Svetolik Stanković, pisac: „Prvi sneg“, priča

ЛЕСКОВАЦ – Светолик Станковић рођен је 5. јануара 1945. године у Бабичком, од оца Илије и мајке Љубице. Живи у складу са својом поезијом и нескладу са временом у којем се по злу случајно нашао. Све остале податке о себи сматра безначајним – записао је у својој првој збирци песама Последња лука. Дела Светолика Станковића: Последња лука (Удружење писаца општине Лесковац 2003); Залудна молитва (АМА, Лесковац 2007); Гласови и сенке из „Добре главе“ (Удружење писаца Лесковца, Медија центар Лесковац 2013). Последње путовање Јосифа Миљина, збирка прича (Друштво за афирмацију културе „Пресинг“ – Младеновац“ 2016).

СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ: П  Р  В  И      С  Н  Е  Г

Стављајући  последњи  инструмент  у  стерилизатор  пажљиво  га  је  затворила  и  кренула  ка  сточићу  у  углу  на  којем  је  стајао  прибор  за  кафу. Осећала  се  уморном  и  безвољном. Мислила  је  да  ће  јој  једна  добра  кафа  побољшатирасположење. Овога  преподнева  радила  је  много. Навалио  народ  код  лекара, као  да  се  цео  град  разболео. Сви  су  нервозни  и  сви  би  да што  пре  обаве  прегледе, љутећи  се  за  сваку ситницу, окривљујући  сестре.У  лекаре  нису  смели  да  дирају. Оне  су  биле  дежурни  кривци  за  све  невоље  пацијената, од  нарушеног  здравља  до високих  рачуна  за  комуналије, лошег  успеха  деце  у  школи  и  немогућности  запошљења  већ  свршених  школараца. Тек  што  је  принела  гајтан  решоа  зиду, да  га  укључи  у  струју, на  вратима  груну као  да  ју  је  неко  силом  гурнуо, њена  колегиница  Бранка.

-Емилија, тражите  неки  човек.

-Који  човек?

-Не  знам  ко  је  и  шта  је, али  могу  ти  рећи  да  је  згодан  даса.Ту  је  негде  између  четрдесете  и  педесете, солидно  очуван. Ако  ти  је  рођак, препоручи  ме, знаш  да  сам  слободна  женска.

-Не  блебећи, знаш  да  се  не  бавим  проводаџисањем. Где  је  тај  господин?

-Ено  га  у  дну  ходника  близу  излазних  врата. Пожури    да  те  не  чека  дуго, може  се  предомислити  и  да  оде.

-Рекох  ти,  скрати  језик…

Изишавши  из  ињекционог  одељења  кренула  је  ка  излазним  вратима  дугачког  ходника  Опште  болнице  у  Л. Дошавши  на  пар  корака  до  високог, снажног, спортски  одевеног  човека, стала  је  као  укопана. Ставила  је  шаку  на  уста  да  не  би  вриснула. Није  могуће! Пред  њом  је  стајао  Никола  Јовановић. Осмехивао  се  снисходљиво  као  да  се  извињава  што  је  на  сметњи. Није  га  видела  више  од  двадесет и осам  година, ко  зна  да  ли  би  га  препознала  да  није  тог  осмеха  и  милог,  још  увек  дечјег  лица, са  цртама  које  су  га  чиниле  тако  лепим  и  племенитим. Гледали  су  се  ћутке. Руке  су  јој  подрхтавале. Глас  ју  је  оставио. Хтела  би  да  каже  нешто, није  знала  шта, није  могла  ни  слова  да  прослови.

Његов  глас, којег  је  чула  задњи  пут  септембра  1972.године и  који  се  нимало  није  променио, благо  испуни  тишину  ходника.

-Емилија, зар  си  ме  заборавила?

Био  је  то  окидач  који  је  порушио  све  препреке  минулих  година  и  догађаја. Скочила  му  је  у  загрљај, чврсто  се  привила  уз  њега  и  обиснула  му  се  о  врат,  онако  високом  и  снажном. За  тренутак  све  је  око  ње  престало  да  постоји. Он  је  ту  и  она  је  поново  у његовом загрљају. Ништа  јој  више  није  важно, ништа  потребно. Скупивши  довољно  снаге, готово  је  крикнула.

-Не, Никола, љубави  моја, никада  те  нисам  заборавила. Све  и  да  хоћу  не  могу  те  заборавити.

Ћутали  су  чврсто  загрљени, потпуно  издвојени  из  дугачког  полумрачног  ходника, далеко  од  болесничких  соба, невоља  које  испуњавају  те  собе  и  невољника  бачених  у  неизвесност, страх,  и  наду  окачену  о  танку  нит  лекарија.

Нагло  се  пробудила  из  сна  о  којем  је  маштала  свих  минулих  година, благо  се  истргнула  из  загрљаја  и  готово  заповеднички  рекла:

-Молим  те  сачекај  ме, долазим  за  пет  минута.

Враћајући  се  ка  ињекционом  одељењу  грозничаво  је  размишљала  шта  да  ради. У  једноме је  била сигурна. Сада  га  неће  пустити  да  оде  од  ње. Од  овога  тренутка  и  овога  дана  њен  жвот  добија  сасвим  други  смер  и  смисао. У  просторији  за  сестре  затекла  је  Бранку  и  Радмилу, колегинице  са  којима  је  већ  десетак  година  на  одељењу  урологије.

-Девојке, не  питајте  ништа, слушајте  што  вам  будем  рекла. Замењујте  ме  у  послу, ја  одлазим  и  бићу  одсутна  до  краја  радног  времена.

-Охо-хо! Девојке! Чему  има  да  захвалимо  овако  наглој  промени  расположења? Изгледа, ‘’узалуд  беху  све  моје  наде’’, мангупски  намигну  Бранка, уз  широк  незлобив  осмех. А  ја  будала  молила  сам  те  да  ме  препоручиш  код  господина. Види  ти  нашу  Емилију, ко  би  рекао.

-Бранка  не  блесави  се, ствар  је  много  озбиљнја  но  што  можеш  и  да  замислиш.  Радмила, молим  те  извади  инструменте  из  стерилизатора, пре  но  што  пођеш  са  посла, биће  до  тада  стерилисани.Требаће другој смени. Одох, ‘ајд  здраво.

-У  здравље  и  срећно,-гракнуше  истовремено колегинице.

Никола  је  стрпљиво  чекао. Ових  неколико  минута  учинило  му  се  бескрајно  дугим. Угледавши  Емилију  како  долази  журним  корацима, просину  од  среће  каквој  се  више није  надао  у  свом, слободно  може  рећи, чемерном  животу.Поготово  задњих  десетак  година.

-Волео  бих  да  седнемо  негде  где  нас  нико  неће  узнемиравати  и  сити  се  испричамо.Осећам  да  има  неких  детаља  из  наших  живота  који  стоје  међу  нама  неразјашњени, а  коштали  су  нас  прескупо.

-Волела  бих  да  одемо  у  ону  кафаницу  поред  реке, тамо  где  смо  некада  седели. Пријатна  је  и  чиста, а  нема  ни  галаме. У  њу  обично  навраћају  озбиљнији  људи.

-‘’Оаза  мира’’,зар још  постоји?

-Како  да   не, само  се  променио  газда. Стари  је  умро  пре  дестак  година, а  посао  је  преузео  његов  син. Сећаш  се  оног  момчића  којег  си  слао  по  цигарете. Сада  је  то  господин   газда, ближи се  тридесетој. Кажу  да  у  Грчкој  гради  велики  хотел  у  неком  туристичком  месту. Бизнисмен, како  се  то  модерно  каже. Човек  свога  времена, нема  шта. Живот  је  река, једна  вода  одлази  друга  долази. Једни  људи  нестају  други  пристижу.

-Паметнице  моја, дођи  да  те  пољубим,-загрли је  Никола, топећи  се  од  умилне  топлине  која  му  испуни  тело.

-Моја  кола  су  на  паркингу. До  ‘’Оазе’’  има  неколико  километара, па  ће  бити  боље  да  се  одвеземо  до  тамо.

-Како  кажеш, прихватам  све  твоје  предлоге.

-Зар  баш  све?

-Баш  све, насмеши  се  Емилилја  и  чврсто  му  стеже мишицу десне руке.

 

Возећи  лагано  уз  тиху  музику  са  радиа  у  колима,била  су  то  њгова  омиљена  Четири  годишња  доба  Вивалдија, Никола  се  обрати  Емилији:

-Сећаш  ли  се  како  је  почело, мислим  на  све  оно  што  се  десило  међу  нама  и  са  нама?

-До  у  детаље.Памтим  сваку  твоју  реч, покрет  руку, мимику  на  лицу. Памтим  какво  је  време  било  тога  дана, заправо  вечери, кад  смо  се  први  пут  срели.

У  Дому  културе  организована  је  велика  прослава  са  игранком, поводом  Дана  републике.Да, да, био  је  29.новембар  1970.године. Прохладно  вече  са  тмастим  облацима наговештавало је  снег. Дошла  сам  на  прославу  са  млађом  сестром,  због  игранке. Била  сам  у  четвртој  години  медицинске  школе, а  сестра  у  трећем  гимназије.

-Ја  сам био у четвртом разреду гимназије.

-Тада нисам то знала…., елем, сестра и ја шеткале смо дугачком салом Дома.Музика је трештала, многи су ђускали, уз ту музику, не знам којег рок састава. Искрено речено дрека која се немилице просипала из звучника и плавила огромну салу,почела је да ме нервира.Таман кад сам хтела да предложим сестри да изиђемо у хол на неко пиће,угледала сам тебе. Откуда си се створио,где си био дотада, кад си уопште ушао у салу,појма немам. Застала сам као укопана, бленући у тебе као у чудо, као у нестварно биће са неке друге планете, галаксије, ђаво би га знао одакле. Прво што ми је пало на памет било је: ‘’овај ће бити мој, удаћу се за њега’’.

-Није ваљда, откуд ти таквa мисао?

-Немам појма. Био је то неки унутрашњи глас којег сам чула први пут за мојих осаманаест година. И раније сам виђала момке који су ми се свиђали,али овква мисао није ми падала на памет. Одустала сам од пића, музика ми више није сметала. Почела сам да те пратим погледом, не испуштајући те из вида ни за тренутак. И не само погледом, кренула сам за тобом премеравајући дугачку бучну и не баш загрејану салу. Осетила сам да се знојим, а нека врућица ми избија на образима. Могу да замислим какав ми је био изглед лица кад си нам пришао да се поздравиш са мојом сестрoм.

-Какав ти је био изглед лица? Црвена ружа у мају после пролећне кише која је оставила своје капи на њеним латицама. Иначе,твоја сестра и ја знали смо се из школе.Ишла је годину дана иза мене,а забављала се са једним момком из мог села, ђаком економске школе. Кад сам вам пришао хтео сам да јој пренесем његову поруку да ће доћи нешто касније и да га она сачека у Дому.

-Да, сећам се да си јој пренео баш ту поруку,не обраћајући пажњу на мене,тако ми се бар учинило.

-Тако ти се само учинило, итекако сам обратио пажњу на тебе, на твоје лице мајске руже у пуном цвату, врелина твојих руку при поздраву прострујала ми је целим телом.Умало нисам уздрхтао као у грозници.

-Убрзо је наишао твој другар и одвео моју сестру.Остали смо нас двоје у препуној сали, издвојени као мали атол на далеком океану. Причао си занимљиво стално се осмехујући, а ја сам те слушаала усхићена, понесна неком твојом унутарњом лепотом и снагом, као да те познајем читаву вечност. Нисам могла да верујем шта ми се дешава те вечери.Нисам  могла да издржим навалицу осећања, нешто попутмагнета и гравитације истовремено вукло ме ка теби.Имала сам неодољиву жељу да те загрлим,да те непрестано љубим,не обраћајући пажњу на присутне људе око нас, на место на којем се налазимо, на коментаре који би пратили такве моје поступке. Укратко, постојао си само ти, постојала сам ја поред тебе и нешто необјашњиво чаробно што ме све више везује за тебе.Однекуд,неперестано су ми у мислима били онај бор и јела,засађени испред  дома културе и нас двоје загрљени и наткриљени њиховим огромним гранама.

-Потом,сала нам је постала тескобна, бука неподношљива, играчи су нас све више нервирали.Изишли смо напоље. Главна улица Пелиновца била је празна, скоро пуста. Нас двоје кренули смо према мосту на Малој Реци. Одатле, на левокруг према железничкој станици. Шинобус из Ниша управо је ушао у станицу. Људи су излазили из вагона и зимогрожљиво се стресали грабећи ка својим стаништима. Ми нисмо осећали хладноћу.Руке су нам биле вреле а узајамна топлина непрестано је струјала између тебе и мене. Кад смо са железничке станице поново кренули ка главној улици почео је да пада снег. Први снег те 1970.године. Крупан,сув,леп снег,онај који се не хвата на дрвеће и жице, него само нежно прекрије све под собом, а испод ципела чује се благо руштање, та дивна музка за заљубљене. А ми смо већ били заљубљени једно у друго. Осећао сам то непогрешиво. Десила нам се љубав, као гром из ведрог неба.На први поглед, ма колико звучало банално.

-Исто сам осећала и ја, али сам ћутала, бојећи се да не покварим те дивне тренутке оном баналном реченицом,’’свиђаш ми се, заљубила сам се у тебе’’. Хтела сам да то осетиш. Хтела сам да ти без речи,оних баналних, свагдашњих, често офуцаних, само стиском руке,привијањем уз тебе, ставим до знања да сам срећна са тобом, да сам на неком далеком небу, не знам да ли је то девето или ко зна које небо, свеједно ми је. Лебдела сам као оне дивне пахуље првог снега.Бојала сам се да се и ја попут тих пахуља не истопим кад ме загрлиш,да се не истопим од твојих пољубаца као пахуље кад  додирну асфалт.

-Растали смо се касно. Дом културе је одавно био затворен, играчи се изморили и отишли, нас двоје смо потпуно сами још увек шетали. Снег је толико нападао по нама тако да смо изгледали као два покретна снешка белића.

Зар заиста мислиш да сам примећивала снег који је све жешће засипао  све под собом?

-Отпратио сам те до капије. Договорили смо се да се сутра увече поново видимо. Наредних давадесетак вечери били смо опет једини шетачи на главној улици Пелиновца. Ја сам сваке вечери прелазио по осам километара од мог Бресја до Пелиновца и назад, само да бисмо били заједно. Нисам више могао да замислим вече без тебе.

-Какве ли случајности,исто сам и ја осећала, насмеја се гласно Емилија, док су улазили на паркинг испред ‘’Оазе мира’’.

Излазећи из кола Никола се немало изненадио садашњим изгледом нeкадашње ‘’Оазе’’. Уместо скромне кафанице на периферији града био је ово савремен хотел са апартманима и собама за преноћиште. И  ‘’дневни одмор’’. Никола се увек смејао овом изразу сматрајући га  еуфемизмом за курвање, швалерације, преваре, набијање рогова амбициозним мужевима и остале беспослице. Цео објекат, по својој архитектури, уређености простора испред њега, дежурном на паркиралишту, вратарима беспрекорно одевеним и избријаним, са лептир краватама, конобарима који се крећу салом као да играју балет и говоре енглески језик, одавао је слику делића најразвијенијих држава Европе, пренесену овде на периферију овог моравског града утонулог у прашину.

Сећа се добро кад су са Емилијом долазили овде пре тридесетак година била је то скромна кафаница са трбушастим власником Ценком, који је стално нешто придиковао некима, уз обавезно‘’куј ги ради’’. Била је то једина кафана у Поморављљу која никада није имала певаљку,а увек је добро радила. На питањње гостију, ‘’Ценко што не доведеш неку голодупесту певаљку, да напаримо очи и понекад гу штипнемо за дупенце, имаја би поголему зараду’’?-одговарао је : ‘’коме треба певаљка сас голо дупенце нека иде на друго место. А ако ви је до штипање имате си жене дома па си ги штипите за дупета. Овден,куде мене тој не мож’ да бидне, док сам ја газда. Ја сам домаћин човек и такви стварови не доодив у обзира’’. Николу су Ценко и његова кафана подсећали на ону кафаницу и њеног власника, из Бордоа, у трактату ‘’Разговор са Гојом’’, Ива Андрића, па је зато најрађе  волео да навраћа са Емилијом баш овде.

Сели су за сто у дну сале, заклоњен огромним фикусом, као да се скривају од неког. Навика која им је остала из младих дана кад су морали да се скривају од родитеља, којима њихова љубав није била по вољи. Огромна сала за ручавање била је готово празна. Напуниће се гостима тек у поподневним сатима, кад навале пословни људи, али и  породице са децом. Добар роштиљ познат надалеко, из школе  ‘’Драги буре’’; пробрана пића, вина нарочито, из власотиначког виногорја; био је изазов за благоутробије кафанских сладокусаца.

Величина сале, нов намештај, уметничке слике на зидовима, огромна огледала, специјална расвета са светлом које се одбија о сјајно белу таваницу тако да не постоје сенке, поново изненадише Николу. Нечујно као ваздух створи се конобар за њихов сто. Наручише пиће. Никола дуњову препеченицу, Емилија виски Балантајн.

-Гледам све ово и не могу да верујем. Сећаш ли се како је то скромно изгледало кад смо ми некада долазили овде?,-обрати се Никола, Емилији

-Променило се много тога. Прошло је безмало тридесет година. Читава вечност. Сети се шта се све исподгађало са свима нама за то време.Пропадале су и настајале нове државе, ратовали сви против свих, имали смо новчанице чије нуле нисмо могли да пребројимо. О овој кафани, која је заправо сада пристојан хотел, морам да ти испричам  понешто. Колико је све то тачно не знам. Али, причало се, а и сда се причају невероватне приче. Има у њима много народне маште са обавезним претеривањем, али сигурно има и истине.

На овоме месту, у оној старој кафани, августа 2000.године врхушка ДОС-а одржала је састанак, којем су присуствовали представници америчке, енглеске и немачке амбасаде, као и агенти њихових тајних служби, шпијуни који су вршљали Србијом уздуж и попреко. Кажу да је управо тога дана и на овоме месту донесена коначна одлука о рушењу Милошевића. Ценко је једини имао петљу да им уступи објекат за такав састанак, а све је организовано као неко породично славље. Петог октобра исте године одавде је руковођено демонстрацијама у нашем граду, а централни кризни штаб одређивао ко ће бити приведен на саслушње и принудно потписивање оставке на своју функцију у претходном режиму. Људи су пребијани на лицу места, ту у шупи иза кафане, док је музика трештала у част и славу победе демократије и доласка слободе. Јауци пребијаних пригушивани су прегласном музиком. Искуство које је наслеђено из београдске Главњаче. Све се понавља, све је већ одавно виђено и трасирано, само су лажи којима се народ залуђује ,непресушне. Дакле, после свега, ова кафана постала је култно место досманлија. Било је одлучено да се на зиду, одмах поред улаза у кафану, постави плоча са текстом о историском састанку, са именима највиђенијих представника ДОС-а,који су тога дана присуствовали овом за Србију тако важном догађају. Касније се одустало од те намере, највеоватније због свега што је уследило на политичкој сцени и распада ДОС-а. Што се грбо роди време не исправи, каже народ. Мени је ионако свеједно, као и већини народа. Међутим, оно што је примећено брзо, газда Ценко је почео да гради ово садашње здање и свакм даном бивао је све моћнији и богатији. Чак је на једним изборима добио посланички мандат, после чега му више нико није смео да стане на пут. Богат и моћан, није се бојао никога и ничега. Ако би му се неко замерио одмах је интервенисао у врху државе, и тај би си наручивао мису здушницу, како кажу мила нам браћа Хрвати. Једино  против чега је био немоћан био је његов крвни притисак, на који он није ни обраћао много пажње. Завршио је тренутно на клозетској шољи. Послове је потпуно преузео његов син Дејан. Он је сада председник општине и човек који ведри и облачи у нашем граду. Овај хотел је на услузи свим куревелницима из Владе Србије кад долазе на Југ. Посао иде не може бити бољље. Спонзорише сваку странку која дође на власт, и одмах се учлани у њу, уз обавезно аванзовање на политичкој сцени града и региона.

-Загрејаће нам се пиће, живели,-наздрави Никола. Куцнуше се гледајући се право у очи. Као некада.

-Живели, за нови почетак, ма како то звучало,-узврати Емилија.

Никола се горко осмехну. Дуго је окретао чашу међу прстима, запалио цигарету и одбвши дуг густ дим, поче тихо да говори:

-Не мислиш ли да је касно за нове почетке? Много смо ближи педесетој но четрдесетој, а Меша Селимовић и за четрдесет година каже да су лоше.‘’Човек је још млад па има планова и жеља, а већ је стар да их остварује’’.

-То је књижевно пренемагање разочараног човека, а тај господин је носио у себи велико разочарање и тугу, па је преко својих књига покушавао да их прелије на читаоце. Не слажем се са његовим ставовима. Мој животни кредо је ићи упорно даље, без обзира на околности и време. Године ме најмање интересују. Негде сам прочитала да је тек Платон увео клепсидру и да се то сматра почетком мерења времена. Пре тога људи нису мерили време и  мислим да су живели много срећније.Шта ти мислиш?

-Мислим да лепо, чак заводљиво звучи, само је без чвршће основе и значаја. Време пролази,мерили га ми или не, обраћали пажњу на њега или не. Старост нас заскочи немилосрдно.Не занимају је наши часовници и календари.Сва је прилика да време стоји а пролазимо ми. Но, манимо се крупних прича. Волео бих да разговарамо о нама, о свему што нас је раздвојило. Шта је и како довело до кидања  наше везе, за коју смо веровали да је нераскидива.

-Никола,Бог ми је сведок да сам те волела свим својим бићем. Дани проведени са тобом најлепши су дани у мом животу.Није то никаква баналност ни обмана. Били смо млади, чак врло млади, а само таква младост може да воли без икаквих ограничења. Љубав према теби давала ми је снаге да у школи будем најбоља у разреду. Дипломирала сам са одличним успехом. Сећаш се нашег договора, да се по свршетку средње школе запослим и да се венчамо, а ти да студираш. Ја сам живела за тај дан, правила безбројне планове,замишљала неке дивне дане нашег брака. Била сам спремна и да те чекам док окончаш студије и одслужиш војску. Разумели смо се потпуно,мислим да смо били зрелији но што су нам године подразумевале.

Све је кренуло наопако кад ми је једнога дана отац, онако узгред, рекао:

-Чујем да си у вези са неким младићем из Бресја. Распитао сам се о њему, ко је и чији је. Младића сви хвале и говоре све најлепше о њему. Међутим, ја му знам оца. То је велики гад, жао ми је што га нисам убио кад је требало.

-Али тата, ја хоћу да се удам за његовог сина, тог доброг момка, његов отац ме не интресује, још мање ме интересује ваш некадашњи сукоб,одговорила сам.

-Ја ти рекох а ти ради како хоћеш. Запамти, није та кућа за тебе. Ни мајка му није бољља, а он је јединац. Хтео не хтео мора да буде са њима, то значи да и ти мораш да будеш са њима. Е, тек тада ћеш видети шта је пакао. Од мене толико. Никада више нећу ти рећи ништа на ту тему, заврши отац бесно.

-Нисам хтела да ти причам о ономе што ми је рекао отац. Мислил сам проћи ће га. Већина очева реагује на исти начин кад сазнају да им се ћерка први пут заљубила. Који је то комплекс, страх, себичлук, или је нешто сасвим треће у питању, никада нећу разумети.

-Е моја Емилија, какве сам тек ја разговоре имао са оцем. Било је то некако у време кад сам положио матуру и спремао се за прјемни испит на Машинском факултету у Нишу. Учио сам од ранога јутра до касно у ноћ. Негде предвече правио сам дужу паузу и изишао у двориште.Сео испод огромног дуда којег је засадио мој прадеда Никодије. Однекуд се појави отац. Видим намргођен, само што му варнице не искачу из очију. Седа поред мене и ћути. Повремено уздахне и превуче шаком преко лица. Видим хоће да ми каже нешто важно, али не зна како да почне. Коначно, после дугог ћутања развеза му се језик, али мало поиздаље.

-Како иде учење, имаш ли неки проблеми?

-Не, немам никаквих проблема са учењем, сигуран сам да ћу положити пријемни испит,-одговорих самоуверено.

-Лепо, лепо, баш се радујем, само настави да учиш. Ако ти било шта треба, ту сам. Запамти, татко је увек уз тебе, ма шта да чиниш. Има само једна ствар која ми се код тебе не свиђа.

-Која је то ствар, ако могу да знам?

-Па, како да ти рекнем…чуја сам да имаш девојку из село Пелиновац, да се са њума млого волиш и да ће тој да изађе на озбиљно и големо.

-На шта мислиш конкретно, у чему је проблем, молим те објасни ми?

-Конкретно, ја се не слажем са туј везу и ‘тео би да раскинеш са туј девојку. Неје тој за тебе.

-?!

-Немаш чему да се ишчуђујеш. Та девојка је ћерка чувеног ознаша Љубе Циглара. Циглар му је надимак. Кад су после рата ‘тели да нас утерају у колхози, тој се код нас звала колектива, народ се много побунио и опирао. Нико неје ‘тео да даје земљу у колективу, да буде свачија и ничија. За туј земљу су гинули и ратовали и мој деда и татко, и њини дедови и татковци, па сад да останемо без њума. Јок, тој не бива, макар сви изгинули. Ја сам бија најагилан у противљење и наговарао сам остали сељани да се и они опиру и не дају земљу у колективу. Јел, да знаш, у колективу улегоше гологузани и сиротиња, они ионако немају које да изгубив. Домаћини, имаћни људи, јок брате. Какав Стаљин, какав Тита, сељак неда земљу и квит посла. Е, видиш, сад долази Љуба Циглар у Бресје да држи збор и убеђије људи да се учлањују у колективу. Поче он да дроби, како је велики Стаљин направио колхози, како тамо нема моје и твоје, све је наше. Совјетски савез производи највише пшеницу, кукуруз, како имају највише трактори и за један дан поору више него ми за годину, како њине краве дају највише млеко јел у колхози радив научници који на научну базу саветују кравари да чувају и хранив краве, и… све такој, тропа он тропа,и кој знаје докле би тропаја да га је не пита:

-Добро друже Љубо, ако је све такој, зашто Совјетски савез увози пченицу, а народ трпи гладан, чак су мнозина помрели од глад?

Леле мајке, кад рипи Љуба, одма се увати за пиштољ.

-Кој то шири пропаганду, свету му неђељу? Кој се усуђује да вређа прву земљу социјализма, дајте га да га ја виђу. Нијесам ја ратова’ четири године да би сад којекакви елементи,такорекућ антинародни, роварили и убацивали клипови у точкови наше револуције.

Јужносрбијанско говедо заноси по црнгорски и лички језик,јел су такој зборили његови ратни команданти, а сада високи руководиоци,па је ‘тео да личи на њи што више. Растури се збор, пођомо кућама, а Џида доњомалац ми вика:’’ Петронијо, у голема си се лајна уваљаја.Има најебеш ки никој живи. Љуба ти овој неће забраји, ће видиш’’.

Преконоћ око пола два тропа ники на врата ће ги искрути. Дигнем се ја, отворим, кад има које да видим. Двојица рмпалије урамили се у рагастов и питујев ме:’’ти ли си Петронија Јовановић’’? Тај сам рекнем ја. Само што тој реко, зграбише ме за мишке и довукоше до џип. Онакој само у доњи веш, скоро голокурестога, одведоше ме у град,у Озну, право куде Љубу.

Кад ме виде,Љуба запали цигару, намести се уз астал, тури пиштољ на њега и рече:

-Ајде Љубо казуј за коју страну силу радиш,куј те плаћа да ровариш против данашњицу,Титу и Партију, сунце ти жарко. Казуј све по ред, јел ми све знамо. Ако не кажеш, тешко да ће осамнеш.Ће те изеде тамнина.

-Никаке стране силе ја не знам, не радим за никога, ники ме не плаћа, ал’ у колективу нећу, па ако оћеш одма ме уби. Тој сам ти рекаја и ништа више немам да ти рекнем.Беси, кољи, печи, од мене ти је толко.

-Такој ли је, вика ми Љуба, е ондак ће окренемо други лис’.

Улегоше онија што су ме довели, свукоше ме у неки подрум, све смрди на пишаћу и гомна, нека сијаличка једва светли, више ми смића него што би ми помогла да видим нешто. Само осети страшан ударац у главу и стамак у исто време. Испушти ваздук начисто и изгуби свес’. Колко сам бија у несвес не знам. Кад се просвести осети да лежим на леден и мокар бајтон. Држали су ме у тај ознин затвор месец дана, никој од моји неје знаја куде сам и што је сас мене. После ме изведоше на суд и осудише ме пет године на робију. Лежаја сам у нишки ка-пе дом. Одлежа три године после ме пуштише. Ал’ распуштише и колективе. Не може дасе прифати руска воћка на српску земљу. Љуба, кад виде што се дешава сас колективу, још па кад се Тита и Стаљин поџапаше, зајеба Озну, изјасни се за Стаљина и изгуби се негде. Никој неје знаја куде је и што је сас њега. После се причало да је на неко острво туцаја камен, господ га стуцаја. Прођоше осам године он се појави у Пелиновац. Ни тај човек, ни дајбоже. Само ћути, никому ни добардан да рекне, ако га неки нешто пита он само мане руком и продужи, неће језик да обрне. Поче да работи земљу и да чува пчеле.

Ете синко тој ти је у најкраће моја и Љубина прича. Време је прошло коџамити, ал’ ране су остале. Не онеј на тело, оне су одамна зарсле. Остале су ране на душу, оне ни дан-данас не могу да зарасту. Нека му је богом просто, ал’ да се пријетељујем сас њега и да се целивамо кад се ти и његова ћерка венчате, тој јок. Овој ти несам рекаја. Циглар му је надимак, јел је врзуваја цигле за муда, на онија који је саслушуваја.

-Да  ли је и теби то радио?

– Јес је. Не само да ми је врзуваја цигле него ми је набиваја игле испод нокти. Ударци сас корбач не рачунам, тој неје ништа спрам овој.

Чуја си, размисли, па ми кажи ш’ће чиниш.

-Тата, одмах ћу ти рећи. Емилија, тако се зове девојка, и ја волимо се и планирамо најесен да се венчамо. То смо чврсто решили, и никакви твоји, и њеног оца разлози, неће нас спречити.

-Ти треба да студираш,каква бре женидба те спопала?

-Ја ћу студирати а Емилија ће радити.

-Ти Никола знаш да мајка и ја имамо само тебе,ако нам тој учиниш ми ће се обесимо, јал ће се удавимо у Мараву. Нек се затвори кућа, а тебе ће прокунемо за навек. Тој тије од мене и мајку и квит посла.

Заврши отац и оде за својим послом. Покушао сам да разговарам са мајком рачунајући на њену подршку. Иста прича.

Положио сам пријемни испит и спремао се за студије, рачунајући да ће се отац и мајка предомислити, ипак сам им ја јединац.

-Сећам се кад си положио пријемни,боже колико смо били срећни због тога и забринути због  непристајања наших родитеља. Почели смо да се горко шалимо на наш рачун. Ромео и Јулија са Јужну Мораву. Монтеги и Капулети из Бресја и Пелиновца. Нисмо смели више да се виђамо јавно.

-Да, тада смо нашли ову кафаницу у коју смо почели да долазимо скоро свакодневно, јер нас ту није могао да види нико кога познајемо и каже нашим родитељима.

-Често смо одлазили у Ниш,ја сам наводно одлазила код рођаке,а ти си као увек имао нека посла на факултету,иако он не ради преко лета.Сналазили смо се и довијали на разне начине да бисмо били заједно.Шетње у брдима изнад Нишке Бање посебно су ми у драгом сећању. Једва смо чекали да почне школска година и ти дођеш у Ниш на студије,а ја да почнем да радим у Дому здравља у Јасиковцу,постанем независна од родитеља,изнајмим стан у Нишу и венчамо се.Маштали смо о тајном венчању умалој цркви,каквих има у селима око Ниша.

А онда,гром из ведра неба.Добио си позив за одлазак на одслужење војног рока,иако си већ имао индекс редовног студента.

-Баш тако. Да би ме одвојио од тебе и осујетио нашу намеру да се венчамо,јер ја ту намеру нисам скривао од њега,отишао је у Војни одсек и са својим пријатељем,референтом,средио да будем позван на одслужење војног рока. И поред свих мојихпокушаја да одложим служење војске,јер сам студент,у Војном одсеку били су неумољиви.Заглавио сам неку босанску планинчину, на полигону удаљеном од Бање Луке преко тридесет километара.

-Сећам се пратила сам те до Београда,а потом те је неки војни воз пун пијаних регрута,усисао у себе и отишао у ноћ.Дуго сам стајала на перону и зурила у ноћ,за црвеним светлом последњег вагона тог проклетог воза који ме те украо из загрљаја.Била сам бесна на воз,на целу Југословенску железницу и ЈНА,на твог оца,на мог оца,на себе што сам оне вечери дошла у Дом културе у Пелиновцу.Укратко,мрзеле сам цео свет и мало више од тога.Првим возом који је са београдске железничке станице кренуо ка југу кренула сам у Пелиновац.Кад сам сишла на железничку станицу Пелиновац,пожелела сам да умрем.Нисам имала воље да идем кући,а нисам знала куда бих отишла.Села сам испод велике липе и запалила цигарету да се смирим и средим мисли у глави.После треће попушене цигарете,празна и пуста као Сахара, кренула сам кући.Сви су били на послу,само ме је баба дочекела брижним питањем:

-Куде си бре дете,немате већ неколко дана,татко и мајка ти се секирав.Татко је млого љут на тебе,гледај како ће се оправдаш пред њега.

-Уопште нећу да се правдам,-одговорих равнодушним гласом.

-Добро,добро,чини како ти је воља,ти си одрасла,школувана си и знаш које работиш.Него,да не забрајим,има једно писмо за тебе,донесе га поштар јучер.

Узеле сам писмо и готово поскочила од радости.Из Опште болнице у Л обавештавали су ме да сам примљена у стални радни однос на одељењу урологије.Да се јавим на посао за три дана по пријему обавештења.Боже,па то је сутра,помислих уплашена да не окасним. Десило се нешто што нисам очекивала.Конкурисала сам у Дому здравља у Јасиковцу,и у Општој болници у Л.У болници сам конкурисала зезања ради,а у дому здравља су ми обећали да ћу сигурно бити примљена.Десило се обрнуто.Наша посла.Дата обећања не обавезују нас ни на шта.Јебиветарска посла.Још тачније,српска. Годинама сам становала у Пелиновцу а радила у Л,путујући свакодневно по четрдесетак километара тамо и овамо.Аутобуси,пуни дима и смрада од нафте,знојавих путника чије ноге смрде као цркотине,јер је прање ногу нашем човеку напоран посо,згадили су ми се за цео живот.

-Емилија,време је ручку,а сећања уз пун стомак лакше се подносе,да наручимо нешто.

-Одлична идеја.Предлажем ти мешани роштиљ и шопску салату.Имају одличну погачу испод сача,од које си се сигурна сам одавно одвикао.

-Много тога сам се одвикао моја Емилија.Само изволи поручи,видим да се ти овде боље сналазиш.

-Навраћам често са колегиницама,овде прослављамо осми март,дочекивали смо и неке Нове године у овој сали.

Поручивши јело и пиће,накратко су заћутали. Сала се полако пунила гостима.Навалаио народ на кафану,а сви кукају како немају и тешко живе.Никола прекину ћутање.

-Кад сам се мало средио и снашао у војсци послао сам ти писмо да бисмо били на вези,бар преко писама.

-Сећам се твојег првог писма из војске.Много сам му се обрадовала.Читала сам га док га нисам научила напамет.Тако си добро описао ту планинчину,облаке,јата врана које лете небом,грмљавину тенкова и дерњаву подофицира и официра.Све сам то чула и видела захваљујући твом писму.Почели смо свакодневно да се дописујемо.Поштар се шало са мном говорећи да ради само за мене…

-А онда мук.Престала си да ми пишеш.Упорно сам ти писао писмо за писмом,свакога дана стајао у строј кад дође пошта,и ништа.Од тебе ни трага ни гласа.

-Сасвим тако.Једног поподнева,крајем фебруара седамдесет и друге године, док сам дежурала дошао је твој отац у болницу и пронашао ме у соби за сестре.Како је ушао,ко га је довео и пропустио да дође до одељења у које је иначе тешко ући,заиста не знам.Изненадила сам се као да сам видела покојника.Прво што ми је пролетело кроз мозак и пресекло ми дах било је,’’боже да се Николи није десило неко зло’’?

Без икаквог  увода и увијања,почео је да ми објашњава разлог своје посете.

-Девојко,ја знам која си и чија си,незнам да ли ти знаш кој сам ја.

-Знам,ви сте Николин отац,-одговорих.

-Е,лепо.Значи знамо се.Дошао сам да те замолим,ако треба да клекнем на колена пред тебе.Преклињем те остави мог сина на миру.Знам да се дописујете,све знам.Па ја сам га и послао у војску да га одвојим од тебе.Рекао сам му милион пута да се не петља сас тебе.Само преко мене мртвога ви можете да се венчате.А ти знаш да ми је он јединац.Ако мислиш да ме убијеш и да ми затвориш кућу,ти настави како си и до сад радила,дописуј се,волите се,ђаво нека вас носи кад сте се уопште срели.То мора да је неко проклетство.Зар не можеш да нађеш другог момка осим мојега Николу?

Заустила сам да му нешто одговорим,не вреди.Окренуо се и отишао.Остала сам згранута,сломљена,распамећена.Боже,научи ме шта да радим? Дошла сам кући сва у неком бунилу са ужасном  главобољом. Ништа нисам јела,само сам попила чашу воде и легла да спавам. Пробудила сам се тек око вечере.Отац и мајка седели су за столом и вечерали. Угледавши ме мајка ми брижно рече:

-Емилија,рече ми баба да ниси ручала,хајде бар да вечераш са нама.

-Нисам гладна,-одговорих преко воље.

-Како ниси гладна,шта се то догађа са тобом?

Отац ме погледа попреко и распали на његов начин.Жестоко,гласно и одлучно.Чини ми се цела је кућа одзвањала његовим гласом.

-Знам ја шта јој је.Чуо сам да је онај скот из Бресја,Николин отац,био код тебе у болницу.На преглед сигурно није долазио.Друга мука га мучи,како да раздвоји тебе и Николу.Већ сам ти рекао да бежиш од његовог сина.Николин отац је гад од човека,мајка му није ништа боља.Они те неће.Ти ниси пожељнљ у њиховој кући.

-Али ја волим Николу и немам намере да се удајем за његовог оца него за Николу.

-Не разумеш ти ништа,зато лупеташ којешта.Никола је јединац.Кад тад његови ће родитељи пасти њему на руке,он ће морати да их чува,издржава,негује,лечи…,што значи,све то и тебе чека,ако си њихова снаја.А они не могу очима да те виде,само зато што си моја ћерка.Рачуни између њих и мене још нису измирени.Ако дође време да морамо да их измиримо биће скинутих глава.Моје, или њихових,свеједно је.Осећам да то време долази.Најбоље би било да га ни ја ни они не дочекамо.

Рекох ти све што сам имао.На теби је да одлучиш.Ја ћу поштовати твоју одлуку,макар каква да је.

Огрнула сам зимски капут и изишла испред капије.После краћег времена ноге су саме кренуле улицом којом смо нас двоје прошетали прве вечери.Корачала сам ногу пред ногу и плакала.Срећом на улици није било никог,па сам могла да пуштим срцу на вољу,да се исплаче.Знаш како кажу,кад се срце препуни из очију се излије.Тада сам донела одлуку.Нећу ти више писати,нећу више знати да постојиш.Иди својим путем.Знала сам да ће ми бити тешко,али нећу се предомислити.Нека умрем за тобом,само ће Бог знати због кога сам умрла.

-Значи тако је било? Не могу да верујем,Емилија.Знаш ли шта је мени отац написао у писму у исто време кад је разговарао са тобом?

-Откуд бих знала…

-Написао ми је да си се удала за неког нашег човека који ради у Шведској и отишла са њим.Још ми је написао да си се пограбила за његов мерцедес,којим те одвезао на далек пут.’’Ето какве су данашње девојке’’,завршио је отац своје кратко писмо.

-Каквог ли сплеткароша,мој Боже,-резигнирано закључи Емилија.

-После очевог писма озбиљно сам размишљао да тражим прекоредну стражу и убијем се.Био би то још један несрећан случај који никог не би узбудио у ЈНА.Била би то и освета теби.Кад тад морала би да чујеш шта сам урадио,па би ти макар накратко било жао,можда би те и заболело.Тако сам размишљао и умало да остварим своје намереније да не бејаше једног војника старијег од мене седам-осам година.Станичич Тихомир свршени студент филозофије,родом из Ријеке.Били смо врло блиски ,водили дугачке разговоре о свему и свачему.Највише сам волео да ми говори о Руђеру Бошковићу и Лајбницу.Поступно ме је уводио у један мени непзнат,али невероватно интересантан свет филозофије,математике и почетака квантне механике.Кад је приметио да сам утучен,разочаран и безвољан почео је поиздаље да ме запиткује.Нисам ни приметио да му причам о теби и мени и о свему што нам се десило.’’Мудро’’ сам закљључио како живот више нема смисла и једино ми преостаје да се убијем.Најпре ме је гледао упорно и дуго не изговоривши ниједну реч,потом је почео мудро и разложно да ми беседи о смислу живота,о том дару божјем којег смо добили на поклон, једном и никада више,и да немамо права да га прекидамо пре времена,ма шта нам се дешавало у животу.Тако данас,тако сутра и ја сам почео да се враћам у какву такву нормалу.

Половином априла седамдесет и друге године сазнао сам за конкурс  Војне техничке академије ЈНА у Загребу.Проучио сам услове конкурса и схватио да имамшансе да се упишем на ту елитну војну школу,која је давала добре инжењере за потребе војске,а свршени студенти ове школе могли су да,по одсужењу одређеног рока код војске,нађу посао и у цивилству.Послали су ми документацију од куће и ја сам конкурисао.Положио сам пријемни испит без проблема.Знање стечено у гимназији било је свеже и добро.Већ сјесени седамдесет и друге године почео сам студије у Загребу.

Поруџбина је стигла,па разговор накратко би прекинут.Кад се конобар,после беспрекорног сервирања јела и пића удаљи,Никола настави.

-Завршио сам студије строго на врееме.Пет година напорног рада остало је иза мене.Не жалим за њима.Стекао сам знање са којим се и данас поноссим.Био сам други  у рангу у мојој класи и добио чин поручника и звање дипломираног инжењера електронике.Распоређен сам на рад у фабрици‘’Руди Чајавец’’ у Бањој Луци,у оном делу који је радио електронику за потребе ЈНА.Бања Лука је прелеп град и у њој је сва босанска госпоштина,како је говорио старији мајтор Нафис.Сав сам се посветио послу,а слободно време проводио сам у читању и спремању испита на магистарским студијама.Имао са жеље да докторирам на Електротехничком факултету у Бањој Луци.Заузет собом и послом,готово да нисам ни приметио млађу колегиницу Азру, тек дошлу са факултета.Иако сам јој био непосредно претпостављени,сем службених  разговора и контаката,ничег другог није било међу нама.Ни осмеха,ни погледа,ниједне сувишне речи.Муслиманка,васпитана у духу патријархалних муслиманских пордица,веома високих моралних назора,држала се гордо и преозбиљно.Била је лепа,паметна и образована.Од таквих девојака сам зазирао.Не знам зашто,али сам зазирао.И све тако док се једнога дана,са приличном бојажљивошћу, не усудих да је питам:

-Колегинице Азра шта планирате за вечерас? Признајем не баш мудро питање,али боље нисам умео да смислим.Деловао сам себи као онај смушени момак који своју сапутницу у аутобусу пита,’’извините да ли и ви путујете овим аутобусом’’.Немало сам се изненадио кад ми озбиљним и мирним гласом одговори:

-Не планирам ништа нарочито,али очекујем друже капетане да ме позовете на вечеру у хотел ‘’Босна’’.Кажу да има и добре музике,па бисмо могли да се мало опуштимо од овог пренапорног рада.

Нисам могао да верујем својим ушима.Брже боље,док се није предомислила,рекох:

-Са највећим задовољством прихатам предлог.У које врееме и где ћемо се наћи?

-Вечерас око осм и по,код Ферхадије.Може?

-Може,може,збрзах радосно.

Тако је почело.Завршило се браком само шест месеци касније.У књигу венчаних уписани смо као Југословени.Муслиманка и Србин.Да бисмо избегли евентуалне компликације,јер њени родитељи нису радо гледали на избор своје мезимице.Била је најмлађе  дете у родитеља и једино женско.Имала је три старија брата.Стара и угледна муслиманска породица коленовића још увек је држала до себе и на свет и људе гледала са висине.У вези са Азриним и мојим браком пресекао је њен најстарији брат Фахрудин,члан ЦК СК Босне и Херцеговине.

Венчање је било скромно,по грађанским обичајима,без икаквив верских обележја.Оца и мајку нисам ни обавестио о мојем венчању.Једноставно,сматрао сам непотребним њихово присуство.Убрзо ћу схватити да сам био у праву.

Добио сам писмо од оца у којем ми пише да је мајка озбиљно болесна и хоће да ме види пре но што отпутује тамо куда свако мора да отпутује и да се никада не врати.

Пошао сам у Бресје са стрепњом да ли ћу је затећи у животу.Тек што је била жива,али при чистој свести.Схватио сам да ће ускоро дунути у свећу и угасити је.Седео сам поред њеног кревета стално је држећи за,као лед хладну, руку.Разговор је био испрекидан,на тренутке не повезан.Почела је  да се губи.Имао сам осећај да би хтела да ми каже нешто.Нисам се преварио.Говорила је са великим напором,готово шапћући.Изгледа да је поред опште слабости,шапатом покушавала да сакрије од оца то што је хтела да ми каже.

-Сине Никола,видим  да је крај.Готово је…ш’ћеш..божја воља.Пре него се растанемо ‘оћу да ти рекнем нешто…неће душа напоље док ти нерекнем какав смо гре’ учинили татко и ја,наспрам тебе и онуј девојку из Пелиновац.

Нисам могао да верујем о чему самртница прича.Петворио сам се у уво и слушао.Она настави.

-Татко и ја договорили смо се да ти напишемо писмо како се она удала,да би ти дигаја руке од њума.А пре тој,татко је зборија сас њума и молија гу да се мане од тебе.Она устварима неје била удата т’г.Удала се тек после две године.Ете такој смо те преварали.Грешни смо,Бог нека ни суди.

Био сам као муњом ошинут.Занемео сам.Речи су се скамениле у мени,па ни напред ни назад.Имао сам осећај да ћу експлодирати.Како сам преживео не умем да објасним.

Сутрадан,касно поподне,мајка је испустила душу.После сахране сели смо са оцем да се договоримо како даље.Без увијања и пардона рекао ми је да ће се убрзо оженити јер не може да живи сам,а ја сам далеко од њега.А и да сам ту слаба би фајда била.Синови и снаје данас више воле да гледају шугаво куче у дворишту него свекра у кући.Поготово кад је већ стар и не може да ради.

Вратио сам се у Бању Луку,послу и Азри.Живот је наставио колотечином којом су углавном ишли официри ЈНА.Све је унапред испланирано,одређено,прописано. Пред надређенима, разумем!Пред потчињенима,наређујем!

-Како наш човек уме да буде перфидан,рече Емилија,као да се буди из неког ружног сна и једва долази себи.Да,ја сам се удала две и по године после оног разговора са твојим оцем.

Било је то случајно познанство, преко једне колегинице.Помало незграпан,не баш леп несвршени студент права,запросио ме једне вечери кад ме допратио до стана.Напустила сам Пелиноцац и доселила се у Л,код једне старије жене која је живела сама,па сам јој била и подстанарка и слушкиња.Није ми падало тешко.Дивна старица,пензионисана наставница француског језика.Са задовољством сам је слушала док говори као да држи час,заборављајући да ја нисм њен ђак.

Дакле,паде просидба на улазу у зграду у којој сам становала,из чијег је подрума баздело на кисео купус,мокраћу,јер су се градске пијандуре олакшавале у улазу заклоњеном у сенци великог платана.Без много размишљања пристала сам.Било ми је свеједно за кога ћу се удати.Само да се удам,нисам могла више да слушам прекоревања оца и мајке,како ћу остати уседелица и да ћу плести седе косе,неудата.Рекох ти да је био несвршени студент права,родом из Л.Живео је у стану са мајком,пензионисном текстилном радницом.Пет година старији од мене.Кад сам дошла у стан његова мајка ми је одмах очитала вакелу,шта воли,а шта не воли.А неволи,да пушим,да носим кратку сукњу па да ми мангупи зевају у голе бутине,да се много цифрам пред огледалом,да лакирам нокти,да употребљавам јаки парфеми,јер јој то изазива астму,да јој правим слатку кафу јел она има шећер и за извоз…и тако у недоглед.Зоран,тако се звао њен син,мој ‘’изабраник’’,нервозно је прекинуо мајчино зановетање,и посвађаше се,толико да је зграда грмела.Видех колики сам зајеб направила.Касно.

Прве брачне ноћи кад је покушао да ми приђе као жени,сав успаљен и сметен,изгледа да до тада није видео жену у кревету,изговорих се јаком  мигреном и замолих га да ме остави на миру.Без речи је устао из кревета и отишао у купатило,задржавши се неколико минута.Таман да се ручно растерети.Вратио се у кревет,окренуо на другу страну и убрзо захркао сном праведника.

Кад бисмо ујутру устајали,спремали се за посао и одлазили свако на своју страну,ретко да бисмо измењали по коју реч.Углавном смо ћутали.Прошло је више од двадесет година,нећу рећи брака јер то није никакав брак,рекла бих заједничког становања,ми смо углавном ћутали.

Ја сам увече лежала раније он је остајао дуже,наводно спремајући испите да дипломира на факултету.Био је пажљив,није ме будио.Први сексуални однос имали смо тек након два месеца по венчању.За мене било је то мрцварење,после којег сам одлазила у купатило да се над кадом исповраћам.Он би,свршивши посао на брзину,окренуо леђа и заспао,као човек који је отаљао досадан и обавезан посао,па може да приушти себи одмор.Кад добро размислим,за двадест и три године,колико смо били једно поред другог,а тако далеко једно другом,не верујем да смо имали двадесетак сексуалних односа.На прегледу гинеколог ми је саопштио да не могу да имам деце,због великих компликација на јајницима.Рекла сам му дијагнозу једног од најбољих гинеколога у нашој болници и питала га шта да радимо.Да ли да се разведемо и да се он ожени женом која би могла да му рађа децу?Саслушао ме је врло мирно,рекла бих незаинтересовано,и одговорио:

-Мени је свеједно.Ја не волим децу и не желим да их имам.Не сметаш ми као бездетка и ако ти хоћеш можемо да наставимо живот заједно,ако пак желиш да се разведемо,нећу ти правити проблеме.Како одлучиш тако ће бити.

Тиме је наш разговор на ту тему завршен.Никада више нисмо прословили ни речи о деци.Међутим,приметила сам да је почео да долази кући пијан.Најпре се пазио да ја не приметим.Временом његова опијања постала су више него приметна.Дошао би кући касно,чак ми ни добар дан или добро вече не би рекао,улазио у купатило,умивао се хладном водом и легао да спава.Тако из дана у дан,из године у годину.После неких десетак година успео је да дипломира на факултету.Једино је тога дана дошао кући трезан.Расклопио је диплому на сто и рекао ми:

-Једна половина ове дипломе је твоја,бирај коју ћеш.

Насмејала сам се и рекла,’’Хвала ти на понуди,али цела је твоја.Баш си се намучио,нека ти је са срећом’’.Тужно ме је погледао и готово се заплакао.Тихим гласом обратио ми се:

-Емилија,срећа је побегла од мене одавно.Још онога дана кад је мој отац официр,отишао са дебелом кафанском певаљком,а мене и мајку оставио саме да се сналазимо како знамо и умемо.Да се мајка није запослила у текстилној фабрици умрли бисмо од глади.Поред тога ринтала је по кућама за неку цркавицу.Животна жеља била јој је да завршим за судију.Нисам успео.Разочрао сам је.Сад,у овим годинама диплома правног факултета,не значи ми ништа.Могу да украсим зид са њом.Бољем месту у Општини не могу да се надам,јер нисам члан СК,нити ћу бити.Поред тога,Бог ми је дао дугачак језик а кратку памет што је,признаћеш,лоша комбинација.

Пролазе године,ми старимо,наши животи се намотавају као клуоко,са свим чворовима,гукама,наставцима.Заборављамо шта смо јуче имали за ручак а сећамо се неких детаља из давних дана.Најлепши су ми били они тренуци кад бих остајала сама у стану,свекрва је умрла убрзо по нашем вемчању,и размишљала о теби.Питала сам се где си,са ким си,како живиш,да ли си срећан.Стално ми је пред очима била она сцена из филма ‘’Сјај у трави’’ кад Натали Вуд пита Уорена Битија,после неколико година од њиховог растанка,’’Јеси ли сећан’’?,-а он одговара:’’Не знам,нисам размишљао о томе’’.Боже,колико смо волели тај филм,сећаш ли се?

-Како да не,и данас само сећање на тај филм нагони ми сузе на очи.Враћаме у оно кишовито мајско вече кад смо у нишком биоскопу ‘’Парк’’ гледали тај филм,чврсто се држећи за руке,обећавајући једно другом да се никада нећемо растати.

-Да,обећавали смо,али нисмо одржали обећања.Били смо слаби и надиграни.Свеједно,ја се од тебе нисам одвајала ни за тренутак.Бићу вулгарна,опрости,мислила сам на тебе чак и кад смо са Зораном понекад имали сексуалне односе.Уместо њега онако пијаног,који базди на алкохол и дуван,замишљала сам тебе на мени.И гле чуда,почела бих да га онако смрдљивог грлим и љубим из све снаге.Он је несрећник мислио да то чиним зато што сам се променила према њему.Ни сањао није да ја страсно грлим тебе,а да се њега и даље гадим.

Пре три и по године док сам била у операционој сали,асистирајући при једној операцији,позвали су ме хитно да изиђем,довели су ми замену.Све се одвијало у највећој тишини.Знала сам да постоји дебео разлог за овако нешто.Док траје операција,може све да гори нико не сме да омета њен ток.Збуњена и уплашена питала сам колегиницу која је дежурала,о чему се ради.Загрлила ме је и почела да ме љуби,говореећи кроз сузе:

-Емилија драга,мораш да будеш јака.Пре пола сата,на ургентном одељењу, премину је твој Зоран.Прими моје саучешће.

Била сам згранута.Кад смо јутросполазили на посао ништа није указивало да је болестан или да му нешто фали.Рекао ми је да ће данас доћи касније,има неки састанак синдиката.Претходне вечери био је,чини ми се доста пијан.Можда се варам.Никада није правио никакве проблеме кад попије.Само би се понекад пожалио на главобољу.Ништа више.

Ето,тако се завршио мој ‘’брак’’ са човеком према коме нисам осећала ништа,а ни он преме мени,судећи по његовом понашању.Био је то обострани промашај.Потпуно непотребна и бесмислена веза,без емоција,циља и сврхе.Кажу да се људи временом зближе,да брак и близина учине своје.Сећам се моје баке која је причала како се удала за мог деду уопште га не видевши пре венчања.Удали су је родитељи,они су јој и нашли момка,из домаћинске куће,што је по њима најважније,она се ништа није питала.Временом,настављала би бака,заволели смо се,изродили децу и легли на руду.У мом случају било је обрнуто,са протоком времена све више смо се удаљавали.Нека ми бог опрости,нека равнодушност потпуно је овладала мноме.Сахранила сам га,извела оне обавезне обичаје који следују по нашим хришћанским обичајима и тиме му се,тако сам мислила али и осећала, одужила.Све је имало неку строго пословну форму,без икаквих емоција.Обичај је да се жена после смрти супруга обуче у црнину од главе до пете.Нисам држала до тог обичаја,облачила сам се уобичајено,не обазирући се на коментаре људи из моје околине.Живот иде даље незаинтересован за све што се човеку догађа.Да не бих вегетирала као биљка окренула сам се књигама.Почела сам да читам пробрану литературу,углавном класике.Гњурећи у тај свет лакше сам подносила овај готово неподношљиви свет.Ево ме,ту сам где сам.Како даље?Видећу.У годинама сам кад се не почиње све изнова,али се можда може наставити прекинуто.Шта ти мислиш Никола?Мада ја још увек нисам чула твоју причу.Ти си ожењен човек,породичан са свим обавезама које такав сататус налаже?

-Био сам,сада више нисам,-горко збрза Никола.

-?!

-Рекох ти да сам се после сахране мајке и разговора са оцем вратио у Бању Луку,Азри и послу.Након два месеца јавио ми се отац са вешћу да се оженио женом млађом двадесет година од себе и да јој је преписао целокупну имовину,нагласивши да ја у Бресју немам више никакву имовину.

-Невероватно!-узвикну Емилија.

-Итекако вероватно моја Емилија.Запамти,нема глупљег створа под капом небеском од старијег мушкарца пред млађом женом.Због младе и згодне женске задњице старац ће дати све што има,чак и живот.Тако је то одувек било и биће.

Дигао сам руке од оца,Бресја,имовине и свега што ме везује за овај крај.Посветио сам се послу.Наилазили су озбиљни пројекти у вези са наоружањем за војску па смо морали да радимо даноноћно.У Азри сам имао не само супругу него и врсног сарадника.Била је добар инжењер електронике са израженим инжењерским резоном,без којег нема успеха у нашем послу.Добили смо четворособан комфоран стан и опремили га најбоље што се могло у то време.Имали смо велике плате,па нам није било тешко да приуштимо себи већи конфор.Временом,докторирао сам на Електротехничком факултету у Бањој Луци и добио чин пуковника.Азра је догурала до мајорског чина.

Најпре смо добили сина,којем смо дали име Југослав.Кад нам се родила ћерка,Азрини родитељи тражили су да се деволчица зове Емина,по имену њихове рано преминуле ћерке.

Азрина фамилија била је заправо једна од многих српских фамилија које су прешле на ислам да би задржали своја имања и богатство.Били су потурице.Неки чукун чукун деда,Србин,коленовић од угледа,преверио је и постао муслиман.А кад Србин промени капу одмах хоће да буде већи од сваког чију је капу натакарио на главу.Већи је муслиман од сваког правог муслиман,али већи је и католик од Папе.

Деца су расла,ми смо радили и бринули о томе како да им пружимо што боље услове за живот и образовње.И син и ћерка били су одлични ђаци и одлични студенти.Југослав је дипломирао математику,а Емина медицину.У изгледу су им била лепа запошљења код војске.Нажалост,кренуло је зло којем се нисмо надали ни у лудилу.Држава којој смо служили и чије смо име дали сину,почела је да се руши пред нашим очима,а ми смо стајали неми и немоћни да уучинимо ишта.Све се окренуло тумбе преко ноћи.Азрина браћа,комунистички функционери и југословени постали су ватрене присталице Алије Изетбеговића и независне Босне.Моја Емина је једне вечери дошла у стан обучена у униформу зелених беретки,наоружана до зуба.На наше запрепашћене погледе кратко је одговорила:

-Нећемо дозволит да Босна буде ћетнићка прћија.Тући ћемо се са ћетницима до истребљења.Мајко,захтјевам да се одмах разведеш од тог ћетника.Он није мој отац.Много си погријешила што си се удала за Влаха.Власи су псећи накот.Тај накот ћемо истријебити,Босна ће бити муслиманска џамахирија на зеленој трансверзали.Алаху екбер!

Нисам могао да верујем шта то чујем од моје девојчице тако добре,марљиве и послушне.Схватио сам,шејтан је дошао по своје.Ја сам потпуно немоћан.Ја сам у Босни странац,мени овде више нема живота.Свет ми се срушио.Тада сам доживео први инфаркт.Но,једно зло никада не иде само.Десетак дана касније мој Југослав је обукао униформу војске Републике Српске.Иде да брани угрожеено српство и српски народ, којег балије опет спремају за јаме и каме.Поздравио се са мајком рекавши да ће је увек волети иако је муслиманка,а мени је само стегао чврсто руку и обећао да ми неће окаљати образ.Отишао је насмејан и одлучан да учини све за спас српског народа.Девет месеци касније погинуо је при пробијању коридора код Брчког.

Азра и ја остали смо сами.У Бањој Луци је била српска војска па нисам имао никаквих проблема,ако не рачунам ситне провокаије пијаних резервиста да сам комуњара и Титов подрепаш.Међутим,Азрин старији брат,који је већ био у униформи официра војске БиХ поручио јој је да се одмах врати родитељима и остави ћетника који неће да се стави под оружје суверене и независне Босне.Десило се нешто у шта нисам могао да поверујем.Азра се покупила и без речи отишла.Остао сам сам у великом стану,пуст и празан,већ нарушеног здравља.Нисам имао куда да одем.Најрађе бих да скинем униформу и вратим се у Бресје.Коме?Отац је у међуврену умро оставивши маћехи све имање и кућу.Њена деца из првог брака,сада већ зрели људи,постали су власници свега што је требало да припадне мени.

Кад се рат у Босни окончао и стање почело да сређује,како тако,отишао сам у инвалидску пензију.Пензионисан сам без проблема,потпуно непотребан војсци.Заправо,схватио сам да никоме више нисам потребан.

Од неких муслимана са којима сам радио у Чајавцу сазнао сам да је Азра постала дипломата у сауди Арабији,а Емина ради у елитној болници у Катару.За Босну ме ништа више није везивало,сем лоших успомена.Пре годину дана сазнао сам да један пензионисани мајор,муслиман,који је живео у Л хоће да замени двособан стан,за исти или мањи у Бањој Луци.Ступили смо у контакт и договорили размену,по систему глава за главу,што ће рећи,ја њему четворособан он мени двособан,са свима стварима како су се затекле у становима.Нисам имао снаге да се млтретирам набавком нових ствари,или пресељењем из Бање Луке у Л.Све је то скопчано са милион ситница које више нисам био способан да решавам.

Пре три месеца дошао сам коначно у Л.Ако ништа друго бићу близу Бресја.На тамошњем гробљу купио сам од месног пароха парцелу,што даље од очевог гроба.Ја сам ти Емилија као стари слон,хоћу да умрем тамо где сам се родио и да ме земља, коју сам први пут додирнуо теменом кад сам кмекнуо долазећи на овај шашави свет,прими у своја недра.

-Чему толики песимизам Никола,нисмо толико остарели,имамо пред собом ваљда још дана које ваља проживети.

-Колико ко има још дана то зна само Свевишњи,којем сам почео да се обраћам све више.Ја којег су васпитавали у комунистичким школама и све време правили од мене атеисту,постао сам верујући човек.Кад зрело размислим,после свих прочитаних књига,сазнања до којих је дошла наука,а ја понешто од тога научио,после свег искуства са људима и  светом око мене,почео сам све више да упирем поглед у небо и тражим Бога.Чини ми се да једино Он може да ми да одговоре на питања која ме муче.Кажу ми да је то заблуда и да неко ко је докторирао техничке науке треба дукчије да гледа на свет.Можда,али мени је боље у души кад се обраћам Богу.Уосталом,човек мора да верује у нешто.Ако нема вере ни у шта,постаје празан скуп,како се то каже у математици.Мени је празнине већ превише.

-Како си сазнао где радим и живим,зар ниси помислио да сам отишла негде даљље од Л?

-Сасвим случајно.Срео сам једног другара из гимназијских дана,родом из Пелиновца,и уз причу о давним данима,питао сам га за тебе.Не знам да ли га знаш,Стојан Видановић,лекар у војној болници у Нишу.Старији је од нас неколико година.

-Знам га,али не много.Више сам слушала о њему но што сам лично контактирала са њим.Бије га глас великог заводника за којим се жене ломе.

-Он и јесте леп човек…

-Нема спора,само што мени није био интересантан.

-Ето,захваљујући њему сазнао сам где радиш и дошао да те потражим.Нашао сам те.Више ми ништа није потребно.Хтео бих да ово преосталих дана посветим теби,па колико траје нека траје.

Руке им се чврсто сплетошее у букет којег су само они видели.Гледали су се дубоким,ватреним погледима пуним оданости,љубави и поштовања,каве имају само људи зрелих година.

-Тако ће и бити.Тако и никако друкчије,-тихо рече Емилја сва уздрхтала,док су јој сузе полако клизиле низ образе,а она није имала воље да их обрише.

Пријатно септембарско вече полако се спуштало на град кад су Емилија и Никола изишли из ‘’Оазе’’.

-После дуге седељке ваљало би да прошетамо мало.Предлаже да одемо до центра града и тамо прошетамо главном улицом, као некада што смо шетали док је постојао корзо.

-Нема више корзоа Никола.Сада млади заглаве у неком кафићу и не померају се до зоре.Неретко узимају дрогу и опијају се до бесвести,потом настају тучњаве и убиства.Постали смо свет.Ушли смо у свет на погрешна врата.

-Нека млади терају по своме ми ћемо онако старовремски,ногу пред ногу до краја улице потом на лево круг,и тако док нас не заболе ноге.Важи?

-Важи,-одговори Емилија чврсто се припивши уз Николу.Као некада.

Главна улица у Л протеже се од станице до болнице,па су некада певали једној другарици Стани,председнику омладине,невешто римујући:Другарица Стана увек шета сама/Од станице до болнице.

Ове вечери није било шетача на корзоу,јер је корзо отишао у сећања,у прошлост,у дане којих одавно нема.Понеки докони пензионер, или од оних што остадоше без посла,после свих демократских промена,транзиције,приватизације и осталих лепота које задесише Србију,седели су на клупама и расправљали о стању у држави и свету,или једноставно бленули у празно.Највећи број љуи,младих и старих журили су некуда.Старји углавном смркнути и безвољни,млађи са мобилним тлефонима у рукама непрестано буљећиу њих и типкајући по тастатури.Девојке су или биле у шортсевима за плажу,или у фармерицама исцепаним на све стране,па се гола плот беласала као рибе у Морави отроване хемикалијама које су испуштале фабрике.Додуше фабрике више не раде,али помора риба има и данас,Одакле и како,то нико не зна.Они који знају неће да кажу.Или не смеју.Мафијаши су све узели у своје руке,па није згодно замерати им се.

Емилија и Никола ишли су ногу пред ногу,са чуђењем посматрајући улицу,људе,небо над градом.Све им је познато,а тако страно,као да су залутали у просторе на којима никада нису били,али им је однекуда знано.Са напором су се присећали давно потиснутих слика и несталих зграда,детаља по којима је главна улица била препознатљива.

-Овде је био биоскоп,ако се не варам,-рече Никола.

-Био па га више нема,ту је сада као што видиш парк са фонтаном.

-Онамо је била чувена посластичара Мињон и бурегџиница Соко.Ту смо за време великог одмора долазили на врућ бурек,Никада и нигде више нисам јео тако добар бурек,-настави Никола.

-И то је порушено да би изградили овај приватни хотел.Сва новоградња коју видиш припада приватницима.Један мафијаш из Л покуповао је будзашто све најбоље локације у граду и гради без икаквих дозвола и пројеката.Нико не сме да му стане на пут.Има подршку челних људи у граду и врху државе,аса њима је и у дилу како се данас каже.Свако је ту нашао свој део колача.Народ гунђа и трпи.Јавно,нико ни да зуцне.Оде глава као да је главица купуса,-са горчином у гласу објасни Емилија стање у Л.

-Није ништа боље ни у другим градовима.Мито,корупција,пљачка,отимачина на све стране.Расап какв нисам могао ни да замислим,-додаде Никола.

-Мој колега,медицински техничар и локални песник,рекао ми је једном приликом,’’Емилија запамти,никада не тражи старе адресе,оне из младости.Не иди на места на којима ти је некада било лепо,силно ћеш се разочарати.Видећеш да је све око тебе тако равнодушно,а ти си дошла тамо са узбуђењем и уздрхталог срца,очекујеш да ти се макар на тренутак врате они дани које си задржала у лепом сећању.Стварност коју си нашла тако је бледа,сива,незаинтересована за твоје емоције.Укратко,сваки одлазак на старе адресе прилика је да се још више разочарамо.Данас више нема ничега од јуче,као ни сутра што неће бити ничега од данас.Како рече онај индијски мудрац,’’никада нећеш стати два пута у исту воду Ганга’’.Треба се држати те мудрости и ићи даље,даље,даље…до конца и краја.

-Ако сам те разумео Емилија,ми бисмо требали да скратимо шетњу и идемо кући,да не бисмо потпуно покварили овај сусрет после толико година,овако тужним реминисценцијама.

-Добро си ме разумео.Идемо код мене у стан,ту сам близу,две улице одавде,надам се да немаш ништа против.

-Немам,-кратко одговори Никола.

Прво што је Никола приметио ушавши у Емилијин стан биле су две посебно урамљене фотографије на зиду дневне собе.На једној је био само профил главе младе лепе жене,са косом зачешљаном као код глумица између два светска рата.Широк осмех и мало уздигнута глава погледа упућеног у даљине којима младост тежи.Леп врат као са неке Микеланђелове скулптуре говорио је о жени која је умела да негује свој изглед и води рачуна о њему.

На другој фотографији видело се помало буцмасто лице са косом зачешљаном а ла Џемс Дин и лептир машном на као снег белој кошуљи,чија се белина јако истицала према црном сакоу.

Приметивши Николин поглед на фотографије,Емилија му објасни:

-Ова госпођица,која ће убрзо постати другарица официрка,моја је свекрва,непосредно пре венчања са мајором ЈНА,заводником због којег су се тровале девојке,али и удате жене.Завршиће тако што ће се заљубити у кафанску певаљку од преко сто кила живе ваге,напустиће жену и дете и преселити се у други град.Умро је у фотељи гледајући телевизор,док је певаљка,двадесет и две године млађа од њега,увесељавала пијано друштво у кафани Рајска долина.Чудне ли симболике,мој Боже.

Друга фотографија је заправо фотографија за табло кад је мој бивши супруг Зоран матурирао у гимназији.Отуда и лептир машна.Он иначе није марио кравате,лептир машне још мање.Говорио је да на тој фотографији личи себи на конобара из градског хотела,кад долазе државни куревелници из Београда.

Као што видиш моје фотографије ту нема.По мишљењу свекрве,да би се нашла на том зиду,морала сам то да заслужим.Очигледно,нисам заслужила.

Молим те раскомоти се јаћу приставити кафу.Хоћеш ли да чујеш неку музику ради опуштања.Имам дискове са музиком из едиције музика милиона.За почетак нека то буде Штраус.Или можда више волиш Моцарта?

-Нека буде Штраус,потом ћемо прећи на Моцарта.Имаш ли Сметану и његову Влтаву?Обожавам Сметанину Влтаву.Могу да је слушам сатима без престанка.Иначе Сметана је обожавао возове и све је знао о њима.О типовима локомотива могао је да прича сатима.Једна анегдота каже да је његова ћерка,дошавши први пут код оца са својим вереником,овоме саветовала да обавезно заподене разговор о возовима и локомотивама.Узбуђен и прилично сметен вереник је, одмах по силаску са воза и поздрављања са Сметном и његовом породицом,који су их дочекали на станици,почео да објашњава којим су возом допутовали,који је тип локомотиве,и о којим се вагонима ради.Међутим,све је помешао у глави тако да ништа од онога што је рекао није било тачно.Сметана се насмејао и одговорио будућем зету да се не труди,јер он много боље зна све о возу којим су допутовали.Како се осећала будућа млада можеш замислити,а будући зет је молио Бога да се земља под њим отвори.Но,ово је само анегдота,ко зна да ли је истинита или не.У сваком случају симпатична анегдота,-заврши Никола.

Тиха музика,најбољи мелем на рањене душе двоје средовечних људи,добра кафа и коњак,одлична су подлога за наставак разговора прекинутог пре тридесет година.Прва је почела Емилија.

-Видиш Никола,ево целога дана смо заједно,разговарамо о свему на најобичнији начин,као да смо овај разговор прекинули јуче,а прошло је…

-Тридесет година,-одговори Никола.

-Читава вечност,а опет као да је све било још јуче.Ја мислим да само људи који се воле и поштују могу увек да наставе разговор тамо где су га прекинули пре много година.Без ишчуђивања,пренемагања,уобичајеног идиотског узвика,’’ма,да ли је могуће?,боже како време брзо лети,немој ми рећи…’’,све то само због тога што немају шта да кажу.

-Мислим да си у праву.Све више ми се чини да се нас двоје заправо нисмо ни растајали,а оно што смо преживели док нисмо били заједно,само је ружан сан и кошмар у који смо бачени,питај бога како и када,чијом вољом и намером.

***

Прилично бучна и шкрипава звоњава будилника тргла је Емилију из сна.Никола је већ био будан,али је пазио да не начини ниједан покрет којим би је пробудио пре звоњаве сата.Тргнувши се из сна,у првом тренутку није могла да схвати где се налази и ко је са њом у кревету.Навикла да преко двадесет задњих година спава сама,овога јутра требало јој је време да се сети јучеањег дана,Николе, и коначно схвати да су њих двоје после тридесет година заједно у кревету.Држала је главу на његовим грудима чврсто га загрливши,стежући га све јаче.Њена лепа,бујна,смеђа коса без иједне седе расула му се по грудима,милује му лице а мирис дражи носнице.Приметивши да се пробудила почео је да је љуби по коси,врату,лицу,док им се усне нису нашле и спојиле у дуг врео пољубац   двоје зрелих људи,жељних једно другог,као сува испуцала земља плахе топле летње кише.

Уследило је ћутање.Дуго,лепо ћутање за које,двоје људи који дуго сањају о оваквом тренутку,желе да потраје у вечности.Прва је проговорила Емилија:

-Хвала Ти Боже на овим тренуцима.Не жалим да умрем,само кад сам ово доживела.

-Мани се приче о смрти.Треба живети ово што нам је преостало.Док се будеш спремала за посао ја ћу скувати јутарњу кафу.Ону најбољу коју попијемо у току дана.

-Не знам да ли ћеш се снаћи у мојој кухињи,нисам баш најуреднија домаћица,-поче да се правда Емилија.

-Заборављаш да сам већ дуго самац и да нема те кухиње у којој не могу да се снађем,-насмеја се Никола и крену ка висећој кујни да потражи шећер и кафу.Џезву са водом пристави на ринглу и запали цигарету.

Са густом су испијали кафу и пушили.Никола је био свестан ризика због пушења,јер му је инфаркт озбиљно оштетио срце.Лекари су му забранили сваку помисао на цигарете а он је тврдоглаво настављао по старом заваравајући се да ‘’није то ништа’’.

Емилија није имала снаге да му ишта каже у вези са пушењем,бојећи се да га не повреди,а са друге стране озбиљно се плашила да му се,не дај боже, не деси некакво зло.Знала је да се са тим није шалити.И сама је била пушач,резонујући попут многих који често узимају примере својих дедова који су пушили целога живота и дочекали дубоку старост.Доста распрострањена и погубна заблуда.Нарочито је ту заблуду потенцирао и ширио,својим писанијама,Момо Капор,писац и сликар,ненадмашан козер.Зезање на рачун пушења осветило му се смртно.Но,Емилија је одмахивала главом и говорила себи,’’живот без заблуда досадн је и глуп’’.

Живот се котрљао временском низбрдицом.Не може се све укалупити и подвести под правила,норме,законе и прописе.

Неминовност је схватити да је живот,човек,свет око нас,божја тајна коју је тешко одгонетнути.Ипак се све креће по неким нама недокучивим законима.Све нам је одавно,на рођењу,записано,одређено,досуђено.Ма шта чинили судбину нећемо избећи.Одрастала је поред баке која је била исконски мудра жена.Превалила преко главе много недаћа,несрећа,дочекала и испратила свакојака зла и помирена са животом,говорила:’’Ако судбину не сустигнеш,сигурно ћеш је срести,али нећеш је избећи.Иди на божја врата,аја,не вреди, што ти је шарнуто,тој ће ти буде’’.

Лепи,златножути септембар скотрља се у амбис пролазности.Октобар са хладнијим и листопадним данима,видно окраћалим,пришуња се у животе Емилије и Николе,готово стидљиво.Свакога дана били су заједно.У Емилијином или Николином стану.На тренутак,помислили су да су срећни,да су им ови дани награда за све што су пропустили и преживели раздвојени и далеко једно од друго.

Никола је настојао да буде пажљив,усрдан и надасве љубазан према Емилији,обасипајући је љубављу каквом није никада ниједну другу жену волео.Кроз шалу и смех говорили су:’’све је опет као некада давно,права љубав,као и злато никада не потамни’’.

Пажљивом и бистром Емилијином оку,ипак,нешто није могло да промакне.На Николином лицу,у очима,кретњама,почесто у говору,осећала је да он криије од ње нешто озбиљно.Повећа сенка туге знала је да му усред разговора и неке наивне шале прекрије лице до непрепознатљивости.Трајало би то кратко,Никола би несвесно одмахнуо руком и наставио као да се ништа не дешава.

На Емилијина упорна питања да ли има каквих здравствених проблема само је одмахивао главом и одговарао да је све у реду.Сва њенаа наваљивања да оде лекару одбијао је са индигнацијом.’’Шта ћу код лекара,шта могу они да ми помогну.Они ни кијавицу не могу да излече,а камо ли нешто озбиљније’’.

Збуњена оваквим његовим ставом према лекарима и медицини почела би да се љути и виче на њега.’’Човече,знаш ли шта причаш.Медицина лечи и најтеже болести,свакодневно врсни лекари и професори спасавају људе од најтежих болести,а ти тако.Заиста те не разумем’’.

Није вредело.Никола је тврдоглаво багателисао све њене савете.

Новембар је почео ситном досадном кишом праћеном леденим ветром.Настали су они дани у којима чак и најупорнији шетачи остају у топлим собама,уз књигу,или што је много вероватније,уз телевизор.

Ушавши у стан Емилија угледа постављен сто за ручак,што је Никола већ неко време уобичавао да би је изненадио и показао јој колико је воли.Телевизор је био укључен а Никола седео у фотељи испред,чинило се да пажљиво прати неку занимљиву емисију.Кад је пришла да га пољуби,пришавши му са стране,при загрљају,његово гломазно тело пресамитило се преко ивице фотеље.Био је још топао,али мртав.

Екипа хитне помоћи могла је само да констатује смрт Николе Јовановића,пуковника ЈНА у пензији.

У пратњи једва десетак људи,међу којима је била само једна жена,коју нико од њих није познавао,на запуштеном и блатњавом гробљу у Бресју сахрањен је њихов земљак,високи официр и докторнаука,којим су се поносили сељани и његови вршњаци,већ људи у старачким годинама.И данас,уз пиво испред сеоске продавнице,причају о Николиној бистрини,знању и способностима,у математици,физици и хемији.

Знали су да је изгубио све у овим ратовима,да му се породица распала и да је живео сам у Л.У Бресје је долазио ретко код рођака, да му покаже парцелу на којој ће га сахранити.Дао му је хиљаду евра за трошкове сахране.Скромни споменик подигао је себи за живота.На другом крају гробља,што даље од гробова родитеља.

Гацајући по житком моравском блату,сва у дубокој црнини,Емилија је са чврстином издржавала радознале погледе Бресјана.Знала је шта их интересује.Ћутала је и погледа упртог на неколико корака испред себе грабила ка својим колима.Киша се претворил у снежну лапавицу,а сутон је скратио видик и дан учинио још тмурнијим.

Почео је да пада први снег те 200…године.Као сев муњње усред ноћи,Емилији сину мисо у глави.Данас је двадесет и девети новембар,само што више није државни празник.Нема више нидржаве чији је то био празник.Нема вишеНиколе…само грозно лепљиво моравско блато по којем гацамуморна и напуштена.

 

3.август 2016.

17.новембар2016.

 

 

Н а   а у т о б у с к о ј   с т а н и ц и

 

Са годинама човек мора више да обраћа пажњу на своје тело.Један од начина да то чини свакако је ходање.За неке напорније вежбе и спортове већ је касно,па ходање остаје једини вид рекреације и покушај да се нешто учини за себе и своје добрано начето здравље.

Заваравајући се,лажном,све присутнијомнадом,да ћу ходањем зауставити време и његово разорно деловање,кренух и тог попднева до врха брда,надомак града.

На крају дугачке улице из које се прелази у поље и макадамским путем иде ка врху брда,долазио ми је у сусрет младић,заправо ни момак ни дете.Могло му је битиоко петнаест година.Висок,плавокос,плавих бистрих очију из којих,то се одмах да уочити,избија туга. Дугуљастог лепог лица,сиротињски обучен,са исцепаним летњим ципелама на ногама,панталонама флекавим од блата,машинског уља,и ко зна чега све не.Кад смо дошли један наспрам дугог,без икаквог увода обрати ми се:

-Дај ми сто динара да купим хлеб,гладан сам.

Пружих му новчаницу,коју он зграби из моје испружене руке,као да ми је отима,и убрзаним корацима настави даље.

Гледао сам за њим.Није се ниједном окренуо иза себе,грабио је према граду,очигледно журећи због нечега.

Наставих својим путем размишљајући није ли ме дечак преварио.Можда му новац уопште није потребан за хлеб,можда ће купити дрогу.Има таквих случајева.Догђало ми се већ да дечаци које познајем,траже паре за лекове или хлеб,а купе дрогу.Опет,нешто ми је говорило,’’не личи овај дечак на преваранта,биће ипак да га је мука натерала да проси милостињу’’.

У таквим и сличним размишљањима и недоумицама изиђох на врх брда,са којег се град видео као на длану.Сунце се полако спуштало ка врховима далеких висова модрикастих планина.Још један врео,али леп августовски дан одлазио је у прошлост.Полако је постајао јуче.

Сећања ме вратише двадесет и две године у прошлост.

Био је жестоко врео августовски дан.Седим поред кревета у којем лежи мој на смрт болестан брат Раде,доцент на једном факултету Београдског универзитета.Бистро сељаче са југа Србије,студент генерације,докторант са МИТ у Америци,на прагу бриљантне каријере,пао је као млад посечен бор,одузетих удова,везан за кревет.Једиино му је још ум функционисао.Био је потпуно свестан своје ситуације,помирен са судбином.

Разговарамо уз зујање вентилатора који растерује врелину и атмосферу собе чини колико толико подношљивом.О прошлости.О данима кад је био дете.Старији сам од њега десет година,па он не зна моје детињство,али ја добро знам његово.Тек што завршим једно сећање,тражи да му причам неки нови детаљ,ново сећање.Гутајући сузе,да он не примети,постајем Шехерезада.Занесен причањем нисам ни приметио да ми је чврсто стегнуо десну руку,у својој левој.Кад сам то приметио,пук’о сам.Почео сам да плачем као летњи пљусак.

Потпуно миран,гласом који је одавао чврстог и на све спремног човека,гворио је:

-Не плачи,биће времена за плакање.Ја сам већ оплакао себе.Ти мораш да живиш,имаш децу,на врату ти остављам и родитеље,неће ти бити лако.Шта да се ради,таква ми је судбина.Сећаш ли се оне сцене из Толстојевог Хаџи Мурата,кад војник Петар умирући каже,’’нека живи онај коме је суђено да живи’’,мислећи на свог брата који је остао код куће.

-Сећам се,опрости ми због слабости.Ја немам права на слабост,поготово не сада.Но сећања,често пута,не помажу много,ма како утешно деловала,-одговорих.

-Сећаш ли се бато;тако ме је звао од најранијих дана,зато што сам старији брат;како сам ти певао ону дивну мелодију,’’двије су врбе поред реке,тихо плакале…’’,потом ти тражио да ми платиш пет динара,зато што сам ти певао.Ти си тада био средњошколац,а ја још нисам ишао у школу.Ето,лежећи овако везан за кревет,мисли ми углавном лутају у прошлост,чинећи ми макар накратко, ову сурову стварност.

Како је све прошло као трен!Ево,већ ми је четрдесет година а чини ми се као да сам се пробудио јутрос.Из једног сна ушао сам у други,само што је овај други…хоћу да кажем…ружан,али истинитији.Смрт је најстравичнија истина,ма шта људи причали.Док сам био здрав често сам читао различите дефиниције смрти,не мислећи да ћу се тако брзо срести са њом.А,ето…ту је,сасвим близу,…осећам то,не може ме више варати…

-Остави се таквих мисли,нећеш себи помоћи.Не треба се предавати пре времена…

-Не треба се предавати,али се не треба ни заваравати,мој бато.Ја сам човек техничких наука,научен сам да проверавам сваки податак,сваки резултат којег добијем у лабораторији.Научен сам да све пропуштим кроз онај неопходни филтер сумње.Операције које су ми урадили само су кратко одлагање неминовног краја.Не желим да се заваравам…

Но,манимо се оваквих разговора.Биће што ће бити…

Сећаш ли се оне вечери шестога јула 1976.године кад смо у шумарку изнад села пили одличан шљивов препек,којег је отац направио само за нас,и говорили читаве странице текста из ‘’Баште сљезове боје’’,и ‘’Делија на Бихаћу’’,Бранка Ћопића.Слушали смо хор Јевреја из опере Набуко,са грамофона,а ти си због те музике плакао.Никада те нисам питао зашто си плакао,али сам каснијих година читао да је Толстој плакао на једном клавирском концерту у Петрограду,или Москви,не сћам се тачно,приређеном њему у част.Не знам ко,али сам такође читао да је неко рекао да је музика паушина између срца и мозга.Признајем да музика може и у мени да изазове превелике вибрације емоција.Али,само она права,добра музика.Многи говоре о рок и поп музици као о шунду.Не слажем се са њима.Кад Бора Чорба пева Погледај дом свој анђеле,сав се најежим.Ту песму стављам у ред са музиком Моцарта и Бетовена.Мада,сада у оваквом стању,не желим да је слушам.Сада је преживљавам.Јах,шта се ту може…

Нешто мислим како је свет и животтајна коју никада нећемо сазнати.Џаба нам све науке,сви успеси којима се хвалимо,у откривању нових чињеница и законитости природе.

Мислим на Бранка Ћопића,на тај непресушни извор шале,хумора,досетки и ведрог расположења.Испоставило се да је то био веома тужан и забринут човек са вештом маском на лицу,којом се бранио од света и људи.Његов трагичан крај највећа је потврда мојих речи.

Не знам да ли памтиш ону летњу ноћ пуну звезда на небу,али без месечине.Све је око нас деловало нестварно,помало бајковито.Ти си говорио наизуст Бранково писмо Зији Диздаревићу.’’Драги мој Зијо.Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту,али се тјешим тиме да да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.Касна је ноћ и мени се не спава.У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама…’’

Дуго смо разговарали о каквим то страховима Бранко говори и каква то куга са косом путује светом.

Потом говори о својој посети Гранади и запитаности на коју су страну одвели несрећног Лорку.’’Црни су им коњи,црне потковице’’.

‘’Умножавају се по свiјету црни коњи и црни коњаници,ноћни и дневни вампири…’’

Признајем,нисам разумео Бранка.Још ништа није указивало на велико зло кој нам се спрема.Уљуљкивали смо се да је све то само плод бујне Бранкове маште.Камо среће да је тако.Ево,данас све се обистињује до у детаље.Куга са косом,црни коњњи и црни коњаници,авети,акрепи и караконџуле испод  камена,из гора и вода,све кидише једно на друго.До безумља.А ја немоћно гледам и слушам лажи.лажи,лажи…ждерем се и псујем судбину што ме је овако надиграла баш сада…

-Шта би ти уопште могао да урадиш и да си здрав?

-Борио бих се свом снагом против зла,лудила и свих националистичких пиздарија које нам дођоше главе.И тек ће нам доћи.

-Молим те не узбуђуј се,то није добро за тебе,пушти све нека иде како иде,немоћни смо,немоћни…

-Ех,касно је да се пазим узбуђења,касно…знам ја то,а знаш и ти…

 

Сутрадан сам са бескрајном тугом у души отишао од брата,гоњен обавезама на послу,у породици,свакодневницом.Живети се мора.Нема избора,без обзира на све околности.

Расклиматаним и прљавим трамвајем докотрљах се са Бановог Брда до Аутобуске станице Београд,коју је неко назвао БАС.А она,онаква каква је,није ‘’бас’’,труба је.Добро је речено,’’ако хоћеш да упознаш неку земљу,или град, оди на аутобуску станицу и уђи у њен клозет’’.

Ако је ова изрека тачна,а сва је прилика да је тачна,онда су Србија,али и Београд,у говнима до гуше.Више бих волео да се упишам,или усерем у панталоне но да учиним један корак у клозет на БАС-и.То није грозно,то је ужасно.То је ругло каквог нема ни у најпримитивнијим државама света.Бар је тако било,тог врелог августовског дана,1994.године.

Аутобуси су долазили и одлазили,пероном се врзмао безброј путника.Сви су у покрету,сви негде журе,гурају једни друге,вуку своје кофере,завежљаје,торбетине.Знојави,распојасани,нервозни.Лудница без лекара и сестара,без терапије.Примећујем да преовладава ијекавски дијалект.Много је униформисаних,у униформама најразличитијих боја,ознака и родова,углавном паравојних формација.Доскорашња незамењива ознака-црвена звезда петокрака потпуна је нестала.Замениле су је ознаке боје заставе Србије и,у највећој мери,кокарде војске ђенерала Драже.Заглушујућа музика четничких песама,музичке касете истог садржаја,огромни постери двојице ‘’великих српских хероја’’,Вука Драшковића и Војислава Шешеља.Грмаљи,дугих брада,са шубарама на главама и кокардама које злаћано сијају на августовској припеци,врзмају се на све стране.Људи им се склањају с пута зазирући од њих,обарајући поглед ка земљи,да се случајно не би срели са оштрим и нимало пријатним погледима силних ‘’ратника за српство’’.На киосцима упадљиво доминирају ‘’Српска реч’’ и ‘’Велика Србија’’,чији су власници и ‘’спиритус мовенс’’ напред поменута два ‘’велика српска хероја’’.’’Прекодринци’’,школовани у Београду и Сарајеву,скрасише се у Београду.Бивши комунисти,сада велики антикомунисти,поделише и завадише Србију и Србе,до лудила.

Купујем аутобуску карту плаћајући је неколико динара,за дестинацију од тристотине километара.Не могу да верујем.Прошле године у ово време у оптицају су биле новчанице у апоенима чије је нуле било тешко пребројити.Некаквим триковима и марифетлуцима нестадоше силне нуле,а динар се изједначи са марком.Докле?То ни Бог не зна.Размишљам о томе како би јако добро било кад би у Србији нестале и оне силне нуле са политичке позорнице.Овако,шпорка посла,како кажу у Далмацији.

Случајно поглед ми паде на дечака од око петнаест-шеснаест година.Летње панталоне од најјефтинијег грубог платна,бела кошуља и бео плетени јелек преко ње,на ногама патике већ дбро дотрајале.Плава коврџава коса,мало дужа,уоквирује лепо дечачко лице са плавим очима које уплашено гледају на све око себе.Прилази корпи за отпатке и извлачи окрајак лепиње на којој се примећују остаци масноће.Највероватније од пљескавице,коју је неко појео,а непоједену лепињу бацио.Окренувши се лево,десно,иза себе,и ваљда не видевши да ће га неко прекорети због оног парчета непоједене лепиње,поче халапљиво да једе.У два залогаја нестала је у његовом очигледно много изгладнелом стомаку.

Гледам у њега слуђен до бола.Пред очима ми игра ју ликови мојих,од њега мало  старијих синова,болестан брат,слуђује ме ова гужва,музика која трешти и позива у бој против усташа и балија.Слуђују ме искежени ликове оне двојице ‘’прекодринаца’’,слуђују ме они униформисани грмаљи који се шепуре као ‘’усрани голуби’’,како кажу на југу Србије.Слуђује ме време,људи,догађаји,опште лудило које се распрострло на све стране.Имали овоме краја,има ли излаза из овог хаоса?

Пажљиво прилазим  дечаку с леђа и нежно му стављам руку на десно раме.

Он одскочи снажно и брзо,како то само младост може,окренувши се лицем према мени,и уплашеним гласом изусти,скоро плачући:

-Извините, није ли ‘’оно’’ било ваше?

У грлу ме стегло,нека огромна гука застала,не могу ни речи да прословим.Почињем да плачем грлећи га,и привијајући га на груди.Збуњен и уплашен,руку опуштених низ тело,почиње и он да плаче.Људи нас гледају са чуђењем,радозналошћу,али и равнодушношћу,навикли на овакве сцене у овом ишчашеном времену.

Успевши мало да се смирим,долазим до речи и кажем му:

-Сине мој,сине непознати,’’оно’’ није било моје.Није важно чије је.Ти си сигурно гладан,хајдемо до киоска и купимо нешто да поједеш.

Полази за мном без речи.Купили смо већи сендвич и сели на слободну клупу сасвим у дну перона.

Јео је полако,не дозвољавајући ни једној мрвици да му побегне.Јео је јаким здравим зубима, онако како то чини млад изгладнео организам.Није било халапљивости у том једењу сендвича,иако је било очигледно да дуго није јео ништа.Напротив,чинило ми се да једе као неко ко је одрастао и јео у бољој кући,са родитељима који су га научили финији манирима.

Ћутао сам.Нисам имао снаге и срца да га питам било шта.Гледао сам га нетремице и тихо плакао,невешто бришући сузе,као да бришем зној са лица.

Кад је појео сендвич,обрати ми се на ијекавском наречју:

-Господине,како да вам захвалим на овоме?

-Нема на чему да ми захваљујеш,-одговорих тихо.

-Нијесам јео скоро три дана.У овом Биограду можеш умријети насред улице људи ће пролазит поред тебе,уопће те не погледавши.Чудан неки свијет.Сви су у некој журби,сви су нервозни и сватко би се са сваким свађао.Ако им потражиш комад крува,гледају те као да говориш туђим језиком.Само одману главом и продуже за својијем јадима.

-Одакле си ти младићу,-упитах  радознало.

-Ја сам вам из Републике српске Крајине,тачније из околице Книна.Пре но што је почео ови несретни рат,мој отац хирург,радио је у книнској болници.Сада не знам гди је јер је био киднапован од усташа.Сигурно је убијен.Немам никаквих вијести о њему.Мајку,професорку историје,ухапсиле су усташе,одводећи је са часа.Отада не знам ништа о њој.Старији брат,студент грађевине,негде је на ратишту.Ја сам побегао у Србију.Нас неколицина вршњака дошли смо у Биоград,бежећи од усташа.Знате,тамо се чине велика зверства,али о томе се не пише  и не говори.тамо вам је пакао за Србе.Затире се све што је српско.

-Шта радите ти и твоји другари у Београду,где су сада они?

-Шта радимо?Као и већина избеглица.Обијамо прагове разних комитета,одбора,хуманитарних установа.Смештени смо у неким баракама,без струје,воде,захода,хоћу рећи клозета,да извините.Ето,тако пролазе дани,а ми не знамо шта ћемо са собом.А тако смо лијепо живили,ишли у школу,на игранке,одлазили у кафиће…све се срушило мој господине.Шта мислите,да ли ће више икада бити боље од овога?

-Биће.Сигурно ће бити боље.Мора бити боље.И највеће зло има свој крај.Млад си,издржи,пази се да не залуташ на неком погрешном путу у овој лудници под отвореним небом,коју зову Београдом.

-Хоћу господине,трудићу се.Издржаћу.Човјек мора да издржи све.

Ускоро је аутобус којим сам требао да путујем приспео на свој перон.Поздравих се са дечаком и пожелех му сваку срећу.

Сео сам на своје седиште и, док је аутобус још стајао,гледао сам кроз прозор,покушавајући да видим на коју страну ће отићи.Нисам га видео.Велика гунгула људи сакрила га је.

Једна мисао непрестано ми се наметала.Све ово лудило,зла и несреће које иду са њим подруку,проћи ће.Ко ће бити победник а ко губитник нико не зна.Ко ће бити кривац за сва оа страдања и изгибенија,тешко је пресудити.Сви ће се бранити и прати руке од свега,чинећи се невештима и окривљујући другог.Али,ко ће и како ће одговарати за уништено дечаштво и младост,хиљадама дечака и девојчица,вршњака овог несретника који сасвојих шеснаест година,не зна шта ће са собом и куда ће сутра кренути.Може ли се ичим платити,може ли се икојом казном казнити они који уништавају детињство и младост.Да ли су икада,ови који воде ратове и одлучују о животима и смрти милиона људи,прочитали ону реченицу Достојевског,који каже да ‘’ништа на свету није вредно једне детиње сузе’’.Да ли они имају децу и где су њихова деца?Како вечерас  могу да грле своју децу,ако су данас убили на стотине туђе деце?

Аутобус граби моравском равницом.Глава почиње да ме боли лудачки.Покушавам да читам књигу коју носим са собом кад путујем,да не бих трпео малтретирања сапутника,у виду идиотских питања,ко сам,докле путујем,где радим,колика ми је плата,јесам ли ожењен,да ли ми је жена жива,колико деце имам, и све тако без конца и краја.На некој успутној станици ,на суседном седишту седе позамашна госпођа од око својих сто и кусур килограма,намазана бојама као индијански поглавица,са мирисима који нису могли да се поднесу ни на отвореном простор некмоли у аутобусу.

Одмах је отворила флашу неког сока и добрано се налила,потом је почела да тамани колаче разних величина и облика,из повеће чиније умотане у станиол.Треба ли да кажем да ме је стално нуткала,а ја се захваљивао што сам пристојније могао,мада би је најрађе отерао дођавола,и одбијао понуде.

Одједном,из звучника изнад наших глава,почињу први тактови хора јевреја из опере Набуко.Порадовах се да ћу макар накратко уживати у доброј музици и тако донекле компензовати данашње ружне догодовштине.

Авај!Неко са задњих седишта повиче из свег гласа:

-Мајсторе,каква ти је бре тој музика,мењавај станицу.Нађи бре нешто нормално.Лепу Лукић,ел Зорицу Брунцлик,може и Шабан шаулић,које ми дрвиш сас туј гробљанску музику…

Госпођа поред мене као да је једва чекала да се неко јави,поче да виче што је грло носи:

-Мењај,мењај станицу мајсторе,које си тој пуштија ко да је неки умреја,боже ме опрости.Такву музику слушају само онија малко ћ’кнути.Дај нешто народно,за широке масе,што се вика,па да сви слушамо сас мерак.

Шофер је одмах променио станицу и нашао неку локалну,на којој је комшија поздрављао комшију и желео му пријатно поподне,мајка је сину честитала положен возачки испит,отац је сину,снаји и унуку Франсоа честитао долазак на одмор у своје родно село…Путници су уживали у вожњи и још више у музици.Ноћ је полако падала кад се аутобус сјури низ Мечку према Ражњу и Алексинцу.

Зурећи кроз прозор угледах у њему свој лик.Било би ми много драже да сам угледао нешто лепше,али ноћ је чинила своје.Нека тешка сета притискала ме све више.Непокретан брат,рат и несреће,а моји синови дорасли до војниковања…беда и сиромаштво преко сваке мере,криминалци и лопови у спрези са политичарима уништавају Србију и Србе,понижавају их до бесмисла…Боже,куда све ово води…Боже има ли нам спаса…Има ли наде за мог брата…

Поново сам почео да пачем.Госпођа поред мене унесе ми се у лице:

-Што ти је човече,што плачеш,дал имаш неку муку..ел неки голем проблем?

-Госпођа,да ли ви имае каквих проблема?-упитах сусетку,бришући сузе.

-Не,фала Господу,ја немам никаки проблем,све си ми је поарно,не се ти сикирај за мене…

-Драго ми је госпођа да вам је све поарно,молим вас оставите ме на миру.

Кад је смазала и последњи колач из чиније и попила последњу кап сока из пластичне флаше од два литра,моја сусетка обриса уста и завали се на седишту,уздахнувши тако гласно да су је чули  сви у аутобусу.

Недуго потом,разлегло се блажено хркање уснуле госпође,којој је све поарно у животу,фала на Господа.

И даље сам зурио у свој лик на стаклу питајући се да ли је то заиста мој лик,или је лик неког мени непознатог човека,који ме намерно изазива својим упорним присуством на стаклу затамњеном мраком и неким тминама које су дбоко у мени.

 

Враћајући се из шетње све време сам мислио:’’Боже,како је дечак којег сам срео пре два сата толико сличан оном дечаку од пре двадесет и неколико година’’?

Или ми се само тако причинило у мојој старачкој уобразиљи.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s