Milan Trajković: „Natalija Arsenović Dragomirović“

март 8, 2017 у 10:48 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

ЛЕСКОВАЦ – Милан Трајковић припада групи младих лесковачких историчара. Још као студент објавио је веома занимљиву књигу „Наталија Арсеновић Драгомировић“ (издавач Филекс, Лесковац). Похвалне оцене изрекла је критика, посебно проф. др Живан Стојковић, који је и рецензент.

I

Милан Трајковић рођен је 9. децембра 1989. године у Лесковцу од оца Живојина и мајке Радмиле. Праунук је протојереја ставрофора Драгутина М. Ђорђевића, у народу познатог као поп Гуте. Основну школу „Трајко Стаменковић“ и Гимназију, као и Туристичко–угоститељску школу, смер туристички техничар, завршио је у Лесковцу. Као гимназијалац учествовао је два пута у средњешколском такмичењу „Сусрети с прошлошћу“ у организацији младих истраживача Србије, Удружења за друштвену историју – EUROCLIO EUSTORY – History Network for Young Europeans, KӦRBER STIFTUNG из Хамбурга, где је својим радом „Прва жена писац позоришних комедија у Лесковцу“ ушао у круг победника и добио диплому чиме је стекао могућност одласка на академије у Берлину (Немачка), Санкт Петербургу (Русија) или у Тромзоу (Норвешка).  Првим радом „Наше стварање – књижевно огледало Лесковца (1953 – 1963)“ учествовао на овом такмичењу ушао у финални избор.

Школске 2008/2009. године уписа је Филозофски факултет у Нишу Департман за Историју, а и дипломирао 2012. године код професора др Зорана Ђорђевића на тему „Политичке прилике у Лесковцу од 1900. до 1914. године“ оценом 10. Исте, 2012. године уписао је мастер студије на Филозофском факултету у Нишу, а ментор на овим студијама био је професор др Славиша Недељковић. Мастер рад на тему „Оружани сукоби српских и бугарских чета на простору Старе Србије од 1904. до 1908. године“ одбранио је 2015. године оценом 10. Истраживања за ову тему спровео је  у архивима Лесковца, Врања и  државним архивима у Скопљу и Софији. Комисију за одбрану мастер рада чинили су професор др Сузана Рајић, са Филозофског факултета у Београду, професор др Славиша Недељковић и професор др Божица Младеновић. Студије Историје  завршио је просечном оценом 8,91. Научно – истраживачким радом почео је да се бави у току студирања. У другој години студија објавио је књигу под називом „Наталија Арсеновић Драгомировић“, а 2010. године учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србије XIII“ радом „Прилози за биографију проте Драгутина М. Ђорђевића“. Темом „Бугарска пропаганда у јужним деловима Старе Србије уочи Првог светског рата“ учествовао је на научном скупу „Културно – историјска баштина југа Србија XV“. Филозофски факултет у Нишу 2014. године организовао је научни скуп са међународним учешћем под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 4“, а тему коју је излагао носила је назив „Деловање ВМРО у Кумановској кази Скопског санџака 1904/1905. године“. На следећем научном скупу, са међународним учешћем, под заједничким радним називом „Наука и савремени универзитет 5“ прочитао је свој рад на тему „Вардарска долина – јабука раздора између Срба и Бугара 1885 – 1903“. Своје радове редовно објављује у „Лесковачком зборнику“. Конкурисао је на докторским студијама на Филозофском факултету у Београду 2016. године и био примљен, али сам због лошег финансијског стања морао да одустане. Учесник је 13. Ноћи музеја у Лесковцу 21. маја 2016. године у Народној библиотеци „Радоје Домановић“. Том приликом говорио је о  знаменитим људима Лесковца, а акценат је ставио на три личности: свог прадеду Драгутина М. Ђорђевића, Наталију Арсеновић Драгомировић и лесковачког кошаркаша Трајка Рајковића. У знак захвалности Народна библиотека „Радоје Домановић“ уручила му је доживотну чланску картицу.[1]

    II

СПИСАК НАУЧНИХ И СТРУЧНИХ РАДОВА

  1. Милан Ж. Трајковић, Наталија Арсеновић Драгомировић, Лесковац, 2010.
  2. Милан Ж. Трајковић, План објекта здравствено – рекреативног туризма среза Лесковац 1966. године, Лесковачки зборник L, Лесковац, 2010, 363 – 372.
  3. Милан Ж. Трајковић, Прилози за биографију проте Драгутина М. Ђорђевића, Лесковачки зборник LI, Лесковац, 2011, 395 – 404.
  4. Милан Ж. Трајковић, „Наше стварање“ – књижевно огледало Лесковца (1953 – 1963), Лесковачки зборник LII, Лесковац, 2012, 261 – 274.
  5. Милан Ж. Трајковић, Знаменити Лесковчани XIX века у делима академика Владимира Стојанчевића, Лесковачки зборник LIV, Лесковац, 2014, 113 – 124.
  6. Милан Ж. Трајковић, Бугарска пропаганда у јужним деловима Старе Србије уочи Првог светског рата, Лесковачки зборник LV, Лесковац, 2015, 35 – 48.
  7. Милан Ж. Трајковић, Деловање ВМРО у Кумановској кази Скопског санџака 1904/1905. године, НИСУН 4, Држава, демократизација и култура мира, тематски зборник радова, Ниш, 2015, 81 – 92.

III

НАТАЛИЈА АРСЕНОВИЋ ДРАГОМИРОВИЋ – Наталија Арсеновић Драгомировић, рођена Ђорђевић, је прва жена писац позоришних комада у Србији. Рођена је у Поп Милуновом сокачету, у кући лесковачког занатлије Тасе Ђорђевића. Лепа, паметна, комуникативна, амбициозна, умела је да иза себе остави устајалост и форму. Жена која је знала да машту претвори у стварност, а сан у јаву. Подарила је осмех Бечу, Паризу, Београду, Новом Саду… Свом родном граду подарила је много више од осмеха. Показала му је пут којим се ређе иде, али којим се даље стиже. Подарила му је пример да ни норме нису једном заувек у глави записане. Податила му је највредније што је имала, ум и душу у обличју четири позоришна комада које је написала. Писала је о љубави и само љубави. најпознатија њена комедија и једина приказана била је „Лесковчани у Паризу“. Њоме је на лице бројних гледалаца широм тадашње Југославије стављала оно најлепше што имају, осмех.

За то време живела је брзо. Њене 93 године пролетеле су у стварности и машти, у Лесковцу и Паризу, код својих и код својих, јер она је увек била своја. Умрла је у Београду 1978. године оставивши три комедије у рукопису и једну започету, а своје књиге Лесковцу да нека друга деца на дуду или соби читају и стварају свој свет.[2]

IV

ЛЕСКОВЧАНИ У ПАРИЗУ – Инспирацију за дело Лесковчани у Паризу“ Наталија је, како сама наводи, добила док је живела у Паризу. Њени земљаци, Лесковчани, посећивали су је у њеном дому, па је она имала прилике да од њих сазна како су се сналазили. Могла је да на лицу места сагледа судар модерног са архаичним, различите етичке норме, различите културе и носиоце тих култура. Једоставно, могла је да упозна два света на једном месту. Слушала је о њиховим згодама и незгодама и на основу тога имала довољно материјала за један овакав комад који обилује истинским, наивним хумором, који може да насмеје и увек орасположи гледаоце.[3]

Иако неки мисле да је сам комад плод ауторкине маште, то се на основу комада не може утврдити. У комаду, она обухвата све оно што тадашње Лесковчане разлику од других: менталитет, поглед на свет, културу, заосталост, приврженост традиционалним обичајима, патријархалност. Она добро уклапа и носиоце комада, учеснике догађаја, тада познате Лесковчане и Лесковчанке и назива их по фамилијарним надимцима које имају данас.

Комад је написан у пет чинова. Први чин се догађа у Лесковцу, у кући газда Копета, познатог лесковачког занатлије, Други у Паризу, у Талином стану, трећи у Паризу, у Фоли Бержеру. Четврти чин је на Сан Мишелу, такође у Паризу. У петом чину поново се враћа у Лесковац, у кућу газда Копета.

Премијера „Лесковчани у Паризу“ изведена је у Скопљу, марта 1926. године. На репертоару Скопског позоришта одржала се дуго и имала је велики успех код публике. Овом представовм Скопско позориште гостовало је и по другим градовима тадашње Југославије.

На репертоару Новосадског позоришта била је 12 пута, а премијера је била 21. маја 1926. године. У представи су учествовали тада најбољи глумци Новосадског позоришта, а представу је режирао један од најбољих позоришних редитеља, Михајло Васић. У свим најавама, новинари су истицали да је аутор жена и да до тада нису чули да је нека жена на нашим просторима написала позоришни комад.

Нормално је да је представа највише пута извођена у Лесковцу, где је постављена три пута. најпре 2. јуна 1928. године, а је премијера је одржана 16. септембра 1928. године у сали „Гранд Хотела“. Други пут је играна у сезони 1944/45. године и после само две представе, скинута са репертоара, највероватније из идеолошких разлога тадашње новоформиране власти.

Трећи, и послдњи пут, ова представа је играна за 70. годишњицу постојања позоришта у Лесковцу, 16. октобра 1966. године. Од тада, представа је играна још 57 пута, а могла је и више да није скинута са репертоара.

О комаду је можда најбољи приказ дао редитељ лесковачке представе из 1966. године Миодраг Гајић: „Безазлена шала Наталије Арсеновић „Лесковчани у Паризу“, написана, углавном, да насмеје гледалиште, носи у себи наговештаје патријархалне атмосфере старог Лесковца и менталитет његових грађана. Суочена са наивним, а духовитим и симпатичним Лесковчанима од пре четрдесет и пет година, са њиховим сочним жаргоном, начином мишљења које је опредељивала патријархална скученост – тек данас видимо, упоређујући, како је огроман пут пређен у овом граду. Слатко се смејемо превазиђеним наивностима, али се ипак препознајемо у некадашњим чаршијама.“[4]

V

БИСЕРНА КНЕГИЊА – Основна радња овога комада, који је остао у рукопису, је љубав двоје младих, Милана и Олге. Љубав се крила од Олгиног оца, који ни по коју цену није хтео да чује за Милана као зета. Љубавна идила се прекинула када је Милан морао да оде на две године ван места. Одлази, не знајући да је Олга у другом стању. За то је знала само њена другарица Ружа. Тајна није могла дуго остати скривена и Олга, под драматичним условима, напушта родитељски дом. Отишла је у Беч, где се школовала. Без средстава за живот, под тешким теретом душевне борбе, одлучује да са дететом закуца на врата родитељског дома. Опет није примљена и опет се враћа у Беч, а одатле иде у Одесу где налази уточиште код неког руског кнеза. Олга сазнаје да је Милан погинуо у Македонији.

Кнегиња умире, а кнез се жени Олгом. Када је избила социјалистичка револуција у припреми да напусти Одесу, Олга упознаје неке српске официре који су били у Русији и међу њима проналази Милана, свог некадашњег вереника, за кога је мислила да је мртав. Срећан преокрет у животу кнегиње Олге долази изненада. Упознаје и младог уметника, Пољака, иначе на положају дипломате, а у њему открива свог сина кога је њена мајка подигла. Бисерна Кнегиња срећно завршава свој паћенички живот. Само име Бисерна Кнегиња добила је због много бисера у њеном накиту, а свако зрно бисера била је њена суза.

VI

УДАЈ МИ ЖЕНУ – Коча, скопски ратни богаташ, индустријалац и банкар, све је стекао на сумњив начин. Припрост, нешколован, богат и оптерећен мегаломанским идејама, жели да мења све из корена, свој начин живота, живот у породици. Не може више да гледа стару служавку, оставља и жену са којом има кћер Васку. И другу жену оставља и жени се по трећи пут модерном Далијом. Због ћерке Васке, жели да нађе мужа за своју прву жену. И ту настаје заплет. Удаје жену, затим и ћерку и све се завршава весело.

VII

КАПЕТАН МИЛАН – Главни јунак ове драме у три чина је капетан Милан. У ствари, девојка Милена, која, када су усташе побиле целу породицу, одлази у шуму као мушкарац. Њену тајну зна само славни енглески авијатичар Џон Ирвин. По завршетку рата открива се тајна капетана Милана. Милена се удаје за друга из детињства, а Енглез Џон се жени вољеном девојком из Југославије и остаје у Југославији.

VIII

ТОШКЕ – Тошке је њена започета комедија о познатом лесковачком предратном адвокату и народном посланику. Комедија није завршена, у рукопису су остали само неки делови скице за ову комедију.

IX

ПРОФ. ДР ЖИВАН СТОЈКОВИЋ О ТРАЈКОВИЋУ – (…) За нас, старомодне историчаре, може на први поглед да изгледа прехрабро иступање самосталном књигом већ за време студија, али морамо признати да управо такви таленти, какав је млади Милан (Трајковић) улазе у живот богатим капацитетом знања и талентом који, када се споји са савременим технолошким могућностима, нема времена за чекање.

(…) Други значајан моменат у вези са појављивањем овог историографског првенца односи се на чињеницу да се ради о дами из Лесковца, Наталији Арсеновић Драгомировић, првој жени писцу комедија у лесковачком жаргону и јединој, колико нам је познато, у дугој историји овога града. Па ако у глумишту постоје примадоне, она је у нашем културном миљеу примадона, која је, како сама каже, схватила да је живот толико тужан, толико испуњен тешким и непријатним догађајима да се од сурове свакодневице увек треба бранити смехом. А сам аутор већ у уводу истиче да му је интересовање било усмерено у проналажењу женског лика који је у Лесковцу запамћен по неким културним или техничким достигнућима. Преко њеног лика покушао је да оживи женску страну лесковачке чаршије почетком XX века.

(…) Милан Трајковић се није упуштао у оно што припада књижевним критичарима. То је анализа и критички осврт на комедију „Лесковчани у Паризу“, што је, у сваком случају, посебна тема за обраду, у чему би помогле и бројне критике, наравно позитивне, после приказивања ове комедије у разним градовима Србије, затим у Сарајеву и Скопљу. Коликоје комад инспиративан показује и податак да је постављен и као мјузикл, маја 1928. године у Београду.

(…) Оно што је, пак, нови подстицај за истраживање јесте кратак приказ њених рукописа: „Бисерна Кнегиња“, „Удај ми жену“, Капетам Милан“ и „Тошке“, недовршена комедија.[5]

[1] Напомена: Библиографске податке уступио нам је Милан Ж. Трајковић. Напомена: Део тих података налази се и у књизи „Наталија Арсеновић Драгомировић“, Филекс, Лесковац 2010.

[2] Милан Ж. Трајковић, Наталија Арсеновић Драгомировић, Резиме, Филекс, Лесковац, 2010, стр. 63.

[3] Милан Ж. Трајковић, Наталија Арсеновић Драгомировић, „Кратак осврт на дело Наталије Арсеновић Драгомировић, стр. 31 – 35. Напомена: Приказ преносимо у целини. Књига је промовисана у Народном музеју у Лесковцу 13. марта 2010. године и о том делу, али и стваралаштву Милана Ж. Трајковића, тада студенту друге године историје на Универзитету у Нишу надахнуто је говорио проф. др Живан Стојковић, историчар..

[4] Драгутин Ђорђевић, „Наталија Арсеновић Драгомировић и њено дело“, „Лесковачки зборник“, XIX Лесковац, 1979. године. Напомена: Интересантно је рећи да је Михало Васић у Београдској опери режирао овај комад, али овога пута као мјузик – наводи Ђорђевић у цитираном чланку.

[5] Садржај књиге М. Трајковића „Наталија Арсеновић-Драгомировић: Увод, Лесковац крајем XIX и почетком XX века (Привредне прилике, Културно-просветне прилике; Слика Лесковца између два светска рата, Друштвени положај жена, Наталија Арсеновић-Драгомировић, Кратак осврт на дело Наталије Арсеновић-Драгомировић (Лесковчани у Паризу, Бисерна кнегиња, Удај ми жену, Капетан Милан, Тошке), Поговор, Скица за сценарио „Лесковчани у Паризу“. Сећања, Резиме (на српском енглеском и руском језику), Биографија, литература, штампа сећања; Рецензент књиге проф. др Живан Стојковић, историчар. Издавач Филекс, Лесковац 2010.

Advertisements

Оставите коментар »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.
Entries и коментари feeds.