Gordana Pavlović, književnica: „Zaveštanje mom srpskom rodu“

pavlovic-gordana-pesnikinja

Гордана Гоца Павловић, српска књижевница, рођена је 16. маја 1971. године у Сарајеву.  До сада је објавила седам  књига: „Аманет“- поезија , „Кад душа проговори“-поезија и проза , „Потка живота“-поезија , „Шкриња успомена“-кратке приче, „Пукотине срца“-вишејезична поезија, „Челична воља“-роман, „Вртлог“ -приче и есеји. Роман „Челична воља“ је проглашен за најбољи роман ИК СВЕН  за 2015.годину и због свог квалитета и јаке поруке коју носи заступљен је у школским библиотекама широм Србије. Песма „Шта ће ми?“-у јуну 2014. године  освојила је другу награду на Међународном фестивалу „Лирични гласови“ у Бугарској. Њене песме и приче су  објављене у преко 100 различитих зборника и антологија.

Члан је Удружења књижевника Србије и редовни члан Матице српске, Нови Сад. Такође, члан је  „Седмице“ из Франкфурта (подружница УКС-а); „Горске виле“ из Подгорице (Колективни члан Матице Српске); почасни члан књижевног клуба „Душко Трифуновић“-Кикинда и почасни председник Удружења слободних стваралаца „Алекса Шантић“-Република Српска.

Рецензент је више од 70 књижевних дела у Србији и иностранству и уредник је великог броја књига. Песме су јој преведене на македонски, енглески, немачки, бугарски, албански, словеначки  и као такве презентоване у различитим новинама и културним установама широм света. Поједини текстови из књиге „Завештање мом српском роду“ објављени су на великом броју интернет портала, новина и веома изузетно добро прихваћени од стране читалаца. Живи и ствара у Београду, уз подршку својих најмилијих, супруга Љубише, сина Николе и кћерке Анђеле.

pavlovic-gordana-zavestanje

I

ГОРДАНА ГОЦА ПАВЛОВИЋ: ЗАВЕШТАЊЕ МОМ СРПСКОМ РОДУ

ПРЕДГОВОР: „…МОЈЕ ПЛЕМЕ СНОМ МРТВИЈЕМ СПАВА…“      

„Моје племе сном мртвијем спава,      

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ни плача ни молитве;

у ад ми се свијет претворио,

а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино!

О кукавно Српство угашено!                                 

зла надживјех сваколика

а с најгорим хоћу да се борим!

Да, кад главу раздробиш тијелу,

у мучењу издишу членови…

Куго људска, да те Бог убије!

Али ти је мало по свијета

 те си својом злошћу отровала,         

но си отров  адске  своје душе

и на овај камен избљувала?

Мала ти је жетва сва Србија

 Од  Дунава до мора сињега?

На трон сједиш неправо узети…“

Петар Петровић Његош – „Горски вијенац“

II

Гордана Гоца Павловић појавила се изненада у мом свету, очарала ме и задивила  својим расадником духовног блаженства. Задивила ме је сазнањем да не пристаје да буде оруђе непознатих смерова.  Необична и јединствена по својој интелигенцији, као и по обиму стваралаштва.Изузетна хроничарка времена прошлог и садашњег, чији су правци интелектуалног рада нашли свој посебан израз у њеној изузетној поезији и прози.

Сваки песник и приповедач има нешто што је њему својствено, али код Гордане је оригиналност оригинална. Она је другачија од других. Њене теме не изненађују новином, али изненађује начин на који нам их она представља. А представља их снажно, несвакидашње чудесно.

Као ретко ко, Гордана је  умела да схвати туђе идеје и да се надахне њима. И да их начини својима, на један јединствен начин. Усудила се да проговори о ономе о чему се овде не говори на прави начин, или се уопште не говори. Њене потресне песме и приче су попут рељефних фигура највештијих вајара и док их читате имате осећај да се оне крећу, да живе пред вама, несвесно остављају дубок траг у вашем сећању.

Господ је Гордану  обдарио раскошном лепотом мисли, коју она несебично дарује својим читаоцима. На чудесан начин она нас уводи у ово своје раскошно здање, саткано од бола, вапаја,поноса, али и прекора због нашег ћутања опомињући нас на сваком кораку да је „Заборав већи злочин  од самог злочина.“

Већ на самом почетку ове књиге читаоцу је јасно шта има очекивати у овим редовима у којима  нам ауторка упорно скреће пажњу на све отрове унете споља, отрове који раздиру и нас и нашу прекрасну отаџбину  Србију, „ А ми ћутимо…“ Попут ње и Дис је залуд вапио 1910.године да „будућности затровасмо све изворе“. А ми као да ни  после сто година нисмо  свесни тих отрова и чињенице да тако отровани деценијама живимо само „слажући варку на варку“, како рече Андрић у својим „Немирима“,  не чинећи ништа да те отрове истиснемо из нас.

Слика живота прошлог и живота садашњег, та слика напрслог огледала пред коју нас ауторка упорно поставља, не би ли коначно схватили сву суровост и наше прошлости и наше садашњости, наједном као да постаје стварна. И сва та лица и догађаји о којима пише као да наједном стварно видимо пред собом. Њихове контуре су необично јасне и одређене и у томе и лежи најдрагоценија ауторкина особина: поетска вештина. По тој снази се њена поетска вештина издиже изнад многих и њена мајсторска, песничка и приповедачка, рука нас диже на ноге. Неприметно, скоро на врховима прстију, зна да читаоца увуче још дубље, унутар свог чудесног песничког и приповедачког здања у коме се њему чини  као да слуша најприродније разговоре са позорнице, а не прекоре и вапаје, који треба да га натерају на лично преиспитивање свести, коју је у овим суровим временима заборава потребно надоградити очигледно једном широм свешћу.

Попут Његоша и светог владике Николаја Велимировића и Гордана се зналачки упушта у борбу светла и таме.Она сва кипти од  љубави према свом српском роду. И ова њена борба и љубав неодољиво подсећају на труд чувеног финског државника Џона Вилхелма Снељмана, који је храбро отварао очи свом уснулом народу својим сјајним проповедима и текстовима, позивајући га да завири у сваки рањени кутак своје отаџбине . И покуша да сваки тај кутак исцели љубављу,вером и радом на њеној обнови, јер је био свестан да се једино тако може извући из каљуге у коју је упала под туђином. О надчовечанском напору Снељмана, да своју отаџбину ослободи мрака, коју је  туђин,  Швеђанин, на велика врата  био унео у њу,  маестрално је писао  1923. године, изузетни проповедник Григорије Петров (који је био руски емигрант у Србији) у свом сјајном делу „Зидари живота“ у коме се на крају обраћа и српској омладини, поручујући јој да се прихвати  неодложних послова на уређењу своје тек ослобођене отаџбине.

Попут Снељмана и Гордана је несрећна због наметнуте горке  судбине наше отроване и измучене домовине . Својом потресном песмом „Силована корача..“   она нас подсећа на патње кроз које је  прошла  наша измучена отаџбина Србија, али која се после свих патњи и понижења није  предала, већ:

„Устаје

силована,

хаљина плава,

исцепана,

а душа чиста,

Богу одана,

православљем проткана,

дрхтавим рукама

беле груди покрива,

са три прста

у име

Оца, Сина и Духа Светога

на себи

крст саставља…“

Гордану, попут Алексе Шантића, све ране њеног рода боле и она попут веште  видарице  тражи места која њен род боли ,пипа их нежно и лечи  мелемом сачињеним од љубави, вере и наде.

На претешку огрлицу својих сећања нанизала је ова чаробница писане речи и свог земљака Гаврила Приниципа,  прадеду своје деце, Стевана Павловића и његову Албанску Голготу; ТАИН- војнички хлеб, симбол вере и храбрости српског народа; Сурдулицу и кланицу , коју у њој направише Бугари; старца Вукашина из Клепаца, кога је зверски убио усташки кољач Жика Фригановић; Камени цвет из Јасеновца; Ливањско поље и празне колевке; Шуцкоре; Чакор и село Велика; „Олују“ и карту у једном правцу; Воз који никада није стигао на одредиште, јер га „НАТО“ бомбе спржише у Грделичкој клисури; свој родни праг у Сарајеву на коме је седела с књигом у руци, док  јој дојучерашње комшије запретише ножем, називајући је Ћетникушом; отето Косово… Али,сем ових туга, на њеној огрлици стоји чврсто нанизана и вера, нада и љубав , које је вечно спајају са најраскошнијом православном сестром Русијом , а ту је чврсто уткано и њено веровање да ће њена вољена Србија и даље усправно корачати ако је будемо чували сви ми, њена деца православна, у свом сећању, као што је она чува.

Хвала драгој Гордани што нам кроз своје песме и приче ојачава наша сећања, буди наду и дарују нам део своје храбрости како наш сан и сан наше деце не би остао без снова.

Зорица Пелеш, биограф проте Стеве Димитријевића

Београд, септембра 2016. године, на празник Преноса моштију Светог Александра Невског 

III

РЕЦЕНЗИЈА: ЉУБИТИ ЧОВЕКА, ВОЛЕТИ СЕБЕ, БРАНИТИ СВОЈЕ!

Као вођена оном маурском: „Земља је мајка која никада не умире“, Гордана Павловић се после седам објављених књига поезије и прозе окушава и као хроничарка времена  и књигом „Завештање мом српском роду“ у много чему инадограђује ову времешну пословицу.

И то с разлогом, јер када су у питању вредности које човека чине човеком, које га одређују и дају му смисао и усмерење, није довољна само спознаја, већ и отпор срозавању система вредности, кривотворењу историје, сејању мржње и раздора међу људима, народима и религијама.

Имајући то у виду и свесна себе, својих корена, традиције и културе свога народа и као особа која је одмалена утемељивана у истину и васпитавана у духу космополитизма и човекољубља, све то не може да схвати и прихвати, те нужно са пуно горчине и веома емотивно, бунтовно, али и аргументовано и смело, стилски неусиљено и читљиво проговара о злу које се поодавно настанило и никако да напусти ове просторе. И све с намером да још једном обелодани, подсети и позове припаднике свога рода на незаборав. Да проговори о знаном, а недовољно акцентованом или неоправданo у страну потиснутом. О чемерном, до бесвести дирљивом и болном. О вековном, изнова подгреваном и бесмислено понављаном. О борби великих, тлачењу малих и слабих, подаништву, немилосрдној медијској пропаганди, неизазваној и неоснованој мржњи, злоделима и свирепости. Ономе које је ојадило бројне појединце, читаве породице, насеља и градове. О неразуму, кратковидости, слепилу. О страдању свога народа. Оних чији су вапаји били узалудни, јер мржњом затровани не разумеју језик праведника. Зато и хрле у ратове несвесни шта је у ствари он. А Веселин Маслеша га је веома лепо и тачно дефинисао: „Рат је негација човека“. Он је оно чиме агресори потиру себе и остављају трајну љагу на свој народ и непримерену оставштину својим поколењима.

Пуна наде и вере каква је само праведницима знана и уверена да је Ламартин био у праву када је констатовао: „Пепео мртвих створио је домовину“, ова ауторка пером јуриша на оно што би требало да буде страно човеку, и речју, стихом и бројком подсећа и указује на злодела и нељудскост Аустријанаца, Немаца, Бугара, усташа, НАТО зликоваца и свих мржњом задојених, и позива на незаборав Албанске голготе, Крагујевца, Јасеновца, Чакора и села Велике, Сурдулице, Грделичке клисуре, Варварина, али и Старога Грацка, Гораждевца, Пофалића, Добровољачке улице, Београда и других бројних стратишта на којима оставише животе недужни и живота жељни.

Свесна оне Блокове: „Домовина је налик на свога сина – човека“ указује на ликове својих сународника вредних вечитог памћења и заветује  да се Она, та мајка која никада не умире, брани и чашћу, и чува трајним сећањем на оне који себе уградише у њене темеље да би им деца часно и уздигнута чела корачала у будућност. Отуда и подсећање на Гаврила Приниципа, прадеду своје деце Стевана Павловића, на Камени цвет Јасеновца, Ливањско поље, свој родни праг у Сарајеву, на страдање својих ближњих, отето Косово. На вековне заблуде и бег од стварности. На прихватање туђе „луде игре“ која малима никада није донела ништа добро и коју нажалост још увек неки не могу да схвате и још би да је играју, кријући се иза патриотизма и губећи из вида ону Мопасанову: „Патриотизам је семе ратова“.

А да је разума и среће, мање халапљивих и мање усијаних глава, људима би стално кроз њих пролазила крилатица Самуела Џонсона: „Патриотизам-то је човекољубље…“

Књигом „Завештање мом српском роду“ Гордана Павловић се уздиже изнад „стања ствари“ и позива припаднике свога рода на незаборав страхота кроз које је пролазио, на гајење толеранције и љубави међу људима и народима, али и држања до себе и своје части, јер како рече Чехов: „Част се не може одузети, она се може само изгубити“.

Зато треба следити, памтити и волети своје славне и часне претке!

Љубити човека, а волети себе!

Волети и бранити своје!

Пеко Лаличић, књижевник, члан Удружења књижевника Србије

У Мајданпеку,  21. септембра 2016.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s