражавати особину (луд- лак испод капе), стање ствари (наврат нанос), акцију (метнути неком бубу у ухо). Притом изрека користи извесну пренесеност значења синтагме као целине. Изрека је и сваки говорни облик који се понавља у традиционалној форми: поређења из обичног живота,  литературе,  историје (бео као снег, шта је ту је,  храна и обрана), такође се могу сматрати изрекама.

(…) За изреке  које је у Русији објавио чувени сакупљач  народних умотворина  Владимир Иванович  Даљ,  Пушкин је рекао: „Каква раскош, какав смисао, какав говор у свакој нашој изреци, какво злато“. Ми би то исто рекли за наше народне изреке. Сматрамо да изреке попут доле наведених заслужују пажњу и етнолога и антрополога  а  нарочито књижевника. Ми ћемо обавити теренска истраживања како би смо сакупили што већи број ових изрека, па ћемо  у консултацији са осталим стручњацима презентовати део културе нашег Лесковца и српског народа.

–                Баје ко баба пред облак.

–               Ако нумем да снесем јајце,  знам које је мућак.

–               Бација кашику.

–               Ма без њега се ни кучка немож окучи.

–               Бери кожу на рогожу.

–               Бија је бог и батина.

–               Бирала бирка ћоравога мирка.

–               Блеји ко да је јеја буњике.

–               Блеји ко метиљава овца.

–               Обогатија се ко шугав зајац.

–               Боље је да се обесија, него што се овакој оженија.

–               Брго ће исцепи крштеницу.

–               Будалу и врзано куче уапе.

–               Вампир човек.

–               Вол бија, вол остаја.

–               Вуче се по кућу ко пометина.

–               Гледа се коњ а не самар.

–               Гњави ко штрк , жабу.

–               Дере се ко селски биров.

–               Цепи се ко шифонске гаће.

–               Дрпља, нема за које куче да га уапе.

–               Забраздија ко вол.

–               Учукао се.

–               Претупаше га.

–               Зинуја ко Здравко за спржу.

–               Напеја пршку.

–               Куде га не сејеш туј ница.

–               Б’гим нешто и он знаје.

–               У мужа вера, ко у кера.

–               Шпиртосаја се.

–               Не се знаје Заре игра.

–               Не иде тај чизма на туј ногу.

–               Нагњезди се.

–               Ради ко врзан.

–               Чист ко суза.

–               Дреме ко ћуран на мотку.

–               Клепан камен боље меље,

–               Празан ко лејка на воду.

–               Меље ко воденица.

–               Зајебаја тутку.

–               Запенија ко вепар.

–               И ћорава кокошка да кљуне неко зрно.

–               Растужија се ко квачка за стрну врцу.

–               Дреме ко коњ на празно јасле.

–               Збира ко чума децу.

–               Исцерија се ко варена глава.

–               Ниже ги ко ћорав манистра.

–               Заљубија се ко тетреб.

–               Забуљија ко жљуна у шупаљ ора.

–               Убав ко слика.

–               Меље ко празна воденица.

–               Иде ко бик на кланицу.

–               Прошо ко бос по трње.

–               Колко сирење, толко леб.

–               Буни се ко Грк у апсу.

–               Доста је ако је за вајду.

Видели сте да ће презентација ових изрека које је народ створио и понављао са приказом онаквих какве јесу, према шаренилу њихових својстава, са њихове светле или пак тамне стране, у висинама али и њиховим низинама,  добра као и зла у њима,  у лепоти али и у ругоби једне речи убачене у појединим тренуцима свакодневног живота, представљати допринос обогаћивању наше културне баштине.[3]

 II

МИРА ЂЕРМАНОВИЋ: ЛЕСКОВАЧКИ  ВИЦЕВИ

  1. МЕДВЕД

У овија села, около Лесковац, појавија се медвед и млого штету правија. Збрали се људи, ко што су си сложни за све, и ватили га. Викли да се договарав, како да га казнив. Једни предлагав:

-Дај да га утепамо сас мотке!

Ма јок, тој му малечка казна.

Други викав:

-Ајде живога да га одеремо!

Ма јок, мора да се мучи.

Тега, досети се неки:

-Море, дај да га оженимо сас Лесковчанку, па нек види које је мука!

  1. ТОРТА

Оженија се, наш си, Лесковчанин, сас Мађарицу и она дошла да си живи туј. Али, свекрва ко свекрва, млого се зарадувала за снашку и од срећу умрела. Како је млого волела да једе торту, снашка ву направи и понесе на гробље. Како, млого, било љизгаво, снашка се сапне од неку крстачу, торта ву падне и све се пропасти. На снашку дожалело, па викне да вије:

-Торто мој… Торто мој…

Била нека женштина, палила си свећу на гробље, па кад чула овуј, помислела да кука за мужа и почела да гу теши:

-Немој мори, толико да вијеш, ће си се одадеш па, млада си још…

Овај се повиш ражалостила:

-Мој торто имало осам јаја…

-Ееее, у праву си што вијеш, наши Лесковчани имав само по две јајца.

  1. ДЕДА ЖИКА

Поболеја се Деда Жика и одвели си га његови куде доктура. Прегледали га они, па га оставили на оделење да га полечив у лесковачку болницу. Прошли три дана, нема никој не дооди у по’цету. Четврти дан, тегу, његова баба Нада иде. Још кроз кодник викла да вије, штомогајећи:

-Лелеее Жикооо, идем си кроз овај, дугачак, кодник, па се мислим дал ћу те нађем у капелууу!

Деда Жика беше задремаја, погледну гу кроз трепке, па ву се надра:

-Ајде мори, не ломоти по млого, него, казуј које има ново дом, које работив син и снашка?

-Пааа…Које ће има ново… Које ће работив… Чистив кућу од кад си ти у болницу, кад ни јавив да си умреја, да је кућа чиста, да ни се не смејев по село, и да не терав сеир сас нас.

  1. ЈЕТРВЕ

Две јетрве млого убаво живувале , у све се слагале, па си и тајне међу њи причале, несу се издавале. Стареја имала швалера, па и овај малеја тела такој.

-Датке, и ја би волела, малко, да променим.

-Ааа, не мож тој такој! Кад буднеш могла из један цуг да попијеш кило јогурт, таг можеш.

Јутре дан, овај купила кило јогурт и из један цуг га попила и, одма, нашла швалера. Довела га дом. Те ти невоља. Муж ву се порано врнуја од орање. Датка га видела, па које ће, како ће, узеде кош из плевњу, па тури на девера на главу, док побегне швалер. Досетила се, па му вика:

-Постој брацо, мируј малко! Почела квачка да се изводи, па истрпи малко, да буднев пилчики сас ћулумку.

  1. ПЕЧЕНКЕ

Ишја си човек по пут, и врљи поглед, у једну њиву, комшика нешто сади. Задзира он, жена узне семку, пипне се за дупе, прозбори нешто, пипне се напред, па прошапка нешто. Мора да гу пита:

-Комшике, које мори, тој, садиш.

-Садим печенке.

-Па за које се пипаш такој, које пањкаш?

-Кад се пипнем за дупе, прозборим си, да су такој големе. Кад се пипнем напред, викам, да су такој слатке.

-Комшике, дођи, пипни ме мене за онуј работу да ти печенке имав големе дршке, да ги полако износиш из њиву.

  1. ВРЕДНА СНАШКА

Оженија си се, наш, Лесковчанин, сас неко млого вредно девојче. Како дошла у кућу, одма викла да работи. Почела прво од кречење. Све окречила, али ваљак не могја убаво да завати ћошке. Машила она очи, лега деда под дрво, а бркови големи. Узела ножице и отфикарила на деду бркови, такој ћошке окречила.

Наишли неки гости, она, одма поче да крши јајца, ће мути торту. Кад погледне напоље, има које да види. Деда се качија на вр’ ора’.

-Дедо, ти ли си пошашавеја, за које си се качија на тој дрво. Пал ће паднеш, све ће се искршиш.

-Знајем си те снашке, јучер ми исече бркови да окречиш. Видим те саг мутиш торту, реко, немој ти зафали неко јајце…

  1. ПОШТЕНА СНАШКА

Ће се одава млада Лесковчанка, па само ступка:

-Мамо, мори, како ћу ја кноћи… Несам поштена.

Мајка факман, па гу учи:

-Тој ти је л’сно. Отиди у месару, купи, тазе, црну џигерицу, тури унутра, ће има крв, он ће мисли да си поштена.

Девојче такој и уработи. Навечер, легоше они, турила она џигерицу, има крв…

Младожења се подсмивка, задовољан:

-Добро је! Поштена си! Има крв… Само…Не ми је јасно… Откуд на моје главче печат од санитарну и’спекцију?

  1. ПРОСЈАК

Врћа се Станиша дом од работу, кад на Широку чаршију седи неки човек дрпав, неугледан, никакав:

-Брате, дај ми неки динар, цел дан несам турија залак леб у уста.

Станиша му се удзрну:

-Уууу, изгледа да си ти млого пушија?

-Несам, никад несам цигару запалија.

-Ондак си млого пија?

-Никад ни капку алкохол несам попија.

-Сигурно си јурија жене?

-Не, никад се несам ни женија.

-Знаш које, ајде ти сас мене дом, мора те покажем на моју жену, како изгледа човек кој не пуши, не пије и не јури жене.

  1. ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОГ

-Добар дан! Збирамо добровољни прилог за старачки дом, ће ни дадете ли нешто?

-Куде не, еве ви свекрва!

  1. ВЕТЕРИНАР

-Госпођо, погрешила си – вика ветеринар на жену – Ја лечим животиње, а ти мора да идеш куде доктура.

-Погрешила?! Кад се најтро пробудим раскубана сам ко кокошка, на пут до работу, висим у автобус ко мајмун на грањку. На работу рмбам ко мазга. Муж ми, навечер, вика „дођи мацо“ а нај’тро „дизај се краво“. Па ти саг види дал сам погрешила јел’ не.

  1. ПЕНЗИЈА

Седи Слободан сас ташту у кујну:

-Мамо, сипи ми једну чашку ракију.

-К’ву бре ракију? Нећу!

-Еве ти 10 евра, сипи.

Она пристанула.

-Ајд’ сипни ми још једну.

-Слободане, све границе си прешја.

-Еве ти још 10 евра. Она му сипа још једну.

-Мамо, ајде саг, попи и ти једну сас мене.

-Бегај бре глупане!

-Нати 20 евра, попи.

Она па пристане.

-Мамо, дај да те шљиснем је’мпут по образ.

Она се разбеснејала:

-Бегај бре!

-Ћу ти дадем 20 евра затој.

Она пристану.

Слободан гу шљисну штомогајећи по образ. Баш му се, некако, срце намести.

Кад ете ти, звони телефон, он се јави, вика га жена:

-Слободане, даде ли ти на маму пензију, што ти реко?

-Еве бре, давам ву малко, по малко.

  1. БИЦИКЛА

Врћа се Цветко милицајац из Лесковац према Власотинце, кад, куде Бадинце стоји човек покре пут, бицикла сас напентерени точкови нагоре. Онај унутрашња гума излетела, направија се голем мејур.

Стану Цветко:

-Које бре, прике, работиш туј?

-Пал еве, погле овај мејур, чекам да ми се бицикла обицикли ћу си имам малечки бицикличики.

-Тој несам видеја до саг, ћу чекам да видим.

Виче Цветко да задзира онуј бициклу, па ошљакачи онога човека:

-За које ме бре бијеш, Цветко?

-Ти ли ће ме мене зајебаваш, па овој мушка бицикла.

  1. ТАРЗАН

Отишја Лесковчанин на Сафари у Африку па среја Тарзана:

-Тарзане, истин ли ти разумеш које викав животиње.

-Истин!

-Па које вика овој, моје, куче за мене?

-Вика, ич те не разуме за које га гађаш сас камења кад лаје на пролазници.

-А папагај?

-Папагај се жали неси му две недеље променија воду за пијење.

Тети гу коза из приколицу:

-Меее…мееее…

Овај претрну:

-Л’же Тарзане, л’же, не слушај туј курву.

  1. ПРОСИДБА

Дошли у Лесковац да просив девојку, овија си њојни викли да гу фалив:

-Не што си је наша, ал’ млого је вредна. Глеј што је убава, па паметна.

-А бре, па има ли неку ману?

-Па… Тешко се порађа.

  1. ФИРОНГА

Зазбориле си се комшике:

-А мори, кад ти је рођендан?

-За које те па тебе тој интересује?

-Па оћу да ти купим фиронгу, да те не гледав деца од пут кад се грваљаш сас поштара.

-Море, кад ти је тебе рођендан, да ти купим наочаре, тој неје поштар него твој муж.

  1. АВТОБУС

Вози се пијан човек у автобус и виче да се дере:

-Овија напред су педери, овија позади клошари, а овија у средину сељачине.

Слуша га шофер, па одје’мпут закочи, људи полетеше једни на други. Шофер се диже:

-Ајде саг да те чујем који су педери, који сељачине?

-Па саг не знам, ти укочи и све ги помеша.

  1. МИЛИЦАЈЦИ

Улегја милицајац у посластичару:

-Какви колачи имате?

-Па имамо разни облици и величине.

-Дајте ми три облика и две величине.

  1. ВОЗАЧКИ ИСПИТ

Полага млада Лесковчанка, по пети пут, возачки испит. Вози, вози, и трас… Залепи се за један камион. Тега муж, вика гу на мобилни:

-Женче, које било?

-Ћутиии, залепи се за један камион!

-А мори, ти ли си па паднула?

-Не знам дал сам положила, овија из комисију још у кому.

  1. БОЛЕС

Одвеја муж болну жену куде доктура, овај гу прегледа, па, после, казује на мужа:

-Млого лоши вести, мора ти рекнем. На твоју жену су останули још два дана живот.

-Уууу, доктуре, куде сам гу трпеја толке године, ћу гу претрпим и тија два дана.

  1. ПЛАВУША

Звони милицајац куде плавушу:

-Твоје кутре је јурило једнога човека на бициклу.

-Не верујем, моје кутре, опште, нема бициклу.

 III МИРА ЂЕРМАНОВИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

МИ ЖИВИМО ОД БЕОГРАД ЈУЖНО

Тврд ‘леб глоцкам а знам да ми шкоди,

што ме мајко на север не роди,

па у мене има нешто тужно,

што ја живим од Београд јужно.

С политику ја се, ич, не бавим,

да у апсу нешто не заглавим.

Наша влас’ је млого вешта била,

све фабрике златне затворила.

Куде нас је само јад и беда,

нас, јужњаци, никој ни не гледа.

Стално мислим и разбивам главу,

кој би нама могја да помогне,

па да, малко, станемо на ноге.

Нама, људи, треба крупан новац…

Кад би шеик дошја у Лесковац,

радили би што ни на нас годи,

градили би Лесковац на води.

Куде нас је све празно и тужно,

МИ ЖИВИМО ОД БЕОГРАД ЈУЖНО.

ЛЕСКОВЧАНИ

Кој нас оће да ни блати,

само суве грањке млати,

ми смо људи млого радни,

никад несмо били гладни.

Нас ни викав паприкари,

и по тој ни сви познавав.

Њиве пуне с пластеници,

а сељаци млого фини,

које оћеш да наручиш,

у Лесковац ти намини.

За наш роштиљ свак је чуја,

наше пљеске, па ћевапи,

па уштипци, вешалице…

Ако неси тој пробаја,

ако неси тој изеја,

ко да неси ни живеја.

Лесковчани имав душу,

ни слунце ву равно неје,

имав срце да те примив,

да те за ч’с расположив.

Све ги узни!

Никој ништа туј не брани!

На цел свет људи добри,

АЛ’ НАЈБОЉИ ЛЕСКОВЧАНИ!

ЗБОРИМ СИ ПО НАШКИ

Нећу мозак да си мутим

граматику да научим,

работим си које оћу,

нешто си ћућорим,

по нашки си зборим.

Нећу језик да си кршим,

сви падежи да научим,

на мене ми доста један,

лесковачки вредан.

Зашто да се ја претрзам

и књиге да читам,

доста ми је, што би крила,

што сам слова научила.

Латиницу б’ш не знајем,

нећу да си мозак мајем.

Сви ми нешто ровив очи,

кад ме чујев како зборим,

викав, ич, ме не разбирав,

и ништа ги неје јасно,

а ја сал’ ћућорим,

ПО НАШКИ СИ ЗБОРИМ.

[1] Напомена: Слађана Рајковић, Мира Ђермановић, Драгомир Радовановић, Лесковачке изреке, Предговор, КК „Глубочица, Лесковац 2017.

[2] Слађана Рајковић, Мира Ђермановић, Драгомир Радовановић, Лесковачке изреке, Предговор, КК „Глубочица, Лесковац 2017.

[3] Напомена аутора: Ми смо се договорили да сакупимо што више оваквих изрека па да их касније неки други стручњаци класификују и анализирају. Сем рада на терену на овом пројекту користим и предности информатичке технологије па смо почели да пратимо поједине групе на друштвеним мрежама, а неке смо активно укључили у  рад на пројекту и на тај начин проширили  мрежу сарадника са најистакнутијим члановима ових група.

 

Advertisements

Оставите коментар »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.
Entries и коментари feeds.