Danilo Kocić, novinar i pisac: „Tužne pesme“, priča iz zbirke „Nevreme“

Koci danilo cvetnik 4

Све је у његовој причи било обојено класиком и сентименталношћу док је беседио о својим укусима, страстима и сновима. Прошле суботе, крај реке, упознао сам једног филозофа, који је боравио у Грчкој. Тражио је посао, али безуспешно. Тог боравка се сећа по замагљеним стаклима на улазиним вратима железничких станица и тихом, сетном отпоздраву неком човеку кога је ту први пут срео.

Тај филозоф се касније посветио сликању. Имао је дара. У његовим сликама, небо над мојим селом најдуже сам памтио по тим сликама на којима су се јасно распознавале све дугине боје.

У младости сам често, подсетила ме је његова прича, походио завичај размишљајући у недоба о мржњи и људском лудилу. Брзо сам схватио сву суровост људског тајања и сву неизвесност сутрашњег зимског дана.

Понекад помислим да сам у прошлом животу, у годинама које су пролетеле као лептирићи, био неки уметник, јер ме је окруживала осама, а она је згодна јер нам је пружала прилику да се присетимо тих минулих тренутака када смо се дружили и у тишини сањали неке будуће дане.

Постоје тужне песме, заборављени људи и неизмерно сањани дани среће. Од свега нас највише узбуђује шапат неке особе коју смо прижељкивали да пристигне из даљине. Тада сам схватио да су срећни и они несрећници који су могли да размене адресе пријатеља у туђини. Јер, када се зачне живот, тада је нејасно шта ће се даље догађати. Неки су давно отишли у предалеке крајеве и њима највише недостаје собичак интиме родног краја. Бескрајна је то прича у којој се све слаже. Само, кажу ти далеки путници, једно не: туга је променљиво место! Она сада станује овде, у близини новог дома у туђини.

Њима, и свима нама, ма где били и које школе посвршавали, остају замагљени снови и надања. После смрти нама најближих, остаје само понека фотографија и једна или неколико речи које одзвањају у даљини. Све остало се претвара у неку недокучиву митску неслогу и у прах времена.

У усамљености и немаштини најважније нам је било да преживимо бар неколико наредних дана туге. Знали смо да је најтеже написати истину о себи. Због тога се из тих прохујалих дана најрадије сећам пространстава зелених поља, ливада и шума.

Пред крај живота, говорили су ми старији људи мога Забрђа, каткад се рађају неке нове наде, а онда све креће у суноврат. Људи остављени сами себи постају нејаки, каткад толико немоћни да се прибојавају и најобичнијег ветра, а долазак невремена буди у њима страх од скорог пристизања смрти.

Да бисмо завршили започето, потражимо часак мира! Понекад, само понекад, шетамо наизглед изгубљени, замишљени, досађујемо се, а тада, у ствари, живимо свој живот. Ослобађамо се својих година и свега онога што нас доводи до овакве судбине. Жури нам се, жури, да испричамо поетику појединих крајева овога света. Од „трубе до тишине“ често стоји читав један људски век. На почетку поетике века је рађање, на крају неповратни смирај! Страсти, страсти, страсти… Нестале са доласком тако непожељне старости.

О, пијана сенко живота, зашто ме сада мучиш када ми је преостало тако мало наде!

 dadince-januar-2017-1

ДАНИЛО КОЦИЋ

Данило Коцић рођен је 4. септембра 1949. године (село Дадинце, Власотинце). Коцић је професор књижевности и дипломирани правник. Као стипендиста Косова и Метихије, (1972/73) био је професор Устава СФРЈ и Српског језика у Гимназији „Браћа Рибар“ (Исток). Радио је и као професор књижевности у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ (Власотинце).

Коцић је био новинар и уредник у приштинском дневном листу „Јединство“ 1977/1978. године, а затим је три деценије радио као новинар – дописник Политике из Лесковца и југа Србије. Један је од оснивача (био је и председник) Удружења писаца Лесковца и стални сарадник „Помака“.

Коцић је члан Савеза књижевника у отаџбини расејању (СКОР).

КЊИЖЕВНИ РАД:

Романи: Изабрани живот (Из бележака мојих дана, Лесковац 1997), Изабрана тишина (Случај новинара Косте Даниловића, Лесковац 2000), Изабрани дани (Лесковац 2012); Измаглице (Лесковац 2016), Аутобиографија – време сенки, I део (Лесковац 2016); Изабрани списи – сликање меморије (I) (романи, приче, песме, стручни радови, Лесковац 2016);

Збирке песама и прича: Чудна лађа (Лесковац 1987), Дневник на распусту (Лесковац 2002), Говор камена (Лесковац 2004), Песма жени (Власотинце 2007); Невреме – приче из завичаја (Лесковац 2016);

Студије: Лесковачки писци – трагови и трагања, I-II (Лесковац 2015, 2016); Хумор у делима писаца лесковачког краја (Лесковац 2016), Говор Лесковца и југа Србије (Лесковац 2016)

Приређивачки рад: Лесковачки песници – трагови и трагања (Панорама лесковачког песништва 1944 – 2014), Лесковац 2015. године.

Добитник је бројних признања, а 2016. године додељена му је Октобарска награда Лесковац за изузетан допринос новинарству и пручавању лесковачке књижевности, односно за двотомну студију Лесковачки писци – трагови и трагања I-II, прво издање 2015, друго 2016. године (око 2.000 страна великог формата).

 

Advertisements

1 Comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s