ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA: JUGMEDIA U BORBI ZA BEBE

март 31, 2016 у 2:20 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

Nesic novo

LESKOVAC – Ko dobija najviše sredstva iz budžeta lokalnih samouprava. Jugmedia i Milica Ivanović se žesti što Odbor za ljudska prava dobija sredstva iz gradskog budžeta za 2016. godinu. Kaže svi koji su konkurisali su dobili sredstva, ali njoj smeta „samo Odbor i niko drugi.“

Pa da pojasnimo. Za svoje postojanje od 20 godina Odbor je dobio samo dva puta sredstva iz budžeta i kako ulazimo u treću deceniju rada predloženi smo i treću put. Na deset godina rada po jednom.Mnogo! Koliko Jugmedia  Milica Ivanović dobija sredstva!

Iz tog istog budžeta je dobila nekoliko miliona za održavanje gradskog sajta. Kako njen opskurni sajt Jugmedia piše najmanje o Leskovcu, iako je u 2015. dobila sredstva u iznosu od 720 000 dinara, a piše projekte i dobija sredstva od opstina i gradova Lebane, Medvedja, Blace, Prokuplje, Niš, Pirot,Vlasotince, Bojnik i ko zna kojih neznanih lokalnih samouprava. Ali to je njoj malo. Konkurise i kao NVO za sredstva i to za: Edukaciju i razvoj i primena stečenih znanja zarad poboljšanja kvaliteta života gradjana.Tako je, naprimer, od opštine Vlasotince Jugmedia dobila sredstva za projekat koji se zove: Zajedno u borbi za bebe čitavih 350 000 dinara. Od opštine Pirot za projekat Rodno-pravni-info balans 140 000 dinara. Od grada Vranja za projekat: Imam pravo da znam 276000 dinara.

Njen ukupni saldo godišnje je nekoliko miliona.To je mnogo više novca nego sto je dato za Udruženja slepih,Udruženja gluvih.Veterane rata ,Udružnje hendikepiranih o  500% više nego davanja za azila za pse. Ali za apetit Milice Ivanović to je sve malo. Hoće više, hoće sve. Samo napred, svi drugi su loši, a ti si najbolja.

Zakoniti zastupnik Odbora za ljudska prava,

Dobrosav Nešić

Advertisements

Monodrama „Tugo boške“ Ljubiše Dinčića u interpretaciji Milice Nikolić pred beogradskom publikom

март 30, 2016 у 10:24 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

dincic drama Tugo boske

LESKOVAC – Monodrama Ljubiše Dinčića, poznatog leskovačkog novinara i pisca, „Tugo boške“, koju su gledaoci videli u Leskovcu i drugim mestima na jugu Srbije, biće izvedena u Beogradu u interpretaciji Milice Nikolić.

Raspored:

5. maj – Centar za kulturu Rakovica
6. maj – Akademija 28

Izložba u LKC: „Amerika – mladi srpski slikari Americi“

март 30, 2016 у 5:08 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

Leskovacki kulturni centar mart 2016

LESKOVAC – Leskovački kulturni centar i Narodni muzej u Leskovcu, pod pokroviteljstvom grada Leskovca, organizuju izložbu „Amerika – mladi srpski slikari Americi“, koja je nastala po konceptu Miloša Mandića, osnivača likovne kolonije „Kolut Mandić“, u saradnji sa Ambasadom Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu. Postavka obuhvata 32 ulja na platnu i dve skulpture, čiji su autori mladi srpski slikari, studenti, doktoranti i asistenti svih likovnih akademija u Srbiji. Preporučili su ih univerzitetski profesori, likovni kritičari i galeristi. Izložba je do sada priređena u Sremskoj Mitrovici, Bečeju, Apatinu i Knjaževcu, a posle Leskovca nastavlja put po Srbiji i završava u Beogradu, gde će je otvoriti američki ambasador Kajl Skot.

Svečano otvaranje izložbe je u utorak, 29. marta u 19 časova u Galeriji Narodnog muzeja u Leskovcu. Izložbu će otvoriti Patriša Rejni, ataše Američke ambasade u Beogradu i Goran Cvetanović, gradonačelnik Leskovca. Postavka će biti pred leskovačkom likovnom publikom petnaest dana.

Brestovac: Renovirana Narodna biblioteka „Radoje Domanović“

март 29, 2016 у 2:54 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,
ЗАВРШЕНА РЕКОНСТРУКЦИЈА БИБЛИОТЕКЕ У БРЕСТОВЦУ

БРЕСТОВАЦ – У Брестовцу је завршена реконструкција огранка Народне библиотеке „Радоје Домановић“ који ће радити од 9:30 до 17:00 часова. „Ми смо успели да 4 000 књига које овде видите и још 2 000, колико ће ускоро још бити у овој библиотеци, сачувамо, да направимо један мали племенити простор где ће грађани брестовачког краја моћи да позајмљују књиге, да читају, да се усавршавају. Ми ћемо наставити да улажемо у брестовачки крај и рачунамо да ћемо за десетак дана поново бити овде да званично отворимо Услужни центар“, рекао је градоначелник Лесковца Горан Цветановић који је посетио Брестовац.

Улагање вредно 250 000 динара уз велики уложени напор запослених у Народној библиотеци „Радоје Домановић“ омогућило је мештанима Брестовца и околине да после више година поново добију своју библиотеку.

– После реновирања библиотеке у Лесковцу, реновирали смо и огранак у Брестовцу који је годинама био затворен. Брестовчанима смо омогућили да имају своју библиотеку, да имају позајмно одељење, дечије одељење, завичајне ауторе, одељење периодике и малу читаоницу где ће моћи да читају дневну штампу, са жељом да нам ова библиотека увек буде пуна – каже Гордана Ђордјевић директор Народне библиотеке Радоје Домановић.

Leskovački pisci: Andrijana Mitrović – „Pukotine“

март 29, 2016 у 11:53 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

Mitrovic Andrijana Poezija016

ЛЕСКОВАЦ – Лесковачка песникиња Андријана Митровић, која је дипломирала на Технолошком факултету, објавила је на свом ФБ нову, прелепу песму „Пукотине“.

Опширније видето о в д е: 

Андријана Митровић, песникиња

Андријана Митровић

ПУКОТИНЕ

У време успињања

Неких полу људи,

У полу свету

Који постаје

Подземље,

Чистилиште,

Најчистији чисте своје грехе.

 

Проклета што чувам

Сан већи од срца,

Мисао већу од лобање

И усхићење веће од очију,

Одслужујем своју казну

Да се расипам у нигде.

 

Снаго моја!

Под земљом заробљена,

Плодна јабуко!

Како ће се твоја нежна клица,

Пробити кроз црницу,

Гњецаву и црвљиву,

И над њом камен распукнути,

Да зрачна и трептава постојиш?

 

Жилави су корени твоји,

Напојени соком дивљих жеља,

А живот један тесан

За бесмртне снове.

Зато осећам да нешто мора пући:

Тај каме нада мном,

Или моје груди!

 

Андријана Митровић рођена је 1980. године у Лесковцу. Дипломирала на  Технолошком факултету у Лесковцу. Поезију пише још од раних школских дана. Чланица је неформалне групе „Поезија 016“. Пише мисаону и љубавну поезију и мудре изреке и чест је учесник песничких скупова. Освојила је бројне награде: друго место по оцени публике на песничком маратону у Нишу, а на песничким сусретима у организацији Књижевног клуба „Душан Матић“ у Ћуприји припала јој је награда за најбољу песму и награда „Марама Злате Живадиновић“.

 

 

Leskovački pisci: Profesor Miodrag Stojković

март 29, 2016 у 8:55 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

stojkovic miodrag vukotic medija

ЛЕСКОВАЦ – Угледни професор Миодраг Стојковић недавно је објавио роман -првенац „Црничани“, који је привукао пажњу јавности. Стојковић је, иначе, познат као професор универзитета, почасни грађанин родног Лесковца где је отворио Специјалну болницу за вештачку оплодњу.

I

Професор Миодраг Стојковић рођен је 1964. године у Лесковцу где је завршио основну и средњу медицинску школу. Студије ветеринарске медицине у Београду завршио је 1990. године, а 1991. одлази у Немачку, где је прве две године био медицински техничар. Убрзо у Минхену почиње да ради на нострификацији дипломе и докторским студијама.

Докторира из области биотехнологије 1996, а 2002. године постаје и приватни доцент на Ludvig-Maksimilijan универзитету у Минхену. У међувремену ради као ембриолог, са посебним интересовањем за репрограмирање, епигенетику и рану ембриологију.

У Великој Британији се, 2002. године, придружује Институту за Хуману генетику и Медицинском факултету Универзитета у Њукаслу, где постаје професор ембриологије и биологије матичних ћелија.

Проф. Стојковић је пионир у многим научним дисциплинама, укључујући изолацију, раст и диференцирање матичних ћелија. Између осталог, 2003. године, у Великој Британији успева да изолује прву потпуно окарактерисану линију људских ембрионалних матичних ћелија, први у свету добија дозволу да се бави клонирањем ембриона, а по први пут успева да клонира људске ембрионе.

У Истраживачки центар Princ Filip у Валенсији одлази 2006. године. Тамо обавља дужност заменика главног директора и води научну групу која се бави ћелијским репрограмирањем. Ту остаје све до повратка у Србију, где постаје професор хумане генетике на Медицинском факултету Универзитета у Крагујевцу, а 2008. године оснива Spebo Medical, специјалну болницу за лечење стерилитете. Кроз њу је је, у међувремену, прошло више од 600 беба из програма вантелесне оплодње.

Гостујући професор на Медицинском факултету у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, на VMA у Београду, а аутор је или ко-аутор више од 140 научних публикација. Служи или је служио као председник Управног одбора Института за молекуларну генетику и генетски инжењеринг у Београду, научни саветник је у многим биотехнолошким фирмама и академски евалуатор у више од 30 регуларних-пројектних тела и угледних научних часописа. До 2012. године био је главни уредник најстаријег научног часописа из области матичних ћелија (STEM CELLS) са локацијом у Северној Каролини, у Америци, а од 2012. године је члан Европске академије наука (European Academy of Science). Од 2012 – 2014. године био је посланик у Народној скупштини, где је обављао дужност председника Одбора за образовање, науку и спорт.

Почасни је грађанин града Лесковца, добитник Сретењског ордена и признања Витез позива. Говори немачки и енглески језик. Срећно ожењен Петром.

Као потомак избеглица, колониста и људи у сталној потрази за бољим животом, живи и ради на релацији Лесковац – Крагујевац – свет, у стaлној потрази за просторним и временским одговорима, као и кроз ову књигу. Ко хоће да за где иде – најпре мора да сазна одакле долази.[1]

Године 2016. код издавачке куће „Вукотић медиа“ професор Стојковић објавио је роман – првенац „Црничани“.

II

stojkovic Miodrag knjiga 2

Др Миодраг Стојковић, познати генетичар, у издању “Вукотић медиа” објавио први роман под насловом “Црничани”. Светски познати генетичар проф. др Миодраг Стојковић написао је – роман. Садржај није, као што би многи очекивали, оно чиме се он годинама успешно бави – вештачка оплодња и рађање деце. Није ни клонирање, за шта је он први на свету добио “дозволу”.

Ово је узбудљива, драматична, фасцинантна и непозната прича о колонизацији Срба из јужне Србије на југ Македоније, почетком прошлог века, у чијем вртлогу се нашла и Стојковићева породица. Зато је ово једна врста аутобиографског романа, са историјском подлогом, врло вешто исплетена. Описан је цео један век рађања, умирања, љубави, ратовања, трговине…

Доктор Стојковић је мајсторски испреплео љубавне и породичне приче главних јунака, аутентичних личности, замке и марифетлуке у којима су се они нашли, садећи и продајући биљку дувана, од које су искључиво живели. Аутор је успео да истражи и опише односе који су владали тридесетих година између Краљевине Југославије и Хитлерове Немачке, приказујући довитљивост јеврејских трговаца, корумпираност државних чиновника на обе стране, спремних на најсвирепије подвале и преваре сељака из Беличана (спаљених, па преименованих у Црничани) и шпијунскокриминалне операције. Зато роман у појединим деловима одише елементима најузбудљивијих трилера.

Врло верно је дочаран живот српског сељака и његово сналажење у тешким временима, богатство вратоломних судбина, навика, долазака, одлазака… Све је то искрено и топло, пуно колорита и душе, звука и мелодије. Права симфонија животу.

Ова књига је вишеслојна, зрела, мудра, аутентична прича, иако је прво “књижевно дете” нашег славног научника.

Држећи се девизе: “Ко хоће да зна где иде, најпре мора да сазна одакле долази”, доктор Стојковић сигурно хода и ка – слави писца.

 

[1] Напомена: Видети сајт Вукотић медиа.

Vučje: Kada je podignuta hidrocentrala na Vučjanki?

март 29, 2016 у 7:55 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

vucje hidrocentrala 1

ЛЕСКОВАЦ – Предузимљиви Лесковчани основали су 1901. године Лесковачко електрично друштво А.Д. Те године откупљене су две воденице и почело се са изградњом хидроелектране на реци Вучјанки a, 24. децембра 1903. године (Дан ослобођења Лесковца од Турака) пуштена је у рад друга по реду хидроелектарана у Србији, две године након прве код Ужица на реци Ђетињи и четири године након оне на Нијагари – наводи Небојша Димитријевић у својој монографији „Лесковац 101“.

Хидроелектрана је почела производњу са два хидроагрегата немачког произвођача „Сименс–Халске― а 1931. године хидрoлектрана је проширена због набавке трећег хидроагрегата шведског произвођача „АСЕА―. Канал дужине 950 метара који је делимично укопан у стену доводи воду до водне коморе изнад централе где се вода акумулира и путем цеви преноси под веома оштрим углом до турбина које дају електричну енергију.

Зачетник идеје о изградњи хидроелектране и главни оснивач Електричног друштва А.Д. био је Ђорђе Станојевић, лични пријатељ Николе Тесле и пионир електрификације Србије. Поред њега у оснивању овог друштва учествовали су и Лесковчани, Глигорије Јовановић (председник Лесковачке општине), Лазар Јосимовић (председник Лесковачког првостепеног суда), Сотир Аранђеловић (адвокат) и Коста Мазнић (трговац). Градитељ канала и хидроцентрале био је Јосиф Гранжан. Хидроелектрана непрекидно производи струју истим агрегатима од 1903. године и због тога је 2005. године IEEE (Institute of Electrical and Electronic Engineers) уврстио ХЕ „Вучје― у листу објеката, проналазака и достигнућа од општег значаја за развој и историју електротехнике у свету.

Bratislav Todorović: „Ljubav u Lisabonu“

март 29, 2016 у 6:15 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , ,

todorovic Bratislav novo 2

LESKOVAC – Poznati leskovački pesnik, književni kritičar i romanopisac, autor je, između ostalog, odličnog romana „Ljubav u Lisabonu“.

Odlomak iz romana…

Mesec dana kasnije, kroz prozorsko staklo aviona koji je sletao na pistu aerodroma Portela, Siman je nazirao obrise Lisabona. Nalazio se na pragu ostvarenja svojih snova. Početni plan je bio da se zadrži u Lisabonu par dana. Iz dana u dan, plan se menjao, najpre je Siman svoj boravak produžio na par nedelja, potom na par meseci. Uživao je u ostvarenju svog davnašnjeg sna, divio se glasu fado pevačice Marion, naslađivao se Portoom, prepuštao se dugim šetnjama lisabonskim ulicama popločanim kaldrmom.
Snažno je udisao miris mora, egzotične kuhinje duž maorske četvrti Alfama, uskih ulica koje su svojim uskim prozorima belih kuća mamile prolaznike. Cveće iz saksija na prozorima, davalo je utisak stalne svečarske atmosfere, festivala ili karnevala. Osećao je kao da je pronašao konačno odredište.
todorovic bratislav Ljubav u Lisabonu

Nije osećao starah od nepoznatog, nepoznatih prilika i ljudi, nepoznavanja jezika. Iako je svakodnevno razmenjivao poruke sa porodicom, posvećujući se radu na završetku romana, skoro da je zaboravio na nju. Znao je da nedostaje Sofi ji i Luki, kao što i oni njemu nedostaju, ali ovo je bila njegova misija. Svu pažnju mu je držalo pisanje koje je shvatao kao traganje za večnom tajnom opstanka, odgonetanje nedokučive tajne spasenja.
Upoznao je navike i običaje lokalnog življa, sviđao mu se taj mentalitet jer mu je bio blizak. Sa ribarima sa kojima se sprijateljio povremeno bi se otisnuo na otvoreni okean ili ušće reke Težo u Atlantik, I prvi put u životu osetio jedva uhvatljivi trenutak euforije nakon dobrog ulova. I pored gostoljubivosti domaćina i vlastite druželjubivosti, osećao se kao moderni Robinzon u svetu samoće. Užurbano je ispisivao stranice u iznajmljenoj sobici starog grada, Baira Alta, iznad taverne gde je Marion svako veče pevala svoje setne
pesme. Počeo je da se zaljubljuje u njen čarobni glas, bez koga više nije mogao da usni. Iako nije razumeo reči pesama, osećao je energiju koja uzdiže srce i opija dušu. Sa iznenađenjem je otkrio da je pevačica Marion, ona u čiji se glas zaljubljivao a sada i u nju samu, zapravo njegova komšinica. Zamišljao je kako skida svoju crvenu haljinu koju je nosila na sceni, presvlači se i, nimalo različita od običnih Lisabonki, priprema ručak. U tom sanjerenju, pod vinovom lozom, pričali bi dugo na engleskom, o dva različita, a ipak bliska sveta iz kojih potiču. Sanjarenje se i ostvarilo zahvaljujući srdačnosti i otvorenosti same Marion koja im je pripremila ribu sa prilozima. Nikada pre toga nije okusio, gustu supu i čuveni gulaš „Korizo a portuguesa“. Kasnije, kada su se bolje upoznali, običavala je da po svojoj ćerki u njegovu iznajmljenu sobu pošalje još toplu večeru. Iznenađen tolikom pažnjom I ljubaznošću, ubrzo je Siman počeo da šalje sarmice i punjenu papriku. Naravno, ukus nije bio baš onakav kakav je kada se ova jela spreme u Srbiji, ali Marion i njena ćerka nisu krile zadovoljstvo nakon srpskog ručka. Žudnja prema Marion je postajala sve snažnija i on se osećao razapetim između ljubavi prema Sofi ji i Marioninih draži. Iskušenje je bilo sve veće i veće, iz dana u dan, i sve manje je znao kako da mu odoli. Nije više bio siguran u svoju postojanost. Plašio se da će se u Srbiju vratiti s kajanjem grešnika. Uostalom, dokazivao je sebi dok se preispitivao u dugim noćima koje su prerasle u trajnu nesanicu, Sofi ja nikada i ne mora da sazna za Marion. Bliskost je u međuvremenu postala obostrana, sve do noći u kojoj su, slični tinejdžerima, žudnju preobrazili u ljubavni čin na plaži. Avantura nije dugo trajala jer se vreme povratka bližilo. Imali su
još svega nedelju dana na raspolaganju. To vreme je bilo dovoljno da završi roman, ako se ne bi viđao s Marion u čemu mu je ona, suzbijajući sopstvenu želju, nesebično pomagala. Mogao je ostati kod Marion, ako se zanemari da mu je ponestajalo novca, ali je osećao snažnu želju da se vratiti Sofi ji i Luki.
Dva meseca u Lisabonu bila su dovoljna da završi roman. Rastajući se od lepe Marion, obećao joj je da će se vratiti na proleće sledeće godine kada roman izađe iz štampe. Nadao se da će je i tada zateći ovako lepu i srećnu. Govorila mu je da će ga čekati, ali on je samo odmahivao glavom. Oboje nisu verovali u istinitost tih reči i obostranih obećanja. Poslednje dane su proveli u šetnjama trgom Rosio i pešačkom zonom Rua Avgusta, gladni zajednički provedenog vremene, sve dok ih umor ne bi savladao. Potom bi uskim kaldrmisanim ulicama, krenuli u kafe da odmore. Krali su svaki delić vremena. Voleli se u malenoj sobi, kao da su očekivali da će im rastanak, zauvek i nepovratno oteti ove trentuke sreće. Kada je Simanov avion za Beograd ustremio ka nebu, osetio je da je jedan deo sebe ostavio u Lisabonu. Poleteo je, ali je osećao da je deo sebe ovde zauvek ostavio. Shvatio je da je oduvek, od dečačkih dana, želeo da živi na moru, u velikoj luci u kojoj se sreću ljudi iz različitih geografija i kulutra, gde bi ga budile brodske sirene i žamor mornara I ribara. U njemu su narastale slike bučnih pijaca sa glasnim trgovcima I još glasnijim ženama, sa mačkama koje sa krovova motre da se, u času nepažnje prodavaca, domognu makar parčeta ribe. Slike dece koja u lučkoj panorami pikaju loptu po prašnjavom terenu. I kako se avion primicao Beogradu, ove i druge slike postajale su stvarne i sve stvarnije, kao da su slike isplivale iz sećanja a ne prividne mašte. Iako ga je grizla savest zbog greha koji je počinio, iskreno se radovao susretu sa porodicom. Nadao se da Sofija neće ništa primetiti a, čak i ako primeti, da mu neće prebacivati, bar ne mnogo. Uostalom, bila je to samo jedna prolazna, nepromišljena avantura koja ne dovodi u pitanje njihovu ljubav. Na kraju, ako se Sofi ja bude ozbiljno naljutila, izviniće se, trpeće neko vreme njeno nezadovoljstvo, pa će i to proći. Sa aerodroma „Nikola Tesla“ su izašli zagrljeni i opušteni, svi troje. Uveče, dok je Luka tonuo u san, u krevetu je Siman odlučio da Sofi ji ipak prizna svoju lisabonsku avanturu i to bez odlaganja. Pomalo šokantno, možda prebrzo i nepromišljeno, ali nije mogao da izdrži da sakriva tu činjenicu. Ona, zaprepašćena, samo je vrtela glavom i ćutala. Uzalud je on ponavljao da voli samo nju. Nije želela da ga sluša. Čak je u nekoliko navrata, pošla da izađe iz stana, ali se vraćala. Još uvek neoporavljena od šoka, znala je da svaki nepromišljeni postupak može problem učiniti još većim. Volela je Simana i osetila se prevarenom ali zbog te ljubavi i zbog Luke, odolevala je gnevu. Ipak je napustila zajedničku postelju bez reči. I Siman je napustio spavaću sobu i odlučio da, ako bude mogao da spava, noć prespava na kauču u dnevnoj sobi. Bilo mu je lakše što je priznao svoju kratku avanturu. Svestan bola koji je naneo Sofi ji, slušao je kako iz sobe dopiru plač I jecaji.
Nakon neprospavane noći, s gorčinom u grudima, otišla je na posao. Nikome ništa nije pričala, iako su je odavali nerasploženje, lice naduto od plakanja, podočnjaci. Razjedao ju je bol. Odjenom se poljuljao ceo njen život. Ni časove nije mogla sabrano da vodi, deca su galamila dok je ona mislima bila očevidno odsutna. Bez obzira što je znala da mu nikada neće oprostiti takav postupak, bila je svesna da život teče dalje i da svađom neće ništa promeniti na bolje. Za to vreme, Siman je pokušao da smiri situaciju tako što će pripremiti ručak. Pretpostavljaoa je da će zajedničko obedovanje pomoći stišavanju Sofijinog nezadovoljstva. Ostajući pri svojoj odluci da mu nikada ne oprosti, Sofi ja se donekle prilagodila, ponašala se kao da nikakvog Simanovog ispada nije bilo. Izgledalo je da su oboje želeli da što pre zaborave taj događaj i okrenu se budućnosti. U pogodnom trenutku, Siman se još jednom izvinio, zamolio za oproštaj, obećao joj da se tako nešto više neće ponoviti, insistirao na tvrdnji da samo nju voli. Ali ona ga zapravo više i nije slušala, bila je obuzeta mišlju da će se njih dvoje kat-tad ponovo sresti. Čudila se kako je samo smeo da tako nešto učini, pa još i da joj sve prizna. I nekako, u tim premišljanjima, znajući koliko su vezani i upućeni jedni na drugo, ona odluči da mu ipak oprosti počinjeni greh.

Autor: Bratislav Todorović
Iz knjige: Ljubav u Lisabonu

Opširnije videti o v d e u PDFBratislav Todorović

 

Vlasotince: Planinari Balkana na Moriču

март 28, 2016 у 4:30 pm | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , , , , , ,

stankovic moric 1

ВЛАСОТИНЦЕ – У недељу, 27. марта 2016. године, ПД Морич из Власотинца је организовало традиционалну планинарску акцију „Март на Моричу“. На акцији је учествовало око 600 планинара из Србије, Македоније, Бугарске и Грчке. Осми пут у Власотинцу су се окупили планинари Србије, Македоније, Бугарске и Грчке и извели једну лепу планинарску акцију. Стаза је дугачка 12 км, а ишло се правцем Власотинце – Јастребац – Морич – Копиланци. У засеоку Копиланци власотиначки планинари имају сопствени планинарски дом, где је било и крајње одредиште планинара.

stankovic moric 2

После вишечасовног пешачења и дружења, уз краће задржаванје у засеоку Трибара и на самом врху Морича, где је потисник ових редова, вођа пута и планинар са стажом од близу 40 година, одржао краћу беседу о легенди везану за Морич и пореклу топонима.

Испред дома у Копиланцима био је обезбеђен гратис ручак за све учеснике акције и народно весеље уз живу музику, које је трајало до ноћи. Сва друштва, учесници акције и заслужени појединци добили су захвалнице друштва Морич.

Акцију је материјално помогла СО Власотинце, као и суорганизатор  ТО Власотинца. Да напоменемо, да је било и приватних фирми које су спонзорисале део трошкова. Занимљиво је рећи да су планинари из Македоније и Београда дошли у Власотинце још у суботу ујутру, па је за њих организован посебан програм са излетом до села Брезовица, а ноћили су код  домаћина у селу Орашје.

На овај начин ПД Морич и ТО Власотинца промовишу сеоски туризам у нашем крају, са надом да ће се овај вид туризма проширити и на остале категорије становништва Србије и суседних земаља.

 Зоран Д.Станковић

Vlasotince: Novi broj lista „Vlasina“ deli se besplatno čitaocima

март 28, 2016 у 8:05 am | Објављено у Uncategorized | Оставите коментар
Ознаке: , , ,

vlasotince centar park moje vlasotince

ВЛАСОТИНЦЕ –  У Власотинцу је изашао нови број листа – билтена „Власине“, који се бесплатно дели читаоцима. И овај, као и пртходне бројеве, урадила је екипа вредних новинара и уредника.

Опширније видети цео број о в д е PDF:

Лист Власина, број 88, март 2016. 

Следећа страна »

Блог на WordPress.com.
Entries и коментари feeds.