Leskovački pisci: Dušan Dojčinović – uskoro druga zbirka „Svetionici u magli“

pesnik novi 2 dojcinovic

ЛЕСКОВАЦ – Душан Дојчиновић рођен је 1. јуна 1972. године у Лесковцу, по вокацији економиста за робни промет, а по перу песник и писац. Био је активни члан Књижевног клуба Глубочица из Лесковца. Тренутно је члан Библијске школе при Православном храму Црквене општине Лесковац. У 2016. години објавио прву збирку песама на језику дијалекта – Уклети брод. Пре тога објављивао песме и кратке приче у гласилима: Наша реч, Наше стварање, као и Помаку, Благовеснику југа Србије и Благовеснику Св. Симеона Мироточивог.Часопис Градина, у последњој, најновијој свесци, двоброју, објавио је песму: Једна моја песма Николају Тимченку.

Електронски часопис за хумор и сатиру из Републике Српске (Бањалука) „Носорог“ номиновао га за годишњу награду 2016. године, што је он сматрао за велики успех, за њега лично, као и град из кога потиче. У ауторском издању објавио је збирку „Уклети брод“. Преносимо неколико песама овог све присутнијег лесковачког песника.

Ове године Дојчиновић планира да објави збирку песама под називом „Светионици у магли“, која има три циклуса: 1. љубавне песме – Песме љубави и надахнућа, 2. песме на језику дијалекта и 3. духовне песме.

dojcinovic dusan Ukleti brod mala naslovna

РЕЧ АУТОРА

Такој. Да ви рекнем неку реч у шаљив тон, јер то је 100% поезија на дијалект, не’е прскана са фразе и  увукување у дупенце на фразери и интелигентни, нађубрена са ђубрета која се истицав. Овде сам си срочио тој што сам издекламовао кроз књигу. К’о пред огледало у моје купатило које сам теја да кажем с’ моје песме на Лесковац, из Мали Манчестер, на дијалекат.Посереш му се на њи’, ће рекнев неки.

П.С.

Сам си написа госпођа ’Ивке и големе целивке! (Из збирке „Уклети брод“)

 

АЛЖИРСКА ОСА

 

Да, проба’,

једну.

Eво, к’о онај Из Магарево (Прокупље)

пчелу,

љуту к’о оса.

Гратис.

За интимно повећање, поноса!

Да ви’ш!

наду се одма’,

к’о млеко кад прекипи.

А ’бем ти чипку,

и чу од негде:“ пи!пи!пи!”

Ал’ овој неје слива,

знав жентураче.

Ни сливче, жилаво из моје сокаче…

Овој је оса,

директ из Алжир.

С’ њума сам наш’о спокој и мир!

С’м, гу извадиш из шибицу,кутиче

пецне те к’о ком’рц,

пипне те к’о рибче.

C’м, гу извадиш из шибицу,кутичe,

с’м гу бутнеш у гаћке.

У гаћке,

пецне те, ма,

нема да осетиш,

на куд своју драгу

ко стршљен, полетиш.

Нема да трљаш с пес’к, да прође,

од Алжирску осу тај мука сама искочи.

Добијеш на поносу,

од арно

ти к’о на коња испаднев очи!

 

„ВАЗДУХОПЛОВ“

Ваздуплохов шибам,

такој,

к’о, ваздуплохов иза мен’,

остављам бели траг

к’о авијатићар у авион.

Нов терам и возим ваздуплохов.

Испод мене видим

и Бабин Зуб, Стару Планину и планину Кукавицу…

Да виш пулс,

леле,

пипни жилу куцавицу!

А, прелетим с ваздуплохов и Тресибабу.

Ту је ваљда,

деда неки тресја бабу

к’о мочварну жабу,

к’о стару сливу

‘бем ти дзиву!

Ваздуплохов је лапсус

на једног важног политичара,

ал’ нема везе.

Jа летим с’ ваздуплохов, нов

и код К’рнчко,

изнад Мрштане, куде је утрина,

и Божја Бара.

 

ГЕГУЛА

Не смићам ги ја,

к’о на мен’ што гужва смића.

Не смића ги гунгула,

смића ги тој што знам,умем,

смића ги гегула!

Задоцинија сам, да биднем к’о татко,

да знам од т’н’к рус, влакно,

висок напон,

куде се струја из хидро-централу денула.

Ће викав, па да сам се пошакнуја.

Ће викав, па да сам гегула!

Да сам се метнуја, на деду,

с мистрију, шпаклу, зид да сам зидаја.

Ће викав, па да нисам у реду,

да нисам под либелу,

да сам човек-нула,

да сам гегула!

Остаде ми тој:

да пишем, бришем, уздишем.

За тај таленат, моја мала је чула.

Ал’ викав,

од тој се не живи

што се инспиришем од почетка до крај.

Гегула!

Од почетак до крај.

Гегула!

Занимање, професија–гегула!

Од почетак, занимање ми је гегула.

Можда и ти ниси чула до крај,

професија ми је: ге-гу-ла!

 

ПЕТЛЕНЦЕ

               (комендија мора даље)

Такој је Кичкок

чувен редитељ

чини ми се гледаја на вр’

кров у Енглеску

и настаја је филм

„Север северозапад“

пцихо трилер

 

У данашњо време

петленце је превртљив

човек

једно мисли

друго пише

треће работи

 

опањкава човека

па дојде

да се с њега гости

 

пеленце је малецно

и вика семисирче

и за ралику од кокошку

не сноси јајца

сву ноћ кукуриче

и кад стамњује

и кад свањује

па га народ вика

петленце

лажовенце

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s