Dom kulture Brestovac: Predstavljena zbirka priča Svetolika Stankovića „Poslednje putovanje Josifa Miljina“

март 4, 2017 у 7:38 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

kocic-stankovic-radovanovic-brestovac-promocija-1

БРЕСТОВАЦ, ЛЕСКОВАЦ – У Дому културе у Брестовцу синоћ је промовисана најновија књига Светолика Станковића, збирка прича „Последње путовање Јосифа Миљина“. О најовијем делу познатог лесковачког писца, поред аутора, говорили су проф. др Драгомир Радовановић, књижевник, аутор 150 књига и Данило Коцић, новинар и писац.

Опширније о Станковићу видети о в д е:

Светолик Станковић: Живот и дело

kocic-stankovic-radovanovic-brstovac-2

Ирена Димчић, организатор културних манифестација у Дому културе, укратко је представила аутора збирке прича Светолика Станковића истичући у први план веома повољне оцене које су до сада изрекли познати књижевни критичари, као и аутор рецензије књиге „Последње путовање Јосифа Миљина“.

Радовановић и Коцић сложили су у оцени да је Станковић мајсторским стилом написао ову збирку прича, која се појавила  2016. године у издању Пресинга из Младеновца. Поновили су и оцену рецензента и уредника Предрага Милојевића да „аутор танким нитима тка грубу стварност југа Србије и води читаоце кроз архаични свет у коме се мимоилазе прошлост и садашњост, ратници и песници, новинари и поратни профитери.“

kocic-stankovic-radovanovic-brestovac-4

Рад Светолика Станковића опширно је представљен у студији Данила Коцића „Лесковачки писци – трагови и трагања“ (Лесковац 2015, 2016).

radovanovic-dragomir-brestovac-1

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР РАДОВАНОВИЋ О СВЕТОЛИКУ СТАНКОВИЋУ – Говорити о стваралачком раду Светолика Станковића није нимало лако, јер је он аутор широке лепезе стваралачког рада и још шире лепезе стваралачких тема. Човек који би о његовом раду говорио мора да буде добро информисан о свему ономе што је тема његовог стваралачког рада. Но, истовремено сматрам да није превелики ризик говорити о његовом раду због тога што и она дела за које он сматра да су испод нивоа његовог критеријума, убеђен сам, да су изнад просечног критеријума у нашој, српској књижевности.

Ја сам се прихватио што аутор књиге, кога изузетно ценим, јер има животни пут сличан моме силом прилика сузбијао је свој стваралачки нагон да би обезбедио егзистенцију најпре себи, а касније и породици коју је основао. Други разлог је што је књига, која је пред нама, по своме квалитету, а у време поплаве свакојаких књига, то засигурно заслужује. Могу да наведем трећи разлог који уопште није мање важан, а то је што данас квалитетни писци остају на маргини, а испред њих се, као „вредни“ писци истичу разни србомрсци и старлете које као уметност приказују своје животне будалаштине.

Најпре ћу нешто рећи о аутору. Човек у зрелим годинама, човек пун знања и искуства, човек изузетне интелигенције, човек домаћин, човек достојан свакога поштовања. Вредан, радан, скроман, добар саговорник и још бољи друг и пријатељ. Читајући друге писце, како сам каже, пожелео је да и њега други читају и у томе је успео и ја му на томе захваљујем.

Како и рецензент каже „аутор танким нитима тка стварност југа Србије и води читаоца кроз архаични свет у коме се момоилазе прошлост и садашњост, ратници и песници, новинари и поратни профитери“.

Приче аутора Светолика Станковића су животне и јасне. Фабула иде устаљеним редом, као на филмској траци, нема прескакања, нема недоумица, нема застоја, нема филозофирања… Личности су јасно испрофелисане и не доводе читаоца у недоумицу каквих да их оцени. Језик писања је чист, језгровит, јасан, без туђица. Реченице су разумљивеи без употребе сувишних речи. Многе од њих, када се изузму из дела, могу да постану афоризми.

Аутор Светолик Станковић пише лако иако му теме неких прича нису лаке. Вешто води фабулу, а расплет даје онако како сматра да треба, премда је у неким причама могао да буде другачији, али то је његово стваралаштво, његов рукопис и баш то оставља печат о аутору.

Дакле, описи су кратки и јасни, радња тече као живот, а из прича се могу извући задивљујуће дефиниције, рецимо живота, старности, равнодушности или оцене стања у друштву кроз само један исказ конкретно „воз касни 150 минута“.

Могу слободно да кажем, без икаквог претеривања, да је аутор овом књигом уградио још један камичак у зид наше културе, који упркос свему, захваљујући оваквим ауторима, расте из дана у дан, или како аутор сам каже, он је овом књигом „бацио неколико шаки шодера у рупу наше некултуре“.

Овом, а и претходним књигама, аутор је скренуо пажњу на себе. Могао је он и раније да буде запажен, могао је да добије и престижне награде, могао је да има запажени публицитет, да има велике тираже, али он то није хтео, нити желео, јер је требало да се одрекне себе и својих убеђења. Требало је да са места пуно топлине са којима пише о своме завичају, о тзв. „малим људима“, да окрене лист и о њима пише најгоре.

Ја му се на томе захваљујем, што је успео да остане скроман, што је остао веран свом домаћем васпитању, својим ставовима и погледима на свет и нашу сурову реалност, што је остао свој. И сигуран сам да није погрешио при избору. Ми одлазимо и пролазимо, а дела остају. Његово дело ће живети и дуго после њега, а не као код неких само док су на власти они којима су служили.

Задовољство ми је да баш данас, на овоме скупу, саопштим да смо се нас неколико књижевника, чланова УКС, договорили да аутора Светолика Станковића предложимо за пријем у наше удружење (УКС), које је најстарије и најугледније на Балкану и Европи и траје више од 100 година. Договорили смо се једногласно, јер смо реално оценили његово дело, његово достојанство и част, његову борбу за квалитет у књижевности, његову посвећеност раду, његову помоћ коју пружа младима још неафирмисаним  ауторима и његове животне ставове и погледе на свет, као и његово залагање да се ствари мењају набоље не само у књижевности.

Књигу која је пред вама топло препоручујем да прочитате како бисте се уверили у оцене које сам изрекао. Нека му је са срећом ова књига и нека настави са својим радом не само ради себе, него и ради нас, његових читалаца, и ради обогаћивања наше, српске књижевности.

Аутору Светолику Станковићу препоручујем да остане веран својим идеалима, ставовима, принципима, људским и уметничким, и у најтежим тренуцима и искушењима и постане духовно и морално громада нашега поднебља и нашега времена. Светионик слободољубља, правдољубља и родољубља да остане бранилац сјајне српске културе, традиције и националне баштине и да се, камо среће по благослову велике Десанке Максимовић, овакви уметници – иљаде.

koci-danilo-djepmer-2-mart-2017

ДАНИЛО КОЦИЋ О ЗБИРЦИ „ПОСЛЕДЊЕ ПУТОВАЊЕ ЈОСИФА МИЉИНА“ – Ако је истина да су сећања краљевство сиромашних којем нико ништа не може, нити се боји кога – како записује Светолик Станковић у причи „Последње путовање Јосифа Миљина“, по којој је и збирци дао именослов, могло би се закључити да је писац у овој антологијској причи, пуној драматичних детаља, на најбољи начин одсликао поетику људског трајања у којој се, као у делима Боре Станковића, испреда тужна прича која се најјаче исказује кроз нестално људско трајање у знаку „жал за младост“.

У причи „Последње путовање Јосифа Миљина“, јасно се „одсикава висок, кошчати старац (76 година), потпуно седе косе, покривене олињалом шубаром, дугољастог, избразданог лица које вапије за бријачем, у избледелим шајкачким панталонама и кошуљом која је некада била бела, прилази клупи (поред самог улаза у школско двориште), од храстових дасака, без наслона, довољно велика да више људи могу да седе и доконују“.

Станковић описује историјат саме клупе – што је други део тока ове приче. Њу је, појашњава писац, према једној причи баш ту поставио сеоски кмет Марко Ајта, јер је „одатле волео да гледа љескаво-сребрнасту траку Мораве у тиха предвечерја док су звона са брђанске цркве отужно звонила, најављујући празнике, рођења или нечију смрт“. Рекло би се да та клупа није у дослуху са главним током радње, али наставак ове узбудљиве приче потврђује супротно. „Потпуно смирен, седи на клупи, пуши и гледа црвено ужарени котур сунца које се лагано скрива иза врхова далеких планина“. Ту, док седи на тој клупи, која је својеврна историја села затуреног у планини, Јосиф Миљин „тоне у сећања на младост“. „Остала су му само сећања… Зна да старост није радост. Али, тешко ономе ко је не дочека.“

Аутор мајсторски наставља причу у чијем је средишту „невоља којој се Јосиф никако није надао“. Дознајемо да је добио писмо од љубави из београдских дана, Данице Колунџије, „уз молбу да, ако икако може, дође до ње, да га види још једном, пре но што увек склопи очи“.

Светолик Станковић љубав двоје, Јосифа, који је већ био ожењен и догурао до 45. године и 28. годишње Данице описује кратко, али веома сугестивно, као и сваки добар писац прича које имају романтичарско-трагичну боју звука.

Из свог завичаја, Брда, Јосиф креће после нимало пријатног разговора са сином и снахом. „Живот му се претворио у настојање да никоме не смета. Помирен са свима око себе, ћутао је, пушио, седео на клупи, сећао се, сећао, сећао…“ Њега, Јосифа, као и многе заборављене људе у српској недођији, сутрашњи дан није интересовао.

Ова прича, која има јасан драматуршки ток, исписана мајсторским стилом уметника коме је чиста српска реч препознатљива у преосталим причама и другим делима, завршава се трагично: Јосиф испада из воза који је „тутњао моравском долином пуном брзином“. „Наочаре су му се замаглиле, само да пређе други вагон, па ће их обрисати. Закорачи… у магновању, крајичком свести, неповртно касно схвати, да је закорачио у празно.“

Сутрадан Даница у „Политици“, у рубрици „Кратке вести“, дознаје да је страдао Јосиф Миљин. За ову трагедију оптужила је себе: „Када је ћерка ушла у њену собу, носећи доручак, Даница је лежала, главе заваљене уназад, са отвореним устима из којих је цурио танак млаз крви. Широким стакластим зеницама гледала је у вечност, тражећи свога Јоцу.“ Тако Станковић завршава историју једне љубавии смисленицу, али и несталност људског трајања.

Овом збирком прича аутор је још једном – као и у ранијим делима – потврдио да је изузетно талентовани писац, један од понајбољих у савременом стваралаштву Лесковца и југа Србије.


.

Advertisements

Оставите коментар »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Блог на WordPress.com.
Entries и коментари feeds.