Danilo Kocić: „Prva ljubav“, priča za mlade iz zbirke „Nevreme“

kocic-danilo-kraj-vlasinskog-jezera-na-zadatku

(Прича за младе) – Ништа, ваљда, није лепше од прве љубави. Све остале су само – друге. Прва љубав се зато најдуже памти и целога живота препричава, до детаља, све оно што је везано за њу, ту прву љубав.

Казах: „Прва љубав ми је личила на ружу која је цветала у најлепшој башти поред наше старе куће. У тој башти, тај најлепши цвет, била је она, прва љубав. Име чак и није битно, важно је да ми се чинила прелепом, што је важно за моје снове, а и сада ми се чини да је то била најлепша девјочица коју сам срео у животу!“

Рече: „Да није то била Јасна, која је у време летњег распуста долазила у наше село чак из далеког Лесковца? Можда Милица, која је из Лопушње повремено навраћала код своје баке у Доњој махали. Није ли то Милева, коју си, сећаш ли се, тако нежно помиловао по коси када смо првог школског дана чекали у реду за следовање испред школе?“

Казах: „Све љубави су тајна за друге, оне треба да живе само у нашим срцима. Када би други сазнали за њих, пореметио би се сан о првим љубавним мукама и првим љубавним жељама. Зато, говорили су ми старији, немој никоме да се повераваш која ти је прва љубав! Можда ће неко пожелети да она и њему буде прва љубав, па ће доћи до силног неспоразума и, можда, велике свађе.“

Рече: „Ни ја нећу да ти кажем која је била моја прва љубав. Из ината, иако би, уз мало мука, то и могло да се догоди. Само, да те мало мучим, могу испричати како смо се упознали. Било је то овако. Једнога дана послаше ме родитељи да донесем воде са оног извора у центру села. Волео сам то да радим без очевог наређења, јер се око тог извора увек окупљао занимљив свет. То нам је, сећаш се, било место где смо се често дружили, шалили, где смо се договарали шта ћемо радити наредних дана. Крај изворишта није било никога, захватих воду и када сам се припремао да кренем, наиђе она. Хтела је да захвати воду. Носила је лепу тестију, сећаш се и ти оних тестија које смо и ми имали. Узох да јој помогнем, али се деси малер. Тестија се разби! Мојом кривицим! Испричах њенима шта је било, опростише ми, али све казаше мојима, па сам тада, као и оне зиме кад смо крали сушено месо, добио силне батине. Мајка рече: „Да се ниси загледао у њу не би сломио тестију!“ „Није тако!“ – одговорих. Није вредело. Што сам се више бранио, све су ударци били жешћи. Реших да будем херој и да истрпим! Можда сам је због тих батинању и заволео!

Казах: „Гле, бога ти, и ја сам због прве љубави добио силне батине. Било је лето, тек се завршила школска година. Знаш какви смо били ђаци, следиле су родитељске награде. Увече смо имали права – после бројних дневних обавеза – да изађемо до центра села. Могли смо ту да седимо сат – два и када већ почиње да се смркава, око осам, пола девет, враћамо кући. Те вечери закасних. У наше село су пристигле неке девојчице из града, али није било оне Јасне коју ти помињеш. Загледах се у једну од њих. Био је и мрак, па је добро нисам видео; само ми се чинило да има лепе увојке, а по дивном гласу рекло би се да је врло лепа. Знала је лепо да се смеје и да нам прича такве приче да смо је сви, хтели или, слушали, готово и да нисмо дисали! Одједном, зачух глас мога оца. Каза: „Ту ли је Алекса!“ Рекох: „Ту сам, тата!“ Када сам се припремао да му кажем зашто још нисам дошао кући, уследило је такво ударање неком батином да су сви морали да беже куда су их ноге носиле. Бих постиђен због тога, али шта се ту могло. Тада рекох: „Када поодрастем, вратићу ове силне батине!“

Рече: „Са оном девојчицом што је хтела да захвати воду, а ја јој разбих тестију, виђали смо се после неколико пут. Говорио сам јој како има добре родитеље, само није требало да кажу мојима што сам сломио тестију! Казах јој да сам због тога добио силне батине. Рекла ми је како јој је жао и, када би могла, она уместо мене би хтела да добија батине! Како то може, казах, али ми је било драго што је била спремна да се жртвује за мене. Видео сам како је поцрвенела, а и мени је нека ватра избила по лицу. Када смо се други пут видели, била је већ подрасла девојка, готово спремна за удају. Нисам ни имао смелости да јој се обратим. Она ми приђе и рече: „Сећаш ли се оне тестије што си је поломио на извору?!“ Казах: „Како се не бих сетио, због ње сам добио и силне батине?!“ Каза: „Тата купио нову, али ми више није дозвољавао да је носим до извора. Рече, сломиће је неки дечко попут оног Алексе, оног што је сада израстао као вити бор, па ми криво што сам његовим родитељима рекао шта се догодило, а они то преозбиљно сватили и претукли га!“ У земљу да пропаднем! Ни до речи нисам могао да дођем. Од неке силне милине, у срцу сам осећао као да се нешто топи. Боже, помислих тада, да ли је то прва љубав? Лето је, а нама се чини како нас хвата нека силна дрхтавица од које не могу да се смирим и да контролишем себе!“

Казах: „Никада нисам срео ону девојчицу. Када ме је онога дана отац почео да туче, и када су сви почели да беже, добро се сада сећам, дотакла ме је својим раменом, а њена коса ми, за трен, прекри лице. Сада се мени чини као да тај нежни додир и даље осећам на моме телу, мирис њене предивне разбарушене косе и да чујем у срцу неки нежни, блажни глас. Боже, каква је то милина, да човек полуди. Казах једном оцу: „Зар си баш морао онако да поступиш?“ Рече: „Морао сам. Да су и мене моји родитељи тукли, ко зна где бих догурао и каква би ми судбина била.“ Рекох: „Можда би ти била лепша, али мене не би било! Рече: „Стварно, тога се нисам сетио!“

Ти рече: ,,Трећи и последњи пут сам је видео пре њене веридбе. Чуо сам да њени хоће да је удају, јер је, наводно, престарела, а тек јој је била двдесет и прва година. Али, и сам знаш какав је обичај у нашем крају: девојке се младе удају! Лепо била обучена. Био је празник. Петровдан, наша сеоска слава. Чинило ми се као да гледам неко божанство. Са њом неколико другарица, као да их и не примећујем. Казах: „Лепо изгледаш!“ Не одговори. Само се смејала. Нешто ме осоколи, па наставих: „Волео бих још један крчаг да разбијемо, па неке обоје добијемо батине! Она се и даље смејала. Осећам да јој је мило што чује ове моје речи. Позва је нека другарица; изгуби се у гомили света. И ту слику гледам, ево, целога живота!“

Рекох: „Судбина је исписала други мој живот. Није више било батина, али ни оне прелепе девојчице која се тако дивно смејала. И када будем умирао, сећаћу се ње! И ниједне друге!“

Рече: „Видиш, мој стари друже, у мом случају је судбина хтела да оженим баш ону што је позвала моју прву љубав да крене са њом и да се изгуби у гомили света. До детаља ми је испричала шта је онога дана, на Петровдан, видела и чула. Казала је да је тада решила да се уда за мене, јер сам јој био прва љубав. Допао јој се глас сеоског заводника! И ништа друго.“

dadince-januar-2017-1

ДАНИЛО КОЦИЋ

Данило Коцић рођен је 4. септембра 1949. године (село Дадинце, Власотинце). Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор Устава СФРЈ и Српског језика у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце).

Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу „Јединство“ 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Један је од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник „Помака“.

Коцић је члан Савеза књижевника у отаџбини расејању (СКОР).

КЊИЖЕВНИ РАД:

Романи: Изабрани живот (Из бележака мојих дана, Лесковац 1997), Изабрана тишина (Случај новинара Косте Даниловића, Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012); Измаглице (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, И део (Лесковац 2016); Изабрани списи – сликање меморије (И) (романи, приче, песме, стручни радови, Лесковац 2016);

Збирке песама и прича: Чудна лађа (Лесковац 1987), Дневник на распусту (Лесковац 2002), Говор камена (Лесковац 2004), Песма жени (Власотинце 2007); Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016);

Студије: Лесковачки писци – трагови и трагања, И-ИИ (Лесковац 2015, 2016); Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016)

Приређивачки рад: Лесковачки песници – трагови и трагања (Панорама лесковачког песништва 1944 – 2014), Лесковац 2015. године.

Добитник је бројних признања, а 2016. године додељена му је Октобарска награда Лесковац за изузетан допринос новинарству и пручавању лесковачке књижевности, односно за двотомну студију Лесковачки писци – трагови и трагања И-ИИ, прво издање 2015, друго 2016. године (око 2.000 страна великог формата).

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s