Milica Nikolić: Roman „Koma“ promovisan u Leskovcu

nikolic-milica-koma-roman-mala

LESKOVAC – Večeras sam se probudila iz kome posle 23 godine, poručila je na promociji dugoočekivanog romana „Koma“, mlada spisateljica i glumica Milice Nikolić u sali hotela „Hajat S“ u Leskovcu.

„Koma“ govori o neobičnoj životnoj priči Zorane Lazarević, koja je zapravo i prototip autorke koja je imala samo 5 godina kada su joj deca na ulici brutalno saopštila da je usvojena, a 16 kada je počela da traga za svojim biološkim roditeljima, iako su joj njeni „pravi“ roditelji pružili svu ljubav i topli dom. „Na promociji večeras moja prva majka sedi možda baš za vašim stolom, i znam kako se oseća u ovom trenutku, ponosna na ćerku koju je odgajila“, poručila je Milica majci koja je usvojila i izazvala buru emocija u Sali – prenosi JUGmedia.info.

nikolic-milica-nova-mala

Ovaj roman, istovremeno i psihološki i ljubavni, ali i sa momentima drame u sebi, nikoga neće ostaviti ravnodušnim, a mnogima će promeniti i život, poručeno je sa promocije „Kome“.

dincic-ljubisa-i-milica-nikolic

LJUBIŠA DINČIĆ: TRAGANJE ZA SUDBINOM – Poštovani ljubitelji knjige! Ja ću vam govoriti o jednom životu koji je bio bačen, pa vaskrsao i vraćen na početak. To temeljito stoji u ogledalu ove knjige, koju s velikim zadovoljstvom i ponosom promovišemo večeras. Dakle, govoriću vam o poimanju lakoće odricanja, napuštanja i fenomenu straha od ćutanja i sakrivanja istine. Zapravo, o svemu ovome, ovo hrabro dete, tražeći odgovor i povod počinitelja, otvara stranice za brojnu čitalačku publiku, ali i za sve one koji tragaju za izgubljenim poreklom i u tome ne odustaju.

To traganje za istinom, kao nostalgija za izgubljenim snom, započeto u glasu iz kartonske kutije, tamo negde na nekom dalekom mestu za ostavljanje suvišnih i nepotrebnih stvari, bez adrese, pre dvadeset i tri godine – traje i danas. Ta potraga za buđenjem i životom, za kap iskrene krvi porekla, sa mesta za odbačene stvari pa sve do danas, od ruke koja je smela da gurne živi kamen u snegu, do potrebne sreće i glasne radosti, nema nameru da kleveta i sudi ostavljačima. Dovoljno je, za kaznu, samo brojanje godina u bežanju, ili kajanje za greh pred Gospodom i svetom. Ostavljenima, kojima sudbina treba sama da nađe put, mogu da tragaju u ljudskom bespuću bojeći se jedino da ne ostanu sami. Jer, opasno je biti sam. To grešni ljubavnici možda nisu znali!

Iskrenost je teška i suvišna, ako se prećutkuje i taji da se ne obelodani poreklo tog glasa iz kutije na nekom mestu, kraj kapije i zamrznutog puta koji ne vodi nigde, bez straha od februarske zaleđene magle, koja je mogla da se probudi i zaustavi dah. Pokušaj oduzimanja  disanja nije gušenje obesti, pomračenje strasti i veličanje bezuslovne slobode posle straha, već otuđenje svih simbola života. I potezanje za pravdom ne iziskuje pokajanje. To nije traženje samoće od samog sebe, ili bežanje od tajne, koja bi ponizila gordost, to je hrabrost da se ponizi tuđi život tek rođenog deteta. Rodi se kamen i baci negde u stranu, bilo koju i bilo gde.

Ali, to traganje za istinom, kamena koji je postao čovek, podignutog sa zemlje, po poimanju spisateljice, nije vinut u svet da gori u ognju prezira i gorčine. Čuva se na dohvat ruke, na vidnom mestu, i ne daje drugima u naručje. Za inat onima koji se više ne sećaju mesta kraj kapije za opraštanje grehova, koja se više ne otvara zato što je ključ od katanca u drugim, pravednijim i iskrenijim rukama, koje znaju za roditeljsku ljubav.

Traganje za sudbinom nalik je brodu bez kormila. Istinu pokrivaju talasi, a vetrovi ne umeju da broje dane nadanja u peni zabrinutog mora. U iščekivanju dana da voda zablista i s visine dođe reč istine, možda će se tada i nebo nasmejati. A strah od prizora bacača kamena u vodu možda i ne postoji, a kamo li da prepozna kutiju iz koje se glas čuje čak dovde, do ovog mesta. Jer, posle svega, uviđaj stida neće dati slobodu onima koji su mogli, a nisu hteli, ili nisu bili zaraženi bolom od tek stvorenog života.

Kako da im se oduži za ovaj život, onima koji kriju istinu, za sve ove godine, i nebrojane dane. Opraštanje za poklonjeno disanje – da! I za ništa drugo!

Toliko o onima koji su bili hrabri da na februrskoj promrzloj magli, na rafalnoj vejavici ostave plen ljubavi, u kartonskoj kutiji, na nekom mestu tamo negde, nije ni važno gde. Na kraju, pobedila je ona, ova mlada žena, još devojčica. Traži istinu i ništa više. Sve ostalo ima.

Upoznao sam je pre dve godine, na promociji njene prve knjige, koju je smela da napiše u devetnaestoj godini. Nije to uspela za inat.Ne da bi pokazala da je neko pogrešio – već da te, za kojima traga, ponizi stidom. I danas ne znam da li je bolji pisac, ili je bolja glumica. Talentovana, nesvakidanja, hrabra i odvažna. Pleni na pozorišnim scenama po Srbiji, a danas prkosi svojim novim romanom. Ja ću je, obećao sam, voditi kroz svet pozorišne umetnosti, koliko znam i mogu, a neka sama osvaja one koji vole dobru knjigu. Biću srećan i ponosan tek kad je vidim u naslovnoj ulozi – Gospođe ministarke u Narodnom pozorištu. Jer, ona ima svog dedu, koji je čuva od lošeg društva i gradskih mangupa. Ja rekoh svoje. Srećno, dete moje. Hvala vam.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s